Урош Предић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Урош Предић

Урош Предић, сликар
Урош Предић, сликар

Информације
Датум рођења (1857-12-07) 7. децембар 1857.
Место рођења Орловат код Зрењанина (Аустријско царство)
Датум смрти 11. фебруар 1953.(1953-02-11)(95 год.)
Место смрти Београд (ФНР Југославија)
Дела

Урош Предић (Орловат, 25. новембар/7. децембар 1857Београд, 11. фебруар 1953) је био један од највећих српских сликара реализма, поред Паје Јовановића.

Биографија[уреди]

Рођен је у Орловату као најмлађи син свештеника Петра Предића.[1] Ту је похађао основну школу, а потом немачку школу у Црепаји. Од 1869. до 1876. студирао је седморазредну гимназију у Панчеву (панчевачка реалка, која је касније добила име по њему). Као врло даровит, добио је стипендију Матице српске и 1876. отишао на бечку сликарску академију.

Завршио је Уметничку академију у Бечу 1880. године у класи професора Грипенкерла (Christian Griepenkerl), истакнутог бечког сликара, који је имао велики утицај на Предића. У току студија добио је Гунделову награду - за сликање уљем по мушком моделу. Године 1882. радио је у приватном атељеу проф. Грипенкерла, а у периоду 1883-1885. био је асистент Уметничке академије у Бечу. У то време по упутству проф. Грипенкерла и архитекте Ханзена израдио је 13 слика митолошке садржине за фриз Парламента у Бечу. Услед породичних обавеза 1885. године враћа се у домовину.

Први и једини пут покушао је да се ожени 1889. године шеснаестогодишњом Аном Накарадом (1873-1938), ћерком пензоинисаног оберлајтанта Ђуре Накараде (1830-1899) отац јој није дозволио да се уда за тридестдвогодишњег Предића.[2]

У Орловату ради серију слика из живота својих сељака. Затим је 1886-1889. боравио у Београду, 1890-1893. у Новом Саду и у Старом Бечеју. У периоду 1894-1909. живи у Орловату, а од 1909. године па до смрти у Београду. Своје слике самостално излаже 1888, 1910, 1920, 1949. године у Београду, 1890, 1949. у Новом Саду, 1890. у Сремским Карловцима, 1890. у Панчеву и Вршцу.

У свом сликарском опусу највише су заступљени портрети, иконографија, жанр и историјске композиције, ређе предео, и само један акт.

Један је од оснивача друштва Лада 1904. и био је непрекидно члан овог друштва као и његов дугогодишњи председник. Изабран је за дописног члана Српске краљевске академије 26. јануара 1909, а 3. фебруара 1910. године за редовног члана. Један је од оснивача Удружења ликовних уметника у Београду 1919. године и први његов председник.

У покушају да потигне што уверљивију сличност са ликом наручиоца и инсистирајући на препознатљивости, Предић је постао хроничар грађанског друштва свога времена. Године 1885. у Панчеву је почео са сликањем портрета по поруџбини, понекад уз помоћ фотографија. Радио је најчешће репрезентативне портрете, главе или бисте.

Кућа и атеље Уроша Предића у Београду

Од жанр сцена, позната дела су Весела браћа и Сироче (на мајчином гробу), затим историјска дела су Херцеговачки бегунци и На Студенцу. Једна од најпознатијих његових слика је Косовка девојка. Урадио је чувене портрете председника Академије: Симе Лозанића, Стојана Новаковића (1920), Јована Жујовића (1921), Јована Цвијића (1923), Ђорђа Вајферта (1927) Слободана Јовановића (1930), Богдана Гавриловића (1935) и Александра Белића (1940). Затим портрети Михаила Петровића (1943), Ксеније Атанасијевић (1917), Бране Петронијевића (1911) итд.

Његове слике „Херцеговачки бегунци“ и „Сироче на мајчином гробу“ откупио је Михајло Пупин на изложби у Паризу 1889. године и поклонио их Народном музеју у Београду.[3]

Урош Предић је осликао прелепи иконостас бечејске православне цркве и иконостас у капели бечејског велепоседника Богдана Дунђерског.[4] Осим тога насликао је више иконостаса због којих се оцењује да је последњи значајан српски иконописац, мењу њима је и иконостас цркве у Орловату.

Посебан квалитет код Предића има његов цртеж, што је посебно уочљиво у његовим сачуваним блоковима за скицирање. У свом дугом стваралачком животу остао је веран правилима старих мајстора и истрајао је на истицању цртежа и јасноће композиције, показујући отпор према тежњама младих уметника који су се школовали у Минхену и Паризу.

Умро је 1953. године у Београду, у својој 96. години, као најстарији српски сликар. Према сопственој жељи сахрањен је Орловату.[5] И у дубокој старости био је пун радне енергије и ведрине. Неколико месеци пре смрти пео се на столицу да ређа неке слике у свом атељеу, пао је и том приликом се повредио (поломио ногу), од тога се никада није потпуно опоравио и убрзо је умро.

Заоставштина[уреди]

У Народном музеју у Зрењанину се налази соба Уроша Предића у оквиру сталне поставке, у њиховом депоу се налази легат од 900 његових цртежа, записа и личних ствари.[6]

Објављено је више књига о животу и делу Уроша Предића, међу њима су:

  • Миодраг Јовановић: Урош Предић; Нови Сад 1998. (COBISS)
  • Саво Поповић: Урош Предић, непрочитани аманет; Београд 2013. (COBISS)[7]
  • Радоје Драшковић: Чика Урош; Ново Милошево 2013.(COBISS)[8]

Галерија[уреди]

Портрети[уреди]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

Спољашње везе[уреди]