Урош Предић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Урош Предић
UrosPredic.jpg
Урош Предић, сликар
Датум рођења (1857-12-07)7. децембар 1857.
Место рођења Орловат код Зрењанина
Аустријско царство
Датум смрти 11. фебруар 1953.(1953-02-11) (95 год.)
Место смрти Београд
ФНР Југославија

Урош Предић (Орловат, 25. новембар/7. децембар 1857Београд, 11. фебруар 1953) је био уз, Пају Јовановића и Ђорђа Крстића, највећи српски сликар реализма. Предић је ипак највише остао упамћен по његовим раним радовима, у којима је приказао 'стваран' живот обичних људи. Касније је дао велики допринос у црквеном сликарству и портретима.

Биографија[уреди]

Рођен је у Орловату као најмлађи син свештеника Петра Предића.[1] Ту је похађао основну школу, а потом немачку школу у Црепаји. Од 1869. до 1876. студирао је седморазредну гимназију у Панчеву (панчевачка реалка, која је касније добила име по њему). Као врло даровит, добио је стипендију Матице српске и 1876. отишао на бечку сликарску академију.

Предић је био најизразитији представник академског реализма код Срба. Завршио је конзервативну Уметничку академију у Бечу 1880. године у класи професора Грипенкерла (Christian Griepenkerl), истакнутог бечког сликара, који је имао велики утицај на Предића. У току студија добио је Гунделову награду - за сликање уљем по мушком моделу 1879. године. Године 1882. радио је у приватном атељеу проф. Грипенкерла, а у периоду 1883-1885. био је асистент Уметничке академије у Бечу. У то време по упутству проф. Грипенкерла и архитекте Ханзена израдио је 13 слика митолошке садржине за фриз Парламента у Бечу. Услед породичних обавеза 1885. године враћа се у домовину.

О његовом интимном животу тог уметника светачког живота и лика, недовољно се зна. Сав посвећен уметности и породици, никада се није оженио. После срећног и безбрижног петнаест година дугог периода у родном селу, скрасио се у српској престоници. Другу половину свог живота провео је у свом делу заједничке куће, са братом Јосифом, професором - у Београду. У Орловату је остала прича о неоствареној љубави између средовечног сликара и шеснаест година млађе Орловаћанке, Ане Накараде (1873-1938), ћерке пензионисаног оберлајтанта Ђуре Накараде (1830-1899).[2] Стари Орловаћани памте да је госпођа мајка Катарина, била једина препрека њиховој срећи.[3]

У Орловату ради серију слика из живота својих сељака. Затим је 1886-1889. боравио у Београду, 1890-1893. у Новом Саду и у Старом Бечеју. У периоду 1894-1909. живи у Орловату, а од 1909. године па до смрти у Београду. Своје слике самостално излаже 1888, 1910, 1920, 1949. године у Београду, 1890, 1949. у Новом Саду, 1890. у Сремским Карловцима, 1890. у Панчеву и Вршцу.

У свом сликарском опусу највише су заступљени портрети, иконографија, жанр и историјске композиције, ређе предео, и само један акт.

Кућа и атеље Уроша Предића у Београду
Весела браћа, јадна им мајка (1887.) (Народни Музеј, Београд

Један је од оснивача друштва Лада 1904. и био је непрекидно члан овог друштва, као и његов прво председник, па дугогодишњи почасни председник. Изабран је за дописног члана Српске краљевске академије 26. јануара 1909, а 3. фебруара 1910. године за редовног члана. Један је од оснивача Удружења ликовних уметника у Београду 1919. године и први његов председник.

У покушају да постигне што уверљивију сличност са ликом наручиоца и инсистирајући на препознатљивости, Предић је постао хроничар грађанског друштва свога времена. Године 1885. у Панчеву је почео са сликањем портрета по поруџбини, понекад уз помоћ фотографија. Радио је најчешће репрезентативне портрете, главе или бисте.

Од жанр сцена, позната дела су Весела браћа и Сироче (на мајчином гробу), затим историјска дела су Херцеговачки бегунци и На Студенцу. Једна од најпознатијих његових слика је Косовка девојка. Урадио је чувене портрете председника Академије: Симе Лозанића, Стојана Новаковића (1920), Јована Жујовића (1921), Јована Цвијића (1923), Ђорђа Вајферта (1927) Слободана Јовановића (1930), Богдана Гавриловића (1935) и Александра Белића (1940). Затим портрети Михаила Петровића (1943), Ксеније Атанасијевић (1917), Бране Петронијевића (1911) итд.

Његове слике „Херцеговачки бегунци“ и „Сироче на мајчином гробу“ откупио је Михајло Пупин на изложби у Паризу 1889. године и поклонио их Народном музеју у Београду.[4]

Урош Предић је осликао прелепи иконостас бечејске православне цркве и иконостас у капели бечејског велепоседника Богдана Дунђерског.[5] Осим тога насликао је више иконостаса због којих се оцењује да је последњи значајан српски иконописац, мењу њима је и иконостас цркве у Орловату.

Посебан квалитет код Предића има његов цртеж, што је посебно уочљиво у његовим сачуваним блоковима за скицирање. У свом дугом стваралачком животу остао је веран правилима старих мајстора и истрајао је на истицању цртежа и јасноће композиције, показујући отпор према тежњама младих уметника који су се школовали у Минхену и Паризу.

Умро је 1953. године у Београду, у својој 96. години, као најстарији српски сликар. Према сопственој жељи сахрањен је у Орловату.[6] И у дубокој старости био је пун радне енергије и ведрине. Неколико месеци пре смрти пео се на столицу да ређа неке слике у свом атељеу, пао је и том приликом се повредио (поломио ногу), од тога се никада није потпуно опоравио и убрзо је умро.

Заоставштина[уреди]

У Народном музеју у Зрењанину се налази соба Уроша Предића у оквиру сталне поставке, у њиховом депоу се налази легат од 900 његових цртежа, записа и личних ствари.[7] У Дому Јеврема Грујића у Београду је током октобра 2016. била изложба његових дела.[8]

Родни Орловат у Банату[уреди]

Због сликара Предића и његове породице вреди доћи у родни Орловат, близу Зрењанина. Орловат се налази на жељезничкој прузи Зрењанин-Панчево, и на регионалном путу Зрењанин-Ковачица. Ту има више ствари које подсећају на старе Предиће, и могу дочарати славне дане Орловата. Треба нагласити да се Орловаћани много труде да обогате своју туристичку понуду, која има шта да пружи сваком радозналом посетиоцу. Прилика за посету је време дуге и богате, већ традиционалне манифестације "Предићеви дани", која се одржава у Орловату, између јуна и октобра сваке године. Од значаја су две вишедневне колоније: Старија - Уметничка и млађа Фотографска, које се не поклапају по термину. Редовно се организују изложбе радова учесника тих колонија у основној школи са пригодним културно-уметничким програмом, у којем наступа и месни КУД "Урош Предић". На сеоском "тргу Уроша Предића" налази се "Спомен-соба" уметникова, у некадашњој згради орловатске општине. Поред виђења скромне музејске поставке, ту се могу купити сувенири и штампани материјал. Недалеко одатле је поред сеоског парка, орловатски православни храм, посвећен Ваведењу пресвете Богородице (црквена слава 4. децембра, по новом!), рађен у српско-византијском стилу 1924-1927. године, по пројекту славног београдског архитекте Драгише Брашована. Храм који се налази под заштитом државе, је са малим иконостасом, који је радио и поклонио селу "чика Урош" 1926-1928. године. У храму су и две импресивне зидне слике, рађене по скицама Уроша Предића: "Св. Саве" и "Св. Петке", који носе аутентичне ликове његових родитеља у природној величини. Слике рађене масном бојом потичу из 1927. године, и дело су декоративног молера Косте Ванђеловића из Руме. Аутентични дивни молерај (по пројекту арх. Раде Предића из Панчева) са више зидних икона слика, које се погрешно називају "фреске", су током оправке храма неповратно уништени. У центру села се налазе и темељи "реплике" Предићеве родне куће, која се већ деценију гради, по жељи Друштва завичајаца Орловата, са седиштем у Зрењанину. Преко пута поменуте мини завичајно-уметничке поставке, у "улици Уроша Предића" је место родне куће (срушене!) Предићеве, у чијем дворишту се још налази огромни стар дуд. Дуд је једини "сведок" о старим власницима Предићима, поп Пери и његовим дичним синовима. Основна школа у Орловату носи име "Урош Предић", по најславнијем ђаку. У холу се налази мини спомен-поставка са илустрацијама Предићевог детињства, а испред главног улаза са леве стране је на високом постаменту, биста Уроша Предића, рад београдског вајара Јана Коњарека из 1911. године. На тзв. Новом гробљу, на брегу, наспрам жељезничке станице "Орловат Стајалиште" налази се у средишту реновирана гробница са споменицима и барељефом сликара Предића. Аутентично решење споменика и гробнице Предића, је пре деценију замењено новим, чини се помодарски осмишљеним. Скинут је аутентични барељеф рад београдског вајара Перише Милића из 1953. године. Бригу од заштити и неговању успомене на Предићеву личност и дело, годинама спроводи Друштво завичајаца Орловата и Савет МЗ Орловат, са својим активистима ентузијастима. Завичајци публикују свој годишњак, илустрован билтен под називом "Нови орао", са орловатском тематиком и Предићевом заоставштином.[9] На крају треба поменути да је мештанин проф. Драшковић, написао обимну уметникову биографију 2013. године, завичајну књигу чије се друго издање очекује.

Објављено је више књига о животу и делу Уроша Предића, међу њима су најзначајније:

  • Миодраг Јовановић: "Урош Предић", уметничка монографија, Нови Сад 1998. (COBISS.SR)
  • Саво Поповић: "Урош Предић, непрочитани аманет", Београд 2013. (COBISS.SR)[10]
  • Радоје Драшковић: "Чика Урош", уметникова биографија, Орловат 2013.(COBISS.SR)[11]

Галерија[уреди]

Портрети[уреди]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

Спољашње везе[уреди]