Уљановка

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Уљановка
Улья́новка
Ulyanovka.JPG

Административни подаци
Држава Русија
Федерални округСеверозападни
Област Лењинградска област
РејонТосњенски рејон
Основанпрви помен 1727.
Варошица од1927.
Стара именаСаблино (до 1922)
Становништво
Становништво
 — 2015.12.688
 — густина422,93 ст./km2
Географске карактеристике
Координате59°39′00″ СГШ; 30°46′00″ ИГД / 59.65° СГШ; 30.766667° ИГД / 59.65; 30.766667Координате: 59°39′00″ СГШ; 30°46′00″ ИГД / 59.65° СГШ; 30.766667° ИГД / 59.65; 30.766667
Временска зонаUTC+3
Површина30 км2
Уљановка на мапи Русије
Уљановка
Уљановка
Уљановка на мапи Русије
Уљановка на мапи Лењинградске области
Уљановка
Уљановка
Уљановка на мапи Лењинградске области
Остали подаци
Поштански број187010
Позивни број+7 81361
Регистарска ознака47
ОКАТО код41 248 564
ОКТМО код41 648 164 051
Веб-сајт
admsablino.ru/

Уљановка (рус. Улья́новка), до 1922. Саблино (рус. Саблино) насељено је место са административним статусом варошице (рус. посёлок городского типа) на северозападу европског дела Руске Федерације. Налази се у централном делу Лењинградске области и административно припада Тосњенском рејону.

Према проценама националне статистичке службе за 2015. у вароши је живело 12.688 становника.

Статус насеља урбаног типа, односно варошице носи од 1922. године.

Географија[уреди]

Варошица Уљановка налази се на северу Тосњенског рејона Лењинградске области, на око 40 километара југоисточно од историјског центра града Санкт Петербурга, односно на око 17 километара североисточно од рејонског центра града Тосна.

Варошица је смештена у ниској Приневској низији, и кроз њу протичу реке Саблинка и Тосна. На северној периферији насеља река Саблинка се улива у Тосну.

Подручје уз реку Саблинку због свог специфичног природног и историјског наслеђа део је заштићеног подручја и представља споменик природе Саблињски. Заштићена зона обухвата подручје површине од 328,8 хектара[1] и у свој састав укључује кањоне река Тосне и Саблинке са јасно израженим стенама камбријумске и ордовичке старости, два мања водопада и неколико мањих пећина вештачког порекла. У оквиру заштићеног подручја налази се и неколико историјских локалитета, међу којима су древни кургани (велике гробне хумке грађене још у бронзаном добу), локалитет на којем се војска Александра Невског припремала за битку са Швеђанима, те некадашње имање грофа Алексеја Толстоја „Пустињка” (рус. «Пустынька»). Саблињски споменик природе има статус заштићеног подручја од 29. марта 1976. године.[1]

Историја[уреди]

Саблињска железничка станица на слици из 1860.

Све од XVIII до почетка 20. века на обалама река Тосне и Саблинке вадио се грађевински камен, песак и глина који су се користили у погонима грађевинске индустрије тадашње престонице Руске Империје Санкт Петербурга. У писаним изворима насеље се по први пут помиње на карти Ингрије из 1727. као Коноба Саблина (рус. Харчевня Саблина).[2][3]

Све до 1810. Саблино је било малено насеље са свега неколико кућа, а исте године се ту досељава неколико породица из Јарослављанске губерније. Према подацима из 1838. у насељу је живело тек 109 становника.[4]

Према подацима са карте Петербурга и околине из 1885. године извесно је да су на месту данашње вароши постојала два насеља, село Саблино са 26 домаћинстава (150 становника) на југу (на московском друму) и имање Дачноје Саблино нешто северније са 22 куће. Крајем 19. века оба насеља постају позната по брјним летњиковцима имућнијих петроградских грађана. С временом северно насеље се ширило, како територијално, тако и по броју становника, док је јужно насеље све више губило на значају.[5]

Одлуком локалних петроградских власти од 9. октобра 1922. насеље Саблино је преименовано у Уљановку, у част вође Октобарске револуције Владимира Иљича Лењина који је ту живео око две године (у периоду 19051906) у кући своје најстарије сестре Ане Уљанове. Од 16. маја 1927. Уљановка је административно уређена као варош.

Демографија[уреди]

Према подацима са пописа становништва 2010. у вароши је живело 11.734 становника, док је према проценама националне статистичке службе за 2015. варошица имала 12.688 становника.[6]

Кретање броја становника
1939.1959.1970.1979.1989.2002.2010.2015.
11.60916.49316.01714.1179.595[7]9.244[8]11.734[9]12.688

Саобраћај[уреди]

Уљановка је важно саобраћајно раскршће, како друмског тако и железничког саобраћаја. Ту се укршатју железничке пруге МоскваСанкт Петербург и МгаГатчина. Јужно од града пролази траса националног аутопута М10 Росија од Москве ка Санкт Петербургу, док јужна петербуршка обилазница А120 обилази око вароши са истока и југа. Магистралним друмом повезана је са Никољским и Отрадним на северу, односно варошицом Красни Бор на северозападу.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 Информация об ООПТ
  2. ^ И. К. Кириллов. Фрагмент карты Ингерманландии. 1727 г.
  3. ^ Из истории Саблино…
  4. ^ Описание Санкт-Петербургской губернии по уездам и станам, 1838 г.
  5. ^ «Карта района манёвров» 1913 г.
  6. ^ Ленинградская область. Оценка численности постоянного населения на 1 января 2009-2015 гг.
  7. ^ „Всесоюзная перепись населения 1989 г. Численность наличного населения союзных и автономных республик, автономных областей и округов, краёв, областей, районов, городских поселений и сёл-райцентров.”. Всесоюзная перепись населения 1989 года (на језику: руски). Demoscope Weekly. 1989. Приступљено 4. 9. 2012. 
  8. ^ Федеральная служба государственной статистики (21. 5. 2004). „Численность населения России, субъектов Российской Федерации в составе федеральных округов, районов, городских поселений, сельских населённых пунктов – районных центров и сельских населённых пунктов с населением 3 тысячи и более человек”. Всероссийская перепись населения 2002 года (на језику: руски). Федерални завод за статистику. Приступљено 4. 9. 2012. 
  9. ^ Федеральная служба государственной статистики (Федерални завод за статистику) (2011). „Всероссийская перепись населения 2010 года. Том 1 (Национални попис становништва 2010, 1. свезак)”. Всероссийская перепись населения 2010 года (Национални попис становништва 2010) (на језику: руски). Федерални завод за статистику. Приступљено 4. 9. 2012. 

Спољашње везе[уреди]