Усташе

Из Википедије, слободне енциклопедије
Усташа — Хрватски револуционарни покрет
Ustaša - Hrvatski revolucionarni pokret
Ustaše symbol.svg
Оснивач Анте Павелић
Поглавник Анте Павелић
Слоган За дом спремни!”
Основана 7. јануар 1929. год.; прије 89 година (1929-01-07) (дејуре)
1930. год.; прије 88 година (1930) (дефакто)
Распуштена 8. мај 1945. год.; прије 72 године (1945-05-08) (забрањено)
Претходник Хрватска странка права
Наследник Крижари
друге групе (Усташе и њихове присталице које су емигрирале основале су разне проусташе организације послије рата; Хрватски ослободилачки покрет био је терористичка организација коју су основале бивше вође НДХ)
Седиште Торино, Болоња (до 1941)
Загреб (1941—1945)
Новине Хрватски домобран
Млади огранак Усташка младеж
Идеологија Хрватски национализам
Ултранационализам
Клерофашизам
Фашизам
Политичка позиција Крајња десница
Боје      црвена
     бијела
     плава
     црна

Усташе су биле хрватска фашистичка[1] ултранационалистичка, клерикална[2] и терористичка организација,[3] коју је основао Анте Павелић 1929. године у Италији. Организација се налазила на челу Независне Државе Хрватске, од априла 1941. до маја 1945. године.

Ослањајући се на Силе Осовине, прије свега на Њемачку и Италију, усташе су у већини случајева копирале њихову унутрашњу структуру и идеологију. У својим ставовима су истицали србофобију и антисемитизам, као и низ теорија, којима су оправдавале своје територијалне претензије.

Усташе су организовале и спроводиле геноцид над Србима, Јеврејима и Ромима, оснивајући велики број сабирних логора.[2] Према разним процјенама, током усташког геноцида убијено је између 197.000 и 800.000 Срба, 30.000 Јевреја и 80.000 Рома.

Након ослобођења Југославије, већина главешина усташког покрета је побјегла у западну Европу и Јужну Америку, гдје су створили мрежу радикалних организација. Питање процјене злочина које су починиле усташе је покренуто током распада Југославије.

Назив[уреди]

Ријеч усташа (мн. усташе) се изводи из глагола устати. Пучки-усташа (њем. Landsturm) био је војни чин у Краљевском хрватском домобранству. Исти термин се користио и за хрватске пјешадијске пукове треће класе (њем. Landsturm regiments) током Првог свјетског рата.[4]

Друга варијанција глагола устати је устаник (мн. устаници). Назив усташа није имао фашистичку конотацију током својих раних година у Краљевини Југославији, јер је термин устат кориштен у Херцеговини за означавање учесника Херцеговачког устанка 1875. године. Пун првобитни назив организације се јавља у априлу 1931. године као „Усташа — Хрватска револуционарна организација” (УХРО), а 1933. године је преименована у „Усташа — Хрватски револуционарни покрет” (УХРП) и тај назив је задржала све до краја Другог свјетског рата.[2]

Историја[уреди]

Настанак хрватског национализма[уреди]

Хрватски национализам је настао у 19. вијеку. Његови најистакнутији теоретичари били су Анте Старчевић, Еуген Кватерник и Јосип Франк. У земљама Аустроугарске, које су они сматрали хрватским, живио је знатан број Срба. У неким побластима, као што су Босна, Херцеговина, Далмација, окрузи бивше Војне крајине, Срби су чили већину или значајан постотак становништва. Неколико умјерених хрватских политичара је активно сарађивало са српским партијама. Истовремено, националистичке партије, међу којима се истиче Странка права, Србе су видјеле као препреку ка стварању националне хрватске државе. Старчевић је негирао постојање српског народа, тврдећи да Срби нису народ, већ назив за робове и затворенике, који нису могли да изграде државу. Према томе, Старчевић је средњовјековно Српско краљевство сматрао хрватском државом. Нешто другачија је била позиција Кватерника. Он је признавао постојање српског народа, али само изван граница оних земаља за које је тврдио да припадају хрватском народу.[5]

Србофобија као важан елемент хрватског национализма повећала се када је водећу улогу у Странци права преузео Јосип Франк. Био је доследан у покушајима да Хрвате представио као подршку Аустроугарској на Балканском полуострву, док је Србе покушао представити као главне непријатеље. У периоду од 1900. до 1902. године Франкове присталице су организовале неколико погрома над Србима у Загребу, Карловцу и Славонском Броду.[6] Током Првог свјетског рата односи Срба и Хрвата су поново погоршани. „Шуцкори” у које су регрутовани босанскохерцеговачки Муслимани и Хрвати су у Босни и Херцеговини пљачкали и убијали Србе, који су били осумњичени за нелојалност Аустроугарској.[7]

Након пораза Аустроугарске у Првом свјетском рату и њеног распада, практично све јужнословенске земље бивше монархије добровољно су ушле у састав новонасталог Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца. Међутим, ова држава је била централизована и ускоро је престала да одговара хрватским интересима, који су тежили ка аутономији или независности.[8] То је додатно закомпликовало односе Срба и Хрвата, изазивајући низ политиких криза. Већ 1918. године у хрватским насељима дошло је до таласа демонстрација које су тражиле независност Хрватске. Борбу за остварење овог циља водила је Хрватска републиканска сељачка странка на челу са Стјепаном Радићем, која је у својој пропаганди користила спој националистичких и социјално-егалитарних елемената пропаганде.[9] ХРСС се ослањала на хрватско сељаштво, које је чинило 80% становништва, међу којим је имала велику популарност. Она је 1921. године била творац „Хрватског блока”, ујединивши најзначајније хрватске политичке снаге. До 1925. године Радић није признавао стварање Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца и устав усвојен 1921. године. Закони Краљевине нису спровођени у многим хрватским областима, које су сачувале административни систем насљеђен из доба Аустроугарске. Радић је 1925. године склопио споразум са Владом, а неколико чланова ХСС су постали министри. Он је и поред тога поново остао у опозицији власти. Радића је у Скупштини 20. јуна 1928. године смртно ранио српски посланик Пуниша Рачић, а два друга посланик ХСС су убијена.[10]

Убиство у Скупштини је изазвало талас хрватског национализма и додатно закопликовало односе Срба и Хрвата. Хрват Јосип Шунић је 4. августа убио српског новинара Владимира Ристовића као освету за Радићеву смрт. Дана 1. септембра 1928. сазвана је конференција Хрватске странке права, на којој је донесена одлука о самосталности и независности Хрватске. Дана 2. септембра у Загребу је одржан други сабор Хрватске револуционарне правашке омладине (ХПО)[11], радикалног омладинског крила ХСП коју је на загребачком универзитету основао Бранимир Јелић.[12] У правашкој омладини. Њихова сарадња са Антом Павелићем је уродила 1. октобра оснивањем организације Хрватски домобран[13], чији је задатак био прикупљање омладине у ванстраначку организацију која ће постати језгро хрватског сецесионизма.[14] До 1929. појавила су се две струје међу хрватским политичарима; једни су делили Павелићев став да се хрватски национални интерес може постићи само насиљем, а друга умерена струја је била окупљена око Хрватске сељачке странке, предвођене Радићевим наследником Влатком Мачеком, која је имала много већу подршку међу Хрватима.[15] Организација окупљена око Домобрана је покушала да радикализује умерене Хрвате, користећи Радићево убиство да подгреје тензије у подељеној држави. Група је објављивала новине Хрватски домобран чији је главни уредник био Јелић[13], а до забрањивања новина њима су доприносили и чланови ХСП. Вође ХПРО и Хрватског домобрана су били организатори насилних демонстрација у Загребу 1. децембра 1928.[13] Након демонстрација Јелић и Густав Перчец су емигрирали. Дана 6. јануара 1929. краљ Александар I Карађорђевић је завео диктатуру у којој су забрањене све националне странке и онемогућен сваки легални политички рад. У таквим околностима, краљ Александар Карађорђевић је 6. јануара 1929. године распустио Скупштину, објавивши устав из 1921. године неважећим и прогласивни краљевску диктатуру, при томе забрањујући сва националистичка удружења. Осетивши се угроженим за своју безбедност, и Павелић је емигрирао у јануару 1929.[16]

Настанак и развој усташке организације[уреди]

Краљ Александар није успео да уједини његову вишенационалну краљевину двадесетих година 20. века. Краљ је одустао од демократије и увео краљевску диктатуру (6. јануара 1929.) мењајући истовремено име Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца у Краљевина Југославија, чиме је желео да нагласи јединство народа. Као одговор на краљев поступак, Анте Павелић је основао тајну организацију „Усташе“ која је заговарала хрватску независност и служила се тероризмом у постизању свога циља. Основно учење усташа је било да нема ни слоге ни помирења између Хрвата и Срба.[17]

Њима се у избеглиштву поступно придружују Аугуст Кошутић и Јурај Крњевић те десетак хрватских интелектуалаца и радника.[16] Након одласка у емиграцију Павелић ступио у ближи контакт с Хрватским комитетом који тридесетих година сарађује с Усташким покретом. У емиграцији Павелић је стекао подршку кругова у Италији, Аустрији, Мађарској и Бугарској незадовољних одредбама са Версајске мировне конференције.[тражи се извор од 11. 2015.]

Први атенат је извршен дана 22. марта 1929. када су Мијо Бабић и Матија Солдина убили у Загребу главног уредника „Новости“ и председника „Југословенске штампе“ Тонија Шлегела. [18]

Павелић и Перчец су априла 1929. године посетили Софију где сu 20. априла представницима ВМРО (Унутрашње македонске револуционарне организације) потписали Софијску декларацију, којом наглашавају да ће координирати „своју легалну дјелатност за извојштење човјечјих и народних права, политичке слободе те подпуне независности и Хрватске и Македоније“.[19][3][20] Због ове декларације Павелића и Перчеца Суд за заштиту државе у Београду осудио је 17. јула 1929. на смрт.[20]

Емигранти су почели да организују подршку за свој циљ међу хрватском дијаспором у Европи, Северној и Јужној Америци.[21] Павелићу је организацијски узор био македонски ВМРО.[3] Тачан датум оснивања усташке организације није познат, по неким подацима још 1931., а у јануару 1932. су почели издавати први број месечника „Усташа“ на простору данашње Италије.[21] Средином 1932. објављен је Устав Хрватске револуционарне организације (УХРО) и разни прописи у вези с интерним организовањем.[a] Усташка емиграција је себи поставила да свим средствима, па и оружаним устанком, стекне независност Хрватске.[22] Организација се састојала од табора, логора, стожера и Главног усташког стана (ГУС-а), на чијем се челу налазио поглавник Павелић. Начела усташког покрета, формулисаних у седамнаест тачака Павелић је објавио 1. јуна 1933. Начела су садржавала компоненте из разних извора: екстремног франковачког хрватскога национализма, нацизма и фашизма, католичке клерикалне ауторитарности, и идеја ХСС-а.[23] У једанаестој тачки стојало је да у „хрватским државним и народним пословима у самосталној и независној држави Хрватској не смије одлучивати нитко тко није по коренима и по крви члан хрватског народа”.[24]

Мијо Бабић, Владо Черноземски и Звонимир Поспишил у логору Јанка Пуста у Мађарској почетком 1930-их.

Постало је јасно да Павелић има финансијску подршку и заштиту италијанске владе, чија је фашистичка начела усвојио крајем 1930-их.[3] По директиви Павелића, а уз пристанак и подршку мађарске владе, Перчец је 1931. изнајмио имање Јанка Пуста код Нађкањиже за обуку.[3] Јанка Пуста је постала један од главних центара за обучавање диверзанстких група и атентатора[25], одакле су биле вршене диверзантске акције у Краљевини Југославији: подметање бомбе на железничкој станици у Осијеку, у вагону воза Осијек-Винковци, на прузи Загреб-Београд, у Загребу пред православном црквом и у дворишту касарне 32. пешадијског пука[26]. Терористичка обука усташа се је одвијала по усташким логорима у неким европским земљама, од којих су најважнији: Јанка Пуста у Мађарској (лето 1931), Бовењо у Италији (почетак 1931) и Липари у Италији (1934). Такође се оснивани и логори у Данској, Аустрији и Немачкој. У Југославији су се налазиле терористичке групе у Копривници (која је имала везу с Јанка Пустом) и подручју Далмације (где је било девет усташких група), а преко Задра, Ријеке и Јанка Пусте пребацују се људи и оружје. Већа усташка акција је била изведена почетком септембра 1932. у области Велебита/Лике, када су се десетак усташа пребацила из италијанског Задра, повезала са тамошњим симпатизерима (Артуковићем, Рукавином и Дошеном) и напала жандармеријску станицу у селу Брушане.[27] Ова акција, названа Велебитски устанак, је брзо пропала, већину усташа је ухватила жандармерија, а остали су побегли у иностранство[28] Ипак, због мера жандармерије према цивилном становништву, акција је привукла међународну пажњу и подигла усташама углед у хрватском народу.[29]

Павелић је у јесен 196. написао спис Хрватско питање (Die kroatische Frage) на немачком језику, покушавајући заинтересовати немачке политичаре за усташку концепцију решења хрватској питања. У спису Павелић је негирао словенско порекло Хрвата и истицао је да Хрвати воде порекло од Гота.[30]

Будући да су се и комунисти у то време били против Југославије и илегално деловали у држави и иностранству, КПЈ је подржала Велебитски устанак, али је критиковала усташе због фашизма, терористичких акција и неослањања на шире народне масе.[31] Од увођења диктатуре, једини контакти усташа и комуниста били су на одслужењима затворских казни, када су заједно супротстављали лошим условима по казнионицама. Док су заједно робијали између усташа и комуниста су вођене политичке расправе у којима су обе стране покушавале да преобрате ону другу на своју страну.[31]

Петар Ореб и Иван Херенчић су 17. децембра 1933. године покушали да убију краља Александра приликом његове посете Загребу, што је успешно спречила југословенска полиција, ухапсивши атентаторе.[32]

Журнал о убиству краља Александра и Луја Бартуа.

Еуген Дидо Кватерник је организовао атентат на краља Александра I у Марсељу, приликом његове званичне посете Француској. Убиство је извршио Владо Черноземски, члан ВМРО. Југославија је покренула поступак пред Друштвом народа поводом атентата износећи доказе о италијанској и мађарској завери против њеног суверенитета.[33] О италијанској одговорности се није расправљало у Друштву народа, а Италија је одбила да изручи Кватерника и Павелића Југославији или Француској.[33] Главни терет одговорности је поднела Мађарска, а Италија, иако није била оптужена за саучесништво, је ипак доживела непријатности.[33] После атентата у Марсељу је онемогућен рад усташа у потпуности, а већи део усташа у Италији, Немачкој и Мађарској је био похватан и похапшен. У Италији су усташе биле интерниране на Липарска острва[33] где су многи од њих умрли.[тражи се извор од 09. 2015.] Павелић и Кватерник су ухапшени у средином октобра и држани у затвору годину и по дана, а касније су били у полузаточеништву у Фиренци, па у Сијени. Јанка Пусту је била запосела мађарска полиција и извршила претрес и хапшења.[33] Из Немачке су усташе побегле у Швајцарску, Белгију, Француску и Енглеску.[34]

За усташе интерниране у Италији стање се додатно отежало када је влада Милана Стојадиновића 25. марта 1937. закључила са Италијом споразум о пријатељству, којом су се две државе обавезале да неће толерисати групе које раде против друге потписнице споразума.[33] За време преговора у Београду италијански посланик је најављивао да ће Италија предузети енергичне мере против усташа као што је држање Павелића и Кватерника у заточенишву, интернирање дела усташа у Јужну Америку или италијанске колоније у Африци и сарадња са југословенском полицијом. Италија је најавила да ће најавила да ће Италија је покушавала да Југославију извуче из Мале Антанте и француске сфере утицаја[35], па је пристала на уступак, али није изручила усташе Југославији, држећи их за евентуалну употребу у будућности.[36] Стојадиновићева влада је одредила Владету Милићевића да надзире спровођење споразума.[37][35] Милићевић је дао све од себе да разбије усташки покрет како не би више били претња Југославији, наговаравши их да се врате у Југославији. Тако се од 500 усташа заточених на Липарским острвима, за повратак у Југославију одлучило око 220, међу којима и Миле Будак и Јуре Францетић, који се вратио у Југославију 1938.[38] Из Немачке се у југославију вратио Младен Лорковић. Повратак више од половине усташа је осетно погодио главну језгру усташког покрета, чији ће остатак на челу с Павелићем од тада бити политички неактиван.[39]

Са повратком истакнутијих усташа, и спољнополитичким и унутрашњим догађајима, активност усташа у Југославији се појачао. Дошло је до све оштрије конфронтација између усташа и вођства ХСС, чему је на руку ишла и политика Милана Стојадиновића који је у Хрватској тражио било какве савезнике против Мачека.[40] Група око Будака је постала главни носилац усташких активности у држави. Будак је покренуо недељник Хрватски народ, који је био легално усташко гласило.[40]

За југословенско-италијанске догађаје кључна су била два догађаја: смена Милана Стојадиновића, чиме је опао италијански утицај у Југославији, и постављање Драгише Цветковића за премијера и постављања хрватског питања за главну унутрашњополитичку тему Југославије.[39] И Италијани су били свесни да Мачек ужива много већу подршку у хрватском народу него Павелић, па су га покушали да га држе на својој страни. Такође су били свесни могућности да се хрватско питање реши по угледу на словачко, уз помоћ Немачке, чиме би Италијани на Балкану и Средоземљу добили моћног ривала.[39] И пре Стојадиновићеве смене Мачек је покушао да искористи Италију да би вршио притисак на Београд. Са друге стране, Италијани су подстицали Мачека да тражи од Београда велике уступке, чиме би Италијани добили директну прилику да се умешају у српско-хрватски спор. Међутим, Мачек је постигао споразум о оснивању Бановине Хрватске без икаквих италијанских гаранција, па се Италија поново окренулама усташама, за које је споразум Цветковић-Мачек представљало издају борбе за независност Хрватске.[41]

Мусолини је планирао да искористи усташе као пету колону приликом предстојећег напада на Југославију. Стога су 23. јануара и 10. маја 1940. између Галеаца Ћана и Павелића одржана два састанка.[42][43] После првобитног одбијања[42], Павелић је прихватио план да усташе подигну устанак у хрватским крајевима, и да онда позову Италијане као помоћ да одржавају нову државу која ће одржавати тесне везе са Италијом и бити са њом у персоналној унији.[42][43] План за напад на Југославију је одређен на јун, али је битка за Француску одложила италијански план за септембар.[42][43] Међутим, Немци су у августу саветовали Италијанима да одустану од напада на Југославију пошто је Хитлер тражио мир на јужним границама Немачке пред предстојећу инвазију Немачке на СССР, па је Мусолинијев план још једном одложен. Ипак, Мусолини је зато без консултације са Немачком напао Грчку октобра 1940.[43] Лоша ситуација у којој се нашла Италија после грчке противофанзиве у Албанији натерала је Хитлера да врши притисак на Југославију да приступи Тројном пакту. Када је влада Цветковић-Мачек приступила Тројном пакту 25. марта, чинило се да је то велики ударац за усташке планови о независној држави. Међутим, у Југославији је већ 27. марта извршен државни удар, што је пружило повод силама Осовине да нападну Југославију.[44]

Други светски рат[уреди]

Застава НДХ.

Силе Осовине су напале Југославију 6. априла 1941. и присилиле југословенску војску на капитулацију. На разбиљање Југославије Хитлер је рачунао и пре војног слома Југославије. Иако је усташки покрет идеолошки био близак нацистичком, Немцима је било важније да у Хрватској имају власт са народном подршком, која ће им омогућити да своју зону надзиру и у миру експлоатишу са малим бројем војника, него да успоставе идеолошки близак режим, али који има врло мали број следбеника. Стога су на своју страну покушали да придобију Мачека, кога за разлику од Павелића нису сматрали италијанском марионетом.[45] Док се Мачек двоумио да ли да приђе Душану Симовићу или да остане у Загребу, Розенбергов изасланик Валтер Малетке је наговарао Мачека да не улази у Симовићеву владу. Неколико дана пре напада на Југославију Хитлер је послао у Загреб специјалног Рибентроповог изасланика Едмунда Фезенмајера и који је требало да наговори Мачека да прогласи Независну Државу Хрватску. Мачек је одбио и ову понуду и отпутовао за Београд.

У међувремену, Мусолини је 29. марта примио Павелића и тада је потврђен договор о предаји Далмације.

Покровитељство над новом државом Хитлер је прво понудио Мађарској, али је Миклош Хорти 29. марта одбио ту понуду.[46] Када се Мачек вратио у Загреб 8. апирла, Немци су већ одлучили да власт препусте Павелићу.

Славко Кватерник, најистакутији међу усташама у Југославији је преузео контролу у Загребу и обраћању преко радија је прогласио оснивање Независне Државе Хрватске. Влатко Мачек је истог дана издао саопштење у ком је позвао све Хрвате да сарађују са новим властима[47], али је одбио немачке понуде да води владу нове државе.[тражи се извор од 11. 2015.]

Павелић и неколико стотина усташа су напустили своје логоре у Италији и у пратњи италијанске војске возом кренули за Загреб. Знајући за немачке интересе на југословенском простору, Мусолини се забринуо да би Немачка могла се противити његовом договору са Павелићем о будућем територијалном разграничењу. Стога је послао авионом Анфуза да се сретне са Павелићем пре његовом доласка у Загреб и да од њега издејствује изричиту обавезу да ће поштовати све што је договорио са Ћаном и Мусолинијим. До сусрета је дошло у Карловцу. Страхујући да му Италијани неће дозволити улазак у Загреб, Павелић се обавезао да ће поштовати споразум са Италијанима и без инцидента је ушао у Загреб.

Павелић је 16. априла образовао нову владу. НДХ је проглашена на територији данашње Хрватске (без Истре), Босне и Херцеговине, Срема и Боке которске. Неколико недеља по проглашењу независности, Павелић је био приморан да потпише Римске уговоре којима је Италији предао део Далмације и острва Крк, Раб и Боку которску.[тражи се извор од 11. 2015.]

У Загреб је 14. априла допутовао Хитлеров човек од поверења генерал Глез фон Хорстенау. Рачунао је да ће Хитлер њему доделити улогу политичког представника и да ће са тог места моћи да остварује своје политичке концепције које су биле ближе традицији бивше Аустроугарске него националсоцијализму. Међутим, Хитлер је за политичког представника поставио Зигфрида Кашеа, а Хорстенау ће до краја бити само војни изасланик.

Хитлер прима Павелића у јуну 1941. у Берхтесгадену.
Усташе су 1942. тестером одрезали главу Бранку Јунгићу, младићу из села Грабовца код Босанске Градишке. Тестера се чува у бањалучком музеју.



Усташе бацају људе у јаму.

Након Другог светског рата[уреди]

На крају Другог светског рата (мај 1945) многе усташе су побегле у Италију и Аустрију. Заједно са повлачењем Лерове армијске групе, повлачиле су се и усташе, служећи се Немцима као заштитницом при одступању пред Титовим партизанима. Већа група усташа и домобрана, чији тачан број није никад утврђен, предала се британској војсци код Блајбурга у Аустрији. Британци су разоружали ову групу и предали је пратизанима. Нагађања о судбини разоружаних усташа и домобрана иду од усташких и проусташких писаца који пишу о масакру великих размера, до оцене британског историчара С. Букера да се масакр није уопште десио.[48][49].

Павелић се кратко задржао у Салцбургу, одакле се тајно пребацио у Фиренцу, а одатле у Рим где је добио заштиту од Ватикана. Неко време је живео у дворцу Гандолфо, одакле је, уз помоћ Ватикана, отишао у Монтевидео а одатле у Аргентину. Девет бивших министара је такође живело у Риму, у манастиру Сан Ђироламо, захваљујући заштити коју им је пружио Ватикан. Остале усташе које су избегле у Аустрију преселиле су се у Сједињене Државе, Канаду, Аустралију и Аргентину и основале политичку организацију „Хрватски народни одбор“. Усташе у емиграцији поделиле су се у две струје: једна која је одбијала сарадњу са било којом другом хрватском политичком групом, и друга која је била спремна на сарадњу са Мачеком и његовом Хрватском сељачком странком.[50]

Један од послератних напора усташа је био „акција 10. травањ” (1947—1948) коју је водио бивши официр усташке обавештајне службе Божидар Кавран из Аустрије, а чији је циљ био организовање отпора југословенским властима у земљи. Између 22. јула 1947. и 3. јула 1948, југословенска УДБА је намамила 18 усташких група (98 појединаца укупно) у земљу и похапсила их чим би ушли у земљу, не остављајући никакве сумње усташама у иностранству да нешто није у реду. Међу ухваћеним и ухапшеним усташама били су и Љубо Милош, Анте Врбан и Божидар Кавран.[51]

Неуспех усташке борбе да се успостави хрватска држава су поделиле преживеле усташе. Анте Павелић је 1956. основао Хрватски ослободилачки покрет у који су приступили неки од бивших вођа НДХ. Вјекослав Лубурић је основао Хрватски народни одпор. Преживеле усташе су након Другог светског рата у емиграцији наставиле да се боре против СФР Југославије терористичким средствима. Миљенко Хркач је 1968. подметнуо бомбу у београдском биоскопу 20. октобар. Године 1971. усташе Миро Барешић и Анђелко Браковић су убили Владимира Роловића, народног хероја и југословенског амбасадора у Стокхолму. Једна група усташа је ушла на територију СФРЈ, покушавши да дигне устанак, али су акцију осујетиле југословенске службе безбедности.[52]

Једна од најспектакулранијих терористичких акција усташке емиграције је била отмица америчког путничког авиона 10. септембра 1976. на линији Чикаго - Њујорк. Ову терористичку акцију, која се завршила смрћу једног полицијског официра који је покушао да демонтира подметнуту бомбу и хапшењем целе терористичке групе, је извео усташки терорист Звонко Бушић заједно са четири друга лица. Бушић је био вођа огранка Лубурићевог Хрватског народног одпора у Америци. Због њихових тероистичких активности на тлу Западне Немачке, Западна Немачка је забранила Одпор на својој територији почетком 1980-их.[53][54]

Идеологија[уреди]

Усташки покрет је од свог оснивања позиционирао на крајњој десници хрватског политичке спектра. У својој суштини био је мешавина католичког пијетизма, хрватског национализма и есктремног насиља. Усташе су у својој пропаганди себе описивали као ослободиоце који ослобађају Хрватску од угњетавања и стране владавине. Екслузивистичке национализам који је за свој циљ поставио успоставање и одржавање независности Хрватске као своју главну одлику је имао жестоку мржњу према Србима, који су чинили око трећине становништва теоретске хрватске државе. Упркос томе што воде порекло од Хрватске странке права Анте Старчевића, усташки покрет није наследио његове ставове да обухвати све становнике хрватских територија у хрватску нацију, већ је прихватио антисрпске ставове Јосипа Франка и његове Чисте странке права.[тражи се извор од 11. 2015.]

Усташки покрет је такође био чврсто антикомунистички настројен и наглашавао је важност државе. Као и други фашистички покрети, и усташки покрет се супротстављао капитализму и комунизму заступајући трећи пут у привредним питањима. У свом случају, његов привредни модел су биле задруге, типична регионална рурална заједница у региону. Усташки покрет је идеализовао сељаштво, као и други фашистички покрети у региону.[тражи се извор од 11. 2015.]


Усташе и ислам[уреди]

Усташе су Хрватима сматрали и муслимане (цвијет хрватског народа), православце (ХПЦ) и атеисте. Многи некатолици су играли запажену улогу у усташком покрету. Фехим Спахо, реис-ул-улема југословенских муслимана од 1938. до 1942., декларисао се као Хрват.[55] Џафер-бег Куленовић био је доглавник Независне Државе Хрватске. Поглавник Анте Павелић је одрастао у већински исламској средини, а идеолог хрватског национализма Анте Старчевић је држао да су босански муслимани најбољи Хрвати. Око 30% Усташке војнице су чинили босански муслимани. Потпредседници државне Владе НДХ били су муслимани Осман и Џафер Куленовић. У министарствима (12 ресора) муслиманима је поверено неколико водећих места. Мехмед Алајбеговић био је министар заштите за пострадале крајеве (октобар 1943.ај 1944.), а потом тачно годину дана министар спољних послова. Мехо Мехичић је од маја 1944. до истог месеца следеће године био министар обнове опустошених крајева, а Хилмија Бешлагић од јула 1941. до априла 1944. министар саобраћаја и јавних радова. У дипломатској служби НДХ (8 амбасада и 9 конзулата) била су тројица муслимана. Хакија Хаџић је био амбасадор у Будимпешти (јул 1944.ај 1945.), Салих Баљић конзул у Љубљани (новембар 1942.ај 1945.), а Енвер Чолаковић културни аташе у Будимпешти (1944). У хрватском државном сабору НДХ од 132 посланика 12 их је било муслимана. То су Исмет-бег Бегташевић из котара Сребреница, Ферид-бег Церић из Босанског Новог, Хамдија Шахинпашић из Рогатице, Мухамед Омерчић из Тузле , Незир Спахић из Ораховице, Адемага Мешић и Бећир Џонлагић из Тешња, Исмет-бег и Хифзија Гавранкапетановић из Сарајева те Месуд Куленовић из Бање Луке. Позвани су и Ибрахим Крупић и Алија Шуљак који као радни државни службеници нису могли да буду посланици. НДХ је имала 22 велике жупе, а на дужности великих жупана у различитим периодима 1941—1945. је било 13 муслимана. То су Нахид Курбеговић, Мухамед Омерчић, Хамдија Шахинпашић, Незир Спахић, Мујага Тафро, Ибрахим и Фетах Крупић, Хусејин Алић, Рагиб Чапљић, Авдо Феризбеговић, Бахрија Кадић, Мухамед Куленовић и Мехо Мехичић.[56] Међу 28 генерала, адмирала и адмирала у оружаним снагама НДХ тројица су били муслимани. Реч је о Јунузу Ајановићу, Мухамеду Хромићу и Салку Аликадићу. Међу укупно 4.465 официра била су 64 муслимана којих може да се нађе и на високим правосудним и другим дужностима. Асим Угљен био је државни секретар у Министарству правосуђа и богословља (1941) и председник Врховног суда у Сарајеву (септембар 1943.овембар 1944). Хасиб Мурадбеговић био је 1945. године председник Врховног суда НДХ. Хасан Шуљак био је на челу организације за пропаганду, а Јунус Мехинагић потпредседник Хрватске државне банке (1943—1945). Број муслимана на дужности усташких стожерника, побочника и логорника био је веома мален. У Сарајеву је било око 2.500 следбеника усташког покрета међу којима и 151 муслиман. У Бањој Луци која је требало да буде проглашена главним градом НДХ је било 2.500 чланова усташког покрета и тек 20 муслимана. У усташкој групи у избеглиштву муслимани су били једино Хасан Хускић и Мехмед Пилав. Године 1941. су додељене високе усташке титуле двојици муслимана: Адемаги Мешићу као доглавнику и Хакији Хаџићу као поглавном побочник Главног усташког стана. Будући да се Бања Лука нашла у просторном средишту НДХ, изнесена је идеја да она постане престоницом државе.[57][58][59][60] Утемељитељу хрватског национализма Анти Старчевићу мајка је била православка, а сам је био жестоки противник католичког клера. Утемељитељ екстремног хрватског национализма из којег је произашао Усташки покрет био је јудаиста Јосип Франк. Поглавник НДХ Анте Павелић одрастао је у већински исламској средини, а супруга му је била јудаистица. У Загребу је дао саградити џамију са три минарета које су комунисти доцније срушили, те је покренуо оснивање Хрватске православне цркве. Од свих генерала НДХ њих 28 или 21,4 % били су јудаисти. То су: Хинко Алебанда, Ладислав Алеман, Едгар Ангели, Емануел Бејли, Отон Ћуш, Јулије Фриц, Јосип Грамбергер, Фердинанд Хала, Драгутин Хелбих, Ђуро Исер, Оскар Киршбаум, Рудолф Краус-Тудић, Рикард Кубин, Јосип Мецгер, Милан Мислер, Милан Прауншпергер, Јулио Реш, Драгутин Румлер, Јулио Сач, Јулио Симоновић, Никола Штајнфел, Иван Шнарбек, Иво Шнур, Јосип Шолц, Квинтијан Тартаља, Рудолф Ванеро, Мирко Згага и Божидар Зорн.[61] 10 генерала НДХ (7,63 %) били су православци: Милан Десовић, Ђуро Драгичевић, Федор Драгојлов, Ђуро Груић, Јован Искрић, Михајло Лукић, Лавослав Милић, Душан Палчић, Звонимир Стимаковић и Милан Узелац. Три генерала НДХ били су муслимани: Јунуз Ајановић, Салко Аликадић и Мухамед Хромић. Католика је било 90. Закључно, по неким досадашњим тврдњама, према верској припадности усташких и домобранских генерала (не улазећи у дискусију о њихову истинском убеђењу или тек формалној припадности) римокатолицима се декларисало њих 90 (68,7 %), јудаиста 28 (21,4 %), православцима 10 (7,6 %) и муслиманима 3 (2,3 %).[тражи се извор од 11. 2015.]

Напомене[уреди]

  1. Као датум доношења Устава УХРО наводи се 7. јануар 1929. Овај фалсификат је требало да буде доказ да је усташки покрет основан пре Павелићевог одласка у емиграцију.[22]

Референце[уреди]

  1. „Ustaša | Croatian political movement”. Encyclopedia Britannica (на језику: енглески). Приступљено 3. 2. 2018. 
  2. 2,0 2,1 2,2 Hory, Ladislaus; Broszat, Martin (1964). Der kroatische Ustascha-Staat 1941-1945 (на језику: немачки). Walter de Gruyter. стр. 13—38; 75—80. ISBN 9783486703757. 
  3. 3,0 3,1 3,2 3,3 3,4 Tomasevich (2002). стр. 32.
  4. Види: hr:Pučki-ustaše
  5. Беляков (2009). стр. 91.
  6. Беляков (2009). стр. 96.
  7. Беляков (2009). стр. 98.
  8. Tomislav, Jonjić (30. 12. 2011). „Pitanje državnosti Nezavisne Države Hrvatske”. Časopis za suvremenu povijest (на језику: хрватски). 43 (3). ISSN 0590-9597. 
  9. Югославия в XX веке (2011). стр. 245.
  10. Tomasevich (2002). стр. 24.
  11. Jelić-Butić (1977). стр. 15.
  12. Jelić-Butić (1977). стр. 16.
  13. 13,0 13,1 13,2 Jelić-Butić (1977). стр. 17.
  14. Krizman (1978). стр. 28.
  15. Đilas (1991). стр. 114–115, 129.
  16. 16,0 16,1 Jelić-Butić (1977). стр. 18.
  17. Dwork, Pelt & Pelt (2003). стр. 182.
  18. Basta (1986). стр. 45.
  19. Klajn (2007). стр. 12.
  20. 20,0 20,1 Jelić-Butić (1977). стр. 20.
  21. 21,0 21,1 Jelić-Butić (1977). стр. 21.
  22. 22,0 22,1 Jelić-Butić (1977). стр. 22.
  23. Tomasevich (2002). стр. 377.
  24. Tomasevich (2002). стр. 378.
  25. Jelić-Butić (1977). стр. 29.
  26. Krizman (1983). стр. 102.
  27. Jelić-Butić (1977). стр. 30.
  28. Goldstein (1999). стр. 125.
  29. Tomasevich (2002). стр. 33.
  30. Jelić-Butić (1977). стр. 24.
  31. 31,0 31,1 Tomasevich (2002). стр. 37.
  32. Basta (1986). стр. 28.
  33. 33,0 33,1 33,2 33,3 33,4 33,5 Tomasevich (2002). стр. 35.
  34. Krizman (1983). стр. 410.
  35. 35,0 35,1 Jelić-Butić (1977). стр. 35.
  36. Jelić-Butić (1977). стр. 33.
  37. Tomasevich (2002). стр. 39.
  38. Tomasevich (2002). стр. 40.
  39. 39,0 39,1 39,2 Jelić-Butić (1977). стр. 36.
  40. 40,0 40,1 Jelić-Butić (1977). стр. 48.
  41. Jelić-Butić (1977). стр. 49.
  42. 42,0 42,1 42,2 42,3 Tomasevich (2002)
  43. 43,0 43,1 43,2 43,3 Jelić-Butić (1977). стр. 39.
  44. Jelić-Butić (1977). стр. 40.
  45. Tomasevich (2002). стр. 49.
  46. Tomasevich (2002). стр. 48.
  47. Tomasevich (2002). стр. 53.
  48. Booker (1997). стр. 188.
  49. Tomasevich (2002). стр. 767.
  50. Ramet (2006). стр. 187.
  51. Vuković (1958)
  52. Hockenos (2003). стр. 60-61.
  53. Anderson & Sloan (2009). стр. 129–130.
  54. Hockenos (2003). стр. 23, 65, 71.
  55. Банац, И .: Национално питање у Југославији: поријекло, повијест, политика, Глобус, Загреб, 1988.
  56. Кисић Колановић, Н .: Муслимани и хрватски национализам 1941—1945., Школска књига, Загреб, 2009.
  57. Н. ПЕРШИЋ, "Бања Лука у прошлости и садашњости", Спремност, 7. априла 1942.
  58. Хрватски народ, 22. августа 1942.
  59. HDA-1561 RSUP SDS 013.14: Зигфрид Каше, Утисци о Поглавнику др. Анти Павелићу.
  60. М. ТОДОРАКОВА (приредила), Булгарија и Независимата Хрватска Држава . 46., Извештај Ј. Мечкарова Ивану Попову о муслиманском становништву у НДХ, Загреб, 15. августа 1941.
  61. www.dnevno.hr, "До 'католичке државе' са Жидовима, православцима и муслиманима", објављено 11. априла 2013., приступљено 10. фебруара 2015.

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]