Уставност

С Википедије, слободне енциклопедије
Уставни суд Републике Србије у Србији врши оцену уставности

Уставност је принцип у уставном праву према коме сви правни акти морају бити у складу са уставом као највишим правним актом. Оцену уставности обично врше уставни судови, а у Србији је то Уставни суд Републике Србије.[1][2]

Уставност и правни континуитет[уреди | уреди извор]

Правни систем прописује начин промене устава, која се креће у границама правног поретка и уставности. Устав Србије из 2006. прописује начин промене устава у свом деветом делу.[2] Промена устава може бити извшена и револуцијом, која је увек неуставна и правни систем се бори против ње, међутим уколико је једном успешно изведена долази до успостављања новог уставног поретка који изнова дефинише шта је устав и уставност у њему.[3]

Неки устави забрањују промену устава, такав је био случај са монархистичким Уставом Грчке из 1911. у таквој ситуацији сама промена устава је неуставна.[4]

Правни систем Србије[уреди | уреди извор]

Устав Србије (2006.) садржи принцип уставности, и у четвртом делу устава где се говори о надлежности Републике Србије, као једна од надлежности наводи се и заштита уставности.[2]

Оцену уставности према Уставу Србије врши Уставни суд, а његове одлуке су коначне, извршне и општеобавезујуће.[2]

У осмом делу устава, под називом Уставност и законитост, где се говори о хијерархији домаћих и страних правних аката, наводи се да је Устав највиши правни акт у Србији, и да сви правни акти морају бити у складу са њим.[2] Међународни уговори које Србија склопи морају бити у складу са Уставом и по хијерархији се налазе изнад закона али испод устава.[2]

Уставност у државама чланицама ЕУ[уреди | уреди извор]

Европски суд правде примењује принцип примата права Европске уније у односу на национална права, чак и у случају да је право ЕУ у супротности са уставом државе чланице.[5] Овај принцип се развијао постепено и имао је тенденцију раста утицаја Европског суда правде у односу на право националних држава.[6][7] Неке државе чланице су приликом приступања своје правне системе усагласиле са правом ЕУ, а неке државе су то урадиле преко пресуда својих врховних судова.[7]

Међутим неке државе чланице и даље не признају у потпуности овај ауторитет Европском суду правде, и у пракси још увек долази до конфликта између права ЕУ и права држава чланица.[8]

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Postupak za ocenjivanje ustavnosti ili zakonitosti”. www.ustavni.sud.rs. Архивирано из оригинала на датум 13. 10. 2010. Приступљено 2020-12-24. 
  2. ^ а б в г д ђ „Ustav Republike Srbije”. www.paragraf.rs (на језику: српски). Архивирано из оригинала на датум 24. 7. 2020. Приступљено 2020-12-24. 
  3. ^ Симић, Мирољуб; Ђорђевић, Срђан; Матић, Дејан (2011). Увод у право. Крагујевац: Правни факултет Универзитета у Крагујевцу. стр. 47. ISBN 978-86-7623-005-1. 
  4. ^ Mihajlović, Vladan (2009). Ustavno pravo. Kraljevo: Vladan Mihajlović. стр. 79. ISBN 978-86-909139-1-6. 
  5. ^ „Doctrine of Supremacy in the European Union”. www.lawteacher.net (на језику: енглески). Архивирано из оригинала на датум 31. 3. 2018. Приступљено 2020-12-24. 
  6. ^ „Europe and the law”. OpenLearn (на језику: енглески). Архивирано из оригинала на датум 1. 4. 2020. Приступљено 2020-12-24. 
  7. ^ а б Вукадиновић, Радован (2016). Увод у институције и право ЕУ. Крагујевац: Правни факултет Универзитета у Крагујевцу. стр. 157—163. ISBN 978-86-88987059. 
  8. ^ „Challenging the EU’s top court: Comparing Polish and German approaches”. Democracy Reporting International (на језику: енглески). Архивирано из оригинала на датум 27. 11. 2020. Приступљено 2020-12-24.