Устав Југославије из 1974.

Насловна страна листа Борба од 22. фебруара 1974. поводом проглашења новог Устава СФРЈ

Устав Социјалистичке Федеративне Републике Југославије из 1974. године, трећи је и посљедњи устав Социјалистичке Федеративне Републике Југославије. Ступио је на снагу 21. фебруара 1974, а његово важење је коначно престало као резултат распада Југославије 1992. године.

Изграђен је и усвојен, у великој мјери, под притиском националистичких осјећања која су произашла из република (посебно из Словеније и Хрватске), које су захтијевале већу економску и политичку самосталност. Такве тежње су фактички претвориле земљу у конфедеративну државу са слабом централном влашћу и јаким дијеловима федерације. Ова неравнотежа требало је да буде надокнађена, према мишљењу твораца и идеолога новог устава, јединственом и руководећом улогом Савеза комуниста Југославије. Уставне промјене биле су изложене оштрој критици српских научника и интелектуалаца, који су изражавали бојазан да ће неосновано проширење права и овлашћења република и аутономних покрајина у саставу Југославије довести до наглог раста национализма у саставним дијеловима федерације и до каснијих захтјева за давање независности. Међутим, југословенско руководство није прихватило изнесене примједбе, а критичари устава били су изложени прогонима и репресији. Према замисли твораца устава, курс ка децентрализацији који је држава заузела и јачање правног статуса сваке федералне јединице требало је да хармонизују националне односе између народа и народности Југославије, заснована на идејама братства и јединства.

Устав из 1974. састојао се од 406 чланова и сматрао се једним од најдужих устава на свијету. Уставне одредбе заснивале су се на десет правних принципа, који су представљали основна начела устројства и организације југословенске државе. Текст устава одликовао се изузетно ниском правном техником изражавања, уз сложене и нејасне формулације. Већи дио уставних одредби био је посвећен заштити самоуправног система од мијешања државе, проширењу заступљености република и аутономних покрајина у свим савезним органима државне власти и јачању њихове самосталности у друштвено-економском животу у саставу федерације. Иако се нови устав у највећој мјери односио на питања кодификације друштвено-економског уређења у правцу даљег усавршавања и развоја идеја социјалистичког самоуправљања, историјски најспорније посљедице проистекле су из његових одредби о државном устројству Југославије (нарочито право народа Југославије на самоопредјељење, укључујући право на отцјепљење од федерације), који су касније коришћени као правни основ за оправдање распада Југославије и које су зараћене стране различито тумачиле током оружаног сукоба у бившој Југославији.

Према уставу, савезна скупштина (Скупштина СФРЈ)постајала је врховни орган власти и друштвеног самоуправљања у земљи. Њено формирање предвиђало је сложену изборну процедуру. Најприје су грађани формирали општинске скупштине у мјесту свог пребивалишта из реда чланова организација удруженог рада, мјесних заједница и друштвено-политичких организација (СКЈ, Социјалистички савез радног народа, Савез социјалистичке омладине и Савез синдиката). Затим су општинске скупштине бирале и слале своје делегате у прво вијеће савезне скупштине — Савезно вијеће Скупштине СФРЈ, као и истовремено у републичке и покрајинске скупштине, које су заузврат од тако изабраних делегата формирале свој састав делегата за друго вијеће савезне скупштине — Вијеће република и покрајина Скупштине СФРЈ. Састав Предсједништва СФРЈ смањен је са 23 на 9 чланова, у који су у једнакој сразмјери улазили представници сваке републике и аутономних покрајина, као и по положају Предсједник Југославије. Посебна норма устава проглашавала је Јосипа Броза Тита фактички доживотним предсједником. Устав је такође проширио гаранције заштите права и слобода човјека, укључујући и примјену судских поступака, али је садржавао универзалну ограду да ниједан грађанин не смије користити своја права и слободе за наношење штете утврђеном уставном поретку. Аутономне покрајине Косово и Војводина, које су биле у саставу Србије, добиле су значајно проширену аутономију, укључујући и фактичко право вета у Скупштини Србије.

Поједини истраживачи истичу да су суштинске промјене у савезним односима, уведене Уставом из 1974, могле допринијети јачању центрифугалних тежњи које су довеле до каснијег слома и распада државе. Са друге стране, такво мишљење не дијеле сви, указујући на то да је, упркос појединим недостацима, развој идеја о децентрализацији и самоуправљању република и покрајина у уставу у цјелини довео до веће демократизације југословенског друштва.

Разлози за доношење устава

Јосип Броз Тито, фотографија из 1970. године.

Доношењу новог устава 1974. претходили су важни политички догађаји који су се догодили неколико година раније и који су означили почетак децентрализације земље по национално-етничком принципу, уз пружање веће самосталности југословенским републикама путем развоја доктрине самоуправљања у законодавству Југославије. Уставна реформа, која је предвиђала активно увођење идеја самоуправљања у правни систем југословенске државе и изградњу пута развоја социјализма другачијег од Совјетског Савеза, започела је најприје усвајањем обимних амандмана 1953. на Устав из 1946, а затим је настављена доношењем Устава из 1963. године. У љето 1966, потпредсједник Југославије Александар Ранковић, који се досљедно противио таквој политици и који је раније био један од најближих сарадника Јосипа Броза Тита, на Брионском пленуму ЦК СКЈ смјењен је са свих функција и пензионисан заједно са својим најближим сарадником, савезним секретаром за унутрашње послове Светиславом Стефановићем. Након тога, Ранковићев опонент и заговорник либерализације државе путем социјалистичког самоуправљања, Едвард Кардељ, добио је пуну слободу у реформисању важећег законодавства ради даљег смањења улоге савезних органа државе и јачања политичког и економског самоуправљања република.

Студентске демонстрације у Београду 1968. године.

Спољашње слике
Хрватско прољеће
Говор предсједник ЦК Савеза комуниста Хрватске Савке Дабчевић Кучар 7. маја 1971. на Тргу Републике (данас Трг бана Јелачића) у Загребу.
Говор члана Извршног бироа Предсједништва ЦК СКЈ Мике Трипала у Дрнишу, 25. јула 1971. године.
Студентске демонстрације 19. јуна 1971. у Загребу (Иван Звонимир Чичак, Анте Параџик и други).

Истовремено, у Југославији су се постепено јављале друштвене и националне противрјечности. Економске реформе из 1960-их нису ријешиле основне проблеме неравномјерног развоја република у саставу федерације, због чега је расло незадовољство и јачали националистички ставови. У мају 1968. у Београду су одржане студентске демонстрације, у новембру 1968. године — прве националистичке демонстрације Албанаца на Косову, као и бројни штрајкови радника у предузећима. Захтјеви за већом самосталношћу република били су посебно изражени у Хрватској. Тамо је 1971. године настао политички покрет Хрватско прољеће, који је за циљ имао проширење права Хрватске у саставу федерације, као и спровођење демократских и економских реформи. Након личног мијешања Тита у рјешавање хрватске кризе 1971, услиједиле су обимне чистке међу партијским руководством Хрватске, Србије, Словеније и Македоније.

У периоду од 1967. до 1971. усвојена су 42 уставна амандмана на тада важећи Устав из 1963, којима су додатно проширена права и надлежности југословенских република и аутономних покрајина у односу на савезни центар. Амандмани из 1967. односили су се на надлежности покрајинских и републичких скупштина и дужину мандата руководилаца република; 1968. проширена су права Вијећа народа, које је представљало интересе република и покрајина у савезној скупштини, уведена су нова правила о употреби језика и писама, те су повећана економска права и финансијске надлежности региона; 1971. ријешени су поједини проблеми самоуправљања и предвиђен је поступак формирања савезних органа од представника република и покрајина на паритетној основи. Поред тога, 1971. формиран је колективни орган руковођења — Предсједништво СФРЈ, са циљем да се делегирањем представника обезбиједе интереси свих република на савезном нивоу. Наведеним амандманима требало је да буду уклоњене све постојеће несугласице, али у коначници толико појединачне измјене законодавства нису могле у потпуности задовољити све захтјеве република нити спријечити јачање националистичких ставова у њима. Са своје стране, представници аутономних покрајина такође су захтијевали ревизију свог уставног статуса у саставу федерације и потребу да се права покрајина изједначе са републикама. Због свега тога, код руководства земље на челу са Титом сазрела је свијест да је Југославији потребан потпуно нови устав, који би предвидио радикално реформисање принципа изградње савезне државе.

Едвард Кардељ, фотографија из 1967. године.

Главни идеолог израде новог устава био је Едвард Кардељ, који се залагао за преношење што је могуће више надлежности из савезног центра на републичке органе власти и за даљи развој и јачање идеја радничког самоуправљања, са њиховим претварањем у самоуправни социјализам. Рад на пројекту устава започео је 1970, а Кардељ је био предсједник Координационе комисије Заједничке комисије свих вијећа Савезне скупштине за уставна питања. Израда устава одвијала се упоредо са радом на измјенама Устава из 1963. године. Комисија је најприје 1971. израдила уставне амандмане на претходни устав, а затим је припремила нацрт новог устава. Нацрт је био у потпуности завршен 21. маја 1973. и поднесен Вијећу народа Скупштине СФРЈ, које га је до 7. јуна 1973. године потврдило и упутило на јавну расправу.

Уставна реформа која се спроводила наишла је на оштру критику стручне правничке заједнице. Посебно су професори Правног факултета Универзитета у Београду Михаило Ђурић, Коста Чавошки, Стеван Ђорђевић и Андрија Гамс неповољно оцијенили предложене уставне измјене, сматрајући да ће Југославија као резултат тога коначно изгубити своју државност, док ће републике које је чине добити сва обиљежја самосталних држава и претендовати на независност. Указивало се на то да су се под изговором досљедног развоја равноправности народа и народности стварале независне, па чак и сукобљене националистичке државе. Посебно се подизало питање Србије, чија се територија неосновано дијелила фактички на три дијела, уз давање аутономним покрајинама статуса који је био изједначен са статусом република. Према мишљењу противника реформе која се спроводила, такве уставне измјене не само да су из коријена мијењале карактер постојећег државног савеза југословенских народа, већ су и одбацивале саму идеју такве државне заједнице. Због иступања на јавној расправи о нацрту будућег устава, професор Михаило Ђурић осуђен је на затворску казну, док су остали учесници дискусије такође били изложени репресији и разријешени наставничких и партијских функција. Универзитетски часопис у којем је праћена наведена дискусија и критика повучен је из штампе и забрањен.

Комисија за уставна питања је 7. и 8. јануара 1974, након спроведене јавне расправе међу грађанима, радним колективима и самоуправним организацијама, потврдила коначну верзију нацрта устава ради његовог даљег разматрања у савезној скупштини, уз коју је исто тако приложена детаљна информација о резултатима те расправе и нацрт уставног закона за спровођење припремљеног устава. Првобитно су нацрт новог устава и пратећи уставни закон разматрани и потврђени 22. јануара 1974. на сједници Вијећа народа Савезне скупштине СФРЈ. Потоње су 30. и 31. јануара 1974. нацрти уставних докумената усвојени у осталим вијећима савезне скупштине. Након тога, устав који је потврдила савезна скупштина и уставни закон за његово спровођење подлијегали су потврђивању у републичким и покрајинским скупштинама. При томе, да би нови устав био коначно усвојен, са његовим текстом морале су се сагласити апсолутно све републике и аутономне покрајине.. Током прве половине фебруара 1974. све републичке и покрајинске скупштине изразиле су своју сагласност са нацртом новог устава, гласајући за његово усвајање.

Предсједник Тито, према свједочењу његовог словеначког биографа Јожеа Пирјевца, у цјелини није одобравао нацрт новог Устава (није одобаравао одредбе о изједначавању статуса Косова и Војводине са републикама и могућности изласка субјеката из састава савезне државе без свејугословенског референдума), али је био принуђен да га прихвати, будући да се нашао у мањини у Уставној комисији и да због година више није могао активно да се мијеша у политичке процесе. Тито је тврдио да ће за три—четири године постати јасно колико је био у праву у својим сумњама. Фицрој Маклејн, коме је Тито дао да прочита нацрт израђен под Кардељевим руководством, на предсједниково питање: „Шта мислите, хоће ли функционисати?”, одговорио је: „Не знам, зашто да не?”, на шта је овај одреаговао скептично.

Након што су предложени нацрт устава подржале све скупштине на савезном, републичком и покрајинском нивоу, раније усвојени уставни закон за спровођење потврђеног устава — чије је потписивање предсједник Тито повјерио предсједнику Вијећа народа Савезне скупштине Мику Шпиљаку — ступио је на снагу, чиме је поступак промјене устава у потпуности завршен. Нови устав Југославије свечано је проглашен 21. фебруара 1974. на сједници Вијећа народа Савезне скупштине и од тог тренутка је ступио на снагу.

Структура и опште карактеристике устава

Полазећи од историјске чињенице да су радници и сељаци и напредни људи свих народа и народности Југославије, уједињени у Народноослободилачком фронту с Комунистичком партијом на челу, својом борбом у народноослободилачком рату и социјалистичкој револуцији срушили стари класни поредак заснован на експлоатацији, политичком угњетавању и националној неравноправности и отпочели стварање друштва у коме ће људски рад и човек бити ослобођени од искоришћавања и самовоље, а сваки народ и народност и сви они заједно наћи услове за слободан и свестран развитак… Савезна скупштина, у сагласности са скупштинама република и скупштинама аутономних покрајина доноси Устав Социјалистичке Федеративне Републике Југославије.

— Извод из преамбуле Устава

Устав из 1974. састојао се од 406 чланова, распоређених у шест дијелова, и био је један од најдужих устава на свијету. За разлику од њега, претходни уставноправни документи СФРЈ били су знатно мањи по обиму и свом садржају. Тако се Устав из 1946. састојао од свега 139 чланова, а Устав из 1963. од 259 чланова.

Уводни дио устава садржавао је основна начела изградње савезне државе. У првом дијелу били су изложени општи подаци о Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији, њеном територијалном саставу, симболима и главном граду. Други дио био је посвећен друштвеном уређењу, у коме су се регулисале основе друштвено-економског уређења, друштвено-политичког система, права и слободе човјека и грађанина, његове дужности, уставност и законитост, правосуђе, друштвено правобранилаштво и општенародна одбрана. У трећем дијелу налазила су се правила о односима у федерацији, као и права и дужности федерације. Четврти дио предвиђао је организацију државне власти федерација, а састојао се од глава посвећених савезној скупштини, предсједништву, предсједнику, савезном извршном вијећу и другим органима управе, савезном суду, савезном јавном тужиоцу, савезном друштвеном правобраниоцу самоуправљања, уставном суду и свечаној изјави. Пети дио тицао се поступка за промјену устава. У шестом дијелу биле су садржане завршне одредбе.

Као и сваки други социјалистички устав, он је представљао скуп различитих политичких ставова и обећања, правних програма и свечаних декларација, који су одражавали вољу конкретног политичког режима у одређеној фази развоја државе. То је значило да устав за социјалистичку државу није представљао статичан скуп основних правила и начела, већ је морао непрестано да се мијења и преправља у зависности од резултата које је држава остваривала у постизању постављених циљева и како се социјалистичко друштво развијало. Југославија у томе није била изузетак, па је тако четири пута у потпуности изнова писала сопствени устав.

У већини развијених земаља уставне норме имају само општи, апстрактни карактер, а за њихову конкретизацију и разраду доносе се посебни закони који детаљније уређују одређене правне односе. С обзиром на то да је југословенски устав из 1974. био толико обиман и детаљан, у појединим случајевима потреба за доношењем посебних закона ради разраде његових одредби једноставно није ни постојала, па су се уставне норме примјењивале непосредно.

Критичари устава истичу да је он, осим што је био гламазан и имао велики број чланова, био написан језиком који је био тежак за разумијевање, уз знатан број позајмљеница терминологије из марксистичке теорије. У вези с тим, уставне норме биле су претјерано идеологизоване, садржавале су нејасне фразе, нелогичне и бесмислене тачке, које су се по неколико пута понављале кроз сам текст устава. Према томе, такво несавршенство правне технике изражавања уставних норми доводило је до изузетне отежаности њиховог спровођења, а понекад и до потпуне немогућности.

Осим наведеног, устав је био у потпуности прожет нормама о националној равноправности свих народа, због чега су се све одлуке савезних власти практично увијек морале усаглашавати са ставом република и аутономних покрајина, а њихово мишљење и одлуке обликовали су текућу државну политику. С тим у вези, поједини истраживачи сматрају да је прави разлог настанка тако противрјечног и сложеног модела организације државе, као и неефикасне структуре државне управе, била жеља тадашњег руководства Југославије да превазиђе све могуће проблеме повезане са смјеном и континуитетом своје власти. Тито је намјерно стварао политички систем који не би могао да функционише без његовог личног учешћа у раду државног апарата и мијешања у сукобе између република у улози својеврсног арбитра.

Основне уставне одредбе

Уставна начела

Одредбе устава заснивале су се на 10 основних начела, која су представљала темељна уставноправна полазишта уређења и организације југословенске државе.

Прво начело односило се на државно уређење, према коме је Југославија била федеративна република равноправних народа и народности (националних мањина), слободно уједињених по начелима братства и јединства ради остваривања сопствених и заједничких интереса, уз право народа на самоопредјељење, укључујући и право на отцјепљење. Носиоци суверенитета народа и народности биле су републике и аутономне покрајине у границама својих уставних овлашћења; доношење одлука у федерацији заснивало се на начелима усаглашавања и узајамности права и дужности република и покрајина; друштвени односи били су организовани на основу социјалистичког система самоуправљања.

У складу са другим начелом, основу друштвено-економског уређења чинила је друштвена својина над средствима за производњу, право радних људи на самоуправљање и коришћење плодова свог рада, као и солидарност и узајамност права и дужности свих друштвених група међусобно и у односу на сваког појединца. При томе, сви облици приватизације друштвених средстава сматрани су противуставним, као и бирократска самовоља или технократска узурпација средстава за производњу, укључујући монополизацију доношења управљачких одлука.

Југословенски радници у фабрици Униор.

Треће начело било је посвећено економском уређењу земље, у оквиру ког су друштвена средства за производњу признавана као добро свих и нису могла бити у појединачној својини ни политичких институција, ни привредних субјеката, ни грађана; расподјелу доходака одређивали су сами радни људи, који су били ограничени једино друштвено утврђеним критеријумима у вези са потрошњом и репродукцијом; друштвена својина и радни људи били су организовани у основне организације удруженог рада. Привреду је одликовао новчано-кредитни и тржишни систем, а у основи механизама регулисања лежали су међусобно усаглашавање дјеловања, самоуправни споразуми, договарање, планирање рада и развој привредних односа између организација удруженог рада, самоуправних и друштвено-политичких организација и заједница. Друштвене дјелатности, као што су образовање, наука, култура и здравство, биле су организоване у самоуправне интересне заједнице, које су представљале спојну нит између организација у вези са радом и друштвених интереса становништва у наведеним областима. Запошљавање у приватном сектору и рад пољопривредних домаћинстава регулисани су на истим начелима као и у организацијама удруженог рада. Складан развој привреде путем финансирања расходних обавеза недовољно развијених република и покрајина представљао је општи интерес на нивоу федерације и био је непосредна дужност државе.

Према четвртом начелу, социјалистичка самоуправна демократија дефинисана је као посебан облик диктатуре пролетаријата, која се обезбјеђивала забраном друштвено-економске и политичке дјелатности усмјерене на успостављање капиталистичких односа. Власт радних људи остваривала се кроз самоуправљање и доношење одлука у основним организацијама удруженог рада, самоуправним интересним заједницама и мјесним заједницама, као и путем делегирања представника народа у руководеће органе самоуправних организација и скупштине друштвено-политичких заједница. Проглашена су начела јавности рада свих органа државне власти и самоуправљања, личне одговорности руководилаца, друштвене контроле над носиоцима јавних функција, заштите уставности и законитости, при чему је доминантна улога у спровођењу ових начела остајала у рукама политичких организација предвиђених уставом. Друштвена самозаштита дефинисана је као дјелатност свих друштвених група на заштити самоуправног уставног уређења и друштвене имовине. Установљена је слобода друштвено-политичког организовања радних људи, али уз обавезу поштовања основа самоуправног социјалистичког система Југославије.

Према петом начелу, права и слободе човјека и грађанина била су ограничена интересима социјалистичког друштва. Проглашена је слобода научног, културног и умјетничког стваралаштва, васпитање и образовање заснивали су се на достигнућима марксизма и научног социјализма, социјална политика била је усмјерена на превазилажење разлика насталих усљед неједнаких услова живота и рада, обезбјеђивана су права бораца и њихова социјална заштита, те је гарантована заштита и очување животне средине.

У шестом начелу говорило се о општенародној одбрани, која је представљала средство за обезбјеђивање политике мира, отпора агресији и притисцима, те се сматрала саставним дијелом јачања одбрамбене способности земље. То је подразумијевало учешће свих друштвено-политичких институција и самоуправних организација на свим нивоима у заштити независности, суверенитета, територијалног интегритета и самоуправљања. Предвиђало се јединство командовања оружаним снагама.

У складу са седмим начелом, међународни односи СФРЈ заснивали су се на начелима мирне коегзистенције и активне сарадње равноправних држава и народа, поштовању начела Повеље УН, испуњавању међународних обавеза и активном учешћу у међународним организацијама. СФРЈ се залагала за немијешање у унутрашње ствари других земаља, социјалистички интернационализам, одустајање од примене силе у међународним односима ради постизања општег разоружања, право народа на ослободилачку борбу за самоопредјељење, независност и слободан избор друштвено-политичког уређења, заштиту националних мањина, равноправне економске односе у свијету и поштовање општеприхваћених норми међународног права.

Амблем Социјалистичког савеза радног народа Југославије.

Десети конгрес СКЈ у Београду, 1974. године.

Амблем Савеза комуниста Југославије

У осмом начелу ријеч је била о улози политичких и синдикалних организација. Према уставу, Савез комуниста Југославије био је водећа и усмјеравајућа снага у политичкој дјелатности на заштити и даљем развоју социјалистичког самоуправљања. Социјалистички савез радног народа Југославије био је општи демократски фронт радних људи и грађана и налазио се под општим руководством Савеза комуниста, са циљем остваривања политичког и друштвеног јединства. У његовом оквиру могла су се разматрати друштвена питања, покретати политичке иницијативе и усаглашавати мишљења све док се не утврде политички ставови. Функције које је устав повјерио Социјалистичком савезу обухватале су питања кадровске политике, утврђивања кандидата за делегате ради њиховог предлагања у самоуправне и друштвено-политичке организације, вршење друштвене контроле над радом државних органа, органа управљања самоуправних организација и носилаца јавних функција, као и остваривање утицаја на систем јавног информисања. Добровољне синдикалне организације биле су интегрисане у систем социјалистичког самоуправљања. Синдикати су имали право да делегирају представнике у руководеће органе организација удруженог рада и друштвено-политичких организација, као и да покрећу иницијативе и непосредно учествују у раду самоуправних заједница на рјешавању питања унапрјеђења живота радничке класе.

У складу са деветим начелом, циљ друштвено-економског и политичког система, дефинисаног у уставу, био је развој материјалне базе и друштвених односа у правцу остваривања главног начела комунизма „Од сваког према способностима, свакоме према потребама”. Сви друштвени субјекти били су дужни да доприносе остваривању права и слобода човјека, хуманизацији друштвене средине и личности човјека, јачању солидарности и хуманости међу људима, поштовању људског достојанства, као и успостављању друштвених односа ради стварања услова за остваривање заједничких интереса и добара.

Десето начело налагало је да се тумачење уставних одредаба и социјалистичких закона донесених у складу са њима врши на основу правних начела социјалистичког самоуправног друштва, изложених у уводном дијелу устава.

Права човјека и међунационални односи

Национални састав Југославије према попису становништва из 1971. године.

  Срби (39,7%)

  Хрвати (22,1%)

  Муслимани (8,4%)

  Словенци (8,2%)

  Албанци (6,4%)

  Македонци (5,8%)

  Црногорци (2,5%)

  Мађари (2,3%)

  Југословени (1,3%)

  Роми (0,4%)

  остали (2,9%)

У поређењу са претходним уставима, нови устав из 1974. знатно је проширио главу посвећену основним правима, слободама и дужностима човјека и грађанина (трећа глава другог дијела). Осим регулисања основних људских права и начела изградње правне државе у посебној глави устава, оваква питања била су посредно утврђена и у појединачним нормама других глава устава, нарочито оним посвећеним друштвено-политичком и друштвено-економском уређењу земље, у којима су се детаљније разрађивали суштина социјалистичког самоуправљања и начин узајамног дјеловања појединца, различитих група и колектива са државом у цјелини. Исто тако, устав је одређивао да остваривање основних права и слобода не смије довести до нарушавања основа самоуправног социјалистичког уређења, територијалног интегритета нити довођења у опасност независности земље. Устав је законодавцу стављао у обавезу да утврди границе остваривања појединачних права и слобода ради спречавања њихове злоупотребе и прописивања појединих ограничења у интересу савезне државе (члан 203).

Југославија је традиционално била вишенационална држава у којој су заједно живјели њени конститутивни народи (Срби, Хрвати, Муслимани, Црногорци, Словенци и Македонци) и народности, које су у односу на прве представљале националне мањине. Под народностима су се подразумијевали представници појединих народа чији је претежни дио живио у сусједним државама или других народа који су трајно живјели на југословенској територији. Устав је полазио од равноправног положаја свих народа и народности међусобно у њиховим уставним правима и дужностима, осим што су право на самоопредјељење, све до отцјепљења, проглашено у Уставу из 1974, имали само конститутивни југословенски народи, док народности (националне мањине) нису имале то право. Равноправан положај националних мањина обезбјеђивао се и тиме што су у општинама у којима су чиниле већину у односу на тамошње конститутивне народе, представници таквих националних мањина (народности) имали првенствено право при формирању органа општинског самоуправљања. Права националних мањина била су регулисана посебним законодавством, које је предвиђало потребу стварања школа, средстава јавног информисања, установа културе и катедара на високошколским установама на њиховом националном језику. Осим тога, широко се практиковало оснивање комисија за међунационалне односе или за развој националних култура.

Устав је изричито утврђивао право грађана да слободно одређују своју националну припадност. Лицима која нису жељела да наведу своју националност било је дозвољено да то не учине. Користећи то право, одређени дио становништва земље изјашњавао се као Југословени. Истовремено, према резултатима пописа из 1971, посебан народ, поред Македонаца, почели су да чине и Муслимани који су насељавали Босну и Херцеговину, а које је власт званично уврстила у конститутивне југословенске народе.

У Југославији није постојао јединствени државни језик. Устав је предвиђао језичку разноврсност, истичући да су језици и писма народа и народности Југославије равноправни на читавој територији земље. На званичном нивоу употребљавали су се само језици народа, укључујући и међународне односе, као и закључивање међународних уговора. Језик уговора у том случају одређивао се у зависности од тога која га република закључује и која је потписница. До доношења Устава из 1974. јединствени језик општења користио се једино у Југословенској народној армији, гдје се као званичан употребљавао српскохрватски језик. Након доношења устава, у оружаним снагама требало је подједнако да се употребљавају језици свих народа и народности, при чему се у процесу командовања и обуке могао примјењивати било који језик југословенских народа, док су се језици народности могли користити само у војним јединицама. Језичка разноврсност примјењивала се и на сједницама регионалних скупштина с вишенационалним саставом, гдје су се сва излагања одвијала уз коришћење симултаног превођења. Истовремено, више језика користило се приликом објављивања законодавних аката, у судском поступку, у оквиру изборних кампања приликом штампања гласачких листића, као и у средствима јавног информисања.

Посебан члан устава био је посвећен слободи вјероисповијести, која је проглашена приватном ствари сваког човјека; вјерске организације биле су одвојене од државе и имале су пуну слободу у обављању вјерских дјелатности. Вјерска припадност југословенског друштва у великој мјери одређивала се националним поријеклом: Срби, Црногорци и Македонци били су припадници Православне цркве, Хрвати и Словенци — Католичке, Муслимани и Албанци исповиједали су ислам, док су Мађари претежно припадали протестантској цркви.

Као посебно уставно право, својствено искључиво југословенском социјализму, утврђивано је право грађана и организација на самоуправљање у свим сферама живота. Са доношењем сваког устава у посљератној Југославији право на самоуправљање сваки пут је еволуирало: приликом усвајања измјена Устава из 1946. у 1953. радило се о радничком самоуправљању, у Уставу из 1963. оно се већ називало друштвеним, док се у Уставу из 1974. трансформисало у социјалистичко самоуправљање, које је по обиму имало шири обухват и пружало потпуну самосталност свим самоуправним организацијама и заједницама у изградњи социјалистичке државе. Исто тако, као и у другим социјалистичким земљама, у уставу су детаљно прописивана радна права, те су се гарантовала и декларисала права и слободе радних људи.

Посебан члан устава односио се на права радника у иностранству — југословенских грађана који су отишли ван земље ради запошљавања или обављања привредне дјелатности. Законодавство је предвиђало да све републике и покрајине треба да подстичу повратак таквих лица у отаџбину путем стимулисања њиховог финансијског и имовинског положаја, те отварања нових радних мјеста. Са своје стране, Влада СФРЈ бавила се пружањем подршке сународницима у иностранству, издвајала средства за образовање њихове дјеце на матерњем језику, као и за оснивање средстава јавног информисања и организација просвјетног и културног усмјерења.

Осим тога, устав је садржавао традиционални скуп уставних права и слобода који карактеришу уставноправни положај човјека: лична права (право на живот, неприкосновеност и достојанство личности и др.), грађанска и политичка права, друштвено-економска и културна права. Посебна пажња посвећена је утврђивању права на здравствену заштиту (члан 186), права на стан (члан 164), норми о заштити породице и брака (члан 190), еколошких права (чланови 192—193), права на информисање (члан 168), као и права грађана на накнаду штете проузроковане незаконитим радом службених лица (члан 199). Ипак, већа пажња у уставу посвећена је регулисању међунационалних питања и успостављању потпуног паритета свих народа и народности при њиховом учешћу у уређењу и организацији заједничке федеративне државе.

Самоуправни социјализам

Главни чланак: Самоуправни социјализам

Други конгрес самоуправљача у Сарајеву 1971. године.

Главни идеолози југословенског самоуправљања — Тито и Кардељ.

Првобитни облик самоуправљања појавио се у југословенском законодавству 1950, када је радним колективима производних предузећа дата потпуна привредна самосталност, укључујући и преношење појединих државних функција. Затим је 1953. друштвено самоуправљање организовано у областима образовања, културе и социјалне дјелатности. У даљем периоду, од 1963. систем самоуправљања почео је да обухвата све политичке и економске односе у земљи и представљао је главно идејно начело изградње социјалистичке државе. Наведене одредбе у потпуности су преузете Уставом из 1974, који је наставио развој идеја самоуправљања, прогласивши га главном и неодвојивом основом организације и уређења државе, те основним елементом њеног уставног поретка.

Устав је предвиђао претварање радничког и друштвеног самоуправљања у свеобухватни систем социјалистичког самоуправљања. Основна идеја таквог самоуправљања састојала се у томе да се управљање предузећима, организацијама, установама и административно-територијалним заједницама (градови, општине, субјекти федерације) у потпуности преда непосредно у руке радничких савјета, фабричких управа, различитих удружења и заједница грађана на нивоу сваке од република и покрајина, те да се тиме општесавезна држава одвоји од унутрашњих економских процеса и рјешавања кадровских питања, за која су од тада требале одговарати регионалне власти, формиране на начелима самоорганизације и аутономије доношења управљачких одлука. Главни идеолог такве теорије, Едвард Кардељ, образлагао је то доктрином класичног марксизма о постепеном одумирању државе у процесу изградње социјализма у друштву. Због тога су, према његовом мишљењу, републике и покрајине које чине Југославију требале да буду потпуно самоуправне и да самостално располажу свом оствареном добити. Устав је гарантовао сваком народу и народности да се користи и располаже плодовима свога рада. У земљи су створене вишестепене организације удруженог рада и друге самоуправне заједнице, које су путем самоуправних споразума и делегирања представника формирале вертикалу органа власти и управљања у градовима, општинама, републикама (покрајинама) и самој федерацији; осим тога, оне су иступале и у улози привредних субјеката у предузећима и самостално одређивале њихов развој. Такве новине увођене су искључиво ради борбе против технократа који су, налазећи се на руководећим положајима у предузећима и имајући могућност да располажу материјалним добрима, представљали озбиљну конкуренцију политичкој бирократији и могли претендовати на преузимање власти у земљи. Самоуправљање је спрјечавало могућност да техноменаџери доносе једностране одлуке, будући да су било какве производне и друге одлуке у оквиру функција које је држава пренијела морале да се доносе путем друштвене расправе и отвореног гласања.

Прослава десете годишњице радничког самоуправљања у жељезари у Равнима на Корошкем, 1960. године.

Спомен-табла Првом радничком савјету у Југославији, Солин 1949. године.

Организације удруженог рада биле су основна карика у систему социјалистичког самоуправљања, чији се правни статус утврђивао не само у Уставу из 1974, него и у касније усвојеном Закону о удруженом раду из 1976. године. На свим предузећима, као и у установама трговине и услуга, формирале су се основне организације удруженог рада (ОOУР), које су се са своје стране могле на основу међусобних споразума удруживати у сложене организације удруженог рада (СОУР), у зависности од одређених предности које су могле остварити таквим удруживањем. Одлуке у таквим организацијама доносиле су се на заједничким зборовима радника или преко делегата радника у радничким савјетима које су сами формирали. Раднички савјети оснивали су своје извршне органе који су вршили контролу над привредном дјелатношћу, администрацијом и службеним лицима, усвајали план и програм привредног развоја предузећа, те управљали процесом рада. Поред самог привређивања и рјешавања друштвено-економских питања, организације удруженог рада активно су учествовале у политичком животу земље, упућујући своје делегате у органе државне власти, гдје су радни људи непосредно остваривали своја самоуправна права.

Посебно се развијало и локално самоуправљање у општинама и насељеним мјестима, чије је становништво рјешавало питања од локалног значаја на својим територијама: уређење насеља, стамбено и комунално газдинство, социјалну заштиту, образовање, културу, спорт, заштиту животне средине и др.

Органи локалног самоуправљања и територијални органи власти република и покрајина уставу су се дефинисали као друштвено-политичке заједнице, које су се у систему органа социјалистичког самоуправљања иако формално сврставале у јединствену вертикалу, на чијем су врху стајали савезни органи власти. Међутим, уставом омогућена слобода самоуправљања није предвиђала успостављање круте хијерархије међу њима, већ је, напротив, стварала мноштво центара доношења одлука који су сви заједно били међусобно зависни и могли функционисати само уз заједничко усклађивање својих дјеловања. Сви представнички органи државне власти састојали су се у потпуности од самоуправних организација. Због тога скупштине федерације, република и покрајина нису биле само органи највише политичке власти, него су истовремено биле и органи самоуправљања, који се нису формирали путем непосредних општих избора, већ путем сложене и вишестепене процедуре избора делегата из нижих самоуправних организација у више.

На тај начин, цјелокупан политички и друштвено-економски систем земље функционисао је уз непосредно учешће становништва у управљању државним пословима кроз различите врсте друштвено-политичких организација, удружења радних колектива, институте општенародне одбране, општинске и територијалне заједнице и сл. Поједини истраживачи изузетно високо оцјењују такве преображаје; истиче се да је уставом предвиђени модел самоуправљања представљао најразвијенији облик непосредне демократије и одражавао потпуну националну равноправност свих народа и народности. Други истраживачи не дијеле такво мишљење, указујући на крајњу замршеност и сложеност таквог модела самоуправљања, који је у пракси доводио до отежаног доношења било каквих одлука, а у међусобним односима привредних субјеката по сваком питању било је неопходно стално и многоструко усклађивати ставове или закључивати привредне споразуме који су замјењивали инструменте тржишног регулисања. Притом ваља примијетити и то да су, тежећи с једне стране одумирању општесавезне државе, заговорници идеје социјалистичког самоуправљања фактички прогласили државама републике које су улазиле у састав федерације. Творци устава, укључујући и самог Тита, сматрали су да управо партија у лику Савеза комуниста Југославије треба да обезбиједи јединство земље и одређује њену будућност кроз кадровска рјешења и сталну ротацију руководилаца. Међутим, намјерно слабљење савезног центра у односу на регионе није довело до жељеног самоуправљања република, већ је само појачало њихове претензије на сопствену државност. Због тога је Устав из 1974. довео прије до дефедерализације земље и створио претпоставке за њен каснији распад.

Саставни дијелови федерације

СР Словенија

СР Хрватска

СР Босна и
Херцеговина

СР
Црна Гора

СР Македонија

СР Србија

САП
Војводина

САП
Косово

Према новом уставу, југословенска федерација дефинисала се као државна заједница добровољно уједињених народа и њихових социјалистичких република (Босна и Херцеговина, Македонија, Србија, Словенија, Хрватска и Црна Гора), као и социјалистичких аутономних покрајина Војводине и Косова. На тај начин, административно-територијално уређење Југославије било је измијењено укључивањем аутономних покрајина Војводине и Косова у ред равноправних субјеката федерације равноправно са републикама, с тим што су оне у својству аутономија истовремено улазиле у састав Србије. Свих шест југословенских република и аутономне покрајине добиле су велики обим овлашћења у рјешавању питања политичког и економског живота на својим територијама. Притом су се овлашћења федерације, напротив, сужавала, те је она требала да обавља само координирајуће функције у међусобним односима дијелова федерације или у односу према савезном центру.

У ранијим уставима Југославије надлежности федерације у законодавној сфери дијелиле су се на три велике групе: у прву групу спадала су питања из искључиве надлежности федерације, о којима су се доносили савезни закони; у другу — питања из заједничке надлежности федерације и република, о којима је федерација доносила основне законе, а републике допунске законе уз их; трећу групу чинила су сва остала питања из савезне надлежности, о којима је федерација доносила оквирне законе, према чијем су моделу републике требале да обликују своју нормативно-правну базу. Устав из 1974. у потпуности је укинуо такву градацију савезног законодавства, утврдивши строг преглед питања која спадају у савезну надлежност. У надлежност федерације од тада су спадала само питања обезбјеђивања независности и територијалног интегритета државе, радног права, економског планирања, валутног и платног промета, државне безбједности, спољне политике и економских односа са страним државама. Остала питања су, по начелу резидуалне (преостале) надлежности, припадала републикама и покрајинама, које су самостално вршиле законодавно регулисање у преосталим областима. Устав је такође предвиђао заједничку и конкурентну надлежност федерације и њених саставних дијелова. Ради остваривања заједничке надлежности, федерација и федералне јединице вршиле су законодавно регулисање свака у границама својих овлашћења у одређеним областима. Конкурентна надлежност представљала је изузетан случај који је омогућавао дијеловима федерације да самостално уређују поједина питања из савезне надлежности, уколико она претходно нису била уређена и уколико је постојала законодавна празнина.

Све одлуке на нивоу федерације могле су се доносити само уз сагласност република и покрајина на основу међусобног консензуса, те је сваки субјекат федерације имао право вета. По истом начелу морали су се доносити и савезни нормативни акти који су се односили на унутрашње уређење земље. Уколико се ипак не би успјело постићи јединство и усклађеност ставова свих федералних јединица, уз посредовање савезног Предсједништва и Владе могле су се доносити привремене мјере усмјерене на стабилизацију друштвених односа и спречавање кризе државне управе. Штавише, савезне власти су међународне уговоре увијек закључивале тек након обавезног усклађивања са републичким и покрајинским скупштинама, уколико су услови таквог уговора могли задирати у њихова права и интересе.

Устав из 1974. године, као и претходни устави, у уводном дијелу у декларативној форми предвиђао је уставно право народа Југославије на самоопредјељење, укључујући и право на одвајање од федерације. У исто вријеме садржавао је низ одредабa које се могу тумачити као оспоравање права субјеката федерације на одвајање. Наиме, члан 203. изричито је забрањивао коришћење уставних права и слобода у сврху подривања постојећег уставног поретка, док се у члану 244. гарантовао територијални интегритет земље. Такође, члан 5. захтијевао је сагласност свих република и покрајина за измјену граница Југославије, а члан 283. давао је право одређивања поступка промјене граница државе искључиво савезној Скупштини СФРЈ. На тај начин, устав није јасно утврђивао да ли је могуће једнострано одвајање од федерације или би такво право настало само у случају да се савезни органи власти и све преостале републике и покрајине сагласе са тим. Истовремено, само декларисање права народа на одвајање од федерације у уставу створило је основу за развој сепаратистичких стремљења у земљи, што је касније омогућило Словенији и Хрватској да прогласе своју независност и иступе из састава федерације.

Ужа Србија и аутономне покрајине Војводина и Косово у оквиру Социјалистичке Републике Србије.

Фактички, републике су добиле статус држава, а аутономне покрајине — државних ентитета, уз изузетак тога што код субјеката федерације није постојао пуноправни државни суверенитет који би се могао супротставити суверенитету федерације. Устав је проглашавао једино суверенитет народа који насељавају социјалистичке републике. Притом су републике имале исте атрибуте државности као и сама југословенска федерација и биле су изграђене на истој друштвено-политичкој основи. Аутономне покрајине нису имале потпуно аналогне атрибуте и устав их није изричито називао државама, али су имале једнака права са социјалистичким републикама у односима са савезним центром и користиле су широку територијалну аутономију у оквиру двостепене федерације: истовремено како у саставу Србије, тако и у цјелини у саставу СФРЈ. У исто вријеме, устав је први пут у духу важеће доктрине самоуправљања дозвољавао свим субјектима федерације да самостално ступају у међународне односе са међународним организацијама и страним државама, посебно да са њима остварују међународну сарадњу у различитим областима, те да узимају иностране кредите за развој сопствене привреде. Притом таква сарадња није смјела да буде у супротности са циљевима изградње федеративне државе нити да нарушава интересе југословенске федерације у оквиру утврђене спољне политике. Такође, устав је садржавао одредбе о двостепеном држављанству: сваки држављанин југословенске републике истовремено је био и држављанин СФРЈ. Притом држављанство република није давало никаква додатна права нити привилегије. Многи истраживачи склони су закључку да је као резултат таквих преображаја Југославија од 1974. задобила све одлике конфедерације.

Савезни буџет требало је да се формира од прихода сваког субјекта федерације, који су самостално управљали својом привредом и формирали специјалне инвестиционе и резервне фондове ради обезбјеђивања финансијске дјелатности федералне државе. Сва питања која се односе на опорезивање и успостављање пореског система била су у надлежности субјеката федерације, док су се фискална овлашћења савезних органа сводила само на наплату царина и административних такси. На тај начин, федерација је у потпуности зависила од финансирања које су јој издвајали субјекти федерације. Ради уједначавања економског положаја слабо развијених региона, на савезном нивоу оснивао се специјални фонд за кредитирање привреде заосталих република и покрајина. Такав фонд формирао се на паритетној основи од стране свих субјеката федерације, при чему је највећи дио издвајања отпадао на Словенију и Хрватску, које су имале најразвијенију индустријску производњу и представљале најразвијеније регионе у Југославији. Инвестиције из тог фонда у највећој мјери усмјеравале су се на подршку економски заосталим Црној Гори, Босни и Херцеговини, Македонији и посебно Косову. Касније је оваква расподјела новчаних средстава фонда била предмет оштрих спорова од стране Словеније, која није жељела да финансира расходе других региона у саставу федерације.

Поједини истраживачи истичу да је југословенска федерација према Уставу из 1974. године била изграђена по моделу кооперативног федерализма, који се од класичног (дуалистичког) разликује по томе што се односи федерације и њених субјеката изграђују на начелима равноправне сарадње, која искључује хијерархијску потчињеност међу њима. Такође постоји и доста широк обим заједничких овлашћења федерације и њених субјеката, а кључне одлуке о државним питањима морале су да се доносе путем преговарачких и усаглашавајући процедура. Такав модел довео је до тога да у уставу вертикалне везе између савезних и регионалних органа власти нису биле довољно ефикасно дефинисане, па су федеративни односи били знатно ослабљени. На примјер, у случају да субјекти федерације не извршавају савезне нормативне акте, питање њиховог извршења рјешавало се између савезних и регионалних органа на основу међусобне сарадње, размјене информација и договора. Притом је савезна влада једноставно скретала пажњу регионалним владама на то и тражила од њих да предузму мјере за одговарајуће извршење савезних закона. Никакве друге дјелотворне и оперативне мјере у наведеном случају устав уопште није предвиђао. У случају уочавања супротности између савезног и републичког законодавства о истим питањима, уколико она нису спадала у искључиву надлежност федерације, све до коначног рјешења спора пред Уставним судом СФРЈ предност у примјени имали су републички, а не савезни закони.

Таква децентрализација и намјерно слабљење федеративних веза требало је да, по замисли твораца устава, хармонизује националне односе између народа и народности Југославије засноване на идејама братства и јединства, али је у пракси доводила до супротних резултата — раста национализма и међусобних оптужби и претензија између република и аутономних покрајина.

Незванична застава албанске народности у Југославији.

Правни положај Србије у поређењу са осталим републикама био је примјетно угрожен, будући да су аутономне покрајине Војводина и Косово, које су улазиле у њен састав, добиле овлашћења аналогна републичким и налазиле се фактички под непосредном савезном надлежношћу. Притом сама Србија није имала право да се мијеша у надлежности и овлашћења која је устав давао покрајинама, док су се, насупрот томе, питања унутрашњег уређења Србије морала увијек рјешавати искључиво уз сагласност са аутономним покрајинама. Посебно је Косово добило потпуну политичку самоуправу, остајући притом економски најзаосталији регион у федерацији, па је терет економског издржавања покрајине, која није могла самостално да финансира све расходе у оквиру пренесених овлашћења, пао на југословенску федерацију.

Раније је према Уставу из 1963. аутономним покрајинама припадао облик административне аутономије, нису имале сопствени устав нити су имале законодавно право и могућност стварања својих највиших органа власти. Међутим, као резултат амандмана на устав усвојених 1968, аутономне покрајине су добиле широка права и овлашћења у наведеним областима и стекле карактер аутономија са обиљежјима која су својствена творевинама налик на државе. Ове одредбе су у потпуности пренесене у Устав из 1974, а поред тога, аутономне покрајине су, једнако као и републике, могле самостално и без сагласности Србије да остварују међународну сарадњу са различитим субјектима међународног права. Такво стање није одговарало руководству Србије, које је, почевши од 1980, покушавало да избори измјене одредаба Устава из 1974. године. У Србији се сматрало да неоправдано широка самосталност аутономних покрајина води слабљењу републике и одузима дио њених атрибута државности. Након догађаја који су се 1981. десили на Косову, рад на стварању законодавне основе у Србији за ограничавање самосталности аутономних покрајина само се интензивирао.

Крај Устава

Највише примедби на државно уређење по Уставу из 1974. имала је СР Србија, што је било најприродније имајући у виду њену територијалну структуру. У почетку, тражило се од савезних власти да убеде покрајине да исправно интерпретирају Устав, по којем је Србија ипак била суверена република са одговарајућим степеном аутономије за своје покрајине. Међутим, након Кардељеве (1979) и Титове смрти (1980) све теже је било арбитрирати у споровима између република и покрајина. Средином 1980-их, српско руководство је све гласније тражило промену Устава, а не више само исправну интерпретацију. Почетком 1987, захваљујући настојањима српског руководства, Председништво СФРЈ иницирало је усвајање више од 130 амандмана. Међутим, нешто касније дошло је и до обрачуна унутар српског руководства. На Осмој седници ЦК СК Србије, септембра 1987. године, победила је струја Слободана Милошевића која је енергично и оштро захтевала раскид са Уставом из '74. Тако је крајем 1988. дошло до смене комплетних руководстава у обе покрајине, а у пролеће 1989. године усвојени су амандмани на Устав Србије, који су знатно сузили овлашћења и права покрајина. Коначан раскид са уставним решењима из '74. Србија је завршила септембра 1990. године, када је добила потпуно нови Устав.

У међувремену су и остале југословенске републике отпочеле раскид са Уставом из '74. Словенија је у марту 1990. уклонила најпре из назива републике префикс „социјалистичка“, и истовремено усвојила низ амандмана који је раскинуо са социјалистичким уређењем. Хрватска је, након победе ХДЗ Фрање Туђмана, у лето 1990. усвојила амандмане којима је такође избацила префикс „социјалистичка“ и изменила републичке симболе, а у децембру 1990. добила потпуно нови Устав. Босна и Херцеговина и Македонија су у јесен '90, након што су победиле антикомунистичке снаге, такође раскинуле са социјалистичким системом, а у Црној Гори је раскид формално означен доношењем новог републичког Устава у јесен 1992. године.

Види још

• Устав Србије из 1974. године

Литература

српски

• Димић, Љубодраг (2001). Историја српске државности. 3. Нови Сад: Огранак САНУ. 

српскохрватски

• Kardelj, Edvard (1978). Pravci razvoja političkog sistema socijalističkog samoupravljanja (на језику: српскохрватски) (2 изд.). Beograd: Komunist. Приступљено 17. 8. 2025. 
• Petranović, Branko (1980). Istorija Jugoslavije 1918-1978. Beograd: Nolit. 
• Petranović, Branko (1988). Istorija Jugoslavije 1918-1988. 3. Beograd: Nolit. 

руски

• Никифоров, К. В., ур. (2011). Югославия в XX веке: очерки политической истории (на језику: руски). Москва: Индрик. стр. 305—522. ISBN 978-5-91674-121-6. Приступљено 27. 4. 2025. 
  • Едемский, А. Б. "Югославия в 50?е годы: в поисках «аутентичного» марксизма". In Никифоров (2011), p. 595—616.
  • Никифоров, К. В. "«Карделевская Югославия» (1974–1990)". In Никифоров (2011), p. 735—764.
• Городецкая, Н. Б. (2016). „Дискуссии о конституционной реформе 1971–1974 гг. как показатель начала идеологического кризиса в Югославии”. Imagines mundi : альманах исследований всеобщей истории XVI—XX вв. : Балканика (на језику: руски). Екатеринбург: Банк культурной информации. 3 (9): 72—180. Приступљено 18. 8. 2025. 

енглески

• Roberts, Adam (1978). „Yugoslavia: The Constitution and the Succession”. The World Today (на језику: енглески). 34 (4): 136—146. ISSN 0043-9134. Приступљено 18. 8. 2025. 

Спољашње везе

• Косово и Устав из 1974. („Вечерње новости”, фељтон, септембар 2019) Архивирано на веб-сајту Wayback Machine (20. септембар 2019)