Уставобранитељи

Из Википедије, слободне енциклопедије

Уставобранитељи су били носиоци борбе против самовлашћа кнеза Милоша Обреновића. Залагали су се за доношење устава и закона којим ће Милошева власт бити ограничена и успели су да се изборе за доношење Турског устава а потом и за Милошево (1839) и Михаилово (1841) одступање с престола.

Буна против кнеза Михаила коју је у лето 1842. предводио Тома Вучић Перишић, завршила се победом уставобранитеља и проглашењем Александра Карађорђевића за кнеза. Пошто су довели Александра Карађорђевића, они су у највећој мери владали земљом за време његове владавине. Носиоци уставобранитељског режима су били: Тома Вучић Перишић, Аврам Петронијевић, Стојан и Алекса Симић, Милутин и Илија Гарашанин. Они су покушавали да изграде свој национални програм, што доказује Начертаније Илије Гарашанина. За време њихове владавине уведен је један бирократски и олигархијски режим, остали су упамћени по максими: власт је тутор а народ пупила. Уставобранитељи су сматрали да обичан народ није довољно образован, тј. да му недостаје политичка свест да управља собом, па да зато они морају да науче народ како се влада без њиховог пристанка или против њихове воље. За време уставобранитеља објављено је Гарашаниново Начертаније, донет је Грађански законик и спроведена је реформа судства и школства. Уставобранитељи су помагали српски покрет у јужној Угарској у рату против Мађара, а на Париском конгресу су добили гаранције Великих сила.

Уставобранитељи су били познати људи, бирократе, трговци и други који су се супротстављали Милошевој аутократској владавини. Желели су да успоставе владавину права којим би заштитили сопствене интересе. Уставобранитељи су наглашавали владавину права, веће економске слободе и напредак образовања. Они нису били демократе нити егалитаристи.[1]

Период владавине уставобранитеља од 1842. до 1858. је био обележен константном борбом за власт са кнезом Александром. За време уставобранитеља Државни савет је засенио моћ кнеза Александра Карађорђевића и скупштине која се само једном састала.[2] Уставобранитељски режим је окончан на Светоандрејској скупштини и повратком на власт кнеза Милоша Обреновића.

Борба са Обреновићима[уреди]

Тома Вучић Перишић

Кнез Милош Обреновић је по Турском уставу морао да дели власт са Државним саветом, који није могао да распусти. Савет је априла 1839. преузео законодавну власт, а кнез је у јуну абдицирао, незадовољан ограничењем своје моћи. Нови кнез Србије је постао тешко болесни Милан Обреновић, уместо кога је владало намесништво у ком су били Аврам Петронијевић, Јеврем Обреновић и Тома Вучић-Перишић. Милан је преминуо после месец дана, а намесништво је владало до повратака у земљу кнеза Михаила.[3]

Прву владавину кнеза Михаила је обележила борба уставобранитеља и присталица династије Обреновић, којима је из иностранства водио бивши кнез Милош. Од ових сукоба највише је користи имала Порта, која се постављала као арбитар. Порта је подржала Вучићеву буну, која је натерала кнеза Михаила да абдицира и напусти Србију септембра 1842.[3]

Уставобранитељски режим[уреди]

Од 1854. Уставобранитељи су настојали да кнез бира владу из њихових редова, што би се могло бранити постојећим законима. Превагу над кнезом Државни савет је однео након Тенкине завере коју је водио председник Државног савета Стефан Стефановић Тенка. Завереници су намеравали да убију кнеза Александра. Завера је откривена и спречена, завереници осуђени на смрт или пензионисани. У Државни савет су изабрани кнежеви људи. Како је то изведено против Устава и без пристанка Порте, Османско царство је натерало кнеза на попуштање. Због интервенције Порте кнез Александар није потписао налог за извршење казне. Кнез је пензионисане службенике вратио у на положај, а осуђене на смрт помиловао, под условом да напусте Србију. Нови председник Државног савета је постао кнежев противник Тома Вучић-Перишић, а Илија Гарашанин је постао министар унутрашњих послова. После овога је кнежев утицај и власт су знатно ограничени. Под притиском уставобранитеља кнез је сазвао Светоандрејску скупштину. Против кнеза је била огромна већина посланика, која је изгласала његово збацивање.

Из круга студената београдског Лицеја, под утицајем професора Димитрија Матића, Ђорђа Ценића и Косте Цукића, проистекли су српски либерали, која ће се упустити у политичку борбу против уставобранитељског режима. Њихов основни циљ је био увођење представничког система власти и пренос власти са Државног савета, као чиновничког тела, на скупштину.[4]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. Jelavich & Jelavich (1986). стр. 61.
  2. Stokes (1990). стр. 7.
  3. 3,0 3,1 Ćirković (2008). стр. 196.
  4. Popović-Obradović (2008). стр. 57.

Литература[уреди]