Фани Елслер

С Википедије, слободне енциклопедије
Фани Елслер
Elssler Fanny
Датум рођења(1810-06-23)23. јун 1810.
Место рођењаГумпердорф
 Аустријско царство
Датум смрти27. новембар 1884.(1884-11-27) (74 год.)
Место смртиБеч
 Аустроугарска
Занимањеплесачица, кореограф

Фани Елслер (рођена Franziska Elssler; 23. јун 1810 − 27. новембра 1884. године) је била аустријска плесачица.

Биографија[уреди | уреди извор]

Фани Елслер плеше у Ла Волјеру, сада заборављеном балету своје сестре Терезе Елслер.[1]

Фани Елслер је рођена 23. јуна 1810. године у Гумпердофу близу Беча. Као млада уписала је школу балета и била је редовна до 1818. године. Проглашена за једну од најбоњих плесачица, Фани одлази у Берлин 1830. затим у Париз 1834. године, где Марија Таљони[2][3][4] балерина из ере романтичног балета и централана личност у историји европског плеса у њој проналази правог ривала.[5] Након што је блистала у улози Золое (Le Dieu et la Bayadère) и Лисе (Le Diable boiteux) , Фани наставља да учествује у низу представа које јој дају још већу популарност.

Од својих најранијих година била је обучавана за балет, а појавила се у Кернтнертортеатру[6] у Бечу пре него што је имала 7 година. Готово увек је плесала са својом сестром Терезом, која је била 2 године старија од ње;[7] сестре су училе плес са Жан-Пјер Омером и Фридрихом Хоршелтом, почевши од времена када је Елслер имала 9 година, такође су путовале у Напуљ, Италија, да би студирали код Гаетана Ђоје. После неколико година заједничког искуства у Бечу, сестре су отишле 1827. у Напуљ. Док је била тамо, Фани је имала аферу са Леополдом, принцом од Салерна,[8] сином краља Фердинанда I од две Сицилије,[9] што је резултирало рођењем сина Франца.

Њихов успех у Напуљу, коме је Елслер допринела више од њене сестре, довео је до ангажмана у Берлину 1830. Ово је био почетак низа тријумфа Елслерове личне лепоте и вештине у плесу. Након што је освојила срца у Берлину и Бечу и инспирисала Фридриха фон Генца[10][11][12] изузетном страшћу, посетила је Лондон, где је љубазно примљена од стране Џорџа и Харијет Грот, који су практично усвојили девојчицу која је рођена три године. месеци након мајчиног доласка у Енглеску.[7]

Септембра 1834, Елслер се појавила са балетом Краљевске музичке академије (данас познатим као балет Париске опере[13][14][15]), што је корак који је очекивала са много стрепње због надмоћи Марие Таглиони[16][17][18] на тој сцени.[7] Међутим, Елслер и Таглиони су биле изузетно различити плесачи, и управа Опере је то видела као прилику да подстакне контроверзу ангажовањем Елслер. Таглиони је била позната као danseur ballonné плесач, представљена лакоћом њених одскока и скокова. Елслер је, пак, њен плес одликовао прецизношћу у којој је изводила мале, брзе кораке. Елслеров тип плеса био је познат као danse tacquetée. Резултати њених наступа су, међутим, били још један тријумф за Елслер, и привремено засенчење Таглиони. Таглиони, иако финији уметник од њих две, у то време није могла да се такмичи са личном фасцинацијом придошлице. То је било упадљиво у њеном извођењу шпанске Качуче (из Корали/Гидеовог балета Ле Диабл бото из 1836) да је Елслер надмашила све ривале.[7] Елслер није била Шпанкиња, али њене изведбе Качуче биле су испуњене ватром и сензуалним животом. Песник Теофил Готје[19][20] назвао ју је „паганском“ плесачицом због њених наступа у Качучи, поредећи је са Таглиони, „хришћанском“ играчицом.[21] Еслеров успех и Качуча довели су до широке потражње за кореографираним балетским играма специфичног националног укуса. Ове врсте плесова постале су веома популарне, а сама Елслер је свом репертоару додала пољску cracovienne (Краковјак) и италијанску тарантелу. Њен имиџ се често поистовећивао са ружичастим сатеном и црном чипком као месната, сензуална шпанска плесачица, у оштрој супротности са приказима Таглиони као скромног силфа у белом. Елслер није поседовала само технички дар, њена способност да драматично изведе била је изузетна. Њене представе великих романтичних балета, укључујући Ла Силфиду,[22][23] [24] Жизел и Ла Есмералду, осликавале су појачане аспекте њихових бивших ликова. Ово је донело Елслер место међу најталентованијим и најистакнутијим балеринама периода романтичног балета.

Године 1840. отпловила је са својом сестром за Њујорк на турнеју коју је организовао Хенри Викоф, и након две године непоновљивог успеха вратили су се у Европу.[7][25] Док је била у Њујорку, Елслер је угошћавао и пратио је Џон Ван Бурен, син председника Сједињених Држава Мартина Ван Бурена. У Вашингтону је једном приликом Конгрес затворен тако да нико не би пропустио наступ Елслерове.[26] Лилијан Мур сматра да је Елслер била „најславнија Силфида која је икада играла ту улогу у Америци“, а последња сцена је многе чланове публике довела до суза.[27] У Сент Чарлс театру у Њу Орлеансу, Елслер је добила уговор на две недеље за 1.000 долара за свако вече које је плесала.[28]

Након прелепе турнеје у Америци 1840. године, која је одводи чак до Хаване, враћа се у Европу и изводи по први пут у Лондону улигу Жизеле која је била представљена две године раније у Паризу од стране Каролите Гриси. Фани напушта сцену 1851. године и повлачи се у Хамбург а затим се поново враћа у Беч где помно прати позоришни и уметнички живот.[29]

Данас је позната као мајстор романтичног плеса, очарала је савременике својом сензуалношћу и способношћу да створи и најдраматичније ситуације. Имала је две сестре: Tерезу (1808-1878) и Хермину (1811-1898) које су такође биле плесачице.[30]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Moore, Lillian. (1965). Images of the dance : historical treasures of the Dance Collection 1581-1861. New York Public Library. OCLC 466091730. 
  2. ^ Homans, Jennifer. Apollo's Angels: A History of Ballet, Random House, 2010.
  3. ^ Madison U. Sowell, Debra H. Sowell, Francesca Falcone, Patrizia Veroli, Icônes du ballet romantique. Marie Taglioni et sa famille, Gremese, 2016.
  4. ^ Marie Taglioni, Souvenirs. Le manuscrit inédit de la grande danseuse romantique, édition établie, présentée et annotée par Bruno Ligore, Gremese, 2017.
  5. ^ „Fanny Elssler”. www.ohio.edu (на језику: енглески). Приступљено 25. 4. 2020. 
  6. ^ „The History of Austrian Cabaret”. kabarettarchiv.at. Архивирано из оригинала 23. 09. 2018. г. Приступљено 16. 2. 2009. 
  7. ^ а б в г д Chisholm 1911.
  8. ^ Genealogie ascendante jusqu'au quatrieme degre inclusivement de tous les Rois et Princes de maisons souveraines de l'Europe actuellement vivans [Genealogy up to the fourth degree inclusive of all the Kings and Princes of sovereign houses of Europe currently living] (на језику: француски). Bourdeaux: Frederic Guillaume Birnstiel. 1768. 
  9. ^ Acton, Harold (1957). The Bourbons of Naples (1731-1825) (2009 изд.). London: Faber and Faber. стр. 150. ISBN 9780571249015. 
  10. ^ Bond, M. A. "The Political Conversion of Friedrich von Gentz," European History Quarterly, Vol. III, No. 1, January 1973.
  11. ^ Cahen, R. Friedrich Gentz 1764–1832. Penseur post-Lumières et acteur du nouvel ordre européen. Berlin, Boston: De Gruyter Oldenbourg, 2017.
  12. ^ "Diaries of Frederic Von Gentz," The Edinburgh Review, Vol. CXVII, January/April 1863.
  13. ^ Johnson, Victoria (2008). Backstage at the Revolution: How the Royal Paris Opera Survived the End of the Old Regime. Chicago: The University of Chicago Press. ISBN 978-0-226-40195-9.
  14. ^ Levin, Alicia (2009). "A documentary overview of musical theaters in Paris, 1830–1900" in Fauser 2009, pp. 379–402.
  15. ^ Pitou, Spire (1983). The Paris Opéra: An Encyclopedia of Operas, Ballets, Composers, and Performers. Genesis and Glory, 1671–1715. Westport, Connecticut: Greenwood Press. ISBN 9780313214202.
  16. ^ Moore, Lillian. (1965). Images of the dance : historical treasures of the Dance Collection 1581-1861. New York Public Library. OCLC 466091730. 
  17. ^ Madison U. Sowell, Debra H. Sowell, Francesca Falcone, Patrizia Veroli, Icônes du ballet romantique. Marie Taglioni et sa famille, Gremese, 2016.
  18. ^ Marie Taglioni, Souvenirs. Le manuscrit inédit de la grande danseuse romantique, édition établie, présentée et annotée par Bruno Ligore, Gremese, 2017.
  19. ^ Saltus, Edgar Everett (1887). "Introduction" (pp. 9–30) to Tales Before Supper from Théophile Gautier and Prosper Mérimée, translated by Myndart Verelst, New York: Brentano's.
  20. ^ Tennant, Phillip Ernest (1975). Théophile Gautier. London: the Athlone Press. ISBN 0-485-12204-9.
  21. ^ Alastair Macaulay (1. 1. 2005). „Frederick Ashton’s Illuminations: Dance and literature as parallel universes”. Ур.: Nye, Edward. Sur quel pied danser?: Danse et littérature (на језику: енглески). BRILL. стр. 248. ISBN 978-94-012-0114-8. 
  22. ^ „La Sylphide”. Ballet Encyclopedia. The Ballet. Приступљено 11. 3. 2009. 
  23. ^ „La Sylphide (2005)”. rohcollections.org.uk. Приступљено 28. 12. 2020. 
  24. ^ „Сильфида. Большой театр. Пресса о спектакле” [La Sylphide. Bolshoi Theatre. Press [reviews] on the [ballet] performance]. smotr.ru (на језику: руски). Teatral'nyj Smotritel'. Приступљено 15. 11. 2020. 
  25. ^ Princeton University Архивирано 27 март 2012 на сајту Wayback Machine Henry Wikoff Collection 1836–1884
  26. ^ „Elssler in America”. Pointe (на језику: енглески). 2018-09-13. Приступљено 2019-05-30. 
  27. ^ Moore, Lillian. (1965). Images of the dance : historical treasures of the Dance Collection 1581-1861. New York Public Library. OCLC 466091730. 
  28. ^ Ludlow, Noah Miller (1880). Dramatic life as I found it; a record of personal experience; with an account of the rise and progress of the drama in the West and South, with anecdotes and biographical sketches of the principal actors and actresses who have at times appeared upon the stage in the Mississippi Valley. B. Blom. OCLC 1067354. 
  29. ^ Catherine, Clément. „Franziska Elssler, dite Fanny Elssler”. FranceArchives (на језику: француски). Приступљено 25. 4. 2020. 
  30. ^ „Une vie de danseuse. Fanny Elssler — Discours sur la danse”. obvil.sorbonne-universite.site (на језику: француски). Приступљено 25. 4. 2020. [мртва веза]

Библиографија[уреди | уреди извор]

  • Lettres à une artiste, Bruxelles, Meline, Cans et Compagnie, 1841
  • Auguste Ehrhard, Une vie de danseuse. Fanny Elssler, Paris, Plon, 1909
  • Ilse Linden, Fanny Elssler, die Tänzerin des Biedermeier, Berlin, Ullstein, 1921
  • Cyril W. Beaumont, Fanny Elssler (1810-1884), Londres, Beaumont, 1931
  • Emil Pirchan, Fanny Elssler. Eine Wienerin tanzt um die Welt, Vienne, W. Frick, 1940
  • Au, Susan, Ballet and Modern Dance, Third Edition, Thames and Hudson Ltd, London (2012)
  • Ivor Forbes Guest, Fanny Elssler (Wesleyan University Press, Middletown, Connecticut, 1970)
  •  Овај чланак укључује текст из публикације која је сада у јавном власништву: Chisholm, Hugh, ур. (1911). „Elssler, Fanny”. Encyclopædia Britannica (на језику: енглески). 9 (11 изд.). Cambridge University Press. стр. 300. 
  • Ann Hutchinson, Fanny Elssler's Cachucha, Dance Books (2008) ISBN 0-903102-59-5
  • Murray, Christopher John (2013). Encyclopedia of the Romantic Era, 1760–1850. Routledge. ISBN 9781135455781. 
  • Kassing, Gayle (2007). History of dance: an interactive arts approachНеопходна слободна регистрација. Human Kinetics. стр. 131. ISBN 9780736060356. 
  • Moore, Lillian. (1965). Images of the dance : historical treasures of the Dance Collection 1581-1861. New York Public Library. OCLC 466091730. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Фани Елслер на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Фани_Елслер&oldid=26004318”