Уснула Венера

С Википедије, слободне енциклопедије
Уснула Венера
Giorgione - Sleeping Venus - Google Art Project 2.jpg
УметникЂорђоне (Ђорђо ди Кастелфранко); Тицијан Вечели (довршио пејзаж у позадини)
ГодинаОко 1510. године
Правацренесанса; венецијанска школа
Техникауље на платну
Димензије108,5 х 175 цм
МестоГалерија старих мајстора у Дрездену, Дрезден

Уснула Венера, још и Дрезденска Венера, је једна од посљедњих Ђорђоневих слика техником уља на платну, насликана око 1510. године.[1] Дјело изузетне важности због утицаја који је оставило на касније представе испружене богиње Венере у историји умјетности[1], понављајући се као тема у ренесанси, бароку, неокласицизму и импресионизму.

По Риналдију, првобитно је била дио збирке Куће Марсело у Венецији. Затим је прешла у збирку војвода Истока, лозе која је владала војводствима Фераре и Модене. Године 1746. продата је, заједно са више дјела збирке војвода Истока, њемачкој Кући Саксоније. Данас је дио збирке италијанских мајстора ренесансе у Галерији слика старих мајстора у Дрездену.

Дуго се сматрало да је ријеч о Сасофератовој копији Тицијановог оригинала, све док је италијански критичар Ђовани Морели, није исправно приписао Ђорђону.

Једна од посљедњих Ђорђоневих слика – или барем тако вјерујемо зато што ју је довршио Тицијан, вјероватно након Ђорђонове смрти – Уснула Венера, прва је у дугом низу лежећих женских актова у историји умјетности.[1] Удаљена од Ботичелијеве богиње (Рођење Венере), која стоји нага приликом свог рођења, али ће ускоро бити покривена, Ђорђонеова Венера спава, и њено наго тијело налази свој ехо у кривинама брда призора са позадине. Док је доња линија тијела једна крива линија, горња је облику таласа полазећи од главе преко груди до руке која је спуштена преко стидног брежуљка – дискретан и сугестиван гест. Сензуални ефекат слике појачан је топлим тоновима и природном текстуром њеног тијела, што је наглашено постељом на којој она лежи. Највјероватније је рађена за приватног колекционара, можда је чак била и скривана иза завјесе, као што је познато да је са таквим сликама било уобичајено у каснијим вјековима.

Рендгенски снимци су открили клечећег Купидона поред стопала Венере који је прекривен након што је дјело било оштећено.[1] Године 1525. слика је описана овако: „Платно наге Венере која спава на ливади са Купидоном, насликао је Ђорђо ди Кастелфранко, али пејзаж из позадине и Купидона је довршио Тицијан.” Техничка анализа је открила да је постељу на којој Венера лежи такође преправио Тицијан.[1] Чини се да лице у свом садашњем стању не одговара стилу ни једног од поменутих умјетника; можда је по њему сликано у Дрездену 1843. године, када је прекривен Тицијанов Купидон.[1]

Утицај[уреди | уреди извор]

Лежећи актови у западној умјетности (1520–1900)
Girolamo da Treviso - Sleeping Venus - WGA09520.jpg Venus de Urbino, por Tiziano.jpg Paris Bordone - Sleeping Venus with Cupid - WGA02462.jpg Annibale Carracci - Sleeping Venus - WGA4449.jpg Artemisia Gentileschi - Sleeping Venus.JPG
Ђироламо да Тревисо, 1520
Тицијан, 1534
Бордоне, 1540
Анибале Карачи, 1602
Артемизија Ђентилески, 1625
Guido Reni - Reclining Venus with Cupid - WGA19312.jpg Diego Velaquez, Venus at Her Mirror (The Rokeby Venus).jpg Goya Maja naga2.jpg 1863 Alexandre Cabanel - The Birth of Venus.jpg Manet, Edouard - Olympia, 1863.jpg
Рени, 1639
Веласкез, c. 1650
Гоја,1792
Кабанел, 1863
Мане, 1863

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в г д ђ Hartt 2010, стр. 594-595: “Ch. 19. High and Late Renaissance in Venice and on the Mainland”

Литература[уреди | уреди извор]