Урсула фон дер Лајен

С Википедије, слободне енциклопедије
Урсула фон дер Лејен
(Ursula von der Leyen) 2019.07.16. Ursula von der Leyen presents her vision to MEPs 2 (cropped).jpg
Фон дер Лајенова (2019)
Биографија
Име при рођењуУрсула Гертруд фон дер Лејен
Датум рођења(1958-10-08)8. октобар 1958.(63 год.)
Место рођењаИксел
Белгија
СупружникХајко фон дер Лајен
Деца7
ОтацЕрнст Албрехт
МајкаАдел Штромајер
Професијадоктор медицине
УниверзитетУниверзитет у Гетингену,
Универзитет у Минстеру,
Лондонска школа економских и политичких наука,
Медицинска школа у Хановеру
Занимањелекар, политичар
Политичка
странка
Хришћанско-демократска унија
ПотписUrsula von der Leyen signature.svg
www.ursula-von-der-leyen.de
Тренутна функција
Функцију обавља од 1. новембра 2019.
ПретходникЖан Клод Јункер
Тренутна функција
Функцију обавља од 2. јула 2019.
Министар одбране Немачке
17. децембар 2013. — 17. јул 2019.
Канцелар(и)Ангела Меркел
ПретходникТомас де Мезијер
НаследникАнегрет Крамп-Каренбауер
Министар рада и социјалних питања Немачке
30. новембар 2009. — 17. децембар 2013.
Канцелар(и)Ангела Меркел
ПретходникФранц Јозеф Јунг
НаследникАндреа Налес
Министар за породична питања, старих, жена и младих Немачке
22. новембар 2005. — 30. новембар 2009.
Канцелар(и)Ангела Меркел
ПретходникРенате Шмит
НаследникКристина Шредер

Урсула Гертруд фон дер Лајен (нем. Ursula Gertrud von der Leyen, О овој звучној датотеци слушај; дев. Албрехт, нем. Albrecht; Иксел, 8. октобар 1958) немачка је политичарка и предстојећа председница Европске комисије (ЕК). Обављала је функцију министарке одбране Немачке 2013—2019. Чланица је централно-десничарске Хришћанско-демократске уније (CDU), те прва жена на позицији немачког министра одбране и прва која је постала председница ЕК.[1][2]

Крајем 1990-их она се укључила у локалну политику у регији Хановер, а од 2003. до 2005. била је министарка владе у државној влади Доње Саксоније. Године 2005, придружила се савезном кабинету, прво као министарка породичних послова и омладине од 2005. до 2009, затим на месту министра за рад и социјална питања од 2009. до 2013. и на крају на месту министра одбране од 2013. до 2019. године, прве жене која је обављала функцију немачког министра одбране.[3] Када је напустила функцију, она је била једина министарка која је непрекидно радила у кабинету Ангеле Меркел откако је Меркел постала канцеларка. Она је била заменик лидера ЦДУ од 2010. до 2019. године, а раније се сматрала водећим кандидатом за наследницу Меркелове као канцеларке и фаворитом за генералног секретара НАТО-а.

Европско веће је фон дер Лајен предложило 2. јула 2019. године као кандидата за председника Европске комисије.[1][2] Потом ју је Европски парламент изабрао 16. јула;[4][nb 1] она је ступила на дужност 1. децембра, поставши прва жена у таквој улози.

Фон дер Лајен је уврштена међу 100 најутицајнијих људи 2020. на списку часописа Тајм.[6]

Породица и рани живот[уреди | уреди извор]

Фон дер Лајен је рођена 1958. године у Икселу, Брисел, Белгија, где је живела до своје 13. године. У породици је од детињства била позната као Решен, што је деминутив од Роуз.[7] Њен отац Ернст Албрехт радио је као један од првих европских државних службеника од успостављања Европске комисије 1958. године, прво као шеф кабинета европског комесара за конкуренцију Ханса фон дер Гроебена у Комисији Халстајн, а затим као општи директор Генералног директората за конкуренцију од 1967. до 1970. године. Урсула је похађала је Европску школу у Бриселу I.[8]

Године 1971, Урсула преселила се у Лерте у регији Хановер након што је њен отац постао извршни директор прехрамбене компаније Бахлсен и укључио се у државну политику у Доњој Саксонији.[9] Њен отац је био министар председника Доње Саксоније (државни премијер) од 1976. до 1990, и поновно је биран на изборима за државни парламент 1978, 1982. и 1986.[10] Године 1980, он се кандидовао за ЦДУ номинацију за немачкиг канцелара, чему је дао подршку председник ЦДУ Хелмут Кол, али је за уску маргину изгубио кандидатуру у корист колеге конзервативца Франца Јозефа Штрауса (који је тада изгубио на општим изборима од садашњег канцелара Хелмута Шмита); на државним изборима 1990. Ернст Албрехт је изгубио је позицију у корист Герхарда Шредера, који је касније постао немачки канцелар.

Већина њених предака били су из бивших држава Хановер и Бремен у данашњој северозападној Немачкој; она има једну америчку прабаку првенствено британског порекла, са удаљенијим француским и италијанским прецима, и неке претке из данашњих балтичких држава, тада у царској Русији. Породица Албрехт била је међу hübsche („дворским“ или „отменим“) породицама бирачког тела и Краљевине Хановер - државе која је била у персоналној заједници са Уједињеним Краљевством - а њени преци су од тада били лекари, правници и државни службеници од 17. века. Њен прапрадеда Георг Александер Албрехт преселио се у Бремен у 19. веку, где је постао богати трговац памуком, део ханзеатске елите и аустроугарски конзул од 1895. Он се оженио са Луизом Доротеом Бети фон Кнуп (1844–1889), ћерком барона Јохана Лудвига фон Кнупа, једног од најуспешнијих предузетника Руског царства 19. века.[11]

Фон дер Лајенини деда и бака са очеве стране су били трговци памуком Карл Албрехт (1875–1952) и Мери Ладсон Робертсон (1883–1960), Американка која је припадала плантажерској породици из Чарлестона, Јужна Каролина. Њени амерички преци имали су значајну улогу у британској колонизацији Америка, и она потиче од многих првих енглеских насељеника Каролине, Вирџиније, Пенсилваније и Барбадоса, и од бројних гувернера из колонијалне ере. Међу њеним прецима били су гувернери Каролине Џон Јиманс, Џејмс Мур, Роберт Гибес, Томас Смит и Џозеф Блејк, заменик гувернера Пенсилваније Самјуел Карпентер и амерички револуционар и поручник гувернера Јужне Каролине Џејмс Ладсон.[12][13][14] Породица Ладсон је била власник великих плантажа и њен предак Џејмс Х. Ладсон је поседовао преко 200 робова до времена када је укинуто ропство у Сједињеним Државама; њени рођаци и преци били су међу најбогатијим у британској Северној Америци у 18. веку, а потиче од једног од највећих британских трговаца робљем тог доба, Џозефа Врага. Карл и Мери били су родитељи деде Урсуле фон дер Лајен, психолога Карла Албрехта, који је био познат по развоју новог метода медитације и истраживању мистичне свести.[15] Она је нећакиња диригента Џорџа Александра Албрехта и рођака главног диригента Холандске националне опере Марка Албрехта.[16]

Породични грб фон дер Лајена.

Године 1986, она се удала за лекара Хајко фон дер Лајена, члана породице фон дер Лајен која се обогатила трговином свилом и стекла племићки статус 1786; њен супруг је постао професор медицине и извршни директор компаније за медицински инжењеринг. Они су се упознали у универзитетском хору у Гетингену.[17] Они имају седморо деце рођене између 1987. и 1999.[18] Породица фон дер Лајен припада лутеранским члановима Евангеличке цркве Немачке.[19]

Урсула фон дер Лајен је говори немачки и француски као матерње језике; она течно говори енглески језик, живевши пет година у Уједињеном Краљевству и Сједињеним Државама.[20] Она живи са својом породицом на фарми у близини Хановера где узгајају коње.[21] Она је ентизијастични коњаник и бавила се такмичарским јахањем.[22]

Почасти[уреди | уреди извор]

У 2019. години и поново у 2020. години, Форбс ју је навео као четврту најмоћнију жену на свету.[23] У децембру 2020. године, фон дер Лајен је добила Глобалну грађанску награду за обављање дужности светског лидера.[24]

Стране почасти[уреди | уреди извор]

Публикације[уреди | уреди извор]

Напомене[уреди | уреди извор]

  1. ^ The process for electing the president of the European Commission is described in Article 17(7) of the Treaty on European Union.[5]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б „First woman nominated to lead EU Commission” (на језику: енглески). 2019-07-02. Приступљено 2019-07-02. 
  2. ^ а б „EU leaders pick Germany's von der Leyen to lead Commission”. POLITICO. 2019-07-02. Приступљено 2019-07-02. 
  3. ^ Arne Delfs (22 January 2014), "Merkel Succession Beckons After Von der Leyen’s Defence Posting", Businessweek.
  4. ^ „MEPs back von der Leyen as EU Commission head”. BBC News. 16. 7. 2019. 
  5. ^ „Consolidated version of the Treaty on European Union – TITLE III: PROVISIONS ON THE INSTITUTIONS – Article 17”. eur-lex.europa.eu (на језику: енглески). Official Journal of the European Union. Приступљено 8. 7. 2019. 
  6. ^ „Ursula von der Leyen: The 100 Most Influential People of 2020”. Time. Приступљено 2020-09-23. 
  7. ^ „Ursula von der Leyen: eine Karriere”. www.ndr.de. 
  8. ^ Barker, Alex; Peel, Michael; Jones, Claire; Mount, Ian; Roberts, Hannah (2. 7. 2019). „Christine Lagarde and Ursula von der Leyen: meet the EU's next leaders”. Financial Times. Приступљено 2. 7. 2019. 
  9. ^ „Ursula von der Leyen – Biografie WHO'S WHO”. www.whoswho.de. 
  10. ^ „Ursula von der Leyen: Is this the next woman to become Chancellor of”. The Independent. 15. 12. 2013. 
  11. ^ „Der denkmalgeschützte Bau drohte zu verfallen: Altes Knoop-Mausoleum für 90000 Euro restauriert”. Bild (на језику: немачки). Приступљено 1. 12. 2011. 
  12. ^ Register of the National Society of the Colonial Dames of America in the State of South Carolina, p. 35, The Society, 1945
  13. ^ "Albrecht," in Deutsches Geschlechterbuch, Vol. 17, Görlitz 1910.
  14. ^ Arthur Meredyth Burke, The Prominent Families of the United States of America
  15. ^ Fischer, Frauke. „Ehrengast mit Bremer Wurzeln”. WESER-KURIER. 
  16. ^ „Chi è Ursula von der Leyen, che sarà la nuova presidente della Commissione Europea”. Il Post. 2. 7. 2019. 
  17. ^ Erik Kirschbaum (22 April 2013), "Feisty German minister stands up to Merkel" Архивирано на сајту Wayback Machine (28. септембар 2015), Reuters.
  18. ^ „Ursula von der Leyen” (на језику: немачки). Wirtschaftswoche. Архивирано из оригинала на датум 2. 3. 2016. Приступљено 3. 1. 2016. 
  19. ^ Berlin, Derek Scally in. „Ursula von der Leyen profile: Who is proposed new EU Commission president?”. The Irish Times. 
  20. ^ Alice von Bota (29. 12. 2006). „Small Talk auf höchster Ebene”. Tagesspiegel (на језику: немачки). Приступљено 1. 12. 2011. 
  21. ^ Baronesa, con siete hijos y un castillo: así es Ursula von der Leyen, presidenta de la Comisión Europea
  22. ^ ONLINE, RP. „Reit-EM: Von der Leyen macht im Sattel eine gute Figur”. RP ONLINE. 
  23. ^ „The World's 100 Most Powerful Women”. Forbes. Приступљено 24. 12. 2020. 
  24. ^ Bryer, Tania (2020-12-21). „European Commission's Ursula von der Leyen wins Global Citizen prize after turbulent year”. CNBC (на језику: енглески). Приступљено 2021-02-17. 
  25. ^ „Germany's defmin to get high Lithuanian state award”. Delfi. 
  26. ^ DNB, Katalog der Deutschen Nationalbibliothek (Теза) (на језику: немачки). Portal.d-nb.de. Приступљено 1. 12. 2011. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]