Пређи на садржај

Фертилитет испод нивоа замене

С Википедије, слободне енциклопедије
Глобалне стопе раста и пада становништва (2021—2022); стопа раста становништва узима у обзир стопе наталитета, морталитета и миграција. Будуће пројекције се заснивају на Изгледима светског становништва Уједињених нација (од 1950. до 2100).[1]
Мапа земаља према стопи укупног фертилитета (2022—2023), која се односи на просечан број деце коју жена роди током живота, према Популационом референтном бироу.[2]

Фертилитет испод нивоа замене је стопа укупног фертилитета (СУФ) која (ако се одржи) доводи до тога да свака нова генерација буде мање бројна од старије, претходне генерације у датом подручју. Одељење Уједињених нација за становништво дефинише фертилитет испод нивоа замене као било коју стопу испод приближно 2,1 рођеног детета по жени у репродуктивном добу, али праг може бити чак 3,4 у неким земљама у развоју због виших стопа морталитета.[3] Гледано глобално, стопа укупног фертилитета на нивоу замене износила је 2,33 деце по жени 2003. године.[3] Ово се може „превести” као 2 детета по жени да би се заменили родитељи, плус „трећина детета” да би се надокнадила већа вероватноћа рађања мушкараца и смртност пре краја плодног живота особе.[а] Године 2023. глобална просечна стопа фертилитета била је око 2,2 рођеног детета по жени.[4]

Фертилитет на нивоу замене у смислу нето стопе репродукције (НСР) је тачно један, јер НСР узима у обзир и стопе морталитета и однос полова при рођењу. Од 2010. године, око 48% (3,3 милијарде људи) светске популације живи у нацијама са фертилитетом испод нивоа замене.[5] Ипак, већина ових земаља и даље има растућу популацију због имиграције, популационог моментума и повећања очекиваног животног века. Ово укључује већину нација Европе, Канаду, Аустралију, Бразил, Русију, Иран, Тунис, Кину, Индију, Сједињене Америчке Државе и многе друге. Године 2016. све земље Европске уније имале су стопу фертилитета испод нивоа замене, у распону од најнижих 1,3 у Португалији, Пољској, Грчкој, Шпанији и на Кипру до највиших 2,0 у Француској.[6] Земље или подручја која имају најнижи фертилитет налазе се у развијеним деловима источне и југоисточне Азије: Сингапур, Хонгконг и Јужна Кореја.[6] Само неколико земаља је имало, за сада, довољно одржив фертилитет испод нивоа замене (понекад комбинован са другим популационим факторима као што је већа емиграција од имиграције) да би имале пад становништва, као што су Јапан, Немачка, Литванија и Украјина. Од 2020. године, стопа укупног фертилитета варирала је од 0,84 у Јужној Кореји[7] до 7,0 у Нигеру.[8]

Узроци

[уреди | уреди извор]
За више информација погледајте: Фактор фертилитета (демографија)
Мапа времена када су европске стопе фертилитета пале испод нивоа замене
Мапа земаља према сировој стопи наталитета

Високо образовање

[уреди | уреди извор]
Американци са дипломом или вишим степеном образовања по државама према Анкети америчке заједнице Бироа за попис становништва САД из 2019.

Чињеница да више људи похађа колеџе и универзитете, и да раде на стицању више постдипломских диплома, заједно са растућим трошковима образовања, у великом броју случајева значајно су допринели одлагању брака, као и рађању деце уопште, или мањег броја деце. Такође, чињеница да се повећао број жена које стичу високо образовање допринела је томе да се мањи број њих удаје млађе, ако се уопште и удају. У САД, на пример, жене чине више од половине свих студената колеџа, што је преокрет у односу на пре неколико деценија.[9]

Веза између високог образовања и рађања деце варира од земље до земље: на пример, у Швајцарској до 40. године, бездетност међу женама које су завршиле терцијарно образовање износи 40%, док је у Француској само 15%.[10] У неким земљама бездетност има дужу традицију и била је уобичајена чак и пре него што су се нивои образовања повећали, али у другима, као што су јужноевропске земље, то је недавни феномен; на пример, у Шпанији је стопа бездетности за жене старости 40–44 године у 2011. била 21,60%,[11] али историјски током 20. века била је око 10%.[10] Не показују све земље везу између ниског фертилитета и образовања: у Чешкој, међу женама рођеним 1961–1965, ниже образоване жене су чешће биле без деце него високо образоване жене.[12] У Сједињеним Државама 2022. године, жене између 15 и 50 година са дипломом постдипломских или професионалних студија имале су највишу стопу наталитета (62 рођења на 1.000 жена), док су жене између 15 и 50 година са мање од завршене средње школе имале најнижу стопу наталитета (32 рођења на 1.000 жена) међу свим нивоима образовања мајке.[13]

Општи компромис

[уреди | уреди извор]
Стопе смртности одојчади, испод 1. године, у 2013. Субсахарска Африка има највишу стопу смртности одојчади, као и највиши СУФ.

Људи су у савременом друштву склонији да снажно улажу у потребе своје деце, као што су пружање најбољег образовања, склоништа (соба само за дете), путовања, културних активности итд. У прошлости, када је дечја смртност била висока, људи су имали више деце, али су мање улагали у њих. Данас родитељи обично имају много мање сумње да ли ће дете доживети одрасло доба, па су склонији да снажно улажу у то дете. Али снажно улагање у свако дете чини ирационалним имати велики број деце — ово је „компромис квантитета и квалитета” — при чему је образовање најважнија таква квалитативна инвестиција.[14]

Економске флуктуације

[уреди | уреди извор]
За више информација погледајте: Приход и фертилитет

Раст богатства и људског развоја повезани су са фертилитетом испод нивоа замене, иако нагли пад животних услова, као што је Велика депресија, такође може смањити фертилитет.[15]

У источноевропским земљама, пад комунизма праћен је економским колапсом у многим од ових земаља 1990-их. Неке земље, попут оних које су искусиле насилне сукобе 1990-их, биле су тешко погођене. Велики број људи изгубио је посао, а масовна незапосленост, недостатак послова ван великих градова и економска неизвесност обесхрабрују људе да имају децу.[16] На пример, у Босни и Херцеговини, стопа укупног фертилитета 2016. године била је само 1,28 деце по жени.[17]

Финансијски изазови као што су повећане цене становања, забринутост око сигурности посла, трошкови подизања деце (чување деце, трошкови образовања) такође утичу на СУФ.[18]

Урбанизација

[уреди | уреди извор]

Неки сматрају да је пораст урбанизације широм света главни узрок. У новије време, становници урбаних подручја имају тенденцију да имају мање деце него људи у руралним подручјима.[19][20] Потреба за додатном радном снагом деце на фармама не односи се на становнике градова. Градови обично имају више цене некретнина, што велику породицу чини скупљом, посебно у оним друштвима где се сада очекује да свако дете има своју спаваћу собу, уместо да је дели са браћом и сестрама као што је био случај донедавно. Рурална подручја такође имају тенденцију да буду конзервативнија, са мање контрацепције и абортуса него урбана подручја.

Смањење дечјег рада

[уреди | уреди извор]
Дечји рад је уобичајен у многим деловима света.

Земље које имају високу стопу фертилитета обично су мање развијене земље, где се породице ослањају на децу да им помогну, радом као што је пољопривредни рад, чување стоке или чак плаћени рад. У таквим земљама дечји рад је прилично чест, при чему деца доносе новац кући или директно подржавају породицу кроз физички рад. Насупрот томе, у нацијама са високим приходима, дечји рад је готово универзално забрањен, а од родитеља се очекује да интензивно улажу у своју децу.[21]

Ставови о „идеалној” породици

[уреди | уреди извор]

Иако се стопе фертилитета често разматрају у смислу државних политика (нпр. финансијске бенефиције, усклађивање рада и породице итд.), дубоко укорењени друштвени ставови о томе шта чини „идеалну” породицу могу играти кључну улогу: ако родитељи не виде велике породице на позитиван начин, тешко их је „убедити” да имају много деце. У том погледу, постоје велике разлике између европских земаља: док 50,23% жена старости 15–39 година наводи да „идеална” породица има 3 или више деце у Естонији, и 46,43% то каже у Финској; само 11,3% то каже у Чешкој, и 11,39% у Бугарској.[22]

Контрацепција

[уреди | уреди извор]

Промене у контрацепцији су такође важан узрок, и један који је доживео драматичне промене у последњих неколико генерација. Легализација и широко прихватање контрацепције у развијеном свету велики је фактор у смањењу нивоа фертилитета; међутим, на пример у европском контексту где је њена распрострањеност увек била веома висока у модерној ери, чини се да стопе фертилитета нису значајно под утицајем доступности контрацепције.[23]

Иако контрацепција може смањити број нежељених рођења и допринети мањој идеалној величини породице, контрацепција не покреће смањење фертилитета нити суштински утиче на његову величину, при чему се то приписује другим факторима.[24]

Асистирана репродуктивна технологија

[уреди | уреди извор]

Доступност асистиране репродуктивне технологије (АРТ) може подстаћи одлагање рађања, јер многи парови мисле да она може решити све будуће проблеме са плодношћу.[23] Њен ефекат на стопу укупног фертилитета је изузетно мали, али државна подршка за њу је корисна за породице.[23]

Индекс људског развоја

[уреди | уреди извор]
Оквирни Индекс људског развоја за сваку земљу. За детаљније податке, погледајте списак земаља по индексу људског развоја.
  Веома висок
  Висок
  Средњи
  Низак
 
  Подаци недоступни

Индекс људског развоја (HDI) је сложена статистика показатеља очекиваног животног века, образовања и прихода по глави становника, који се користе за рангирање земаља у четири нивоа људског развоја. Земља има виши HDI када је животни век дужи, ниво образовања виши, а БДП по становнику виши. Постоји јака обрнута корелација између HDI-ја и стопе фертилитета становништва: што је виши HDI, то је нижа стопа фертилитета. Од 2016. године, земље са највишом стопом фертилитета су Бурунди, Мали, Сомалија, Уганда, Буркина Фасо, Замбија, Малави, Ангола и Авганистан; док већина земаља са високим приходима има стопе фертилитета испод нивоа замене.[6] Ово је део парадокса фертилитет-приход, јер су ове земље са високим фертилитетом веома сиромашне, и може изгледати контраинтуитивно да породице тамо имају толико деце. Обрнута веза између прихода и фертилитета названа је демографско-економским „парадоксом” због идеје да би већа средства требало да омогуће производњу више потомака, како је сугерисао утицајни Томас Малтус.

Владине политике

[уреди | уреди извор]
Огласна табла за јавне послове села Нонгчанг у Даншану, провинција Сичуан, у септембру 2005. године забележила је да се дугује 25.000 РМБ у накнадама за социјалну компензацију у 2005. години, због кршења политике једног детета. До тада је прикупљено 11.500 РМБ, тако да је требало прикупити још 13.500 РМБ.

Неке владе су покренуле програме за смањење стопа фертилитета и сузбијање раста становништва. Народна Република Кина је спроводила политику једног детета 35 година (од 1979. до 2015); ово је ублажено на политику два детета 2016. године и даље ублажено на политику три детета 2021. године.[25] Иако данас Сингапур има ниску стопу фертилитета, а влада подстиче родитеље да имају више деце јер су стопе наталитета пале испод стопе замене, 1970-их ситуација је била обрнута: влада је желела да успори и преокрене бум у рађању који је почео након Другог светског рата.

Могућност избора

[уреди | уреди извор]

На стопу укупног фертилитета такође утиче могућност избора какву породицу имати, да ли и када имати децу, као и број деце — без принуде, притиска или мешања заједнице, шире породице, државе или цркве. Ово укључује забрану пракси као што су дечји брак, присилни брак или цена невесте. У неким културама, на пример, плаћање цене невесте ствара обавезу за жену да има децу, а неуспех у томе често резултира претњама и насиљем.[26] Земље са високим приходима имају знатно ниже стопе фертилитета и повећану бездетност, јер је мања вероватноћа да ће људи који остану без деце или имају мале породице бити стигматизовани. У многим културама жене без деце трпе дискриминацију, стигму, остракизам и друштвену изолацију.[27]

Темпо ефекат

[уреди | уреди извор]
Јапан, високо развијена земља, има ниске стопе фертилитета и популацију која убрзано стари.

На стопу укупног фертилитета (СУФ) утиче феномен који се назива темпо ефекат, који описује „дисторзије услед промена у тајмингу рођења”.[28] Џон Бонгартс и Грифит Фини сугерисали су да овај темпо ефекат покреће пад измерене стопе фертилитета у развијеном свету.[29] Конкретно, тренд у развијеним земљама да се деца рађају у каснијим годинама може довести до тога да СУФ буде потцењен.[30] На пример, мерено Базом података о људском фертилитету (Human Fertility Database), СУФ прилагођен темпу у Сједињеним Државама био је изнад нивоа замене од 2,1 између 1992. и 2015. године.[31]

Врста партнерства

[уреди | уреди извор]

Студија Сједињених Држава и више земаља у Европи дошла је до резултата да жене које наставе да живе у ванбрачној заједници уместо да се удају након рођења детета имају знатно мању вероватноћу да ће имати друго дете од удатих жена у свим земљама осим оних у источној Европи.[32] Друга студија је, напротив, дошла до резултата да парови који живе у ванбрачној заједници у Француској имају једнак фертилитет као и венчани.[33]

Велико истраживање у Сједињеним Државама дошло је до резултата да су удате жене имале просечно 1,9 деце, у поређењу са 1,3 међу онима које живе у ванбрачној заједници. Одговарајући бројеви за мушкарце били су 1,7 и 1,1. Очекивало се да ће се разлика од 0,6 деце за оба пола смањити на између 0,2 и 0,3 током живота када се изврши корекција за конфундујући фактор да венчани људи имају децу раније у животу.[34] У Сједињеним Државама, они који живе у ванбрачној заједници без венчања имали су повећан фертилитет када мушкарац зарађује знатно више од жене.[35]

Родна очекивања и норме

[уреди | уреди извор]

Друштвене норме и унутар породице и у друштву у целини одређују нивое фертилитета. Квалитет партнерских односа у смислу подршке пружене жени је битан, при чему студије о фертилитету у свету са високим приходима показују везу у облику слова У између родне равноправности унутар пара и фертилитета: у земљама са веома ниским стопама фертилитета, вероватноћа да жена има друго дете јавља се у екстремима — или веома ниска родна равноправност или веома висока родна равноправност.[36] Ово се такође одражава на друштвеном нивоу: земље које нису ни довољно патријархалне да приморају жене на велике породице, нити довољно егалитарне да подстакну жене да имају више деце кроз снажну подршку (као што су субвенционисано чување деце и добра подршка запосленим мајкама), имају веома ниске стопе фертилитета, посебно међу образованим женама. Тамо где се од жена очекује да „бирају” између свог професионалног и јавног живота, или рађања деце, што је жена образованија, то је већа вероватноћа да ће изабрати прво. Снажан нагласак на домаћој улози жена у Немачкој (за разлику од Скандинавије и Француске) описан је као узрок веома ниског фертилитета у тој земљи.[37][38][39]

Историјски ефекти

[уреди | уреди извор]

Грчки историчар Полибије углавном је кривио пад хеленистичког света на ниске стопе фертилитета,[40] пишући у свом делу Историје да:

У наше време целу Грчку је погодила несташица деце и уопште пропадање становништва, због чега су градови остали без становника, а резултат је био неуспех у продуктивности, иако међу нама није било дуготрајних ратова нити озбиљних пошасти... Јер ово зло је брзо расло међу нама, и без привлачења пажње, тако што су наши људи постали изопачени страшћу за показивањем и новцем и задовољствима доконог живота, и сходно томе или се уопште нису женили, или, ако су се женили, одбијали су да подижу децу која су рођена, или највише једно или двоје од великог броја, ради тога да их оставе богатим или да их одгајају у екстравагантном луксузу.[41]

У говору римским племићима, цар Август је коментарисао ниске стопе наталитета римске елите:[42]

Ослобађамо робове углавном са циљем да од њих направимо што више грађана. Дајемо нашим савезницима удео у власти да би се наш број могао повећати; а ипак ви, Римљани изворног кова, укључујући Квинције, Валерије, Јулије, жељни сте да ваше породице и имена одједном нестану са вама.[43]

Након успостављања Римског царства, цар Август увео је законе за повећање стопа наталитета римског племства.[44]

Неки верују да не само Велика рецесија, већ и Велика депресија, можда су биле резултат пада стопа наталитета у целини. Кларенс Л. Барбер, економиста на Универзитету у Манитоби, истакао је како је потражња за становањем у САД, на пример, почела да опада 1926. године, због пада у „формирању домаћинстава” (браковима), због, како је веровао, ефеката Првог светског рата на друштво. Почетком 1929. године, потражња за становањем у САД нагло је опала, а крах берзе уследио је у октобру исте године.[45]

Покушаји повећања стопе фертилитета

[уреди | уреди извор]
За више информација погледајте: Натализам

Постојало је неколико историјских покушаја да се повећа стопа фертилитета путем наталистичких политика које покушавају да подстакну жене да имају више деце. Након успостављања Римског царства, Цезар Август увео је законе дизајниране да повећају стопу наталитета.[46][47] Мушкарци од 20 до 60 година и жене од 20 до 50 година били су законски обавезни да ступе у брак, а удовци или разведени појединци унутар релевантног старосног опсега били су обавезни да се поново венчају. Изузеци су давани онима који су већ имали троје деце у случају слободних људи и четворо у случају ослобођених робова. За политичке или бирократске функције, предност је давана онима са најмање троје законите деце. Умањена права наслеђивања чекала су оне који нису успели да се репродукују.[47]

У модерно доба, један од најснажнијих покушаја повећања СУФ-а догодио се у Комунистичкој Румунији између 1967. и 1990. године. Комунистички лидер Николаје Чаушеску усвојио је веома агресивну наталистичку политику која је укључивала забрану абортуса и контрацепције, рутинске тестове трудноће за жене, порезе на бездетност и правну дискриминацију људи без деце. Овај период је приказан у филмовима и документарцима (као што су 4 месеца, 3 недеље и 2 дана, Деца декрета). Ове политике су повећале стопе наталитета током периода спровођења политике, али је уследио пад због повећаних илегалних абортуса.[48][49] Чаушескуова политика резултирала је смрћу преко 9.000 жена због илегалних абортуса,[50] великим бројем деце смештене у сиротишта од стране родитеља који нису могли да се носе са њиховим подизањем, децом улице 1990-их (када су многа сиротишта затворена и деца завршила на улицама), и пренасељеношћу у домовима и школама. Поред тога, страхује се да ће Чаушескуове демографске политике имати веома озбиљне ефекте у будућности, јер су генерације рођене под Чаушескуом велике (посебно крајем 1960-их и 1970-их), док су оне рођене 1990-их и 2000-их веома мале. Верује се да ће ово изазвати веома озбиљан демографски шок када се претходне генерације пензионишу, јер неће бити довољно младих људи у радној снази да издржавају старије.[51][52][53] Осим Румуније, релативно слична политика ограничених репродуктивних права током тог периода постојала је и у Комунистичкој Албанији, под Енвером Хоџом.

Тренутно, многе владе пружају финансијске подстицаје за рађање више деце. То укључује пореске олакшице за запослене родитеље, побољшање пружања неге деце, смањење радног времена/рада викендом у професијама у којима доминирају жене као што је здравство и строже спровођење мера против дискриминације како би се спречило ометање изгледа за напредовање професионалних жена када узимају одсуство ради неге деце. Године 2002. Аустралија је увела Беби бонус који јесте повећао стопе наталитета у годинама одмах након тога. Стопа фертилитета се такође повећала на око 2,0 у Француској и 1,9 у Уједињеном Краљевству и неким другим севернојевропским земљама, али се о улози популационих политика у овим трендовима расправља.[54] У Италији, на пример, наталистичке политике можда су заправо обесхрабриле италијанско становништво да има више деце. Овај „широко распрострањени отпор” био је резултат тога што је италијанска влада, у једном тренутку, опорезивала самце и криминализовала абортус, па чак и контрацепцију.[55]

Европски аналитичари се надају, уз помоћ владиних подстицаја и великих промена ка породично оријентисаним политикама, да ће зауставити пад становништва и преокренути га до око 2030. године, очекујући да ће већина Европе до тада имати благи природни прираштај. Институт Ц. Д. Хау, на пример, покушава да покаже да се имиграција не може користити за ефикасно сузбијање старења становништва.[56]

Тренутни ефекти

[уреди | уреди извор]

Старење становништва може представљати економски изазов владама јер број пензионисаних грађана који примају јавне пензије расте у односу на број радника. Ово је покренуто као политичко питање у Француској, Немачкој и Сједињеним Државама где су многи људи заговарали промене политике како би се подстакле веће стопе рађања и имиграције. Анализирајући податке за 40 земаља, Ли и сарадници показују да би типично фертилитет знатно изнад замене и раст становништва били најкориснији за државне буџете. Фертилитет близу замене и стабилност становништва, међутим, били би најкориснији за животни стандард када анализа укључује ефекте старосне структуре на породице као и на владе. Фертилитет умерено испод замене и пад становништва максимизирали би животни стандард када се узме у обзир трошак обезбеђивања капитала за растућу радну снагу.[57]

Предвиђања

[уреди | уреди извор]
Види још: Старење Европе, Старење Јапана, Старење Сједињених Држава и Пензиона криза
Пројекције становништва Уједињених нација по локацији.
Напомена: вертикална оса је логаритамска и представља милионе људи.

Фертилитет испод нивоа замене не преводи се аутоматски у пад становништва због повећања очекиваног животног века и популационог моментума: недавно високе стопе фертилитета производе несразмерно младу популацију, а млађе популације имају веће стопе наталитета. Зато неке нације са фертилитетом испод нивоа замене и даље имају растућу популацију, јер је релативно велики део њихове популације још увек у репродуктивном добу. Али ако се тренд фертилитета одржи (и не компензује имиграцијом), то резултира старењем становништва и/или падом становништва. Ово се већ дешава и утиче на већину земаља Европе и Источне Азије.

Тренутне процене очекују да ће укупна стопа фертилитета у свету пасти испод нивоа замене до 2050. године.[58] Постоји неколико пројекција раста становништва након 2050. године. Одељење УН за становништво пројектује да ће се светска популација, која износи 7,8 милијарди од 2020. године, стабилизовати око 2100. године на 10,9 милијарди.[59][60] Студија из 2020. коју је објавио The Lancet од истраживача које финансира Студија глобалног оптерећења болестима промовише сценарио нижег раста, пројектујући да ће светска популација достићи врхунац 2064. године на 9,7 милијарди, а затим опасти на 8,8 милијарди 2100. године.[61] Анализа Витгенштајн центра IIASA предвиђа да ће глобална популација достићи врхунац 2070. године на 9,4 милијарде, а затим опасти на 9,0 милијарди 2100. године.[62]

Случајеви у појединачним земљама

[уреди | уреди извор]

Европска унија

[уреди | уреди извор]
Фертилитет у ЕУ је опао током 2020-их.[63]

Стопа фертилитета у Европској унији значајно је опала почетком 2020-их година.[63]

Сједињене Америчке Државе

[уреди | уреди извор]

Током двадесет година, стопа укупног фертилитета у Сједињеним Државама остала је релативно стабилна у поређењу са већим делом света.[64] Међутим, СУФ САД је опао са 2,12 у 2007. на 1,64 у 2020. години.[65]

Друге развијене земље

[уреди | уреди извор]

Неке друге развијене земље доживеле су привремена повећања стопе наталитета у првој деценији 21. века пре него што је СУФ стално опадао до најнижих нивоа свих времена у наредној деценији, укључујући Француску, која је забележила СУФ од преко 2,00 у 2008. години,[66] иако је од тада опао на 1,8 од 2020. године;[67] Уједињено Краљевство где је СУФ порастао са 1,64 у 2000. на 1,98 у 2010. години,[68] а затим опао на 1,6 у 2020;[69] Аустралију, где је стопа наталитета порасла са 1,73 у 2001.[70] на 1,93 у 2007. години[71] пре него што је опала на 1,6 у 2020. години,[72] и Нови Зеланд, где је СУФ био 2,2 у 2008. години[73] и затим опао на 1,6 у 2020. години.[74]

Израел је једина развијена земља која никада није имала фертилитет испод нивоа замене; опадајућа стопа фертилитета Арапа и Бедуина неутралисана је религиозним јеврејским групама (углавном Харедима) са стопама фертилитета вишим од просека. Поред тога, (углавном нерелигиозни) алија Јевреји из бившег СССР-а прешли су са стопе фертилитета од 1 детета по жени на просечну стопу фертилитета близу 2,2 деце по жени. Од 2023. године, стопа фертилитета Јевреја у Израелу највиша је међу земљама ОЕЦД-а.[1](https://www.timesofisrael.com/israels-birth-rate-remains-highest-in-oecd-by-far-at-2-9-children-per-woman/)[75]

Види још

[уреди | уреди извор]
Економска динамика

Напомене

[уреди | уреди извор]
  1. ^ На пример, у Уједињеном Краљевству 2001. године рођено је 304.635 дечака насупрот 290.000 девојчица, а неке од ових девојчица неће преживети до краја својих репродуктивних година. У будућности би, дакле, девојчице рођене те године морале да имају више од двоје деце свака да би замениле укупну популацију. За потпуно објашњење видети Smallwood, Steve; Chamberlain, Jessica (2005). „Replacement Fertility, What has it been and What does it mean?” (PDF). Population Trends. 119: 16—27. Архивирано (PDF) из оригинала 05. 01. 2016. г. Приступљено 20. 12. 2025. 

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Roser, Max; Rodés-Guirao, Lucas (мај 2024). „Population growth rate, 2021”. www.ourworldindata.org. Oxford, England: Our World in Data. Архивирано из оригинала 20. 5. 2024. г. Приступљено 23. 11. 2025. 
  2. ^ Kaneda, Toshiko; Greenbaum, Charlotte; Haub, Carl, ур. (октобар 2022). „2022 World Population Data Sheet”. 2022-wpds.prb.org. Washington, D.C.: Population Reference Bureau. Архивирано из оригинала 7. 10. 2022. г. Приступљено 23. 11. 2025. 
  3. ^ а б Espenshade, Thomas J.; Guzman, Juan Carlos; Westoff, Charles F. (децембар 2003). „The surprising global variation in replacement fertility”. Population Research and Policy Review. 22 (5/6): 575—583. S2CID 10798893. doi:10.1023/B:POPU.0000020882.29684.8e. . Introduction and Table 1, pp. 580
  4. ^ „Fertility rate, total (births per woman)”. The World Bank. 
  5. ^ "Figure 8: Population by Total Fertility (millions)" in World Population Prospects, the 2010 Revision. United Nations, Department of Economic and Social Affairs, Population Division (2011)
  6. ^ а б в „Fertility rate, total (births per woman)”. The World Bank. 
  7. ^ Esther Chung; Heo Jeong-won (3. 1. 2021). „Korea marks first-ever decline in registered population”. Korea JoongAng Daily. 
  8. ^ „Niger Total fertility rate - Demographics”. IndexMundi. 
  9. ^ „NCHS Pressroom - 1997 Fact Sheet - Mothers Education and Birth Rate”. Centers for Disease Control and Prevention. 24. 4. 1997. 
  10. ^ а б „SF2.5: Childlessness ” (PDF). Organisation for Economic Co-operation and Development. Архивирано из оригинала (PDF) 14. 12. 2015. г. Приступљено 15. 2. 2017. 
  11. ^ „Childlessness” (PDF). www.oecd.org. 
  12. ^ „U-shape link between education and childlessness in Hungary - a new Central European phenomenon” (PDF). demografia.hu. 
  13. ^ „Birth rate by educational attainment of mother U.S. 2022”. 
  14. ^ Haoming Liu (мај 2015). The quantity–quality fertility–education trade-off (PDF) (Извештај). IZA World of Labor — преко wol.iza.org. 
  15. ^ „Fact Sheet: The Decline in U.S. Fertility”. Архивирано из оригинала 8. 3. 2018. г. Приступљено 5. 2. 2017. 
  16. ^ Pobric, Alma; Robinson, Guy M (2015). „Population ageing and low fertility: Recent demographic changes in Bosnia and Herzegovina”. Journal of Population Research. 32: 23—43. S2CID 154600779. doi:10.1007/s12546-014-9141-5. 
  17. ^ „Europe :: Bosnia and Herzegovina”. The World Factbook. Central Intelligence Agency. 3. 11. 2021. 
  18. ^ Society at a Glance 2024: OECD Social Indicators OECD, 20 June 2024
  19. ^ Ueki T (фебруар 1995). „[Analysis of factors related to the recent decline in birth rate in Japan]”. [Nihon Koshu Eisei Zasshi] Japanese Journal of Public Health. 42 (2): 121—8. PMID 7718907. 
  20. ^ Khan HT, Raeside R (фебруар 1997). „Factors affecting the most recent fertility rates in urban-rural Bangladesh”Неопходна новчана претплата. Social Science & Medicine. 44 (3): 279—89. PMID 9004364. doi:10.1016/s0277-9536(96)00076-7. 
  21. ^ „Child Labour, Fertility and Economic Growth” (PDF). tad.colman.ac.il. Архивирано из оригинала (PDF) 26. 10. 2018. г. Приступљено 26. 10. 2018. 
  22. ^ „OECD Family Database - OECD”. 
  23. ^ а б в ESHRE Capri Workshop Group (2010). „Europe the continent with the lowest fertility”. Human Reproduction Update. 16 (6): 590—602. PMID 20603286. doi:10.1093/humupd/dmq023 Слободан приступ. 
  24. ^ Leridon, H., 2006. Demographic effects of the introduction of steroid contraception in developed countries. Human Reproduction Update, 12  (5):  603–616.
  25. ^ Qing Hua, Press (2021), 实施三孩生育政策，配套生育支持措施——解读《中共中央 国务院关于优化生育政策促进人口长期均衡发展的决定》 [Implementation of the three-child fertility policy, supporting fertility support measures - Interpretation of the "Decision of the Central Committee of the Communist Party of China and the State Council on Optimizing Fertility Policy to Promote Long-term Balanced Population Development"], People's Republic of China Government Website: Qing Hua Press, стр. 1, Приступљено 24. 4. 2025 [мртва веза]
  26. ^ Bawah, Ayaga Agula; Akweongo, Patricia; Simmons, Ruth; Phillips, James F. (1999). „Women's fears and men's anxieties: the impact of family planning on gender relations in Northern Ghana”. Studies in Family Planning. 30 (1): 54—66. PMID 10216896. doi:10.1111/j.1728-4465.1999.00054.x. hdl:2027.42/73927 Слободан приступ. Архивирано из оригинала 23. 11. 2019. г. Приступљено 23. 12. 2017.  PDF.
  27. ^ WHO (децембар 2010). „Mother or nothing: the agony of infertility”. Bulletin of the World Health Organization. 88 (12): 877—953. Архивирано из оригинала 17. 3. 2014. г. 
  28. ^ Matthijs, Koenraad; Neels, Karel; Timmerman, Christiane; Haers, Jaques (2015). Population Change in Europe, the Middle-East and North Africa: Beyond the Demographic Divide. Routledge. 
  29. ^ Bongaarts, J. (2002). „The End of the Fertility Transition in the Developed World”. Population and Development Review. 28 (3): 419—443. CiteSeerX 10.1.1.533.4803 Слободан приступ. doi:10.1111/j.1728-4457.2002.00419.x. 
  30. ^ Zeitung, Freisinnige (13. 4. 2019). „A Short Explanation of the "Tempo Effect”. Medium. Приступљено 27. 9. 2021. 
  31. ^ „Tempo-adjusted TFR”. Human Fertility Database. Приступљено 2. 9. 2024. 
  32. ^ Perelli-Harris B (2014). „How Similar are Cohabiting and Married Parents? Second Conception Risks by Union Type in the United States and Across Europe”. European Journal of Population. 30 (4): 437—464. PMC 4221046 Слободан приступ. PMID 25395696. doi:10.1007/s10680-014-9320-2. 
  33. ^ Balbo N, Billari FC, Mills M (фебруар 2013). „Fertility in Advanced Societies: A Review of Research: La fécondité dans les sociétés avancées: un examen des recherches”. European Journal of Population. 29 (1): 1—38. PMC 3576563 Слободан приступ. PMID 23440941. doi:10.1007/s10680-012-9277-y. 
  34. ^ Gladys Martinez; Kimberly Daniels; Anjani Chandra (2012). „Fertility of Men and Women Aged 15–44 Years in the United States: National Survey of Family Growth, 2006–2010” (PDF). Division of Vital Statistics, National Center for Health Statistics. 
  35. ^ Zhang, Junfu; Song, Xue (децембар 2007). „Fertility Differences between Married and Cohabiting Couples: A Switching Regression Analysis” (PDF). SSRN 1136407 Слободан приступ. doi:10.2139/ssrn.1136407. 
  36. ^ Balbo N, Billari FC, Mills M (фебруар 2013). „Fertility in Advanced Societies: A Review of Research”. European Journal of Population. 29 (1): 1—38. PMC 3576563 Слободан приступ. PMID 23440941. doi:10.1007/s10680-012-9277-y. 
  37. ^ Kate Connolly (21. 9. 2012). „Germany's birthrate is the lowest in Europe – and falling fast”. The Guardian. 
  38. ^ „Germany passes Japan to have world's lowest birth rate – study”. BBC News. 29. 5. 2015. 
  39. ^ Luke Harding (26. 1. 2006). „Germany agonises over 30% childless women”. The Guardian. 
  40. ^ Polybius. „Depopulation of Greece”. Histories. 37. Tufts. Приступљено 18. 2. 2016. 
  41. ^ Polybius (2012). Evelyn S. Shuckburgh, ур. The Histories of Polybius: Translated from the Text of F. Hultsch. Translated by Evelyn S. Shuckburgh. Cambridge University Press. стр. 510. ISBN 978-1-1080-5079-1. Приступљено 2. 11. 2013. 
  42. ^ „UNKNOWN”. Project Gutenberg. Приступљено 18. 2. 2016. 
  43. ^ Dio, Cassius (2004). Dio's Rome, Volume 4. Kessinger Publishing. стр. 86. ISBN 978-1-4191-1611-7. Приступљено 3. 11. 2013. 
  44. ^ „Ancient Rome: Administration of Rome and Italy”. Encyclopædia Britannica Online. Encyclopædia Britannica, Inc. Приступљено 17. 1. 2015. 
  45. ^ Gene Smiley. „Chapter 7: What Caused the Great Depression?” (PDF). The American Economy in the 20th Century. Page 7-1. Архивирано из оригинала (PDF) 9. 3. 2012. г. Приступљено 18. 12. 2011 — преко QC econ BBA. „Real gross housing expenditures on new units can be separated into two multiplicative components; housing starts and the real average investment per unit.  25 After estimating the determinants of each, Bolch, Fels, and McMahon examined the building hypothesis by simulating what would have been the case in each situation if a "normal" situation had occurred.  26 The result was overbuilding in the number of housing units from 1922 through 1929. They also found "overinvestment" per individual housing unit from 1921 to 1928 and conclude that excessive housing starts relative to family formation led to the sharp decline in housing construction at the end of the twenties. In their view the demographic changes in the twenties were the proximate causes of this.  In a 1978 study Clarence Barber was even more emphatic on the importance of demographic changes, suggesting that these were the ultimate explanation of the Great Depression.  27 Basing his explanation on a Harrod-Domar growth model, Barber argues that the rapid decline in the population's growth rate disturbed that equilibrium, and this rapid fall in the natural growth rate initiated the depression.” 
  46. ^ „Administration of Rome and Italy”. Encyclopædia Britannica. Encyclopædia Britannica, Inc. Приступљено 30. 9. 2019. 
  47. ^ а б Frank, Richard (1975). „Augustus' Legislation on Marriage and Children”Неопходна новчана претплата. California Studies in Classical Antiquity. 8: 41—52. JSTOR 25010681. doi:10.2307/25010681. 
  48. ^ The ESHRE Capri Workshop Group (2010). „Europe the continent with the lowest fertility”. Human Reproduction Update. 16 (6): 590—602. PMID 20603286. doi:10.1093/humupd/dmq023 Слободан приступ. 
  49. ^ Horga M, Gerdts C, Potts M (јануар 2013). „The remarkable story of Romanian women's struggle to manage their fertility”. The Journal of Family Planning and Reproductive Health Care. 39 (1): 2—4. PMID 23296845. doi:10.1136/jfprhc-2012-100498 Слободан приступ. 
  50. ^ Kligman, Gail (1995). „Political Demography: The Banning of Abortion in Ceausescu's Romania”. Ур.: Ginsburg, Faye D.; Rapp, Rayna. Conceiving the New World Order: The Global Politics of Reproduction. Berkeley, CA: University of California Press. стр. 234—255. AIDSLINE KIE/49442. 
  51. ^ „Bomba de peste 20 de ani: Ce se va intampla cand vor iesi la pensie "decreteii", cei 1,7 milioane de romani care sustin economia?”. 
  52. ^ „Pensiile "decreţeilor" sunt o bombă cu ceas. Statul le poate plăti 15% din salariu la bătrâneţe”. 
  53. ^ „Evenimentul Zilei”. Evenimentul Zilei. 
  54. ^ „Suddenly, the old world looks younger”. The Economist. 14. 6. 2007. 
  55. ^ Marchesi M (2012). „Reproducing Italians: contested biopolitics in the age of 'replacement anxiety'”. Anthropology & Medicine. 19 (2): 171—88. PMID 22889426. S2CID 21330049. doi:10.1080/13648470.2012.675043. 
  56. ^ Guillemette, Yvan; Robson, William B.P. (септембар 2006). No Elixir of Youth: Immigration Cannot Keep Canada Young (PDF). Backgrounder (Извештај). C.D. Howe Institute. Архивирано из оригинала (PDF) 14. 4. 2008. г. 
  57. ^ Lee R, Mason A (октобар 2014). „Is low fertility really a problem? Population aging, dependency, and consumption”. Science. 346 (6206): 229—34. Bibcode:2014Sci...346..229L. PMC 4545628 Слободан приступ. PMID 25301626. doi:10.1126/science.1250542. 
  58. ^ „Population, Health and Human Well-being — Demographics: Total fertility rate (dynamically generated)”. EarthTrends. World Resources Institute. Архивирано из оригинала 17. 1. 2012. г. Приступљено 13. 6. 2010. 
  59. ^ „World Population Prospects 2019”. United Nations, Dept of Economic and Social Affairs. 2019. Архивирано из оригинала 11. 12. 2020. г. Приступљено 7. 5. 2022. 
  60. ^ „World Population Prospects 2019, Population Data, File: Total Population Both Sexes, Medium Variant tab”. United Nations Population Division. 2019. Архивирано из оригинала 4. 6. 2020. г. Приступљено 7. 5. 2022. 
  61. ^ Vollset, Stein Emil; Goren, Emily; Yuan, Chun-Wei (14. 7. 2020). „Fertility, mortality, migration, and population scenarios for 195 countries and territories from 2017 to 2100: a forecasting analysis for the Global Burden of Disease Study”. Lancet. 396 (10258): 1285—1306. PMC 7561721 Слободан приступ. PMID 32679112. doi:10.1016/S0140-6736(20)30677-2. 
  62. ^ „Projected world population by level of education”. Our World In Data. 2016. 
  63. ^ а б „Record drop in children being born in the EU in 2023”. Eurostat (official website of the European Union). 7. 3. 2025. Архивирано из оригинала 6. 9. 2025. г.  ● Direct link to data: „Fertility indicators”. Eurostat. doi:10.2908/DEMO_FIND. Приступљено 13. 12. 2025. 
  64. ^ „Total Fertility Rate of the United States, History plus Forecast”. The Frederick S. Pardee Center for International Futures. University of Denver. Архивирано из оригинала 22. 2. 2014. г. Приступљено 26. 4. 2012. 
  65. ^ „Fertility Rate, Total for the United States”. FRED, Federal Reserve Bank of St. Louis. 1. 1. 1960. Приступљено 25. 5. 2022. 
  66. ^ „Tabc3 Tableau complémentaire 3 : Taux de fécondité par groupe d'âges” (на језику: француски). INSEE. 
  67. ^ „Fertility rate, total (births per woman) - France | Data”. data.worldbank.org. Приступљено 25. 5. 2022. 
  68. ^ „Births and Deaths in England and Wales, 2011 (Provisional)”. Office for National Statistics. Приступљено 13. 1. 2013. 
  69. ^ „Fertility rate, total (births per woman) - United Kingdom | Data”. data.worldbank.org. Приступљено 25. 5. 2022. 
  70. ^ „Feature Article 2: Recent Increases in Australia's Fertility”. 1301.0 - Year Book Australia, 2008. Australian Bureau of Statistics. 7. 2. 2008. 
  71. ^ „NOTES”. 3301.0 – Births, Australia, 2007. Australian Bureau of Statistics. 28. 10. 2008. Архивирано из оригинала 29. 12. 2008. г. 
    „Births registered, Summary statistics for Australia(a)”. 3301.0 – Births, Australia, 2016. Australian Bureau of Statistics. 13. 12. 2017. Архивирано из оригинала 30. 12. 2017. г. Приступљено 13. 9. 2018. „(a) Includes Other Territories. Births registered on Norfolk Island from 1 July 2016 are included in this publication for the first time.” 
  72. ^ „Fertility rate, total (births per woman) - Australia | Data”. data.worldbank.org. Приступљено 25. 5. 2022. 
  73. ^ Collins, Simon (19. 2. 2009). „Baby boom goes against mothers' advice”. The New Zealand Herald. Приступљено 14. 11. 2011. 
  74. ^ „Fertility rate, total (births per woman) - New Zealand | Data”. data.worldbank.org. Приступљено 25. 5. 2022. 
  75. ^ Yoram Ettinger (25. 7. 2008). „Demographic Optimism, Not Pessimism”. The Washington Jewish Week. Архивирано из оригинала 23. 2. 2014. г. Приступљено 13. 9. 2018 — преко The Ettinger Report. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Фертилитет_испод_нивоа_замене&oldid=30729537”