Урјанхаји

Из Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Урјанхајци)
Jump to navigation Jump to search
Урјанхаји
Flag of Uriankhai (1918-1921).svg
Застава Урјанхаја
Mongol Empire c.1207.png
Монголско царство око 1207. Урјанхаји и њихови суседи
Укупна популација
26,654[1] (2010)
Региони са значајном популацијом
 Монголија
Језици
ојратски, монголски
Религија
Тибетански будизам, Шаманизам, Атеизам
Сродне етничке групе
Ојрати, Монголи
Мапа Жутгеит Гун хошу (барјак) Алтајских Урјанхаја у Западној Монголији.

Урјанхаји је монголиски израз који се односи на неколико оближњих "шумских" етничких група као што су Алтајски Урјанхаји, Тувинци и Јакути. Урјанхаји су били споменути у средњевековним кинеским изворима из 10. века и име се помиње неколико пута у Тајној историји Монгола. Забележени су на кинеском под називом Вуланхај (упрошћ. кин. 乌梁海, трад. кин. 烏梁海, пин. Wūliánghǎi) или Вуланха (кин. 兀良哈, пин. Wùliánghā).

Историја[уреди]

Име "Урјанхаји" значи "урја" (мото, ратни мото) и кан (господар) на монголском. Монголи су применили име на све шумске народе а касније и на Тувинце. Они су сврстани од стране Монгола као Дарликински Монголи.

На почетку Монголског царства (1206-1368), Урјанхаји су живели у Централној Монголији .

У 13. веку за време Династије Јуан, Рашид-ал-Дин Хамадани је описао шумске Урјанхаје као есктремно изоловане шумске људе из Сибира који живе у шаторима од коре брезе и лове на скијама. Упркос сличности имена са са познатим урјанхајским племеном Монгола, Рашид напомиње да они немају никакву везу.[2] За време Династије Минг, Џурџи (од џурџијске речи вуџи за шуму) су били познати међу Кинезима ка "шумски људи" и та се конотација касније пренела до Кинеза који су је пренели на Урјанхаје, Вуланхај.[3]

Средиом 14. века су живели у Љаојангу у североисточној Кини. Године 1375. године, Нахачу, урјанхајски вођа северне Јуан династије у Љаојангу, напао је Лиаодонг полуострво да поврати Монголе на власт. Иако је наставио да држи под својом влашћу Манџурију рат Минга против Урјанхаја се завршио његовом предајом 1388. године.[4] После устанка северних Урјанхаја, они су покорени од стране Дајан-кана 1538. године и анексирани од стране северних Халха Монгола. Батмунх Дајан кан је разрешио урјанхајски тумен (војна јединица која броји 10.000 војника).

Друга група Урјанхаја (Урјанхаји Хенти планине) су живели у централној Монголији и почетком 16. века су кренули ка Алтајским планинама.[5] Неке групе су мигрирале са Хенти планина у Ховсгол покрајину за време владавине Северне Јуан династије (1368-1635).[3]

До раног 17. века, израз Урјанхаји је био општи монголски израз за све расуте групе људи на северозападу, без обзира да ли су пореклом самоједски, туркијски или монголски народи.[6] Године 1757, Династија Ћинг поставила свој далекосеверни фронт под барјацима : Хувсгулшких Урјанхаја, Тану Урјанхаја; Кемчика, Салчака, Тоџу Тувинаца и Алтајаца. Тувинци се у Мохголији називају Мончуго Урјанхаји. Још једна група Урјанхаја у Монголији (из Бајан-Улгија и Ховда) се називају Алтајски Урјанхаји. Ове све групе су припојене Ојратима. Трећа група монголских Урјанхаји су једна од 6 тумена Дајан-кана из источне Монголије. За последње две групе Урјанхаја се верује да потичу од урјанхајског племена из ког долази Јелме (генерал војске и пријатељ Џингис-кана) и његов познати рођак Субудај. Имена племена алтајских Урјанхаја (Хувсгулски Урјанхаји и Тувинци) су различита. Нема туркијских ни самоједних племена међу алтајским и хувсгулским Урјанхајима.

Варијанта имена, Урангхаи, је старо име за Јакуте,[7] али они нису Урјанхаји и то је било само алтернативно име Јакута. Рус Павел Неболшин је документовао Урангху племе на Волги Калмике 1850.их година.[8] Постојање Урјанхаја је документовано од стране Кореанаца, који су их звали позајмљеним именом Орангкае (кореј. 오랑캐, "savages"), посебно у контексту њихових напада на синитизовани свет у 14. и 15. веку.[3]

Неки Урјанхаји још увек живе на Хенти планинама.

Референце[уреди]

  1. ^ Попис 2010.
  2. ^ C.P.Atwood-Енциклопедија Монголије и монголског царства, pp. 9
  3. 3,0 3,1 3,2 Crossley, Pamela Kyle (децембар 1985). „Увод у мит о оснивању династије Ћинг”. Касна империјална Кина. 6 (2): 13—24. doi:10.1353/late.1985.0016. 
  4. ^ Willard J. Peterson, John King Fairbank, Denis Twitchett- Кембриџска историја Кине, vol7, pp. 158
  5. ^ A.Ochir, Ts.Baasandorj "Обичаји Ојратског венчања". 2005
  6. ^ C.P.Atwood-Енциклопедија Монголије, pp. 9
  7. ^ POPPE, Nicholas (1969). „Осврт Менгеса "Туркијски језици и народи"”. Central Asiatic Journal. 12 (4): 330. 
  8. ^ Mänchen-Helfen, Otto (1992) [1931]. Путовање до Туве. Los Angeles: Ethnographic Press University of Southern California. стр. 180. ISBN 1-878986-04-X.