Устав Римске републике

С Википедије, слободне енциклопедије

Устав Римске републике је био скуп некодификованих норми и обичаја који су,[1] заједно са разним писаним законима,[2] руководили процедуралним управљањем Римском републиком. Устав је произашао из устава Римског краљевства, у односу на који је еволуирао суштински и значајно — скоро до тачке непрепознатљивости[3] — током скоро петсто година постојања републике. Колапс републичке власти и норми из 133. п. н. е. довели су до успона Августа и његовог принципата.[4]

Републички устав се може подијелити на три главне гране власти:[5]

  • Скупштине, састављене од народа, које су служиле као врховно складиште политичке моћи и имале ауторитет да бирају судије, прихватају или одбацују законе, спроводе правду и објављују рат или мир;[6]
  • Сенат, који је савјетовао магистрате,[7] дјелујући прије свега не на основу правног ауторитета per se, већ на основу свог утицаја;
  • Магистрати, које је народ изабрао да управљају Републиком у њихово име, вршећи религијску, војну и врховну власт, заједно са правом да предсједавају и сазивају скупштине.[8]

Између ове три гране развијен је сложен скуп контрола и равнотежа. На примјер, скупштине су теоретски имале сву власт, али су их сазивали и њима управљали магистрати, који су, контролишући расправу, вршили доминантан утицај над њима.[9] И други магистрати су могли да ставе вето на поступке пред скупштинама, мада је то до касне републике било ријетко.[10] Слично томе, да би провјерио моћ магистрата, сваки магистрат је могао да стави вето на једног од својих колега, а плебејци су бирали трибуне који су могли да се залажу и ставе вето на поступке магистрата.[11]

Републички устав, иако је еволуирао и био флексибилан, још увијек је имао суштински укоријењене норме. Институције као што су конзули, сенат и трибуни значајно су еволуирали у раној републици, али су остале релативно стабилне од 4. вијек прије н. е. Од периода патрицијске доминације, сукоб плебејаца и патриција је на крају дао плебејцима једнака политичка права, а истовремено је створио трибунат за провјеру патрицијске моћи, а плебејску скупштину је добила пуну законодавну власт.[12]

У касној републици дошло је до повећања централизације власти у рукама гувернера провинција,[13] употребе војне силе ради спровођења политичких промјена (нпр. Сулина диктатура),[14] и употребе насиља, комбинованог са експлоатацијом одговарајуће поткупљене или застрашене „суверене” скупштине, да дају врховну власт побједничким командатима.[15] Све већа легитимизација насиља и централизација власти на све мањи број људи би, са урушавањем повјерења у републичке институције,[15] ставило на пут грађанског рата и Августову трансформацију у аутократски режим прекривен имиџом и легитимитетом републике.[16][17]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Straumann 2011, стр. 281.
  2. ^ Lintott 2003, стр. 2.
  3. ^ Flower 2010, стр. 9.
  4. ^ Flower 2010, стр. 81.
  5. ^ Lintott 2003, стр. vii.
  6. ^ Lintott 2003, стр. 40.
  7. ^ Lintott 2003, стр. 66.
  8. ^ Abbott 1963, стр. 157-65.
  9. ^ Lintott 2003, стр. 202.
  10. ^ Flower 2010, стр. 83.
  11. ^ Abbott 1963, стр. 155.
  12. ^ Lintott 2003, стр. 121-122.
  13. ^ Abbott 1963, стр. 44.
  14. ^ Lintott 2003, стр. 212.
  15. ^ а б Lintott 2003, стр. 213.
  16. ^ Flower 2010, стр. 14.
  17. ^ Beard 2015, стр. 353–355.

Литература[уреди | уреди извор]

Књиге

Чланци часописа

  • Ridley, R. T. (2016). „The Fall of the Roman Republic”. Agora. 51 (1): 66. 
  • Steel, Catherine (2014). „The Roman Senate and the post-Sullan res publica”. Historia: Zeitschrift für Alte Geschichte. 63 (3): 328. 
  • Straumann, Benjamin (2011). „Constitutional thought in the late Roman republic”. History of Political Thought. 32 (2): 280—292. ISSN 0143-781X. JSTOR 26225713.