Телефон

Из Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Фиксни телефон)
Обичан фиксни телефонски апарат[1][2][3]

Телефон (из грчког: τῆλε, теле, „удаљен“ и φωνή, фоне, „звук") је уређај за комуникацију на даљину, који се користи тако што прима и преноси звук (углавном људски глас) са једног мјеста на друго и обратно.[4] Већина телефона ради тако што преноси електрични сигнал преко сложеног система телефонских мрежа који дозвољава комуникацију скоро било којег корисника телефона са скоро било којим другим.

Постоје три основна начина којим се неки корисник телефона повезује на телефонску мрежу:

  • традиционални (фиксни телефон), који је повезан кабловима са једном одређеном физичком локацијом;
  • бежични и радио-телефони, који користе или аналогне или дигиталне сигнале;
  • сателитски телефони, који користе телекомуникационе сателите; и

Постоје и VoIP везе (из енглеског Voice over IP што значи Глас преко Интернет протокола) које се користе Интернет везом.[5][6] За сада се ове везе остварују преко традиционалних бакарних парица.

Између крајњих корисника, повезивање се може вршити преко бакарног или/и оптичког влакна, микро-таласа, сателитске везе или комбинацијом ових.

Доскора, кад би се рекло телефон, углавном би се мислило на фиксни телефон. Бежични и мобилни телефони су сада устаљени широм свијета, при чему се од мобилних телефона чак очекује да ће на крају потпуно замијенити „традиционалне“, фиксне телефоне. За разлику од мобилних телефона, бежични се углавном сматрају „фиксним“ телефонима, јер имају домет углавном од неколико метара или неколико десетина метара и углавном се повезују на базну станицу која је потом повезана кабловима на фиксну телефонију.

Делови телефона[уреди]

Телефонски апарат из 1910

Делови телефона су :

  • МТК (Микротелефонска комбинација) то јест слушалица,
  • Тастатура или бројчаник, зависно од модела мада данас се све више користе телефони са тастатуром
  • и други делови

Историја[уреди]

Остаје неразјашњено ко је изумио први телефон, пошто су Антонио Меучи, Јохан Филип Рајс, Александар Бел[7][8] и остали - сви кандидати за ову титулу. Важно је запамтити да не постоји нешто попут „јединственог изумитеља телефона“. Стање телефоније какво имамо данас је резултат рада многих руку, од којих је свака помоћ била веома вриједна.

ЛБ телефони[уреди]

Бежични телефони[уреди]

Бежичне телефоне је изумио Тери Пол, 1965. године. Они се састоје од базне станице (део комплета на који се ставља слушалица) која је кабловима спојена са фиксном телефонијом, и слушалице која је радио-таласима спојена са овом базном станицом, тј. не постоји гајтан како код класичног телефона. То корисницима дозвољава да носе слушалицу без базне станице, у оквиру домета ове базне станице. Базне станице у себи садрже и пуњач акумулаторске батерије у слушалици која омогућава рад преносне слушалице, тако да бежични телефони у принципу не функционишу при нестанку струје.

Бежични телефони су у почетку користили фреквенцију од 1,7 MHz за комуникацију базе са слушалицом. Да би се побољшао квалитет и превазишли проблеми ограничености домета, ово је касније промијењено тако да се користи FM на вишим фреквенцијама 49 MHz, 900 MHz, 2,4 GHz, и 5,8 GHz. Телефони који раде на фреквенцији од 2,4GHz се често мијешају са одређеним бежичним мрежним протоколима (802.11b/g) јер користе исту фреквенцију. Данас је домет слушалице до базне станице пар стотина метара.

Мобилни телефони[уреди]

ИП телефони[уреди]

Wiki letter w.svg Овај одељак треба проширити.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. Roberts, William Lee. „A look at the evolution of the Dial Telephone”. Приступљено 15. 1. 2016. 
  2. „When Dials Were Round and Clicks Were Plentiful”. Catherine Greenman. Архивирано из оригинала на датум 2007-06-16. 
  3. „Automatic Telephone or Other Electrical Exchange”. United States Patent and Trademark Office. 
  4. Dodd, Annabel Z., The Essential Guide to Telecommunications. Prentice Hall PTR, (2002). стр. 183.
  5. Booth, C (2010). „Chapter 2: IP Phones, Software VoIP, and Integrated and Mobile VoIP”. Library Technology Reports. 46 (5): 11—19. 
  6. „VoIP”. Cambridge Dictionaries Online. 
  7. Carroll, Rory (17. 6. 2002). „Bell did not invent telephone, US rules”. The Guardian. Приступљено 25. 10. 2015. 
  8. Bruce, Robert V. (1990). Bell: Alexander Bell and the Conquest of Solitude. Ithaca, New York: Cornell University Press. стр. 419. ISBN 0-8014-9691-8. 

Литература[уреди]

  • Bruce, Robert V. (1990). Bell: Alexander Bell and the Conquest of Solitude. Ithaca, New York: Cornell University Press. стр. 419. ISBN 0-8014-9691-8. 
  • Brooks, John (1976). Telephone: The first hundred years. HarperCollins.
  • Bruce, Robert V. (1990). Bell: Alexander Graham Bell and the Conquest of Solitude. Cornell University Press. 
  • Casson, Herbert Newton. (1910) The history of the telephone online.
  • Coe, Lewis (1995). The Telephone and Its Several Inventors: A History. Jefferson, NC: McFarland & Co.
  • Evenson, A. Edward (2000). The Telephone Patent Conspiracy of 1876: The Elisha Gray – Alexander Bell Controversy. Jefferson, NC: McFarland & Co.
  • Fischer, Claude S. (1994) America calling: A social history of the telephone to 1940 (Univ of California Press, 1994)
  • Huurdeman, Anton A. (2003). The Worldwide History of Telecommunications Hoboken: NJ: Wiley-IEEE Press.
  • John, Richard R. (2010). Network Nation: Inventing American Telecommunications. Cambridge, MA: Harvard University Press.
  • MacDougall, Robert. The People's Network: The Political Economy of the Telephone in the Gilded Age. Philadelphia: University of Pennsylvania Press.
  • Mueller, Milton. (1993) "Universal service in telephone history: A reconstruction." Telecommunications Policy 17.5 (1993): 352-369.
  • Todd, Kenneth P. (1998), A Capsule History of the Bell System. American Telephone & Telegraph Company (AT&T).

Спољашње везе[уреди]