Феликс Штајнер

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Феликс Штајнер
Bundesarchiv Bild 146-1973-138-14A, Felix Steiner.jpg
Феликс Штајнер
Датум рођења 23. маја 1896.
Место рођења Шталупонен
Источна Пруска
Датум смрти 12. маја 1966.
Место смрти Минхен
 Западна Немачка
Војска  Немачко царство (до 1918)
 Вајмарска Република (до 1933)
 Нацистичка Немачка (до 1945)
Род Фрајкор
Рајхсвер
Штурмабтајлунг
Шуцштафел
Вафен-СС
Године службе 1914-1945
Чин Обергрупенфирер
Јединица 2. СС оклопна дивизија Рајх
5. СС оклопна дивизија Викинг
Битке/ратови Први светски рат
Други светски рат
Одликовања Гвоздени крст

Феликс Мартин Јулиус Штајнер (немачки: Felix Martin Julius Steiner; Шталупонен, 23. мај 1896Минхен, 12. мај 1966) био је СС генерал најпознатији по улози током битке за Берлин. Командовао је снагама за које је Хитлер мислио да могу разбити обруч који се стегао око Берлина.

Биографија[уреди]

Феликс Штајнер рођен је у Шталупонену (данас Несторов) 23. маја 1896. године. До почетка Првог светског рата, напредовао је до чина потпоручника. Служио је као официр у Првом светском рату, у ком је напредовао до чина натпоручника. За време рата му је додељен Гвоздени крст првог и другог реда. Након рата прикључио се Фрајкору, и учествовао у борбама у подручју Мемела.

Постао је активан официр 1921. а 1922. је успешно положио тестове који су му омогућили рад у генералштабу. У генералштабу је служио до 1927. године. Те године је унапређен у чин капетана и распоређен је у Прву пешадијску регименту. Постао је командант чете у истој регименти 1932. Током 1933. учествовао је стварању паравојног облика полицијских снага, које би имале функцију резерве за редовну Немачку армију. Следеће године се добровољно пријавио да буде пребачен у службу која је организационо претходила СС-у.

Са својом јединицом је учествовао у аншлусу Аустрије од стране Немачке 1938. године. Током инвазије на Пољску придружен је панцер дивизији Кемпф, пошто је СС још увек била релативно малобројна организација. На почетку операција на западном фронту, Штајнер је са својом јединицом освојио острва Зеланд, Влисинген и Бевеланд. У другом делу кампање, учествовао је у пробијању Вејганд линије, након чега је извршио дубљи пробој у Француску. За свој допринос у кампањи, 15. авгуса 1940. додељен му је Витешки крст.

Штајнеру је 1. децембра 1940. поверена команда над 5. СС оклопном дивизијом Викинг. Ту јединицу су чинили углавном добровољци из Холандије, Данске и Шведске. Показао се као успешан командант дивизије и био је популаран међу саборцима. Био је свестан да командује људима различитих националности и да не може да их обучава на исти начин на који би обучавао Немце. Као официр је био веома захтеван и тражио је високу дисциплинованост од стране својих подређених. Претио је војним судом сваком ко би починио злочин против житеља територије коју освајају.

Почетком 1944. преузео је команду над 3. СС панцер корпусом, која је наспрам себе имала совјетску Другу ударну армију. Са својом јединицом је учествовао у борбама након пробоја опсаде Лењинграда. Водила се очајничка дефанзивна борба, у којој је Штајнерова јединица сведена на 200 бораца.

Поново је унапређен, овај пут почетком 1945. када му је додељена команда над 11. армијом, која је била задужена за одбрану Помераније. Хитлер му је 21. априла наредио да покрене офанзиву у правцу југоистока да би се повезао са армијом под командом Валтера Венка. Венкова армија је требало да напредује у правцу североистока према Потсдаму. Те две, у већој мери имагинарне армије би требало да ослободе Берлин од опсаде. Штајнер је у том тренутку командовао војском од око 15.000 војника, без веће количине тешког наоружања. Одбио је наређење да нападне западни бок снажне армије под командом Георгија Жукова, и одлучио је да се повуче на запад. Предао се Британцима 3. маја у Линебургу.

Након рата је написао мемоаре. Умро је у Минхену 1966. године.[1]

Референце[уреди]