Утврђивање болести

Из Википедије, слободне енциклопедије
Jump to navigation Jump to search

Утврђивање болести, постављање дијагнозе је поступак испитивања болесника и утврђивање болести, који у пропедевтици и клиничкој пракси, користи јасно утврђену медицинску методологију. Методологија утврђивања болести захтева да испитивач поседује одређена знања, и вештине, да разликује главне (основне) од споредних знакова и симптома болести. У току утврђивања болести испитивач мора строго поштовати правила медицинске методологије за утврђивање болести, која захтевају стриктно поштовање одређеног редоследа утвђивања болести одређених ткива, система и органа.[1][2] У клиничкој психологији, утврђивање болести је део психолошке процене, и подразумева утврђивање болести или психичког стање применом методологије посматрања симптома и знакова.

Лекар утврђује болест на основу симптома, знакова и других комплементарних налаза, који се испољавају код болесник. Обично се болест не може утврдити само на основу једног симптома јер се они најчешће срећу код више болести, и зато се при утврђеивању болести морају узети у обзир бројни знаци и симптоми, који се често надопуњују бројним дијагностичким методама.

Историјат[уреди]

У историји медицине, утврђивање болести, почење да се озбиљније примењује још од давних дана, почев од Имотепа у древном Египту и Хипократа у античкој Грчкој.  У методологији традиционалне кинеске медицине, примењивана су четири поступка за утврђивање болести; инспекција, аускултаторно-мирисно испитивања и палпација [3]

Вавилонски медицински уџбеник Приручник за дијагнозу, који је написао (енгл. Esagil-kin-apli) (фл. 1069-1046. п. н. е.), уводи емпиризам, логику и рационалност у методологију утврђивања болести.[4] Књига примењује логичка правила и комбиновано посматрање симптома на телу болесника за утврђивање и прогнозу болести.[4] У својој књизи (енгл. Esagil-kin-apli) описује симптоме многих врста епилепсије и сродних обољења, наводећи њихову дијагнозу и прогнозу [5]

У методологији савремене светске медицине за утврђивање болести, све више се намеће пракса и искуство лекара, над теоретским знањима која су све садржајнија и богатија у 21. веку, и чија правилна примена, мора бити саставни део праксе, кроз праксу увежбана, проверена и доказана као поуздана и исправна.

Методологија[уреди]

Методологија утврђивање болести захтева примену оба принципа логике, односно анализу и синтезу, користећи при томе и разне поступке и редње, за утврђивање дијагнозе болести; [2]

Анамнеза[уреди]

Је поступак прикупљања података о субјективним тегобама (прикупљање симптома болести) који су се јавили код болесника од почетка болести до момента узимања анамнезе. Подаци за анамнезу прикупљају се од самог болесника, али и од чланова породице или од лица из болесникове околине, ако то методологија утврђивања болести захтева.

Објективан (физикалан) преглед[уреди]

То је поступак којим се утврђују промене у болесника (занци болести). Објективан (физикалан) преглед се обавља коришћењем следећих основних физикалних метода;

Посматрање (инспекција)[уреди]

Је визуелни начин посматрања болесника и поједних његових делова тела. Ова метод пре свега подразумева упоредно посматрање целокупнок тела, или појединих његових делова и захтева доста знања и искуства од испитивача.

Пипање (палпација)[уреди]

Је поступак којим се пипањем одређених делова тела оцењује квалитет осећаја (осећај додира, топлоте (температуре), покрета, треперења, положаја и чврстине). Палпција захтева одређена знања и обимно искуство.

Ударање (перкусија)[уреди]

Директно ударање по појединим деловима тела болесника и ослушкивање произведеног звука и других појава које том приликом настају назива се ударање. Ударањем по површини тела производи треперење зида грудног коша, трбуха и органа смештених у дубини тела, које се у виду звучних таласа преносе до ува испитивача.

Ослушкивање (аускултација)[уреди]

Је метода којом се ослушкују звуци (шумови) и друге звучне појаве које настају при раду поједних органа у телу, као и њихове промена које могу да настану у току појединих болести. Ослушкивање се може вршити директно постављањем ува на одређени део тела, или индиректно преко одређеног прибора који се користи у објективном прегледу.

Допунска испитивања[уреди]

Обухватају велики број поступака при којима се користе разни апарати и опрема за утврђивање суштинских промена, функционалних особина и анатомохистолошких промена ткива, органа, система органа и састав поједних ткивних течности, у болесника.

Утврђивање (постављање) дијагнозе[уреди]

Дијагноза болести је најкраћи могући израз о свим карактеристикама болести и она треба да обухвати и да искаже;

  • врсту болести (суштину промена у организму),
  • место промена (који је орган захваћен),
  • узрок (етиологију),
  • патогенезу, функционалне поремећаје,
  • ток и исход болести.[2]

Дијагнозом се изражава и активност болести, да ли се ради о мирном или стално напредујућем облику, чији ток може бити спор или брз. Дијагноза није у стању (и не треба) [2] да наведе све чињенице, али мора да садржи што више израза који јасно описују стање и врсту болести у неког болесника.

Дијагноза болести се утврђује на основу симптома и знакова болести (анамнезе) и опште инспекције болесника, али је исправније ако се дијагноза поставља након детаљно прикупњених података применом напред наведених поступака. Када се пажљиво прикупе сви подаци, они се детаљно анализирају и изводи се коначни закључак о свим карактеристикама (видовима) болести.

„Закључак који проистиче након наведене методологија утврђивања болести назива се дијагноза болести.[2]

Епикриза[уреди]

Извођење закључака у току постављања дијагнозе болести, назива се епикриза (лат. epicrisis). Епикриза на најкраћи могући начин који на основу симптома и основних знакова болести и најбитнијих резултата допунских испитивања, треба да објасни на основу чега се дошло до дијагнозе болести.[2]

Медицинска документација[уреди]

Правилно прикупљена документација у прошлости, олакшава утврђивање постојеће болести али и потврду да је тренутна болест последица поновног јављања већ раније евидентиране болести.

Зато се све прикупљене чињенице о болеснику (генералије) и његовој болести детаљно се уписују у медицинску документацију, која може бити у писаном или електронском облику (на рачунару). Основну медицинску документацију чини болеснички картон (у установама основне заштите) и историја болести (у установама стационарне заштите). Целокупни подаци о болести, спроведеним испитивањима, као и сва запажања констатована у току лечења болесника уносе се у документацију, или се бележе на посебним листовима, који се прикључују уз основну документацију, а сви ти писани или електронски подаци о болеснику и његовој болести представљају медицинску документацију. Пажљиво прикупљена документација чува се према прописаним роковима од надлежног Министарства здравља.[2]

Једном правилно устројена медицинска документација може олашати препознавање болести, након поновног јављања боелсника или усмерити на новонастале болести и броних компликација.

Проблеми[уреди]

У току постука утврђивања болести могу настати и следећи проблеми;

  • Изостанак дијагнозе,
  • Кашњење у постављању дијагнозе
  • Нејасноћа око означавање дијагнозе
  • Уопштавање дијагнозе или нетачна дијагноза.

Види још[уреди]


Референце[уреди]

  1. ^ Антић Р. Интерна пропедевтика, Институт за стручно усавршавање и специјализацију здравствених радника, Београд, 1976.
  2. 2,0 2,1 2,2 2,3 2,4 2,5 2,6 Ристић С. М. Клиничка пропедевтика, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1990.
  3. ^ „Four diagnostic methods of traditional Chinese medicine”. Приступљено 09. 02. 2010.  (на језику: енглески)
  4. 4,0 4,1 H. F. J. Horstmanshoff, Marten Stol, Cornelis Tilburg (2004), Magic and Rationality in Ancient Near Eastern and Graeco-Roman Medicine, ISBN 978-90-04-13666-3. стр. 97-99,.
  5. ^ Marten Stol (1993). Epilepsy in Babylonia. стр. 5. ISBN 978-90-72371-63-8. 

Литература[уреди]