Фабрика хартије Милана Вапе

Фабрика хартије Милана Вапе
Делатностпроизводња хартије
Основано1905. год.; пре 117 година (1905)
СедиштеБеоград
 Србија

Фабрика хартије Милана Вапе је фабрика из Београда основана 1905. године, а 1924. године је изграђена велика модерна фабрика. Успешно је пословала до Другог светског рата, да би након рата прешла у државно власништво. Педесетих година XX века престала је са радом, а њене машине су премештене у индустријску зону на Аду Хују.

Била је прва саграђена фабрика након Првог светског рата и била је веома значајна за развој српске привреде. Покренула је нову грану индустрије и готово три деценије била је једина фабрика папира у Србији. Једно време је чак и извозила папир што је за тадашње време била права реткост.

Историјат[уреди | уреди извор]

Оснивање фабрике[уреди | уреди извор]

Оснивање фабрике хартије било је актуелно још тридесетих година XIX века због тога што је држава имала велике трошкове због куповине хартије из Аустрије. Међутим, производња је почела тек у првој деценији XX века. Оснивач фабрике био је Милан Вапа из Смедеревске Паланке. Српску фабрику за прераду хартије основао је 1905. са Миленком Марковићем и Глишом Андрејевићем. Била је смештена у старој трошној згради преко пута кафане Пролеће[1]. Две године касније, разишао се са ортацима, исплатио их и постао једини власник. Зграду на Косанчићевом венцу број 14 отворио је на Благовести, 25. марта 1910. године и до почетка Првог светског рата у фабрици је било запослено око 100 радника. Велику финансијску помоћу у виду банкарских позајмица пружили су му г. Симон, тадашњи потпредседник банке „Сосијете женерал“ у Паризу и члан Самосталне монополске управе, као и директор Земаљске банке г. Рецевил. Када су њих двојица у Београду основали Француско-српску банку, Милан Вапа им је био први клијент, добивши тако неограничен кредит за развој фабрике.[2]

Међуратни период[уреди | уреди извор]

Садашње стање фабрике

Након избијања Првог светског рата производња је престала, а Милан Вапа је рат провео у Швајцарској обилазећи познате фабрике хартије и упознавајући се са производњом. Током рата аустријанци су однели све машине, па је 1919. године почела преписка са владом о повраћају машина и захтев за накнаду штете. С новцем добијеним од одштете на име немачких репарација и с кредитом добијеним од Француско-српске банке купио је земљиште и почео изградњу велике и модерне фабрике хартије. Кућу на Косанчићевом венцу продао је 1921. године за 3,5 милиона динара Министарству просвете које је у њој сместила Народну библиотеку Србије.[2][3]

Дозволу за изградњу фабрике дало је Министарство трговине и индустрије у августу 1921, а градња је почела 17/30. септембра. Архитекта је био Карл Ханиш, а радовима је управљао Владимир Билински. Свечано је отворена у марту 1924. године и била је прва нова фабрика сазидана у Југославији после рата.[4][5] Спадала је у највеће фабрике тога времена. Производила је фину хартију за писање, штампање и цртање, трговачку и катастарску хартију, концепт хартију, коричару, хартију за паковање и умножавање, машинску хартију, фини луксузни, као и новински папир.[6]

Управа државних монопола била је заинтересована за фабрику и понудила је 20 милиона динара да заједно са Миланом Вапом оснује акционарско предузеће. Вапи је понуда била интересантна, јер се тиме ослобађао дела дуга према Француско-српској банци. Тиме су уклоњене препреке, па је у децембру 1923. године основано акционарско друштво под фирмом „Фабрика хартије Милана Вапе а. д.“ Управа монопола намеравала је да с временом постане једини власник, те је неиспуњавањем обавеза ометала спровођење уговора, што је довело до судског спора и проуроковало обуставу рада на 18 месеци од средине 1926. до краја 1927. године. Фабрика је поново почела са радом 1928. године, а спор је судски окончан 1930. године, када је одлучено да се раскине уговор и да Милан Вапа Управи монопола исплати десет милиона динара.[7]

Економска криза натерала је Милана Вапу да понове оснује акционарско друштво. Акционарско друштво под именом „Фабрика хартије Милана Вапе а. д.“ са седиштем у Београду основано је 29. септембра 1937. године. Учешће у новоформираном акционарском друштву узели су имућни индустријалци, трговци и банкари, носиоци привредног развоја Београда: Фердинанд Грамберг, Влада Илић, Александар Божичковић, Љубомир Ђуковић, Живојин Нешић, др Сава Греговић и Радомир Филиповић. Након две године умро је Милан Вапа, па је изабрана нова управа а за њеног председника изабрана је Вапина супруга Милица Вапа која је располагала са највећим бројем акција.[8]

Након Другог светског рата[уреди | уреди извор]

Садашње стање фабрике

Фабрика је повремено радила током Другог светског рата, а њене машине су остале неоштећене. Након рата почела је обнова зграде која је оштећена у савезничком бомбардовању 1944. године. Као и сва предузећа након рата, и ово је прешло у друштвено власништво. Фабрика је 1947. почела да послује под именом „Београд”. Током педесетих година прошлог века, обустављена је производња хартије у некадашњој Вапиној фабрици и премештена је у индустријску зону на Аду Хују. Фабричка зграда је тада добила нову намену, јер се у њу уселило Предузеће за међународну шпедицију и јавна складишта „Југошпед“.[8]

Архитектура[уреди | уреди извор]

Фабрика је била на одличној локацији подигнута уз савски железнички мост,један километар удаљена од железничке станице. Имала је сопствену инсустријску пругу и кеј за пристајање бродова са електричним краном са утовар и истовар робе. Фабричка зграда је била у основи неправилног правоугаоника, простирала се на површини од око 3.600 метара квадратних. У пространој фабричкој згради налазила су се следећа одељења: котларница, електрична централа, одељење главне трансмисије, холендер сала, одељење за прераду крпа (сала за сортирање и сала за кување и прање), одељење за машинску израду хартије, сала за хлађење хартије, одељење за сечење, сортирање и паковање хартије, машинска радионица, магацин, лабораторија и одељење за експедицију готове робе. Имала је најмодерније машине увезене из Немачке. Била је повезана са водоводном станицом из које се снабдевала савском водом. Пажња је посвећена и спољашњем изгледу, пажљиво су одабраним архитектонски елементи те је она представљала репрезентативно архитектонско здање.[9]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Споменица о прослави десетогодишњице ударања темеља фабрике хартије Милана Вапе: 1921-1931, Београд, Државна штампарија Краљевине Југославије /1931/
  2. ^ а б Михајлов 2010, стр. 72.
  3. ^ „Политика”, 23. јун 1921
  4. ^ Михајлов 2010, стр. 73.
  5. ^ Куленовић 2010, стр. 124.
  6. ^ Михајлов 2010, стр. 74.
  7. ^ Михајлов 2010, стр. 75-76.
  8. ^ а б Михајлов 2010, стр. 76.
  9. ^ Михајлов 2010, стр. 74-75.

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]