Филип Бајковић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
ФИЛИП БАЈКОВИЋ
Filip Bajkovic.jpg
Филип Бајковић
Датум рођења(1910-05-20)20. мај 1910.
Место рођењаКаиро
Египат Египат
Датум смрти15. фебруар 1985.(1985-02-15) (74 год.)
Место смртиБеоград, СР Србија
Социјалистичка Федеративна Република Југославија СФР Југославија
Професијаправник
Члан КПЈ од1932.
Учешће у ратовимаНародноослободилачка борба
СлужбаНОВ и ПО Југославије
Југословенска народна армија
Чингенерал-мајор у резерви
председник Извршног већа
НР Црне Горе
Период16. децембар 195312. јул 1962.
ПретходникБлажо Јовановић
НаследникЂорђије Пајковић
председник Скупштине
НР Црне Горе
Период12. јул 19625. мај 1963.
ПретходникБлажо Јовановић
НаследникАндрија Мугоша
Народни херој од27. новембра 1953.
Одликовања
Орден народног хероја
Орден народног ослобођења
Орден југословенске заставе
Орден партизанске звезде
Орден Републике
Орден заслуга за народ са златним венцем
Орден заслуга за народ са сребрним венцем
Орден братства и јединста
Орден за храброст
Партизанска споменица 1941.

Филип Бајковић (Каиро, 20. мај 1910Београд, 15. фебруар 1985), правник, учесник Народноослободилачке борбе, један од организатора Тринаестојулског устанка у барском срезу, друштвено-политички радник СФР Југославије и СР Црне Горе и народни херој Југославије. Био је председник Народне скупштине и председник Извршног већа СР Црне Горе.

Биографија[уреди]

Рођен је 20. маја 1910. године у Каиру у Египту, где му је отац службовао. Ускоро је са породицом дошао у Краљевину Црну Гору, где је у Грађанима код Цетиња, завичајном селу његовог оца, завршио основну школу. Затим се уписао у гимназију коју је завршио школске 1929./30. године у Цетињу. По националности је Црногорац, сељачког социјалног порекла. Детињство је провео у веома тешким материјалним условима, одвојен од оца, који се после Првог балканског рата, у коме је учествовао као добровољац, вратио у Каиро, а 1922. године тамо и умро. Као средњошколац, нарочито у старијим разредима гимназије, активно је учествовао у раду литерарне дружине „Скерлић“ и бавио се културно-уметничком и спортском активношћу.[1]

У јесен 1930. године, уписао се на Правни факултет у Београду. Неколико месеци касније, због тешких материјалних прилика, запослио се у администрацији часописа „Мисао“, где је радио неколико година и упоредо полагао испите на Правном факултету. Доласком у Београд пришао је напредној студентској омладини и укључио се у револуционарни раднички покрет. Године 1932. примљен је у чланство Комунистичке партије Југославије (КПЈ). Две године касније упућен је на партијски рад на Карабурми где је у текстилној фабрици Владе Илића формирао партијску организацију и био биран за секретара у месном спортском друштву „Београд“.[2]

Године 1935, приликом провале партијске организације у земљи, откривена је и организација на Карабурми, па је Филип Бајковић ухапшен и осуђен на годину дана строгог затвора, који је издржао у Сремској Митровици и Нишу. По изласку са робије упућен је на одслужење војног рока, када је положио и два заостала испита на Правном факултету. Од 1938. до Априлског рата 1941. године, радио је као адвокатски приправник у Београду, с тим што је 1939. године поново ухапшен због своје комунистичке делатности.[2]

Фашистички напад на Југославију априла 1941. године, затекао га је у Београду, а капитулација југословенске војске у Црној Гори. Као члан Месног комитета КПЈ Бар, учествовао је у припремама за устанак, као и у самом устанку у барском срезу. Септембра 1941. изабран је за члана Месног (среског) комитета КПЈ Цетиње, а месец дана касније и за члана Бироа Окружног комитета КПЈ Цетиње. Фебруара 1942. постао је секретар Народноослободилачког одбора за срез Цетињски, а два месеца касније заменик политичког комесара Ловћенског партизанског одреда. На тој је дужности остао све до формирања Четврте црногорске пролетерске бригаде у којој је преузео дужност заменика политичког комесара Петог батаљона.[2]

Крајем 1942. године премештен је у Прву пролетерску бригаду за руководиоца Политодела бригаде, а у другој половини 1943. године одређен је за инструктора Централног комитета КПЈ за партијске школе у јединицама и на терену Далмације и Босне. Половином 1944. године ступио је на дужност у ОЗН-у за Југославију. Нешто касније, док су се водиле борбе за ослобођење Београда, учестововао је у организовању ОЗН-е за Војводину.[2]

Након ослобођења наставио је да ради у ОЗН-и за Југославију, где је 1948. године добио чин генерал-мајора и дужност помоћника министра за питање кадрова. Априла 1951. године, премештен је у Црну Гору, где је у међувремену до 1963. године обављао дужности:[2]

У истом периоду, почев од 1953. године, био је посланик у Скупштини Црне Горе и Савезној народној скупштини и члан Политбироа Централног комитета КП Црне Горе.

Од 1963. године вршио је дужности у Београду:[2]

Умро је 15. фебруара 1985. године у Београду. Сахрањен је 17. фебруара у Грађанима код Цетиња.[3]

Носилац је Партизанске споменице 1941. и осталих страних и југословенских одликовања, међу којима су Орден народног ослобођења, Орден југословенске заставе и др. Орденом народног хероја одликован је 27. новембра 1953. године.[2]

Референце[уреди]

  1. ^ Народни хероји 1982, стр. 52.
  2. 2,0 2,1 2,2 2,3 2,4 2,5 2,6 Народни хероји 1982, стр. 53.
  3. ^ Недељна Борба 16-17. фебруар 1985, бр. 47-48, 9. стр.

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]