Фаулеров раствор

С Википедије, слободне енциклопедије

Фаулеров раствор (Liquor Potassii Arenitis, Kali Arsenicosum, Kali arseniatum) је медицински раствор који у себи садржи 1% калијум арсенита (KAsO2), који се користио на различите начине у последњих 500 година најчешће у лечењу канцера и псоријазе, али и као тоник.[1]

Историја[уреди | уреди извор]

Арсен (чији је назив изведен од грчке речи аrsenikon што значи моћан) и његова једињењања која садрже тешки метални елемент арсен, имају дугу историју добронамерне и злонамерне употребe од стране човека. Наиме арсен који је почев од 2000. године пре нове ере, као арсеник триоксид, добијен из отопљеног бакра, коришћен је вековима као лек али и као отров.[2]

Хипократ (460. до 377. п. н. е.) користио је аурипигмент (As2S3) и реалгар (As2S2) као есхаротик за спаљивање малигног ткива коже, и за спрелавање некрозе у усној дупљи.

Аристотел (384 до 322. п. н. е.) и Плиније Старији (23. до 79. година) такође су писали о лековитим својствима арсена.

Гален (130. до 200.) препоручио је пасту од арсена сулфид за лечење чирева.

Парацелзус (1493. до 1541) који је у великој мери користио елементарни арсен, правдајо је то у својим списима чињеницом...све супстанце су отрови... права доза разликује отров и лек... што је прикладна изјава за арсенике.[3]

Томас Фаулер (1736–1801) из Стафорда, Енглеска, први је предложио 1786. године да се као замена за тада патентирани лек, „кап без укуса аге“ користи ароматизовани раствора арсеник триоксида у лечењу повремене (интермитентне) грознице и периодичне главобоље.

Први значајан органоарсенски лек (атоксил или метиксен) синтетизовао је Пјер Антоан Бешан 1859. године хемијском реакцијом арсенске киселине са анилином.[4]

Од 1865. године Фаулерово раствор је постао један од лекова за лечење леукемије.[1][5] У деветнаестом веку овај раствор се испијао, удисао у обликун паре, убризгавао интрамускуларно и интравенозно или се давао у облику клистира. А како је овај раствор изазивао проширење капилара коже - користио се и као замена за модерно млеко и ружин тен. Раствор арсена је коришћен и за лечење акни изазваних јодидима и бромидима.[4]

Од 1905. године, неоргански арсени попут Фаулеровог раствора све мање су се користили јер се пажња окренула примени органским арсеницима, почевши од атоксила.[4] Додатна експериментисања о својствима арсена довела су Пола Ерлиха, оснивача хемотерапије, до открића салварсана 1910. године.[4]

Токомд Другог светског рата, Ернст АХ Фридхајм је у великој мери унапредио лечење трипаносомијазе мелааминофенил арсеником. До 1990-их, неки органоарсеници су коришћени за инфекције цревних паразита, али како су се испољили карциногени ефекти и сви лекови су повучени у САД, Европи и другим земљама.[4]

Године 2003. поново је уведен арсеник триоксид (Трисенокс) за лечење врло специфичних хематолошких малигнитета.[4]

Опште информације[уреди | уреди извор]

Фаулеров раствор (1% калијум арсенит, KAsO2) коришћен је као тоник за анемију и реуматизам, лек за лечење псоријазе, екцематозних ерупција, херпетиформног дерматитиса, астме, колере и сифилиса.

Фаулеров раствор је је 1865. године, постао први хемотерапеутски агенс коришћен у лечењу леукемије (први пут описане 1845. године), јер је производио пролазно побољшање.

Када је утвржено да су једињења арсена изразито токсична и канцерогена—са нежељеним ефектима као што су цироза јетре, идиопатска портална хипертензија, рак мокраћне бешике и рак коже—Фаулеров раствор је престао да се користи.

Форкнер и Скот 1931. године у градској болници у Бостону, поново су почели да користе овај раствор за лечење хроничне мијелоидне леукемије, тако да су једињења арсен и зрачење остали третман избора за ову болест све док није уведен бусулфан 1953. године.[6]

Почетком 2001. године, америчка Управа за храну и лекове (ФДА) одобрила је лек арсеник триоксид за лечење акутне промијелоцитне леукемије,[7] и тиме се интересовање за примену арсена у лечењу вратило у медицинску праксу.[8]

Данас се арсен и даље користи у лечењу болести спавања (Афричке трипанозомијазе[9] паразитског обољење људи и животиња. Неке Индијке узимају лекове који садрже арсен током првог триместра трудноће, верујући да ће им арсен повећати шансу да роде сина.[10]

Помињање у литератури[уреди | уреди извор]

Фаулеров раствор се појављује у неколико романа, као средство које коришћено за тровања или покушаје тровања; посебно у делима Тереза Дескејру (Франсоа Моријака) и Le Château des Bois-Noirs (Robert Margerit).

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б Jolliffe, D. M. (1993). „A history of the use of arsenicals in man”. Journal of the Royal Society of Medicine. 86 (5): 287—289. PMC 1294007Слободан приступ. PMID 8505753. doi:10.1177/014107689308600515. 
  2. ^ Mujeeb, M. (1953). „Indian Education: Retrospect and Prospect”. Pacific Affairs. 26 (3): 208—219. ISSN 0030-851X. JSTOR 2753285. doi:10.2307/2753285. 
  3. ^ Gorby MS. Arsenic poisoning (clinical conference). West J Med 1988;149:308-15
  4. ^ а б в г д ђ Gibaud, Stéphane; Jaouen, Gérard (2010). „Arsenic-Based Drugs: From Fowler's Solution to Modern Anticancer Chemotherapy”. Medicinal Organometallic Chemistry. Topics in Organometallic Chemistry. 32. стр. 1—20. Bibcode:2010moc..book....1G. ISBN 978-3-642-13184-4. doi:10.1007/978-3-642-13185-1_1. 
  5. ^ Doyle, Derek (2009). „Notoriety to respectability: a short history of arsenic prior to its present day use in haematology”. British Journal of Haematology. 145 (3): 309—317. PMID 19298591. S2CID 6676910. doi:10.1111/j.1365-2141.2009.07623.xСлободан приступ. 
  6. ^ Sears, David A. (1988). „History of the Treatment of Chronic Myelocytic Leukemia”. The American Journal of the Medical Sciences. 296 (2): 85—86. ISSN 0002-9629. PMID 2456695. doi:10.1097/00000441-198808000-00001. 
  7. ^ Zhu, J.; Chen, Z.; Lallemand-Breitenbach, V.; de Thé, H. (2002). „How acute promyelocytic leukaemia revived arsenic”. Nature Reviews Cancer. 2 (9): 705—714. PMID 12209159. S2CID 2815389. doi:10.1038/nrc887. 
  8. ^ Chen, S. J.; Zhou, G. B.; Zhang, X. W.; Mao, J. H.; de Thé, H.; Chen, Z. (2011). „From an old remedy to a magic bullet: Molecular mechanisms underlying the therapeutic effects of arsenic in fighting leukemia”. Blood. 117 (24): 6425—6437. PMC 3123014Слободан приступ. PMID 21422471. doi:10.1182/blood-2010-11-283598. 
  9. ^ WHO Media centre (2013). „Fact sheet N°259: Trypanosomiasis, Human African (sleeping sickness)”. 
  10. ^ Moog, Ferdinand P.; Karenberg, Axel (2002). „Toxicology in the Old Testament”. Adverse Drug Reactions and Toxicological Reviews. 21 (3): 151—156. ISSN 0964-198X. PMID 12298423. S2CID 2432434. doi:10.1007/bf03256190. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Ralph SJ (2008) Arsenic-based antineoplastic drugs and their mechanisms of action. Met Based Drugs 2008:260146
  • Li S, Luo X (2003) Compendium of materia medica. Foreign Languages Press, Beijing
  • Jackson R, Grainge JW (1975) Arsenic and cancer. Can Med Assoc J 113:396–401
  • Evens AM, Tallman MS, Gartenhaus RB (2004) The potential of arsenic trioxide in the treatment of malignant disease: past, present, and future. Leuk Res 28:891–900
  • Lipscomb JD (1877) Improvement in remedy for fevers. US Patent 186,141
  • Ramsaur MH (1869) Improved medical compound. US Patent 92,209
  • Lentilius R (1684) Ephémérides des curieux de la nature. Dec. 11, an 3 - Obs. 46
  • Friceius M (1710) Cap 2. Tractus de Virtute Venenorum Medica
  • Frank J (1835) Encyclopédie des Sciences Médicales ou traité général méthodique et complet des diverses branches de l'art de guérir. Deuxième division, Médecine : pathologie médicale. Bureau de l'Encyclopédie, Paris
  • Fowler T (1786) Medical reports on the effects of arsenic in the cure of agues, remittent fevers and perodic headaches
  • Hunt T (1848) Minimum fatal dose of arsenic. Prov Med Surg J 12:445
  • Hunt T (1848) On Dr. Castle's case of supposed poisoning by Fowler's solution. Prov Med Surg J 12:391
  • Bouteille B, Oukem O, Bisser S et al (2003) Treatment perspectives for human African trypanosomiasis. Fundam Clin Pharmacol 17:171–181 r
  • Steverding D (2008) The history of African trypanosomiasis. Parasit Vectors 1:3
  • Livingstone D (1858) Arsenic as a remedy for the tse tse bite. Br Med J 1:360–361
  • Manchester K (2001) Antoine Béchamp: père de la biologie. Oui ou non? Endeavour 25:68–73
  • Béchamp A (1863) De l'action de la chaleur sur l'arséniate d'aniline et de la formation d'un anilide de l'acide arsénique. Compt Rend 56:1172–1175
  • Thomas H (1905) Some experiments in the treatment of trypanosmiasis. Br Med J 1:1140–1143
  • Scherber G (1907) The atoxyl treatment of syphilis. Wien Klin Wochenschr 20:1165–1172
  • Blumenthal F (1902) Über Metaarsensäureanilid (atoxyl). Med Woche 3:163
  • Ehrlich P, Bertheim A (1907) Über p-Aminophenylarsinsäure. Ber Dtsch Chem Ges 40:3292–3297
  • Anonymous (1910) Action of Atoxyl on Eyes. Cal State J Med 8:384
  • Knopf H, Fabian R (1909) Further results of Atoxyl treatment. Berl Klin Wochenschr 46:99–101
  • Jacobs WA, Heidelberger M (1919) Aromatic arsenic compounds. II. The amides and alkylamides of N-arylglycine arsonic acids. J Am Chem Soc 41:1809–1821
  • Pearce L (1925) Tryparsamide treatment of African sleeping sickness. Science 61:90–92
  • Pearce L (1921) Treatment of human trypanosomiasis with tryparsamide (sodium salt of N-phenylglycineamide-p-arsonic acid). J Exp Med 34(1):1–104
  • Hawking F (1941) Drug resistance acquired during the treatment of sleeping sickness with tryparsamide and with Bayer 205. Am J Trop Med 21:469–475
  • Friedheim EAH (1944) Trypanocidal and spirochetocidal arsenicals derived from s-triazine. J Am Chem Soc 66:1775–1778
  • Friedheim EAH (1942) Substituted [1,3,5-triazinyl-(6)]-aminophenyl-arsonic acids and process for manufacture of same. US Patent 2,295,574
  • Doak G, Steinman H, Eagle H (1944) Arsenoso compounds containing amide groups. J Am Chem Soc 66:194–197

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).