Пређи на садржај

Филип II Македонски

С Википедије, слободне енциклопедије
Уколико сте тражили другу особу, погледајте чланак Филип II.
Филип II
Филип II Македонски
Лични подаци
Датум рођења382. п. н. е.
Место рођењаВергина,
Датум смрти336. п. н. е.
Место смртиВергина,
СупружникАудата, Phila of Elimeia, Никесиполида, Филина, Олимпијада, Meda of Odessa, Клеопатра Еуридика
ПотомствоФилип III Аридеј, Тесалоника, Александар Велики, Кинана, Клеопатра, Europa, Caranus
РодитељиАминта III
Еуридика I
ДинастијаАргијади
ПретходникПердика III
НаследникАлександар Велики

Филип II Македонски[1] (грч. Φίλιππος Β΄ της Μακεδονίας) (382—336. п. н. е.) је био краљ Македоније од 359. до 336. п. н. е.[2] Успон Македоније, од краљевства на ободу класичне Грчке, до силе која ће доминирати Античком Грчком у року мањем од 25 година, је углавном било захваљујући Филиповом карактеру и политици.[3] Био је отац Александра Великог и члан владајуће династије Аргијада, која је основала краљевство Македонаца.

Македонија је стекла превласт над Грчком током владавине Филипа II преображајем македонске војске, укључујући стварање македонске фаланге, употребе тактике комбинованог ратовања и његове употребе опсадних справа и артиљеrије, као и кроз успешну дипломатију и брачне савезе. Након победе над грчким полисима Атином и Тебом у бици код Херонeје 338. п. н. е, Филип II је преузео напоре за оснивање савеза грчких држава познатог као Коринтски савез, са њим као врховним вођом,[4] за планирану инвазију на Ахеменидско царство. Међутим, његово убиство које је извршио његов телохранитељ Паусанија из Орестиде, је довело до тренутног наслеђивања његовог сина Александра, који ће напасти Ахеменидско царство уместо свог оца.

Биографија

[уреди | уреди извор]

Младост

[уреди | уреди извор]

Филип је рођен 383. или 382. године п. н. е. и био је најмлађи син краља Аминте III и Еуридике из Линкестиде.[5][6] Имао је два старија брата, Александра II и Пердику III, као и сестру по имену Еуриноја.[7][8] Аминта се касније оженио другом женом, Гигејом, са којом је имао три сина, Филипову полубраћу Архелаја, Аридеја и Менелаја.[9]

Након атентата на Александра II, Птоломеј из Алора је послао Филипа као таоца у Илирију. [10] Филип је касније био заточен у Теби (око 368 . п. н. е.), који је у то време био водећи град Грчке. Док је био у Теби, Филип је добио војно и дипломатско образовање од Епаминонде и живео је са Паменом, који је био ватрени заговорник Свете чете Тебе .

Филип се 364. п. н. е. вратио у Македонију. Филипов други брат, краљ Пердика III, погинуо је у бици против Илира, вероватно у мају 359. п. н. е.[11] Пре одласка, Пердика је именовао Филипа за регента свом малолетном сину Аминти IV, али је Филип успео да преузме краљевство за себе. [12]

Филипове војне вештине и експанзионистичка визија Македоније донели су му рани успех. Прво је морао да реши проблеме са македонском територијом. Ова тешка ситуација се знатно погоршала поразом Македоније од Илира, борбом у којој је и сам краљ Пердика погинуо. Пеоњани и Трачани су опљачкали и напали источне регионе Македоније, док су се Атињани искрцали код Метонија на обали са контингентом под командом македонског претендента Аргеја II.

Војна каријера

[уреди | уреди извор]
За више информација погледајте: Успон Македоније

Побољшања у војсци

[уреди | уреди извор]
За више информација погледајте: Старомакедонска војска, Македонска фаланга, Пратилачка коњица и Хипасписти

Филип је потиснуо Пеоњане и Трачане обећавајући данак и победио је 3.000 атинских хоплита (359. п. н. е.). Тренутно слободан од својих противника, сконцентрисао се на јачање свог унутрашњег положаја и, пре свега, своје војске.

По доласку на власт Македонија је била слаба држава са неефикасном војском и многим непријатељима(пре свега Илирима и Трачанима који су упадали на територију Филипове државе). Филип II је значајно допринео македонској војсци. Филип је кренуо са реформом војске, пре свега је реформисао коњицу повећао њен број (повећао број племства), као увођење нове формације коју су коњаници користили. Коњица, која је била главни извор снаге војске, порасла је са 600 од времена битака са Илирима на 4.000 до 334. п. н. е. [13] Дисциплина и обука војника су се такође повећале, а македонским војницима под Филипом је пружена могућност унапређења и награда и бонуса за изузетну службу. Поред ових промена, Филип је створио македонску фалангу, пешадијску формацију која се састојала од војника наоружаних сарисом. Филипу се приписују заслуге за додавање сарисе македонској војсци, где је убрзо постала уобичајено оружје које је користила већина војника. Македонски хоплити нису били, до Филипа, квалитетно обучени и опремљени као код других Грка. Увео је ново оружје- сарису, копље дужине од 4 метра и кренуо са тренирањем 4000 пешака, да би се временом број фалангита повећао. Разлика у односу на класичну фалангу (фаланга је, према изворима све што се бори у збијеној формацији од штитова и један човек до другог, разлика код македонске фаланге јесте лакша опрема и сариса-копље од 4 метра, док је класичан хоплит носио дору-копље од 2 метра дужине). Македонска фаланга се борила у основним јединицама (синтагмама) од по 256 људи. Сматра се да је на Филипа утицао Ипикрат (који је увео реформе код Атињана које се тичу пешадије, као и копље од 3,6 метра), као и Пелопида (беотарх и тебански генерал). Македонски пешак опремљен сарисом носи је мањи штит (тежак аспис заменила је округла пелта), а бронзани оклоп (thorax) на грудима мења линоторакс, лаки кожнени оклоп.[13] [14]

Рана војничка каријера

[уреди | уреди извор]

Следеће године (358. п. н. е.), Филип је чуо да је пеонски краљ, Агис, умро. Искористивши њихов политички неред и прелаз власти, Филип је повео своју војску у Пеонију, где је победио Пеоњане . Затим је натерао племе да се закуне на верност Македонији. [14]

Филип се оженио Аудатом, ћерком или унуком илирског краља Бардилиса . Међутим, овај брак га није спречио да крене против Илира 358. године п. н. е. и победи их у бици код долине Еригон 357. године п. н. е, у којој је погинуло око 7.000 Илира. Овим потезом, Филип је учврстио своју власт у унутрашњости све до Охридског језера и стекао наклоност Епираца. [14]

Након што је осигурао западне и јужне границе Македоније, Филип је 357. године п. н. е. опсео Амфипољ. Атињани нису успели да освоје Амфипољ, који је контролисао руднике злата на планини Пангејон, па је Филип постигао споразум са Атином да им изда град у закуп након освајања, у замену за Пидну (коју је Македонија изгубила 363. године п. н. е.). Међутим, након освајања Амфипоља, Филип је заузео Пидну за себе и задржао оба града 357. године п. н. е). Атина му је убрзо објавила рат, и као резултат тога, Филип је склопио савез Македоније са Халкидским савезом Олинта. Након тога је освојио Потидеју, овог пута одржавши реч и препустивши је Савезу 356. године п. н. е. [15]

Новац западноодриског краља Цетрипориса, кога је Филип покорио крајем 350-их

Филип се 357. п. н. е. оженио епирском принцезом Олимпијадом, која је била ћерка Неоптолема I, краља Молошана. Александар је рођен 356. п. н. е., исте године када је Филипов тркачки коњ победио на Олимпијским играма. [14]

Током 356. године пре нове ере, Филип је освојио град Кренид и променио му име у Филипи. Затим је тамо успоставио моћан гарнизон како би контролисао руднике, који су давали велики део злата које је касније користио за своје походе. У међувремену, његов генерал Парменион је поново победио Илире. [14]

Филип је 355–354. п. н. е. опсео Метон, последњи град на Термајском заливу који је контролисала Атина. Током опсаде, Филип је повређен у десно окo, које му је касније хируршки одстрањено. [16] [а] Упркос доласку две атинске флоте, град је пао 354. п. н. е. Филип је такође напао Абдеру и Маронеју, на трачкој обали (354–353. п. н е).

Трећи свети рат

[уреди | уреди извор]
Мапа територије под хегемонијом Филипа II

Филипово учешће у Трећем светом рату (356–346. п. н. е.) почело је 354. п. н. е. На захтев Тесалијске лиге, Филип и његова војска су отишли у Тесалију како би освојили Пагасу, што је довело до савеза са Тебом. Годину дана касније, 353. п. н. е., Филип је поново замољен да помогне у бици, али овог пута против тиранина Ликофрона кога је подржавао Ономарх . Филип и његове снаге су напале Тесалију, победивши 7.000 Фокиђана и приморавши Фаила, Ономарховог брата, да оде. [17]

Исте године, Ономарх и његова војска победили су Филипа у две узастопне битке. Филип се вратио у Тесалију следећег лета, овог пута са војском од 20.000 пешадинаца, 3.000 коњаника и додатном подршком снага Тесалијске лиге. У бици на Крочком пољу, 6.000 Фокиђана је убијено, а 3.000 је заробљено, и касније се удављено. Ова битка је Филипу донела огроман углед, као и слободно заузимање Фере . Постављен је за вођу (архонта) Тесалијске лиге и могао је да заузме Магнезију и Перабију, што је проширило његову територију до Пагаса. [17] Филип није покушао да напредује у централну Грчку јер су Атињани, немоћни да стигну на време да бране Пагасу, заузели Термопиле.

Још увек није било непријатељстава са Атином, али су Атини претили Македонци. Од 352. до 346. године п. н е. Филип није поново ишао на југ. Био је активан у завршетку покоравања балканског брдовитог подручја на западу и северу и у смањењу територије грчких градова на обали све до Хебра . Главном од ових приобалних градова, Олинту, Филип је наставио да изјављује пријатељство све док суседни градови нису били у његовим рукама. [18]

Златник са портретом Филипа без браде датира из времена владавине његовог сина Александра, са којим показује изузетну сличност, као и са богом Аполоном.

Филип је 348. п. н. е. започео опсаду Олинта, који је, поред стратешког положаја, био дом његовој полубраћи, Аридеју и Менелају, претендентима на македонски престо. Олинт је у почетку био у савезу са Филипом, али је касније ступио у савез са Атином. Међутим, Атина није учинила ништа да помогне граду јер су њене експедиције биле заустављене због побуне на Еубеји. Македонски краљ је освојио Олинт 348. п. н. е. и сравнио град са земљом. Иста судбина задесила је и друге градове на Халкидском полуострву, што је резултирало распадом Халкидског савеза . [19]

Пошто су Македонија и суседни региони сада били чврсто учвршћени, Филип је прославио своје Олимпијске игре у Дијуму. Филип је 347. п. н. е. напредовао у освајању источних области око Хебра и приморао на покорност трачког принца Керсоблепта. Успешно се 346. п. н. е. умешао у рат између Тебе и Фокиђана, али су се његови ратови са Атином повремено настављали. Међутим, Атина је понудила мировне преговоре за мир, и када је Филип поново кренуо на југ, мир је склопљен у Тесалији.

Каснији походи (346–336. п. н. е.)

[уреди | уреди извор]
Statue of Philip II, 350–400 AD.
Статуа Филипа II, 350–400. Рхеинисцхес Ландесмусеум Триер

Са кључним грчким градовима-државама у покорности, Филип II се обратио Спарти, упозоравајући их: „Ако нападнем Лаконију, истераћу вас.“ [20] Лаконски одговор Спартанаца био је једна реч: „Ако.“ Филип је наставио са инвазијом на Лаконију, опустошио је већи део и протерао Спартанце из разних делова. [21]

Филип је 345. п. н. е. водио тежак поход против Ардијајаца, под њиховим краљем Плевратом I, током којег је Филип тешко рањен у потколеницу десне ноге од стране ардијанског војника.

Филип је 342. п. н. е, повео војну експедицију на север против Скита, освојивши трачко утврђено насеље Еумолпију, којем је дао своје име, Филипополис (данашњи Пловдив).

Филип је 340. п. н. е. започео опсаду Перинта, а 339. п. н. е. започео је још једну опсаду града Византиона. Пошто су обе опсаде пропале, Филипов утицај на Грчку је био угрожен. Поново је успешно успоставио своју власт у Егеју поразивши савез Тебанаца и Атињана у бици код Херонеје 338. п. н. е, а исте године уништио је Амфису јер су становници незаконито обрађивали део Крисајске равнице која је припадала Делфима. Ове одлучне победе довеле су до тога да Филип буде признат за војног вођу Коринтске лиге, грчке конфедерације удружене против Персијског царства, 338/7. п. н. е. [20] [21] Чланови лиге су се сложили да никада неће ратовати једни против других, осим ако то није било ради сузбијања револуције. [20]

Азијска кампања (336. п. н. е.)

[уреди | уреди извор]
Сребрна тетрадрахма датира из времена владавине Филипа II. Obv. : лауреатска глава Зевса окренута удесно; rev. : младић на коњу који напредује удесно. Легенда на врху гласи ΦΙΛΙΠΠΟΥ (Филипа) и дефинитивно га приказује као грчког монарха. [20] [22] [23]

Филип II се прилично рано укључио у борбу против Ахеменидског царства. Од око 352. године п. н. е. подржавао је неколико персијских противника Артаксеркса III, као што су Артабаз II, Аминапа или персијски племић по имену Сисин, примајући их на неколико година као изгнанике на македонском двору.[24][25][20][26] Због тога је добро познавање персијских прилике и можда је чак утицало на неке од његових иновација у управљању македонском државом.[24] Александар је такође био упознат са овим персијским изгнаницима током младости. [25] [27]

Филип II је 336. п. н. е. е., послао Пармениона, са Аминтом, Андроменом и Аталом, и војску од 10.000 људи у Малу Азију да се припреме за инвазију ради ослобађања Грка који живе на западној обали и острвима од власти Ахеменида.[28][29] У почетку је све ишло добро. Грчки градови на западној обали Анадолије су се побунили док није стигла вест да је Филип убијен и да га је наследио млади син Александар. Македонци су били деморалисани Филиповом смрћу и потом су их Ахемениди под командом плаћеника Мемнона са Родоса поразили близу Магнезије.[29][28]

Убиство

[уреди | уреди извор]
Приказ Филиповог убиства од стране Паусаније у „Причи о највећим народима“ (око 1900 )

Краљ Филип је убијен у октобру 336. године п. н. е. (можда 25. октобра) [11] [30] у Еги, древној престоници македонског краљевства. Филип и његов краљевски двор су се окупили како би прославили брак Александра I од Епира и Клеопатре Македонске, Филипове кћерке са његовом четвртом женом Олимпијадом. Док је Филип улазио у градско позориште, био је незаштићен како би изгледао приступачан грчким дипломатама и достојанственицима који су били присутни у том тренутку. Филипу је изненада пришао Паусанија из Орестиде, један од његових седам телохранитеља, који је такође био – према Диодору – његов љубавник, [31] и избоден је ножем у ребра. Након што је Филип убијен, убица је одмах покушао да побегне и стигне до својих саучесника, који су га чекали са коњима на улазу у Егу. Убицу су прогонила још тројица Филипових телохранитеља, а током потере, његов коњ се спотакао о лозу. Накнадно су га телохранитељи изболи на смрт. [32]

Тројица синова Аеропа из Линкестиде, заповедника кога је Филип осрамотио, такође су осумњичена да су учествовали у завери као Паусанијини саучесници. Два брата, Арабеј и Херомен, су погубљени, док је трећи син, Александар из Линкестиде, помилован.[30]

Разлоге за атентат је тешко утврдити. Било је контроверзи чак и међу античким историчарима; једини познати сачувани оновремени извештај јесте Аристотелов, који једноставно наводи да је Филип убијен зато што су Паусанију осрамотили Атал и његови пријатељи. [30] Атал је био стриц Филипове жене Клеопатре (преименоване у Еуридику након удаје).

Педесет година касније, историчар Клитарх је проширио и улепшао причу. Вековима касније, ову верзију су пропагирали Диодор Сицилијски и други историчари који су се ослањали на Клитарха. Према шеснаестој књизи Диодорове историје, [30] Паусанија из Орестиде је био Филипов љубавник, али је постао љубоморан када је Филип скренуо пажњу на млађег човека, такође по имену Паусанија. Провокације старијег Паусаније према новом љубавнику су довеле да млађи Паусанија намерно погине у бици, што је окренуло његовог пријатеља Атала против старијег Паусаније. Атал се осветио тако што је на јавној вечери напио Паусанију из Орестиде, а затим га силовао.[33]

Када се Паусанија пожалио Филипу, краљ се осећао неспособним да казни Атала, јер је хтео да га пошаље у Азију са Парменионом да успоставе мостобран за инвазију коју је планирао. Такође, Филип се недавно оженио Аталовом нећаком, Клеопатром Еуридиком. Уместо да казни Атала, Филип је покушао да смири Паусанију тако што га је уздигао у своју личну телохранитељску службу. Паусанија је тада, изгледа, преусмерио своју жељу за осветом на човека који није успео да освети његову повређену част и сходно томе планирао да убије Филипа. Неко време након наводног силовања, док је Атал био у Азији борећи се против Персијанаца, спровео је свој план у дело.[33]

Други историчари (нпр. Јустин 9.7) сугерисали су да су Александар и/или његова мајка Олимпијада били барем упознати са интригом, ако не и сами подстрекачи. Олимпијада изгледа да је била све само не дискретна у исказивању своје захвалности Паусанији, према Јустиновом извештају. Он пише да је Олимпијада исте ноћи по повратку из прогонства ставила круну на тело убице, а касније подигла хумку над његовим гробом и наредила да се сваке године приносе жртве у знак сећања на Паусанију. [30]

Неки савремени историчари тврде да ниједан од извештаја није вероватан: Они кажу да у случају Паусаније, наводни мотив за злочин тешко да делује адекватно. Штавише, тврде да уплитање Александра и Олимпијаде у заверу делује лажно, јер би поступање на начин на који су поступили захтевало од њих да поступају са невероватним степеном дрскости пред војском чији су припадници били лично лојални Филипу. Оно што је, чини се, забележено су једноставно сумње које су природно биле усмерене ка особама које су имале највише користи од атентата; међутим, њихови поступци као одговор на убиство тешко да су доказ њихове кривице у погледу самог злочина, без обзира на то колико су касније могли деловати саосећајно.[34]

Историчар Данијел Огден је приметио да ако је постојала сексуална страна убиства, „онда се оно може контекстуализовати у том погледу у односу на познате хомосексуалне везе на и око македонског двора“ и да су, према Аристотелу, краљеубиство Архелаја I Македонског извршили његови бивши еромени, Кратер и Хеленократ из Ларисе. [30]

Каква год да је била стварна позадина атентата, он је могао имати огроман утицај на касније светске догађаје, далеко изнад онога што су завереници могли да предвиде. Како тврде неки савремени историчари, да је старији и стабилнији Филип био тај који је водио рат против Персије, можда би био задовољан релативно умереним освајањима, нпр. претварањем Анадолије у македонску провинцију, и, за разлику од свог сина Александра, не би желео да инсистира на свеобухватном освајању Персије и даљим кампањама у Индији. [34]

Бракови и породица

[уреди | уреди извор]
Roman medallion of Olympias, the fourth wife of Philip II and mother of Alexander the Great. From the Museum of Thessaloniki.
Римски медаљон Олимпијаде, четврте жене Филипа II и мајке Александра Великог (Музеј у Солуну)

Краљеви Македоније су практиковали полигамију. Филип II је током свог живота имао седам жена, које су све биле чланице краљевских породица из страних династија, а све су сматране краљицама, што је и њихову децу чинило делом краљевске породице. [35] Датуми Филипових вишеструких бракова и имена неких од његових жена су спорни. Испод је редослед бракова:

Гробница Филипа II у Еги

[уреди | уреди извор]
Види још: Сунце из Вергине
Велика хумка у Еги

Грчки археолог Манолис Андроникос је 1977. започео ископавања Велике хумке у Еги [37] [38] близу данашње Вергине, престонице и места сахране македонских краљева, и открио да су две од четири гробнице у хумци нетакнуте од античких времена. Штавише, ове две, а посебно гробница II, садржале су баснословна блага и предмете високог квалитета и софистицираности.[39][40]

Иако је током годинама било много расправа, [37] како се сумњало у време открића, испоставило се да је гробница II место сахране Филипа II, што указују многе карактеристике, укључујући и потколенице, од којих је једна била обликована тако да одговара нози са погрешно поравнатом тибијом (забележено је да је Филип II сломио тибију). Такође, остаци лобање показују оштећење десног ока узроковано продором предмета (историјски забележено да је то била стрела).[41]

Два научника која су проучавала неке од костију су 2015. године тврдила да је Филип сахрањен у гробници I, а не у гробници II. [42] На основу старости, анкилозе колена и рупе која одговара продорној рани и хромости коју је Филип претрпео, аутори студије су идентификовали остатке из гробнице I у Вергини као остатке Филипа II. Гробница II је уместо тога у студији идентификована као гробница краља Аридеја и његове жене Еуридике II. [42] Грчко Министарство културе одговорило је да је ова тврдња неоснована и да археолошки докази показују да анкилотично колено припада другом телу које је бачено или стављено у Гробницу I након што је ова опљачкана, вероватно између 276/5. и 250. године п. н. е. [37] Поред тога, теорија да је гробница I припадала Филипу II раније се показала као нетачна. [41]

Новија истраживања дају убедљиве доказе да Гробница II садржи посмртне остатке Филипа II и његове трачке супруге, Меде. [37] То би значило да би величанствена зидна слика од 5,6 метара изнад улаза могла бити сцена лова која приказује Филипа и Александра . [38]

  • Entrance to the tomb
    Улаз у гробницу
  • The golden larnax containing the king's bones
    Златни ларнакс који садржи краљеве кости
  • Philip II's bronze greaves
    Бронзане потколенице Филипа II
  • Remains of the funeral pyre and banquet
    Остаци погребне ломаче и банкета
  • Gold Gorgon Head from Philip's cuirass (breastplate)
    Златна глава Горгоне са Филиповог оклопа (напрсника)
  • The gilded silver diadem of Philip II, found in his tomb at Vergina.
    Филипова позлаћена сребрна дијадема
  • Ivory plaque depicting a boar from the footrest of the funeral couch
    Плочица од слоноваче са приказом вепра са ослонца за ноге погребног одра
  • Portrait of Philip carved in Ivory
    Портрет Филипа резбарен у слоновачи

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Worthington 2008
  2. ^ Cosmopoulos, Michael B. (1992). Macedonia: An Introduction to its Political History. Winnipeg: Manitoba Studies in Classical Civilization. стр. 30. 
  3. ^ Zacharia 2008, Simon Hornblower, "Greek Identity in the Archaic and Classical Periods", pp. 55–58
  4. ^ Diodorus Sicilus, Book 16, 89.[3] «διόπερ ἐν Κορίνθῳ τοῦ κοινοῦ συνεδρίου συναχθέντος διαλεχθεὶς περὶ τοῦ πρὸς Πέρσας πολέμου καὶ μεγάλας ἐλπίδας ὑποθεὶς προετρέψατο τοὺς συνέδρους εἰς πόλεμον. τέλος δὲ τῶν Ἑλλήνων ἑλομένων αὐτὸν στρατηγὸν αὐτοκράτορα τῆς Ἑλλάδος μεγάλας παρασκευὰς ἐποιεῖτο πρὸς τὴν ἐπὶ τοὺς Πέρσας στρατείαν...καὶ τὰ μὲν περὶ Φίλιππον ἐν τούτοις ἦν»
  5. ^ Hammond 1979, стр. 204.
  6. ^ Müller 2010, стр. 166–167.
  7. ^ Worthington 2014, стр. 25.
  8. ^ Carney 2000, стр. 39–40.
  9. ^ Carney 2000, стр. 46–47.
  10. ^ Green, Peter (2013). Alexander of Macedon, 356–323 B.C.: A Historical Biography. Berkeley: University of California Press. стр. 48. ISBN 978-0520954694. 
  11. ^ а б Hammond, N. G. L. (1992-12-21). „The Regnal Years of Philip and Alexander”. Greek, Roman, and Byzantine Studies (на језику: енглески). 33 (4): 355—373. ISSN 2159-3159. 
  12. ^ Green, Peter (2013). Alexander of Macedon, 356–323 B.C. : A Historical Biography. Berkeley: University of California Press. стр. 53. ISBN 978-0520954694. 
  13. ^ а б Hatzopoulos, Miltiades B. (1980). Philip of Macedon. Athens: Ekdotike Athenon S.A. стр. 59. 
  14. ^ а б в г д „The Professionalization of the Macedonian Military”. The Macedonian Conquest of Persia. Penn State University. Архивирано из оригинала 4. 4. 2023. г. Приступљено 2. 3. 2021. 
  15. ^ Hammond 1994, стр. 30–31.
  16. ^ Rico-Avello (1950). „Diseases and physicians in the life of Philip II”. Rev Sanid Hig Publica (Madr). 24 (11–12): 817—867. PMID 14816808. 
  17. ^ а б Hammond 1994, стр. 46–48.
  18. ^  Једна или више претходних реченица укључује текст из публикације која је сада у јавном власништву: Chisholm, Hugh, ур. (1911). „Philip II., king of Macedonia”. Encyclopædia Britannica (на језику: енглески) (11 изд.). Cambridge University Press. 
  19. ^ Hammond 1994, стр. 51–52.
  20. ^ а б в г д Plutarch; W.C. Helmbold. „De Garrulitate”. Perseus Digital Library. Tufts University. Архивирано из оригинала 5. 5. 2021. г. Приступљено 5. 5. 2021. „ἂν ἐμβάλω εἰς τὴν Λακωνικήν, ἀναστάτους ὑμᾶς ποιήσω” 
  21. ^ а б Cartledge, Paul (2002). Sparta and Lakonia : a regional history, 1300–362 B.C. (2nd изд.). New York: Routledge. стр. 273. ISBN 0-415-26276-3. „Philip laid Lakonia waste as far south as Gytheion and formally deprived Sparta of Dentheliatis (and apparently the territory on the Messenian Gulf as far as the Little Pamisos river), Belminatis, the territory of Karyai and the east Parnon foreland.” 
  22. ^ Worthington 2008:"... not much need to be said about the Greekness of ancient Macedonia: it is undeniable".
  23. ^ Christesen & Murray 2010, стр. 428–429: "Since it is now widely acknowledged that Macedonians were from the outset linguistically and culturally Greek and since there is already a vast literature on Greek religion, ..."
  24. ^ а б Morgan, Janett (2016). Greek Perspectives on the Achaemenid Empire: Persia Through the Looking Glass (на језику: енглески). Edinburgh University Press. стр. 271. ISBN 978-0-7486-4724-8. 
  25. ^ а б Cawthorne, Nigel (2004). Alexander the Great (на језику: енглески). Haus Publishing. стр. 42—43. ISBN 978-1-904341-56-7. 
  26. ^ Jensen, Erik (2018). Barbarians in the Greek and Roman World (на језику: енглески). Hackett Publishing. стр. 92. ISBN 978-1-62466-714-5. 
  27. ^ Carney 2000, стр. 101.
  28. ^ а б Briant, Pierre (2002). From Cyrus to Alexander: A History of the Persian Empire (на језику: енглески). Eisenbrauns. стр. 817. ISBN 978-1-57506-120-7. 
  29. ^ а б Heckel, Waldemar (2008). Who's Who in the Age of Alexander the Great: Prosopography of Alexander's Empire (на језику: енглески). John Wiley & Sons. стр. 205. ISBN 978-1-4051-5469-7. 
  30. ^ а б в г д ђ Parise, Frank (2002). The book of calendars. Piscataway, NJ: Gorgias Press. стр. 10. ISBN 978-1-931956-76-5. 
  31. ^ Antela-Bernárdez, Borja (2012). „Philip and Pausanias: A Deadly Love in Macedonian Politics”Неопходна новчана претплата. The Classical Quarterly (на језику: енглески). 62 (2): 859. ISSN 0009-8388. doi:10.1017/S0009838812000365. 
  32. ^ Wells, H. G. (1961) [1937]. The Outline of History: Volume 1. Doubleday. стр. 282. „The murderer had a horse waiting, and would have got away, but the foot of his horse caught in a wild vine, and he was thrown from the saddle by the stumble, and slain by his pursuers.” 
  33. ^ а б Diodorus Siculus. „The Library of History”. 16.91–95. Архивирано из оригинала 4. 3. 2010. г. 
  34. ^ а б Hatzopoulos, Miltiades B. (1980). Philip of Macedon. Athens: Ekdotike Athenon S. A. стр. 170—175. 
  35. ^ Hammond 1994, стр. 1.
  36. ^ Carney 2006, стр. xiii.
  37. ^ а б в г „Overview of the scientific research”. www.aigai.gr. Архивирано из оригинала 19. 10. 2021. г. Приступљено 22. 3. 2022. 
  38. ^ а б Worthington, Ian (2004). Alexander the Great: Man and God (на језику: енглески). Routledge (објављено 2014). стр. 48. ISBN 978-1-317-86645-9. Архивирано из оригинала 22. 3. 2022. г. Приступљено 22. 3. 2022. „As the centuries passed, the location of Philip's tomb was forgotten, as indeed was the site of ancient Aegae. In 1977 the Greek archaeologist Manolis Andronikos excavated a large tumulus at Vergina, which N.G.L. Hammond identified with Aegae.” 
  39. ^ National Geographic article outlining recent archaeological examinations of Tomb II Архивирано 1 август 2018 на сајту Wayback Machine.
  40. ^ Gage, Joan (25. 12. 1977). „Treasures from a Golden Tomb”. The New York Times. Архивирано из оригинала 6. 5. 2023. г. Приступљено 6. 5. 2023. 
  41. ^ а б Musgrave, Jonathan; Prag, A. J. N. W.; Neave, Richard; Fox, Robin Lane; White, Hugh (8. 8. 2010). „The Occupants of Tomb II at Vergina. Why Arrhidaios and Eurydice must be excluded”. International Journal of Medical Sciences. 7 (6): s1—s15. doi:10.7150/ijms.7.s1 (неактивно 12. 7. 2025). Архивирано из оригинала 23. 3. 2023. г. Приступљено 27. 1. 2023 — преко www.medsci.org. 
  42. ^ а б Antonis Bartsiokas; et al. (20. 7. 2015). „The lameness of King Philip II and Royal Tomb I at Vergina, Macedonia”. Proceedings of the National Academy of Sciences of the United States of America. 112 (32): 9844—48. Bibcode:2015PNAS..112.9844B. PMC 4538655 Слободан приступ. PMID 26195763. doi:10.1073/pnas.1510906112 Слободан приступ. 

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Македонски краљеви
359—336. п. н. е.


Грешка код цитирања: Постоје ознаке <ref> за групу с именом „lower-alpha“, али нема одговарајуће ознаке <references group="lower-alpha"/>

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Филип_II_Македонски&oldid=30882723”