Фашизам

Из Википедије, слободне енциклопедије
Свежањ прућа, симбол фашизма

Фашизам је државно уређење екстремне деснице које радикално ограничава људска права ради веће стабилности и бржег напретка. Фашизам се противи комунизму, конзервативизму, демократији, индивидуализму, либерализму, материјализму, пацифизму и политичком плурализму.[1][2][3][4][5][6][7][8][9][10] Назив потиче од италијанске речи fascio – свежањ прућа са секиром у средини, симбол централистичке власти у Римском царству. Фашизам је генерички појам који означава идеологије, политичке покрете и организације као и владавинске покрете који су по својој функцији, те методама политичког деловања сродни италијанском фашизму. Посебно се користи као синоним са изразом нацизам.

Фашизам је име добио по покрету кога је у Италији основао Бенито Мусолини и који је био на власти до 1922. до 1943. године. Фашизам је послужио као инспирација за многе друге покрете у Европи и свету пре Другог светског рата, од којих је најпознатији националсоцијализам који је владао Немачком од 1933. до 1945. године. Фашистички режими и покрети су се разликовали од земље до земље, али им је заједничка било стављање државе изнад појединца и његових права, политички систем изграђен око једне странке и једног вође, те корпоративни економски систем коме је циљ био постићи хармонију између различитих друштвених класа.

Фашизам се често описује као екстремни облик национализма, с обзиром да су већина држава у којима се појавио биле националне државе. У вишеетничким срединама се фашизам често манифестирао кроз етничку, расну и верску нетолеранцију, чији је крајњи израз био Холокауст. Права појединца у фашизму су скроз укинута, а насиље је било институционализирано као оруђе унутрашње, па и спољашње политике. Била је дозвољена само једна странка, а слобода штампе и изражавања нису постојале.

У науци фашизам није једнозначно одређен. Посебно историчари наглашавају разлике између покрета у појединим државама и појединим владајућим фашистичким порецима, оспоравају аналитичку исправност појма фашизам. Фашизам, насупрот либералистичком индивидуализму и социјалистичком интернационализму, заговара успостављање заједнице као услова и облика превладавања кризе.

Заједница је јединствена, органски рашчлањена држава (италијански фашизам) или јединство гарантовано крвљу и земљом (немачки фашизам). Јединство заједнице је услов социјалног, политичког и економског препорода. Борба је природни начин опстанка човека. Јединство нације се успоставља крвном чистотом исте. Све разлике (културне, верске, политичке и сл.) треба укинути јер оне доводе у питање темеље заједништва. Терор је легитимно средство за успостављање уједначавања.

Фашизам је нестао са историјске сцене с крајем Другог светског рата, иако су и после настајали режими с одређеним примесама фашизма. Фашизам се данас углавном користи као пејоративан термин којим се неки режим, институција или појединац описује као неоправдано репресиван.

Израз фашизам[уреди]

Израз фашизам (итал. fascismo) су почетком 1920-их популаризирали Муссолини и неохегелијански филозоф Ђовани Ђентиле. Он долази од италијанске речи fascio, која дословно значи "сноп", а у пренесеном смислу "савез". Та реч потиче од латинске речи fasces, која је у Старом Риму означавала сноп прућа са секиром кога су ликтори користили за извршење телесних казни за преступнике, односно као симбол државне власти. Фашисти су преузели ту симболику, наглашавајући надмоћ државе над појединцем, али и нужност националног заједништва, инсистирајући на алегорији о снопу који се не може разбити за разлику од једног прута. Fasces је касније преузет и као симбол фашистичког покрета, који се као такав самодефинирао кроз организацију ''Fasci di combattimento (Борбени савези) и кроз Фашистички манифест.

Дефиниције[уреди]

Главни чланак: Дефиниције фашизма

Историчари, политолози, и други научници су дуго расправљали о правој природи фашизма.[11] Свака интерпретација фашизма је дистинктна, те постоји мноштво дефиниција прешироких или преуских.[12][13]

Једна заједничка дефиниција термина има фокус на три концепта: фашистичке негације (анти-либерализам, анти-комунизам и анти-конзерватизам); натионалистички диктаторски циљеви креирања регулисане економске структуре ради трансформисања друштвених односа унутар модерне, самоопредељене културе; и политичке естетике романтичног симболизма, масовне мобилизације, позитивног погледа на насиље, и промоцију мушкости, младости и харизматичног лидерства.[14][15][16] Према многим научницима, фашизам - посебно када на власти - историјски је нападао комунизам, конзерватизам и парламентарни либерализам, привлачећи подршку, пре свега, од крајње деснице.[17]

Роџер Грифин описије фашизам као „род политичке идеологије чије митско језгро у својим различитим пермутацијама је палингенетичка форма популистичког ултранационализма“.[18] Грифин наводи да идеологија има три основне компоненте: "(i) мит препорода, (ii) популистички ултранационализам и (iii) мит о декаденцији".[19] Фашизам је „истински револуционарна транскласна форма антилибералог, и у крајњем смислу, антиконзервативног национализма“ изграђеног на комплексном опсегу теоретских и културних утицаја. Он разликује међуратни период у коме се манифестовао у елитним мада популистичким политикама „наоружане партије“ која се супротстављаја социјализму и либерализму и обећава радикалне политике да би спасла нацију од декаденције.[20]

Роберт Пакстон сматра да је фашизам „форма политичког опхођења означеног опресивним преокупацијом са распадом друштва, понижавањем, или стварањем жртава, праћеног настанком компензационих култовима јединства, енергије и чистоте, у коме на маси базирана партија оданих националистичких милитаната, делујући уз нераду али ефективну сарадњу традиционалних елита, одбацује демократске слободе и спроводи, уз искупно насиље и без етичких или законских ограничења, циљеве унутрашњег чишћења и спољашње експанзије.“[3]

Умберто Еко,[21] Кевин Пасмор,[22] Џон Вајс,[23] Ијан Адамс,[24] и Мојра Грант,[25] помињу расизам (укључујући антисемитизам) као карактеристичну компоненту фашизма; e.g. како је фашистички диктатор Хитлер идеализовао немачко друштво као рационално уједињену и хијерархијски организовану Volksgemeinschaft конструкцију. Фашистички филозофи варирају по виду примене, али остају препознатљиви по теоретској истоветности. Сви традиционално падају у далеки десни сектор било ког политичког спектра, катализованог погођеним класним идентитетом у смислу конвенционалних друштвених неједнакости.[26]

Џон Лукас, мађарско-амерички историчар и особа која је преживела холокауст, тврди да не постоји таква ствар као што је генерички фашизам. Он тврди да су национални социјализам и комунизам есенцијално манифестације популизма и да су државе попут Национално социјалистеичке Немачке и Фашистичке Италије у већој мери различите него сличне.[27]

Позиција у политичком спектру[уреди]

Фашизам је био под утицајем левице и деснице, конзервативаца и антиконзервативаца, националиста и супранационалиста, рационалних и антирационалних покрета.[28] Бројни историчари сматрају фашизам било револуционарном центристичком доктрином, као доктрином која повезује филозофије левице и деснице, или као обе те ствари.[29][30] Фашизам су основали током Првог светског рата италијански национални синдикалисти који су се ослањали на политичким погледима левог или десног крила.

Неки научници сматрају да је фашизам десничарски због његовог социјалног конзерватизма и његових ауторитарних средстава за супротстављање егалитаризму.[31][32] Родерик Стакелберг ставља фашизам, укључујући нацизам, за који он наводи да је „радикална варијанта фашизма“, на политичку десницу, објашњавајући да, „Што више особа сматра апсолутну једнакост међу свим људима пожељним стањем, то ће више он или она бити на левој страни идеолошког спектра. Што више особа сматра неједнакост неизбежном или чак пожељном, то ће више он или она бити на десној страни.“[33]

Италијански фашизам је гравитирао на десно током раних 1920-тих.[34][35] Главни елемент фашистичке идеологије који је сматра да је крајње десничарски је његов прокламовани циљ да промовише права наводно супериорних народа да доминирају, и да истовремено чисти друштво од наводно инфериорних елемената.[36]

Симболи[уреди]

Фашизам своје име и симболе води из културе и традиције Римског царства. У Старом Риму је постојао обичај да док војска маршира један војник носи испружен свежањ прућа (fascio) у који је забијена секира. Иначе, римски ликтори су такође носили тај свежањ. Значење овог симбола је следеће: један прут/појединац је слаб и безначајан, али ако је везан у сноп/заједницу са осталим прутовима/појединцима, онда сноп/заједница постаје несаломив. Такође, сноп је много јачи него сам збир прутова. Секира у снопу такође има прилично јасно значење. Она делује као да уједињује прутове у тај сноп и ако неки од прутова/појединац „штрчи“ односно ако је неки појединац „неподобан“, секира/државна власт је ту да га „поткрати"/елиминише.

Често позивање на традицију Римског царства срећемо и у фашизму сродној идеологији - нацизму. Један такав пример је нацистички поздрав са десном руком подигнутом под углом од 45°. Ово је некада био римски војнички поздрав (Римљани су при том поздрављали са ave, а не са heil). Фасцинираност римском традицијом међу идеолозима тоталитарних идеологија може се донекле објаснити моћу Римског царства коју су фашизам и нацизам покушали да евоцирају, као и снагом римске државе коју су они покушавали да достигну.

Заједничке карактеристике фашистичких покрета[уреди]

Постоји неслагање између историчара и академика политичких наука око природе фашизма. Неки академици гледају на фашизам као друштвено радикални покрет са идеолошком позадином у јакобинцима Француске револуције, док га други сматрају екстремним обликом конзервативизма који се инспирише у силовитом реакционизму 19. века против идеја просветитељства. Једни га сматрају дубоко ирационалним, док су други импресионирани рационалношћу са којом је служио материјалним интересима оних који су га подржавали. Неки покушавају да објасне фашизам као израз ирационалне мржње и фрустрација, док други стављају акценат на рационалне начине искоришћавања мржње и фрустрација с циљем достизања професионалних или класних предности. На крају, док једни сматрају да је фашизам резултат тежње за културолошком и националном регенерацијом преко стварања „новог човека“, други га сматрају рекацијом на комунистичку револуцију с почетка 20. века, и инсистирају на друштвеном сукобу између левичарских и десничарских идеја и схватања живота.

Један од разлога неслагања међу академицима је чињеница да су два велика историјска фашистичка режима, Мусолинијева Италија и Хитлерова Немачка, различити у многим аспектима. У Италији, антисемитизам је званично одбачен прије 1934. године и тек 1938. Мусолини прихвата и уводи серију антисемитских мера у циљу јачања војног савезништва са Хитлером. Такође, многи академици који студирају фашизам и фашистичке покрете у различитим државама, уносе у своје студије различите политичке и култоролошке намере, које као последицу имају различит степен важности који придају једном или другом аспекту фашистичке идеологије и праксе. Секуларни либерали, на пример, инсистирају на религиозним коренима фашизма, насупрот томе, римокатолички академици налазе у њему секуларне корене, а социјалистички конзервативци инсистирају на његовим социјалистичким и популистичким аспектима, док социјални радикали налазе у фашизму апологију капитализма и елитизма.

Због ових и других разлога, не постоји универзално прихваћена дефиниција фашизма. Ипак, могуће је идентификовати већи број општих карактеристика које су делили фашистички покрети настали у периоду од 1922 до 1945. године.

Однос према марксизму[уреди]

Фашисти од самог почетка нису скривали своју мржњу према марксистима било које врсте. Обећавали су својим следбеницима одлучнију борбу против марксиста, него што су то чиниле партије које су заговарале људско право на различитост мишљења и идеја. Мусолини је стекао репутацију као ефикасан фашиста када је послао дивизије Црнокошуљаша, наоружаних до зуба, против италијаснких радника и сељака у штрајку због ниских примања између 1920. и 1921. године.

Слављење младости као квалитета фашистичке идеологије[уреди]

Фашисти су славили младост због физичке снаге и због идеализма младих и њихове спремности на саможртвовање, односно квалитета које по речима многих фашистичких идеолога, не поседују средовечни и старији људи. Тиме су представили своја идеолошка стремљења у генерацијским оквирима. Млади Гебелс је једном изјавио: „Старији неће да прихвате да уопште постојимо. У крајњем случају они бране своју моћ и власт. Али једног дана они ће пасти. Младост мора победити.“ Де Жовенел је описао фашизам као „револуцију тела“ која одражава стремљење младих ка дисциплини, напорном раду, борби и храбрости.

Пошто су концетрисали своју идеолошку пропаганду на младе људе, фашистичке партије су имале млађе чланове од других десничарских партија. Лидери нацистичке партије, на пример, били су релативно млади, а млађи официри немачке војске су брже приступали нацистичкој партији него они старији. Примо де Ривера у Шпанији, имао је само 30 година када је основао фаланхистички покрет и 1936. године 60 до 70 процената његових следбеника имали су мање од 21 годину.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. name="eatwellhist">Eatwell (1996)
  2. Griffin (1991)
  3. 3,0 3,1 Paxton, Robert. The Anatomy of Fascism. Vintage Books. ISBN 978-1400033911. 
  4. Payne, Stanley. A History of Fascism, 1914-45. University of Wisconsin Press. ISBN 978-0299148744. 
  5. Nolte, Ernst. Three Faces of Fascism: Action Française, Italian Fascism and National Socialism. Holt, Rinehart and Winston. 
  6. Fritzsche, Peter. Rehearsals for Fascism: Populism and Political Mobilization in Weimar Germany. Oxford University Press. ISBN 978-0195057805. 
  7. „Collectivism”. Encyclopædia Britannica. 8. 1. 2008. 
  8. Roger Griffin, The palingenetic core of generic fascist ideology, Поглавље објављено у Alessandro Campi (ed.), Che cos'è il fascismo? Interpretazioni e prospettive di ricerche, Ideazione editrice, Roma. (2003). стр. 97–122. (Говори о фашизму у смислу посматрања међународног социјализма као претње.)
  9. Chaurasia (2003). стр. 87.
  10. Welch (1999). стр. 57.
  11. Gregor, A. James (2002). Phoenix: Fascism in Our Time. Transaction Publishers. ISBN 0-7658-0855-2. 
  12. Payne, Stanley G (1983). Fascism, Comparison and Definition. University of Wisconsin Press. ISBN 0-299-08064-1. 
  13. Griffiths, Richard (2000). An Intelligent Person's Guide to Fascism. Duckworth. ISBN 0-7156-2918-2. 
  14. Griffin, Roger and Matthew Feldman Fascism: Critical Concepts in Political Science pp. 420–21, 2004 Taylor and Francis.
  15. Kallis, Aristotle, ed. (2003). The Fascism Reader, London: Routledge. стр. 84–85.
  16. Renton, David. Fascism: Theory and Practice. стр. 21, London: Pluto Press, 1999.
  17. Laqueuer, 1996 pp. 223; Eatwell, Fascism: A History. (1996). стр. 39; Griffin, 1991, (2000). стр. 185–201; Weber, [1964] (1982). стр. 8; Payne (1995), Fritzsche (1990), Laclau (1977), and Reich (1970).
  18. Griffin (1991). стр. 27.
  19. Griffin (1991). стр. 201.
  20. Roger Griffin, The palingenetic core of generic fascist ideology, Chapter published in Alessandro Campi (ed.), Che cos'è il fascismo? Interpretazioni e prospettive di ricerche, Ideazione editrice, Roma, (2003). стр. 97–122.
  21. Umberto Eco: Eternal Fascism, The New York Review of Books, 22 June 1995, archive
  22. Passmore, Kevin,Fascism: A Very Short Introduction (Oxford University Press, 2002). стр. 31.
  23. John Weiss, "The Fascist Tradition: Radical Right-Wing Extremism in Modern Europe", Harper & Row, 1967.
  24. Ian Adams, "Political Ideology Today", (1993).
  25. Moyra Grant, quoted in "Key Ideas in Politics" (2003) by Nelson Thornes.
  26. Historians Weigh In On Our Fascist Fears About Trump’s America
  27. Lukacs, John The Hitler of History New York: Vintage Books, 1997, 1998 pp. 118
  28. Griffin, Roger: "The Palingenetic Core of Fascism", Che cos'è il fascismo? Interpretazioni e prospettive di ricerche, Ideazione editrice, Rome, 2003 AH.Brookes.ac.uk
  29. Stackelberg, Roderick Hitler's Germany, Routeledge, (1999). стр. 3–5.
  30. Eatwell (2003). стр. 71-80.
  31. Davies (2002). стр. 126–27.
  32. Zafirovski (2008). стр. 137–38.
  33. Stackelberg, Roderick Hitler's Germany, Routledge, (1999). стр. 4–6
  34. Sternhell, Zeev, Mario Sznajder and Maia Ashéri, The Birth of Fascist Ideology: From Cultural Rebellion to Political Revolution (Princeton University Press, 1994) pp. 161.
  35. Borsella, Cristogianni and Adolph Caso. Fascist Italy: A Concise Historical Narrative (Wellesley, Massachusetts: Branden Books, 2007) pp. 76.
  36. Oliver H. Woshinsky. Explaining Politics: Culture, Institutions, and Political Behavior. Oxon, England; New York, New York: Routledge, (2008). стр. 156.

Литература[уреди]

  • Zafirovski, Milan (2008). Modern Free Society and Its Nemesis: Liberty Versus Conservatism in the New Millennium. Lexington Books. стр. 137—38. 

.

.

Спољашње везе[уреди]