Финале Купа европских шампиона 1958.

С Википедије, слободне енциклопедије
Финале Купа европских шампиона 1958.
Званични постер за финалну утакмицу
ДогађајКуп европских шампиона 1957/58.
Након продужетака
Датум28. мај 1958. (1958-05-28)
СтадионХејсел, Белгија Брисел
СудијаБелгија Албер Алстин
Посећеност67.000

Финале Купа европских шампиона 1958. је било треће финале овог такмичења. Одржано је 28. маја 1958. на стадиону Хејсел у Бриселу између браниоца титуле Реал Мадрида и Милана. Након 2:2 у регуларном току меча, одиграни су продужеци, где је Реал голом Франсиска Хента у 107. минуту дошао до треће титуле у низу.

Претходни наступи у финалима[уреди | уреди извор]

Реал Мадрид и Милан су се претходно сусрели у полуфиналу у сезони 1955/56, када их је Реал у две утакмице избацио укупним резултатом 5:4.

Клуб Претходни наступи у финалима (подебљане године означавају победника те године)
Шпанија Реал Мадрид 2 (1956, 1957)
Италија Милан Нема (најбољи пласман: полуфинале 1955/56.)

Пут до финала[уреди | уреди извор]

Лева страна резултата увек наводи Реал Мадрид, односно Милан, "A" означава да су Реал или Милан играли на гостујућем терену, док "H" означава домаћи терен. На пример 2-5 (А) у колони за Милан означава да је Милан у гостима изгубио са 2:5.

Реал Мадрид Round Милан
Противник Укупни резултат 1. утакмица 2. утакмица Противник Укупни резултат. 1. утакмица 2. утакмица
- Квалификације Аустрија Рапид Беч 6–6
(Трећа утакмица: 4–2)
4–1 (H) 2–5 (A)
Белгија Ројал Антверпен 8–1 2–1 (A) 6–0 (H) Осмина финала Шкотска Ренџерс 6–1 4–1 (A) 2–0 (H)
Шпанија Севиља 10–2 8–0 (H) 2–2 (A) Четвртина финала Западна Немачка Борусија Дортмунд 5–2 1–1 (A) 4–1 (H)
Мађарска Вашаш 4–2 4–0 (H) 0–2 (A) Полуфинале Енглеска Манчестер јунајтед 5–2 1–2 (A) 4–0 (H)

Детаљи са утакмице[уреди | уреди извор]

Реал Мадрид Шпанија3–2 (п. с. н.)Италија Милан
Ди Стефано Гол 74
Ријал Гол 79
Хенто Гол 107
Извештај Скијафино Гол 59
Грило Гол 77
Гледалаца: 67,000
Судија: Белгија Албер Алстин
Реал Мадрид
Милан
GK 1 Шпанија Хуан Алонсо (c)
RB 2 Шпанија Анхел Атијенза
LB 3 Шпанија Рафаел Лесмес
CM 4 Шпанија Хуан Сантистебан
CB 5 Уругвај[а] Хозе Сантамарија
CM 6 Шпанија Хозе Марија Зарага
RW 7 Шпанија Хозе Иглесијас Фернандез
RF 8 Француска Рајмон Копа
CF 9 Шпанија[б] Алфредо ди Стефано
LF 10 Шпанија Ектор Ријал
LW 11 Шпанија Франсиско Хенто
Тренер:
Аргентина Луис Карниља
GK 1 Италија Нарћизо Солдан
RB 2 Италија Алфио Фонтана
LB 3 Италија Ерос Бералдо
CM 4 Италија Марио Бергамаски
CB 5 Италија Ћезаре Малдини
CM 6 Италија Луиђи Радиће
RW 7 Италија Ђанкарло Данова
RM 8 Шведска Нилс Лидхолм (c)
LM 9 Италија[в] Хуан Алберто Скијафино
CF 10 Аргентина Ернесто Грило
LW 11 Аргентина Ернесто Кукјарони
Тренер:
Италија Ђузепе Вијани

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б Mario de la Riva (5. септембар 2016). „Los 11 jugadores nacidos fuera de España con más partidos”. as.com. As. Приступљено 12. јун 2021. 
  2. ^ „Alfredo Di Stéfano: A god of the stadium”. uefa.com. UEFA. 7. јул 2014. Приступљено 12. јун 2021. 
  3. ^ Brian Glanville (15. новембар 2002). „Juan Schiaffino”. theguardian.com. The Guardian. Приступљено 12. јун 2021. [1]

Напомене[уреди | уреди извор]

  1. ^ Сантамарија је наступао за Уругвај од 1952. до 1957, па је касније променио репрезентацију и прешао да игра за Шпанију. Први меч за Шпанију је одиграо октобра 1958, пет месеци након што је овај меч одигран.[1]
  2. ^ Ди Стефано, рођени Аргентинац, је на почетку каријере наступао за Аргентину и Колумбију. Постао је натурализовани грађанин Шпаније 1956, а за фудбалску репрезентацију Шпаније је почео да игра 1957.[1][2]
  3. ^ Иако је познатији по наступима за репрезентацију Уругваја, Скијафино је наступао за Италију 4 пута почевши од 1954, након окончања Светског првенства 1954.[3]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]