Пређи на садржај

Фантастично путовање

С Википедије, слободне енциклопедије
Фантастично путовање
Филмски постер
Изворни насловFantastic Voyage
РежијаРичард Флајшер
СценариоХари Клајнер
ПродуцентСол Дејвид
Главне улогеСтивен Бојд
Ракел Велч
Едмонд О’Брајен
Доналд Плезенс
Артур О’Конел
Вилијам Редфилд
Артур Кенеди
МузикаЛеонард Розенман
Директор
фотографије		Ернест Ласло
МонтажаВилијам Б. Марфи
Дистрибутер20th Century-Fox
Година1966.
Трајање100 минута
ЗемљаСАД
Језикенглески
Буџет5 милиона долара[1]
Зарада12 милиона долара[2]
IMDb веза

Фантастично путовање (енгл. Fantastic Voyage) је амерички научнофантастично-авантуристички филм из 1966. године, режисера Ричарда Флајшера, према сценарију који је написао Хари Клајнер на основу приче Ота Клемента и Џерома Биксбија. Радња прати посаду подморнице која је смањена на микроскопску величину и убачена у тело повређеног научника како би поправила оштећење на његовом мозгу.[3][4][5][6] Адаптирајући причу за сценарио, Клајнер је одбацио све осим саме идеје минијатуризације и додао елемент Хладног рата. Главне улоге у филму тумаче Стивен Бојд, Ракел Велч, Едмонд О’Брајен, Доналд Плезенс, Артур О’Конел, Вилијам Редфилд и Артур Кенеди.

Издавачка кућа Bantam Books добила је права за издавање романа заснованог на сценарију и ангажовала Исака Асимова да га напише.[7][8] Пошто је роман објављен шест месеци пре премијере филма, многи су погрешно веровали да је филм заснован на Асимовљевој књизи. Критичари су похвалили модерну и маштовиту сценографију филма. Био је номинован за пет Оскара, углавном у техничким категоријама, а освојио је награде за најбоље визуелне ефекте и најбољу сценографију у боји.

Филм Фантастично путовање инспирисао је истоимену анимирану телевизијску серију.

Радња

[уреди | уреди извор]

И Сједињене Америчке Државе и Совјетски Савез развили су технологију која може минијатуризовати материју смањујући појединачне атоме — али само на један сат. Научник др Јан Бенес, који је радио иза Гвоздене завесе, открио је начин како да овај процес траје неограничено. Уз помоћ америчких обавештајаца, међу којима је и агент Чарлс Грант, он бежи на Запад и стиже у Њујорк, али покушај атентата оставља га у коми, са угрушком крви у мозгу који се не може хируршки уклонити споља.

Да би му спасили живот, Грант, морнарички пилот капетан Бил Овенс, начелник медицинског тима и специјалиста за циркулаторни систем др Мајклс, хирург др Питер Дувал и његова асистенткиња Кора Питерсон смештени су у морнаричку подморницу за ихтиолошка истраживања у оквиру објеката Комбинованих минијатурних снага одвраћања (енгл. Combined Miniature Deterrent Forces, CMDF). Подморница, названа Протеј, затим се минијатуризује „на величину приближну микробу” и убризгава у Бенесово тело. Тим има 60 минута да стигне до угрушка, уклони га и напусти тело; ако не изађу на време, Протеј и његова посада почеће да се враћају на нормалну величину, што ће или активирати Бенесов имунски систем против њих или га убити.

Посада се током мисије суочава са бројним препрекама. Неоткривена артериовенска фистула приморава их да скрену кроз срце, док хирурзи морају изазвати срчани застој како би смањили турбуленцију која би иначе уништила подморницу. Посада се суочава и са необјашњивим губитком кисеоника и мора да га надокнади у плућима. Тамо примећују „камење”, односно честице угљеника настале од дима. Грант открива да је хируршки ласер, неопходан за уништавање угрушка, оштећен током турбуленције јер није био добро причвршћен; то, као и прекид његовог сигурносног ужета док је посада допуњавала резерве ваздуха, наводи га да посумња да се међу њима налази саботер. Да би поправили ласер, посада мора да растави радио-предајник, чиме губе сваку комуникацију и навигацију са спољним светом. Ипак, пошто је подморница на нуклеарни погон, хирурзи и техничари ван Бенесовог тела могу да прате њихово кретање помоћу радиоактивног трагача, што омогућава генералу Алану Картеру и пуковнику Доналду Риду, који руководе CMDF-ом, да схвате стратегије посаде док се крећу кроз тело.

Подморница улази у лимфни систем, али ретикуларна влакна почињу да им праве проблеме. Посада је приморана да прође кроз унутрашње уво, па хируршко особље поред тела мора да одржава потпуну тишину како не би изазвало разорне вибрације. Док посада уклања ретикуларна влакна која зачепљују вентилационе отворе и прегревају моторе, један хируршки инструмент случајно пада, изазивајући потрес који баца посаду по кабини; Кору скоро убијају антитела, али успевају да се врате у подморницу на време. Када најзад стигну до угрушка, посади остаје само шест минута да изведе операцију и напусти тело.

Пре мисије, Грант је обавештен да је Дувал главни осумњичени као могући хируршки атентатор, али како мисија одмиче, он почиње да сумња у Мајклса. Током операције, Мајклс онесвешћује Овенса и преузима контролу над Протејом док је остатак посаде изван брода ради операције. Док Дувал завршава уклањање угрушка ласером, Мајклс покушава да усмери подморницу у исти део Бенесовог мозга како би га убио. Грант испаљује ласер у подморницу, што изазива њено скретање и судар; Мајклс остаје заробљен у олупини, притиснут управљачима за седиште, што привлачи пажњу белих крвних зрнаца. Док Грант спасава Овенса из Протеја, бело крвно зрнце прогута подморницу и убија Мајклса.

Преостала посада брзо плива до једног Бенесовог ока и кроз сузни канал излази из његовог тела неколико секунди пре него што се врате у нормалну величину.

Улоге

[уреди | уреди извор]
Глумац Улога
Стивен Бојд Чарлс Грант
Ракел Велч Кора Питерсон
Едмонд О’Брајен генерал Алан Картер
Доналд Плезенс др Мајклс
Артур О’Конел пуковник Доналд Рид
Вилијам Редфилд капетан Бил Овенс
Артур Кенеди др Питер Дувал
Жан дел Вал др Јан Бенес
Бари Коу помоћник за комуникацију
Кен Скот агент тајне службе
Шелби Грант медицинска сестра
Џејмс Бролин техничар

Продукција

[уреди | уреди извор]

Филм је првобитно био идеја Ота Клемента и Џерома Биксбија. Њих двојица су продали сценарио студију 20th Century Fox, који је најавио да ће то бити „најскупљи научнофантастични филм икада снимљен”. Режију је добио Ричард Флајшер, а продуцент је био Сол Дејвид; обојица су већ раније сарађивали са студијом.[9] Флајшер је првобитно студирао медицину и анатомију на факултету, пре него што се определио за режију. Хари Клајнер је ангажован као сценариста.[10]

Буџет је првобитно био постављен на 5 милиона долара.[11] Касније је повећан на 6 милиона долара, од чега је 3 милиона потрошено на сценографију, а 1 милион на тест-снимања.[10]

Подморница Протеј направљена је као сет у природној величини дужине 42 стопе (око 12,8 m). Прво се појављује у просторији „минијатуризатора”, а касније у сценама постављеним изван плућа и у унутрашњем уву, где глумци „пливају” око ње (у стварности су били окачени на жице). Реалистични модел Протеја садржао је све унутрашње просторије подморнице у којима су снимане сцене са глумцима, а његови делови су се могли уклонити ради лакшег снимања. Такође су били направљени мањи модели подморнице, укључујући минијатуру дугу око 5 стопа (1,5 m), која се могла искористити за сцене „летења” у апстрактним сценографијама које су представљале унутрашњост људског тела. Сетови срца и мозга, направљени да приме ову макету, испуниле су цео студио — снимане су методом „dry for wet”, односно без воде, а ефекат крвних ћелија постигнут је накнадним додавањем посебно снимљених плутајућих, обликованих елемената. Направљена је и мања макета од 18 инча (око 46 cm), која је могла да функционише у течности, за сцену у којој подморница пробија зид артерије. Још мања подморница, неколико центиметара дуга, коришћена је у сцени минијатуризације, где се показује како је Протеј ухваћен „прецизним механичким уређајем” и спуштен у стаклени цилиндар који се потом минијатуризује и постаје део шприца којим се подморница убризгава у научниково тело.[12]

Глумцу Стивену Бојду ово је био први холивудски филм после пет година паузе. Ракел Велч је у овом филму одиграла своју прву улогу за студио Fox, а уговор је добила након што ју је супруга продуцента Сола Дејвида запазила на избору лепоте.[13]

За техничку и уметничку разраду филма, Флајшер је позвао двојицу сарадника са којима је радио на филму Двадесет хиљада миља под морем (1954), који је режирао за Волта Дизнија. Дизајнер подморнице Наутилус из тог дилма, Харпер Гоф, осмислио је и изглед Протеја, док је технички саветник Фред Зендар такође радио на обе продукције.[14]

У једном тренутку током припреме филма, Фантастично путовање је било замишљено као један од филмова из серијала о тајном агенту Дереку Флинту са Џејмсом Коберном у главној улози, које су такође продуцирали Fox и Сол Дејвид. У додатним материјалима на DVD издању из 2012. године налазе се странице оригиналног сценарија у којима је лик Чарлса Гранта (Стивен Бојд) идентификован као Флинт, а неке од духовитих реплика које је изговарао тај лик касније су задржане у филму као Грантове. Годинама касније, глумац Мајк Мајерс предложио је да сними део свог серијала Остин Пауерс под називом Shagtastic Voyage, у којем би Остин Пауерс био убризган у тело свог непријатеља, др Зла.

Воjна база у филму је величине 100×30 метара, а подморница Протеј 14×8 метара. Артерија, направљена од смоле и стаклопластике, била је 33 метра дуга и 7 метара широка; срце је било димензија 45×10 метара, а мозак 70×33 метра. Ефекат плазме створио је главни директор фотографије Ернест Ласло коришћењем ротирајућих светала у више боја, постављених изван полупрозирних декора.[15] „Немамо претходника, зато морамо радити методом покушаја и грешака”, изјавио је продуцент Дејвид.[11]

У својој књизи The Astro Boy Essays: Osamu Tezuka, Mighty Atom, and the Manga/Anime Revolution, Фредерик Шодт тврди да је студио желео да искористи неке идеје из манге Astro Boy јапанског аутора и аниматора Осамуа Тезуке, али га никада није потписан на шпици.

Исак Асимов, који је био замољен да напише роман на основу филмског сценарија, изјавио је да је сценарио био пун „рупа у причи” и добио дозволу да књигу напише на свој начин. Роман је објављен пре филма јер је Асимов писао веома брзо, док је снимање каснило.[16]

Музика

[уреди | уреди извор]

Музику за филм компоновао је и дириговао Леонард Розенман. Композитор је намерно одлучио да не пише музику за прве четири ролне филма, све док протагонисти не уђу у тело др Јана Бенеса. Розенман је написао да је „хармонија целокупне партитуре готово потпуно атонална, осим на самом крају, када се наши јунаци врате у своју нормалну величину”.[17]

Пријем

[уреди | уреди извор]

Зарада

[уреди | уреди извор]

Према подацима студија Fox, филм је морао да заради 9.400.000 долара да би остварио профит, али је зарадио 8.880.000 долара, што значи да је испрва забележио мали губитак. Ипак, продаја телевизијских права донела је профит, а каснија продаја филма на кућним видео издањима представљала је готово чисту добит.[18]

Критике

[уреди | уреди извор]

Филм је добио углавном позитивне критике, уз неколико примедби. Часопис Variety дао је позитивну рецензију пре премијере, наводећи: „Раскошна продукција, са неким бриљантним специјалним ефектима и врхунским креативним напором, представља забавно и поучно путовање кроз унутрашњи простор — тело једног човека.”[19] Босли Краутер из новина The New York Times написао је: „Да, господо, када је реч о чистој научнофантастичној причи, ово је заиста изузетан филм — најшаренији и најмаштовитији још од Дестинације Месец (1950).”[20] Ричард Шикел из магазина Life истакао је да ће награде бити „обилне” за публику која успе да прихвати „огромну дозу суспензије неверице” коју филм захтева. Он је приметио да, иако одлични специјални ефекти и сценографија понекад одвлаче пажњу од научне сврхе приказаног, „стара позната музика научне фантастике” у новом, раскошном аранжману представља „прави ужитак”. Озбиљност којом су сценариста Клајнер и редитељ Флајшер приступили причи, по њему, учинила ју је уверљивијом и забавнијом. Шикел је такође поменуо, али одбацио, тврдње других критичара да је филм „кемп”.[21]

Филм на веб-сајту Rotten Tomatoes има рејтинг одобравања од 91%, на основу 35 рецензија, са просечном оценом 7/10. Критички консензус сајта гласи: „Специјални ефекти данас могу деловати помало застарело, али Фантастично путовање и даље остаје маштовито и узбудљиво путовање кроз људско тело.”[22] Сајт Metacritic, који користи пондерисани просек, доделио је филму оцену 72 од 100, на основу 9 рецензија, што означава „углавном повољне” критике.[23]

Награде

[уреди | уреди извор]

Филм је освојио два Оскара, у категоријама за најбољу сценографију у боји и најбоље специјалне ефекте, а био је номинован још у три категорије (за најбољу фотографију, најбољу монтажу и најбољу монтажу звука).[24]

Адаптације

[уреди | уреди извор]

Новелизација

[уреди | уреди извор]

Након што је издавачка кућа Bantam Books стекла права на објављивање романа по филму, обратила се Исаку Асимову са понудом да напише новелизацију, нудећи му фиксни хонорар од 5.000 долара без накнадних ауторских права. У својој аутобиографији In Joy Still Felt, Асимов је записао: „Одмах сам одбио понуду. Рекао сам: то је шунд. Испод мог достојанства.”[16] Међутим, Bantam Books није одустао. На састанку 21. априла 1965. са уредничким директором Bantam-а Марком Џафијем и извршном продуценткињом студија 20th Century Fox Маршом Наситер, Асимов је пристао да прочита сценарио.

У предговору књиге, Асимов је навео да је био невољан да пише роман, јер је веровао да је минијатуризација материје физички немогућа. Ипак, сматрао је да је то добра основа за занимљиву причу и интелигентну научну фантастику. Поред тога, 20th Century Fox је желео познатог аутора научне фантастике који би помогао у промоцији филма. Осим почетне „немогућности” саме машине за смањивање, Асимов је уложио велики труд да што реалније прикаже како би заиста изгледало бити сведен на микроскопске размере. Објаснио је, између осталог, како би светлост подморнице могла да пролази кроз материју, питања везана за временску дисторзију и друге ефекте које филм није разматрао. Асимову је такође сметало што је у филму олупина подморнице Протеј остала у телу др Јана Бенеса. На каснијем састанку са Џафијем, инсистирао је да мора променити крај, тако да се подморница ипак извуче напоље. Такође је желео да добије дозволу свог редовног издавача научне фантастике, издавачке куће Doubleday, да напише роман. Doubleday није имао примедби — штавише, они су и предложили његово име Bantam-у. Асимов је почео да ради на књизи 31. маја и завршио ју је 23. јула.[25]

У филму, посада (осим саботера др Мајклса) успева да безбедно напусти тело др Бенеса пре него што се врати у нормалну величину, али подморница остаје унутра — као и остаци тела др Мајклса (којег је „сварио” леукоцит) и неколико литара раствора који је коришћен у шприцу. Асимов је указао да је то озбиљан логички пропуст у заплету,[26] јер би се подморница, чак и као олупина, вратила у природну величину и убила Бенеса. Зато је у роману променио крај: посада изазива леукоцит да их прати, те он вуче подморницу до сузног канала, где се олупина повећава ван тела. Проблем са раствором у шприцу решио је тако што је особље убризгало само врло малу количину минијатуризоване течности, како би последице експанзије биле минималне.

Асимов није желео да иједна његова књига — па ни филмска новелизација — изађе само у меком повезу. Зато је у августу 1965. убедио Остина Олнија из издавачке куће Houghton Mifflin да објави тврдоповезно издање,[27] уверивши га да ће се продати најмање 8.000 примерака — што се и догодило.[28] Међутим, пошто је права на причу држао Ото Клемент, који је био коаутор оригиналног сценарија, Асимов није имао право на хонорар. Када је издање у тврдом повезу изашло у марту 1966, Houghton Mifflin је убедио Клемента да Асимову додели четвртину ауторских права.[29] Клемент је такође договорио да The Saturday Evening Post објави скраћену верзију романа, и пристао је да половину хонорара подели са Асимовом. Роман Фантастично путовање (скраћен на половину оригиналне дужине) појавио се у броју часописа од 26. фебруара и 12. марта 1966. године.[30] Bantam Books је издао џепно издање у септембру 1966. да би се поклопило са премијером филма.[31] Писац Хари Харисон, рецензирајући Асимовљев роман, назвао га је „набрзину склепаним чудовиштем”, похваливши описе научнофантастичних елемената као „Асимова у свом најбољем издању”, али осудивши наративни оквир као „бесмислену глупост”.[32]

Анимирана телевизијска серија

[уреди | уреди извор]

Филм Фантастично путовање је послужио као инспирација за истоимену анимирану телевизијску серију.[33] Серија има 17 епизода од по пола сата, које су се емитовале суботом ујутру на каналу ABC-TV од 14. септембра 1968. до 4. јануара 1969. године, а потом су поново приказане наредне јесени. Серију је продуцирала компанија Filmation Associates у сарадњи са студијом 20th Century Fox. Према серији је издат и стрип, који је објавила кућа Gold Key и који је трајао два броја.[34]

Остале адаптације

[уреди | уреди извор]

Стрип адаптација филма објављена је 1967. у издању Gold Key Comics-а. Аутор и илустратор био је Воли Вуд. Радња у великој мери прати заплет филма, али су многе сцене измењене или изостављене, а крај је добио епилог сличан ономе који се налазио у раним верзијама сценарија.[35][36]

Пародија филма, под насловом „Fantastecch Voyage”, објављена је у часопису Mad, у броју #110 (април 1967). Написао ју је Лари Сигел, а илустровао Морт Дракер.[37] Радња се одвија у свету маркетинга: посада из сектора L.S./M.F.T. смањује се како би убризгала деконгестив у јако запушен нос.

Видео игра заснована на филму објављена је 1982. за Atari 2600, у издању компаније Fox Video Games.[38]

Фантастично путовање II: Одредиште мозак је роман који је 1987. написао Исак Асимов као покушај да створи сопствену верзију приче, независну од сценарија из 1966. године. Ова књига није наставак оригинала, већ засебна прича смештена у Совјетски Савез, са потпуно новим ликовима.

Фантастично путовање: Микрокосмос је трећа интерпретација, коју је 2001. написао Кевин Џ. Андерсон. У овој верзији посада подморнице Протеј истражује тело мртвог ванземаљца који се срушио на Земљу, а прича је прилагођена савременим научним идејама као што је нанотехнологија (која замењује „смртоносна бела крвна зрнца”).

Отказани наставак и римејк

[уреди | уреди извор]

Планови за наставак или римејк филма Фантастично путовање разматрају се још од 1984. године, али до данас нису напредовали. Године 1984, Исак Асимов је добио понуду да напише роман Фантастично путовање II, на основу којег би се снимио нови филм.[39] Послат му је „предложени нацрт” који је подсећао на филм Унутрашњи свемир и који је подразумевао два микроскопска брода у крвотоку — један амерички и један совјетски — што би представљало неку врсту микроскопског Трећег светског рата.[39] Асимов се оштро успротивио таквом приступу. Након неслагања између издавача, оригинални наручиоци романа обратили су се Филипу Хосеу Фармеру, који је написао роман у складу са тим нацртом. Међутим, иако је рукопис био „пун акције и узбуђења”, издавач га је одбио.[39] Иако је Асимов подржавао идеју да се Фармеров рукопис прихвати, издавач је инсистирао да он сам напише књигу. Асимов је на крају написао роман по свом концепту, потпуно другачијем од Фармеровог. Роман је објављен 1987. године од стране издавачке куће Doubleday под насловом Фантастично путовање II, и у њему није било „сукоба подморница у крвотоку”, већ је радња пратила једну подморницу у којој амерички херој сарађује (не сасвим добровољно) са четворочланом совјетском посадом.[39] Роман никада није екранизован.

Џејмс Камерон је такође изразио интересовање да режира римејк (најраније 1997. године),[40] али је одлучио да се посвети свом пројекту Аватар. Ипак, остао је отворен за идеју да продуцира филм по сопственом сценарију. Године 2007, студио 20th Century Fox најавио је да је пројекат ушао у фазу предпродукције, а Роланд Емерих је прихватио режију — али је одбацио Камеронов сценарио.[40][41] Уместо њега, ангажовани су Меријен и Кормак Виберли да напишу нови сценарио. Међутим, штрајк америчких филмских радника (2007–2008) одложио је снимање, а Емерих је потом започео рад на филму 2012.[41][42]

На пролеће 2010. године, Пол Гринграс је разматрао да режира римејк по сценарију Шејна Салерна, а под продукцијом Џејмса Камерона, али је одустао и заменио га је Шон Ливи. Планирано је да филм буде снимљен у нативној стереоскопској 3D технологији.[43]

У јануару 2016, The Hollywood Reporter је објавио да је Гиљермо дел Торо у преговорима да режира римејк, у сарадњи са Дејвидом С. Гојером, који је са Џастином Роудсом писао сценарио, док је Камерон остао на пројекту преко своје продукцијске куће Lightstorm Entertainment.[44] У августу 2017. објављено је да је Дел Торо одложио рад на филму како би се у потпуности посветио свом филму Облик воде, који је изашао исте године. Било је планирао да започне предпродукцију у пролеће 2018. и снимање на јесен исте године, са планираном премијером 2020. године.[45]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Solomon, Aubrey. Twentieth Century Fox: A Corporate and Financial History (The Scarecrow Filmmakers Series). Lanham, Maryland: Scarecrow Press, 1989. ISBN 978-0-8108-4244-1. p. 254.
  2. ^ „Fantastic Voyage, Box Office Information”. The Numbers. Приступљено 16. 4. 2012. 
  3. ^ Menville, Douglas Alver; R. Reginald (1977). Things to Come: An Illustrated History of the Science Fiction FilmНеопходна слободна регистрација. Times Books. стр. 133. ISBN 0-8129-0710-8. 
  4. ^ Fischer, Dennis (2000). Science Fiction Film Directors, 1895–1998. McFarland. стр. 192. ISBN 0-7864-0740-9. 
  5. ^ Maltin, Leonard (2008). Leonard Maltin's Movie Guide (2009 изд.). Penguin Group. стр. 438. ISBN 978-0-452-28978-9. Приступљено 2009-11-23. 
  6. ^ „Full cast and crew for 'Fantastic Voyage'”. Internet Movie Database. Приступљено 2009-11-23. 
  7. ^ Asimov, Isaac (1980). In Joy Still Felt: The Autobiography of Isaac Asimov, 1954–1978. New York: Avon. стр. 363. ISBN 0-380-53025-2. 
  8. ^ Asimov, Isaac (1966). Fantastic Voyage. Random House Publishing. ISBN 978-0553275728. 
  9. ^ Scheuer, P. K. (12. 8. 1964). „Humor is cruel in sicilian satire.”. Los Angeles Times. ProQuest 154970048. 
  10. ^ а б Scheuer, P. K. (14. 3. 1965). „Submarines in blood stream!”. Los Angeles Times. ProQuest 155145991. 
  11. ^ а б PETER BART (16. 2. 1965). „FILM MAKES VISIT TO THE INNER MAN”. New York Times. ProQuest 116753069. 
  12. ^ Abbott, L. B. (1. 12. 1984). Special Effects: Wire, Tape and Rubber Band Style (1st изд.). A. S. C. Holding Corp. ISBN 0935578064. 
  13. ^ Hopper, H (12. 9. 1965). „Call me RAQUEL”. Chicago Tribune. ProQuest 180091842. 
  14. ^ Zeitlin, D. I. (25. 9. 1966). „A SPECTACULAR TRIP THROUGH INNER MAN”. Los Angeles Times. ProQuest 155554064. 
  15. ^ Brodesco, Alberto (2011). „I've Got you under my Skin: Narratives of the Inner Body in Cinema and Television”. Nuncius: Journal of the Material and Visual History of Science. 26 (1): 201—221. PMID 21936210. doi:10.1163/182539111x569829. Приступљено 19. 7. 2012. 
  16. ^ а б Asimov 1980:363
  17. ^ Bond, Jeff (1998). Fantastic Voyage (CD insert notes). Leonard Rosenman. Los Angeles, California: Film Score Monthly. стр. 2. Vol. 1, No. 3. 
  18. ^ Silverman, Stephen M (1988). The Fox that got away : the last days of the Zanuck dynasty at Twentieth Century-FoxНеопходна слободна регистрација. L. Stuart. стр. 325. ISBN 9780818404856. 
  19. ^ „Fantastic Voyage Review”. Variety. 31. 12. 1965. Приступљено 2010-08-01. 
  20. ^ Crowther, Bosley (8. 9. 1966). „Screen: 'Fantastic Voyage' Is All That”Неопходна слободна регистрација. The New York Times. Приступљено 2010-09-09. 
  21. ^ Schickel, Richard (23. 9. 1966). „A Wild Trip in a Blood Vessel”. Movie Review. Life Magazine. стр. 16. Приступљено 2010-09-09. 
  22. ^ „Fantastic Voyage Movie Reviews”. Rotten Tomatoes. Приступљено 2023-07-29. 
  23. ^ „Fantastic Voyage”. Metacritic. Приступљено 24. 9. 2025. 
  24. ^ „The New York Times: Fantastic Voyage – Awards”. Movies & TV Dept. The New York Times. 2012. Архивирано из оригинала 2012-10-20. г. Приступљено 2008-12-27. 
  25. ^ Asimov 1980:366–370
  26. ^ Asimov 1980:363–364
  27. ^ Asimov, Isaac (11. 8. 2008). Fantastic Voyage. Baker & Taylor, CATS. ISBN 978-1439526484. 
  28. ^ Asimov 1980:371, 391
  29. ^ Asimov 1980:390
  30. ^ Asimov 1980:388–389
  31. ^ Asimov 1980:407
  32. ^ "Critique, Impulse, September 1966, p. 159.
  33. ^ Perlmutter, David (2018). The Encyclopedia of American Animated Television Shows. Rowman & Littlefield. стр. 197–198. ISBN 978-1538103739. 
  34. ^ Wells, John (2014). American Comic Book Chronicles: 1965-1969. TwoMorrows Publishing. стр. 235. ISBN 978-1605490557. 
  35. ^ Шаблон:Grand Comics Database issue
  36. ^ Шаблон:Comic Book DB
  37. ^ MAD Cover Site, MAD #110 April 1967.
  38. ^ Electronic Fun with Computers & Games issue #6.
  39. ^ а б в г Asimov, Isaac (1994). I, Asimov. Bantam Books. стр. 501. ISBN 0-553-56997-X. 
  40. ^ а б Sciretta, Peter (26. 9. 2007). „Roland Emmerich Tries To Explain Why James Cameron's Fantastic Voyage Script Sucked”. /Film. Архивирано из оригинала 25. 8. 2009. г. Приступљено 2009-11-24. 
  41. ^ а б „Exclusive: Emmerich On Fantastic Voyage”. empireonline.com. Bauer Consumer Media. 25. 9. 2007. Приступљено 2009-11-24. 
  42. ^ Fleming, Michael (15. 8. 2007). „Emmerich to Captain 'Voyage'”. variety.com. Reed Business Information. Приступљено 2007-08-15. 
  43. ^ Leins, Jeff (4. 4. 2010). „Paul Greengrass Eyes 'Fantastic Voyage' in 3D”. News in Film. Архивирано из оригинала 2010-04-06. г. Приступљено 2010-04-04. 
  44. ^ Kit, Borys (7. 1. 2016). „Guillermo del Toro in Talks to Direct 'Fantastic Voyage' Remake (Exclusive)”. The Hollywood Reporter. 
  45. ^ Fleming, Mike Jr. (25. 8. 2017). „Guillermo Del Toro's 'Fantastic Voyage' Pauses Until After Awards Season”. Deadline. Приступљено 26. 8. 2017. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Фантастично_путовање&oldid=30506961”