Филм у Италији

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Моника Белучи, најпопуларнија италијанска глумица

Први филм Италији приказан је неколико месеци после прве пројекције браће Лимијер. Трајао је пар секунди а приказан је Папа Лео XIII како даје благослов камери. Од тада се филмска уметност у Италији развијала веома брзо. Бенито Мусолини је 1937. године отворио филмски студио Чинечита, који је био европски пандан Холивуду. Године 1961. Софија Лорен је освојила Оскар за најбољу главну глумицу, и тако постала прва особа која је добила ову награду а да у филму није говорила енглески.

1900—1929: Почеци[уреди]

Иза првих италијанских филмова, направљених до 1910. године, стајале су прве продукцијске куће из Рима и Торина: Итала филм, Амброзио и Чинес. Убрзо су отворене још две — у Напуљу и Милану. Један од првих италијанских редитеља, Филотео Алберини, снимио је 1905. године Освајање Рима и тако започео серију филмова који се баве историјским догађајима и личностима. Најпознатија остварења из тога периода приказивала су живот Нерона, Спартака, Цезара и Клеопатре. Артуро Амброзио је 1908. снимио Последње дане Помпеје, који је постао толико популаран да су за пет година урађена три римејка. Глумице Лида Борели, Франческа Бертини и Пина Меникели биле су прве звезде италијанског филма, које су се прославиле су трагичним љубавним драмама, док су најпопуларнији глумци били Емилио Гјоне и Бартоломео Пагано. Бертинијева је била и једна од првих европских глумица које су на филму биле веома скромно одевене.

Веома брзо почињу да се обрађују социјалне теме, и то најчешће по делима познатих писаца. Један од таквих филмова био је Пепео (1916), по књизи Грације Деледе, који је прославио глумицу Елеонору Дузе. Од 1916. до 1920. и филм у Италији је била под утицајем авангардних покрета, највише футуризма. Године 1916. Маринети и Ђакомо Бала потписали су Манифест футуризма у филмској уметности. За њих је филм претпстављао идеалан вид уметности, увек свеж и нов медиј, који иде у корак с временом. Футуристички италијански филмови, попут Краљ, топ, ловац и Футуристички живот, нису сачувани, али један од њих — Thais, редитеља Антона Брагаље, сматра се једним од филмова од великог значаја за експресионистичке немачке филмове.

Чинечита[уреди]

Највећи филмски студио у Италији направљен је 1937. по налогу Бенита Мусолинија и Луиђија Фредија. Чинечита је радила као средство пропаганде фашизма, под слоганом Сinema è l'arma più forte (Филм је најјаче оружје). Међутим, савезници су је бомбардовали и малтене потпуно уништили за време Другог светског рата. После рата, студији се реновирају и користе за снимање неколико великих америчких филмова (попут Бен Хура) и постају чувени захваљујући међународном успеху Федерика Фелинија и филма Сладак живот. Осамдесетих је Чинечита приватизована, а два највећа догађаја која су у њој одржана до 2000. су били Евровизија (1991.) и концерт групе Пинк флојд. Двехиљадитих се студији поново користе за снимање филмова. Тако Мартин Скорсезе 2001. овде снима своје Банде Њујорка, а HBO високобуџетну серију Рим. Године 2007. пожар је прилично оштетио делове студија где је снимљен Рим, а куће коришћене за Бен Хур, до којих је ватра стигла, су ипак сачуване. Редитељи који су се прославили у Чинечити су, поред Фелинија, Микеланђело Антониони и Роберто Роселини.

1940—1960: Неореализам и комедија[уреди]

Од 1940–1943. до 1950. у италијанској филмској индустрији доминирали су неореалистички филмови. Драма Опсесија Лукина Висконтија сматра се првим неореалистичким филмом.

Пеплум и шпагети–вестерн[уреди]

Хорор и трилер[уреди]

1980—2000[уреди]

2000—данас[уреди]

Познати глумци[уреди]

Познати режисери[уреди]

Добитници Оскара[уреди]

Филмски фестивал у Венецији[уреди]