Устав Канаде

Устав Канаде (енгл. Constitution of Canada; франц. La Constitution du Canada) врховни је закон у Канади. Представља скуп писаних закона и неписаних обичаја и конвенција.

Одређење Устава Канаде је дато у пододјељку 52(2) Уставног акта 1982, гдје се каже да се Устав Канаде састоји из Акта о Канади 1982. (укључујући Уставни акт 1982) и свих других уставних аката, као и њихових амандмана. Врховни суд Канаде тумачи да Устав Канаде сачињавају и бројни неписани обичаји и конвенције.

Уставни акт 1867.[уреди | уреди извор]

Уставни акт 1867. био је закон који је усвојио Парламент Уједињеног Краљевства, и првобитно се називао Акт о Британској Сјеверној Америци 1867. (енгл. British North America Act 1867). Њиме је створен Доминион Канада који се састојао од три засебне провинције (Канаде, Њу Брансвика и Нове Шкотске) и дозволио је другим провинцијама и територијама да се прикључе унији.

Уставни акт 1867. успоставио је и учврстио канадски политички систем, који представља комбинацију британског вестминстерског модела парламентарне монархије и федералног уређења. Након усвајања Уставног акта 1982, Акт о Британској Сјеверној Америци био је преименован у Уставни акт 1867. под којим именом је и данас познат.

Уставни акт 1982.[уреди | уреди извор]

Уставни акт 1982. представља уставни закон који је усвојио Парламент Канаде и на основу којег је остварена потпуна политичка независност од Уједињеног Краљевства. Акт су одобриле све канадске провинције, осим Квебека. Глава V Уставног акта 1982. одредила је правила на који се начин могу правити амандмани на Устав Канаде. Недостатак тих правила је био посљедица размимоилажења скоро 50 година између федералне и провинцијске власти, због чега је све канадске уставне амандмане морао одобравати Парламент Уједињеног Краљевства и након доношења Вестминстерског статута 1931.

Глава I Уставног акта 1982. садржи Повељу о правима и слободама која утврђује грађанска права и слободе сваког држављанина Канаде. Глава II гарантује права домородачких народа.

Конвенције[уреди | уреди извор]

Постојање неписаног устава је било потврђено у мишљењу Врховног суда Канаде о легалности једностране сецесије Квебека од Канаде (франц. Reference re Secession of Quebec):

„Устав је више него писани текст. Под њим се подразумијева читав глобални систем правила и принципа којима се регулише остваривање уставних овлашћења. Површно ишчитавање одабраних одредби писаних уставних аката у најмању руку може довести у заблуду.“

У пракси, постоји три извора неписаних уставних закона:

Конвенције — оне су саставни дио Устава, али нису правно важеће. Оне укључују постојање премијера и Кабинета, чињеницу да генерални гувернер Канаде скоро увијек даје краљевску санкцију за све законе које усвоје оба дома Парламента, услов да премијер мора поднијети оставку или расписати нове изборе када изгуби већинску подршку у Дому комуна.
Краљевски прерогативи — односе се на резервна овлашћења која посједује канадски монарх, а која су с временом знатно смањена због постојања парламентарног система. Првенствено, ово су наредбе у Савјету које дају овлашћење краљевској власти да проглашава рат, склапа уговоре, издаје пасоше, чини именовања, доноси регулације, управља имовином која припада монарху.
Неписани принципи — принципи који су укључени у Устав Канаде на основу одредби из преамбуле Уставног акта 1867. За разлику од конвенција, они су правно важећи. Међу препознатљивијим уставним принципима су федерализам, демократија, уставност, владавина закона и поштовање права мањина. Други принципи укључују постојање одговорне владе, представнички систем, судску независност, парламентарну премоћ, поштовање права и слобода грађана итд.

Види још[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Уставни документи Канаде^{[мртва веза]} (језик: енглески) (језик: француски)