Пређи на садржај

Фантом из опере

С Википедије, слободне енциклопедије
Фантом из опере
Прво издање романа
Настанак и садржај
Ориг. насловLe Fantôme de lOpéra
АуторГастон Леру
ЗемљаФранцуска
Језикфранцуски
Жанрљубавни
готички
мистерија
Издавање
Датум1910.
Број страница145

Фантом из опере (фр. Le Fantôme de l'Opéra) је готички хорор роман француског писца Гастона Леруа. Првобитно је објављиван у наставцима у новинама Le Gaulois од 23. септембра 1909. до 8. јануара 1910, а у књижевном издању се појавио крајем марта 1910. године у издању Пјера Лафита.[1] Роман је делимично инспирисан историјским догађајима који су се одиграли у Париској опери током 19. века, као и апокрифном причом о употреби скелета бивше ученице балета у представи Чаробни стрелац Карла Марије фон Вебера из 1841. године.[2] Дело је доживело бројне успешне позоришне и филмске адаптације, од којих су најпознатије филм из 1925. са Лоном Чејнијем и мјузикл Ендруа Лојда Вебера из 1986. године.

Радња

[уреди | уреди извор]

Осамдесетих година 19. века, у Паризу, за оперу Палата Гарније верује се да је прогања ентитет познат као „Фантом из опере” или једноставно „Дух опере”, након што је позоришни радник Жозеф Бике пронађен обешен, а омча око његовог врата — нестала.

На свечаном гала концерту поводом пензионисања двојице управника опере, млада, мало позната шведска сопранкиња Кристина Дае позвана је да пева уместо главне певачице Карлоте, која је болесна. Кристинин наступ је био велики успех. Међу публиком се налази и виконт Раул де Шањи, који је препознаје као другарицу из детињства и присећа се своје љубави према њој. Покушава да је посети иза сцене, али чује мушки глас који је хвали из њене гардеробе. Када Кристина оде, он улази да истражи, али затиче празну собу.

У месту Перо-Гирек, Кристина се састаје са Раулом, који јој открива да је чуо да разговара са неким у њеној гардероби. Кристина му каже да је подучава „Анђео музике”, о којем је њој и Раулу некада причао њен отац. Када Раул сугерише да би она могла бити предмет шале, Кристина увређено одлази. Те ноћи, Кристина посећује очев гроб, где се појављује мистериозна прилика и свира јој виолину. Раул покушава да се суочи са тим човеком, али га непознати удара и он губи свест.

Назад у опери, нови управници добијају писмо од Фантома који захтева да Кристина добије главну улогу Маргарите у Фаусту и да ложа број пет остане празна за његову употребу — у супротном, на оперу ће пасти клетва. Управници мисле да је у питању шала и игноришу писмо. Убрзо потом, Карлота почиње да крекеће као жаба, а лустер пада на публику, усмртивши једну гледатељку. Фантом затим отима Кристину из њене гардеробе и открива јој се као човек изобличеног лица по имену Ерик.

Ерик планира да је држи у свом подземном скровишту неколико дана, али она га наводи да промени план кад му скине маску и, на ужас обоје, угледа његово лице налик лобањи. У страху да ће га напустити, Ерик одлучује да је задржи заувек. Ипак, када Кристина после две недеље замоли да је пусти, он пристаје под условом да носи његов прстен и остане му верна.

На крову опере, Кристина говори Раулу о свом отмичару и тражи да јој обећа да ће је одвести негде где Ерик никада неће моћи да је нађе — чак и ако се она буде опирала. Раул обећава да ће то учинити сутрадан. Иако они то не знају, Ерик све време посматра и чује цео њихов разговор.

Следеће ноћи, разгневљени и љубоморни Ерик отима Кристину током представе Фауста и покушава да је натера да се уда за њега. Раул, вођен мистериозним редовним посетиоцем опере познатим као „Персијанац”, силази у Ерикову тајну јазбину у подрумима зграде. Међутим, обојица завршавају заробљени у соби са огледалима, где им Ерик прети да ће, ако Кристина не пристане на брак, убити њих и све у опери уз помоћ експлозива.

Под принудом, Кристина пристаје да се уда за њега. Ерик у почетку покушава да удави Раула и Персијанца, користећи воду која је требало да се употреби за гашење експлозива, али Кристина га моли да их поштеди, обећавајући да се неће убити након венчања. Ерик их пушта из своје собе за мучење.

Када остане сам са Кристином, подиже маску и пољуби је у чело, а она му узвраћа пољубац. Ерик открива да никада никога није пољубио, чак ни своју мајку, која би побегла ако би то покушао. Ганути, обоје заплачу. Кристина узима његову руку и каже: „Јадни, несрећни Ериче”, што га дотуче и чини „псом спремним да умре за њу”.

Ерик дозвољава Персијанцу и Раулу да побегну, али пре тога натера Кристину да обећа како ће га посетити на дан његове смрти и вратити му прстен који јој је дао. Такође тражи од Персијанца да након тога у новинама објави вест о његовој смрти, јер ће „ускоро умрети од љубави”.

Касније се Кристина враћа у Ерикову јазбину, по његовој жељи враћа му прстен и сахрањује га „негде где га нико никада неће пронаћи”. Убрзо потом, у локалним новинама се појављује оглас: „Ерик је мртав.”

Кристина и Раул затим беже заједно, заувек напуштајући Париз и оперу.

Епилог

[уреди | уреди извор]

Епилог открива да је Ерик рођен са тешком телесном деформацијом и да је син власника грађевинске фирме. Побегао је из родне Нормандије и придружио се вашарима и путујућим караванима, самостално учећи циркуске вештине широм Европе и Азије, а касније је у Персији и Турској градио палате са тајним пролазима и замкама.

По повратку у Француску, основао је сопствену грађевинску фирму. Када је био ангажован као подизвођач на изградњи темеља Палате Гарније, Ерик је тајно изградио своју подземну јазбину са скривеним пролазима и другим механизмима који су му омогућили да шпијунира управнике опере.

Ликови

[уреди | уреди извор]
  • Ерик: „Фантом из опере”, човек са тешком физичком деформацијом и психичким поремећајима, илузиониста, заљубљеник у оперу и вешт трбухозборац. Познат је и као „Анђео музике” и „Дух опере”. Он подучава Кристину Дае певању и временом постаје опсесивно заљубљен у њу.
  • Кристина Дае: Млада шведска сопранкиња у Париској опери, у коју је Фантом опседнуто заљубљен.
  • Виконт Раул де Шањи: Кристинин пријатељ из детињства, са којим поново обнавља некадашњу љубав.
  • „Персијанац”: Мистериозни човек из Ерикове прошлости.
  • Гроф Филип де Шањи: Раулов старији брат.
  • Арман Моншармен и Фирмен Ришар: Нови управници опере.
  • Госпођа Жири: Чуварка ложа у опери и мајка Мег Жири.
  • Мег Жири: Често називана „Мала Мег”, ћерка госпође Жири, балерина.
  • Господа Дебијен и Полињи: Претходни управници опере.
  • Карлота: Размажена примадона и водећа сопранкиња Париске опере.
  • Госпођа Валеријус: Старија жена и старатељка Кристине Дае.

Историјска позадина

[уреди | уреди извор]

Гастон Леру је у почетку намеравао да постане адвокат, али је, након што је прокоцкао наследство, постао новинар у листу L'Écho de Paris. У овим новинама писао је критике позоришних представа и извештаје из суднице. Захваљујући послу, често је путовао, али се касније вратио у Париз, где је почео да се бави књижевношћу. Под утицајем своје фасцинације Едгаром Аланом Поом и сер Артуром Конан Дојлом, написао је детективски роман Тајна жуте собе 1907. године, а четири године касније објавио Фантома из опере.[3] Овај роман је првобитно објављиван у новинама, а потом изашао у облику књиге.

Радња Фантома из опере смештена је у стварну париску оперу — Палата Гарније. Леру је чуо гласине које су кружиле у време када је зграда опере завршена, а које су касније постале тесно повезане са романом: на крају првог чина опере Hellé избио је пожар на крову зграде који је отопио жицу која је држала противтег лустера, услед чега је лустер пао, повредивши више људи и убивши једног гледаоца. Комбинујући овај стварни догађај са гласинама о духу који обитава у опери, Леру је написао Фантома из опере и објавио га 1910. године.[4] Подземно „језеро” које је описао у роману заиста постоји — у стварности је реч о огромној цистерни која се и данас налази испод опере и користи се за обуку ватрогасаца у пливању у мраку.[5][6]

Серијализована верзија романа садржи читаво поглавље под називом „Магична коверта”, које се не појављује у књижној верзији — иако је његов садржај делимично уклопљен у друга поглавља.[7]

Теме

[уреди | уреди извор]

Музика

[уреди | уреди извор]

Леру у роману користи оперску поставку како би музику употребио као средство за наговештавање будућих догађаја.[8] Миреј Рибијер истиче да је Леру некада био позоришни критичар, а његов брат музичар, па је добро познавао музику и знао како да је употреби као структурни мотив у приповедању. Она наводи пример сцене гала концерта у којој Леру уводи композицију Danse macabre („Плес смрти”), што најављује каснију сцену на гробљу, где Фантом свира виолину Кристини и напада Раула када овај покуша да се умеша.

Патриша Драмрајт истиче да је музика присутна током целог романа, јер представља основу односа између Кристине и Ерика. Кристина у Ерику види свог „Анђела музике” ког јој је, како верује, обећао отац. Фантом, с друге стране, у Кристини види свој музички продужетак и користи своју страст према музици да је научи свему што зна.[9]

Мистерија

[уреди | уреди извор]

Роман је написан у облику детективске мистерије, јер је оквирна прича представљена из угла истражитеља који прикупља информације током више истрага.[10] Мистерија се тиче идентитета и мотива „Фантома” који се креће кроз оперу, појављујући се као ниоткуда, готово натприродно, у неприступачним местима. Ипак, чини се да је овај оквир детективског романа само привид, а да је у суштини реч о готичкој романси.[11]

Готички роман

[уреди | уреди извор]

У свом чланку, Шон Фицпатрик упоређује Фантома са другим „чудовиштима” готичке књижевности, као што су Френкенштајново чудовиште, др Џекил, Доријан Греј и гроф Дракула. Фантом поседује просторију за мучење у којој отима и убија људе, а зидови капеле на гробљу обложени су људским костима.[11] Драмрајтова напомиње да Фантом из опере испуњава све услове који чине готички роман према Енциклопедији књижевности, која описује овај жанр као „мрачан, бурног расположења, препун духова, лудила, злочина, сујеверја и освете”.[12] Иако је Фантом у ствари само деформисан човек, он има особине једног духа — нико никада не може да пронађе њега ни његово скровиште, и зато га доживљавају као чудовиште. Људи га се плаше због његовог изобличеног изгледа и насилних поступака.[9]

Романса

[уреди | уреди извор]

Роман садржи љубавни троугао између Фантома, Кристине и Раула. Раул је Кристинина љубав из детињства, човек кога познаје и према коме осећа нежност. Он је богат и може јој пружити сигурност и уредан, „хришћански” брак. Фантом, с друге стране, представља супротност — он је мрачан, ружан и опасан, симбол забрањене љубави. Ипак, Кристина осећа наклоност према њему, јер у њему види свог Анђела музике, а истовремено га сажаљева због његовог живота у самоћи и тами.[9]

Пријем

[уреди | уреди извор]

До тренутка када је Леру објавио Фантома из опере, већ је био стекао углед као аутор криминалистичких мистерија у земљама француског и енглеског говорног подручја. Пре тога је написао шест романа, од којих су два стекла значајну популарност већ у првој години објављивања: Тајна жуте собе и Мирис госпође у црнини.[8] Иако су ранији коментатори тврдили да Фантом из опере није постигао исти успех као ти претходни романи — нарочито у Француској, где је први пут објављен[13] — новија истраживања ране рецепције и продаје романа указују на супротно.[1] Једна рецензија из новина The New York Times изразила је разочарање начином на који је Фантом приказан, наводећи да се осећај неизвесности и ужаса губи оног тренутка када се открије да је Фантом само човек.[14] Највећи део почетне препознатљивости коју је роман стекао проистекао је из његовог објављивања у наставцима у француским, америчким и енглеским новинама. Ова серијализована верзија приче постала је посебно значајна када ју је прочитала и потражила продукцијска кућа Universal Pictures, како би је адаптирала у филм из 1925. године.[13] Леру није доживео да види сав успех свог романа и његову каснију критичку реевалуацију — умро је у априлу 1927. године.[15]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б Shah, Raj (2016). „The Publication and Initial French Reception of Gaston Leroux's Le Fantôme de l'Opéra”. French Studies Bulletin. 37 (138): 13—16. doi:10.1093/frebul/ktw004. 
  2. ^ Shah, Raj (2014). „No Ordinary Skeleton: Unmasking the Secret Source of Le Fantôme de l'Opéra”. Forum for Modern Language Studies. 50 (1): 16—29 (17; 25n11). doi:10.1093/fmls/cqt048. 
  3. ^ Bingham, Megan. „A History of Classic Monsters: The Phantom of the Opera | Librarypoint”. librarypoint.org (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 31. 8. 2017. г. Приступљено 26. 4. 2018. 
  4. ^ Lennon, Troy (2018-05-04). „Paris opera house accident inspired Leroux's Phantom”. dailytelegraph.com (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 13. 4. 2024. г. Приступљено 2020-11-11. 
  5. ^ Palais Garnier. Oxford Music Online. Oxford University Press. 2002. doi:10.1093/gmo/9781561592630.article.o903811. 
  6. ^ Everett, Lucinda (17. 2. 2010). „Where the Phantom was born: the Palais Garnier”. The Daily Telegraph. London. Приступљено 27. 4. 2018. 
  7. ^ „The original version of Leroux's Phantom, published in le Gaulois is available online at BNF's Gallica site”. desertedphans.forumotion. 20. 7. 2012. Архивирано из оригинала 9. 6. 2016. г. 
  8. ^ а б Ribière, Mireille. „An Unsettling, Unsettled Novel”. mireilleribiere.com. Архивирано из оригинала 20. 5. 2011. г. Приступљено 27. 4. 2018. 
  9. ^ а б в Drumright, Patricia (16. 4. 2018). „The Phantom of the Opera: Spectacular Musical or Archetypal Story?”. Архивирано из оригинала 11. 10. 2023. г. 
  10. ^ Myers, Cathleen (n.d). „The Phantom's evolution”. PEERS Dance. Приступљено 16. 4. 2023. 
  11. ^ а б Fitzpatrick, Sean (26. 1. 2017). „The Phantom of the Opera by Gaston Leroux: Triumphant tragedy”. Crisis Magazine. Приступљено 29. 4. 2018. 
  12. ^ Merriam-Webster's Encyclopedia of Literature. Springfield, Massachusetts: Merriam-Webster. 1995. ISBN 0877790426. OCLC 31434511. 
  13. ^ а б Haining, Peter. „The Man Who Created the Phantom”. The Phantom of the Opera. Приступљено 27. 4. 2018. 
  14. ^ „An Opera-House Phantom”. The New York Times Book Review. 19. 2. 1911. 
  15. ^ „The Phantom of the Opera: Creep of Music”. www.librarypoint.org (на језику: енглески). 22. 6. 2018. Приступљено 2020-11-11. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Фантом_из_опере&oldid=30465373”