Пређи на садржај

Финале УЕФА Лиге Европе 2013.

С Википедије, слободне енциклопедије
Финале УЕФА Лиге Европе 2013.
Постер за финале
ДогађајУЕФА Лига Европе

Бенфика
Челси
Португалија Енглеска
1 2
Датум15. мај 2013. (2013-05-15)[1]
СтадионАмстердам арена, Амстердам
Играч утакмицеБранислав Ивановић (Челси)[2]
СудијаБјорн Кујперс (Холандија)[3]
Посећеност46.163[4]
Времеделимично облачно
13 °C
влажност ваздуха: 54%[5]
← 2012.
2014. →

Финале УЕФА Лиге Европе 2013. била је завршна утакмица УЕФА Лиге Европе 2012/13, укупно четрдесет друге сезоне другог по јачини европског фудбалског клупског такмичења које организује УЕФА и укупно четврте сезоне откада је назив такмичења промењен из Купа УЕФА у УЕФА Лига Европе. Одиграно је 15. маја 2013. године на стадиону Амстердам арена у Амстердаму између Челсија из Енглеске и Бенфике из Португалије.[6] Челси је победио са 2–1 и обезбедио своју прву титулу у овом такмичењу.[7]

Челси је био први носилац титуле УЕФА Лиге шампиона који је играо у Лиги Европе следеће сезоне, након што је постао први носилац Лиге шампиона који је елиминисан у групној фази. Овим тријумфом постали су једини носиоци Лиге шампиона који су освојили Лигу Европе (ниједан други тим није то учинио пре 2024. године, када су измењени прописи значили да то више није било могуће). Челси је такође постао четврти клуб, и први у Енглеској, који је освојио све три главне УЕФА клупске титуле, након што је освојио Куп победника купова 1971. и 1998. и још увек је држао титулу Лиге шампиона освојену први пут претходне године.[8] Челси је такође био први тим од Манчестер јунајтеда у финалу Европског Купа победника купова 1991. који је победио у великом европском финалу без икаквих измена, пошто је целу утакмицу одиграла стартна постава.[9]

Као резултат победе у овом такмичењу, Челси је обезбедио да игра утакмицу у УЕФА Суперкупу 2013. против победника УЕФА Лиге шампиона 2012/13, Бајерна из Минхена.

Стадион

[уреди | уреди извор]
Меч је одигран на Амстердам Арени пред више од 46.000 гледалаца.

Дана 16. јуна 2011. године Амстердам Арена је одређена као место одржавања финала УЕФА Лиге Европе 2013.[10] То је стадион на ком игра Ајакс од 1996. године, одиграно је финале УЕФА Лиге шампиона 1998. године, кад је Реал Мадрид победио Јувентус са 1-0 за своју седму титулу, а такође је био један од стадиона на ком се играло Европско првенство 2000. где је био домаћин пет утакмица укључујући полуфинале.[11]

Претходни Ајаксов стадион, Олимпијски стадион, такође је био домаћин европског финала. Одиграно је финале Купа европских шампиона 1962, где је Бенфика победила Реал Мадрид са 5–3, и финале Купа победника купова 1977, где је Андерлехт победио Хамбургер са 2–0. Такође је био домаћин реванш утакмица финала Купа УЕФА 1981, између АЗ Алкмара и Ипсвич Тауна, и финала Купа УЕФА 1992, између Ајакса и Торина.[12]

Позадина

[уреди | уреди извор]

Бенфика се квалификовала у своје девето европско финале, прво у 23 године од пораза од Милана са 1:0 у финалу Купа европских шампиона 1990. Претходни њихови наступи укључују везане победе у финалима Купа европских шампиона 1961. и 1962. (3–2 над Барселоном и 5–3 над Реал Мадридом) и неуспешних пет других финала Купа европских шампиона и једно финале Купа УЕФА 1983. (1–2 укупно за Андерлехт).[13]

Пре ове сезоне, Челси никада није стигао до финала Купа УЕФА или УЕФА Лиге Европе. Претходно су се појавили у два финала Купа победника купова 1971. (победа 2–1 над Реал Мадридом) и 1998. (победа 1–0 над ВфБ Штутгартом), и два финала УЕФА Лиге шампиона 2008. (1–1, изгубили 5–6 на пенале од Манчестер јунајтеда) и 2012 (1–1, победили на пенале Бајерн Минхен).[14]

Једини претходни сусрет између Бенфике и Челсија у европским такмичењима био је у четвртфиналу УЕФА Лиге шампиона 2011–12, које су Енглези добили укупним резултатом 3–1 (1–0 у Лисабону и 2–1 у Лондону) на путу до титуле.[15] И Бенфика и Челси су завршили на трећем месту у групној фази УЕФА Лиге шампиона 2012–13, и квалификовали се за осмини финала Лигу Европе 2012–13.[16] То је био четврти пут у историји турнира да су оба финалиста наступила у групној фази Лиге шампиона раније у сезони, после 2000, 2002. и 2009. године.

Пут до финала

[уреди | уреди извор]
За више информација погледајте: УЕФА Лига шампиона 2012/13. и УЕФА Лига Европе 2012/13.

Напомена: Резултати финалиста су наведени на првом месту (Д — домаћин; Г — гост).

Португалија Бенфика Рунда Енглеска Челси
Лига шампиона
Противник Резултат Групна фаза Противник Резултат
Шкотска Селтик 0–0 (Г) 1. коло Италија Јувентус 2–2 (Д)
Шпанија Барселона 0–2 (Д) 2. коло Данска Нордсјеланд 4–0 (Г)
Русија Спартак Москва 1–2 (Г) 3. коло Украјина Шахтјор Доњецк 1–2 (Г)
Русија Спартак Москва 2–0 (Д) 4. коло Украјина Шахтјор Доњецк 3–2 (Д)
Шкотска Селтик 2–1 (Д) 5. коло Италија Јувентус 0–3 (Г)
Шпанија Барселона 0–0 (Г) 6. коло Данска Нордсјеланд 6–1 (Д)
Треће место у Групи Г Коначни пласман Треће место у Групи Е
Лига Европе
Противник Укупно 1. меч 2. меч Нокаут фаза Противник Укупно 1. меч 2. меч
Њемачка Бајер Леверкузен 3–1 1–0 (Г) 2–1 (Д) Шеснаестина финала Чешка Спарта Праг 2–1 1–0 (Г) 1–1 (Д)
Француска Бордо 4–2 1–0 (Д) 3–2 (Г) Осмина финала Румунија Стеауа Букурешт 3–2 0–1 (Г) 3–1 (Д)
Енглеска Њукасл јунајтед 4–2 3–1 (Д) 1–1 (Г) Четвртфинале Русија Рубин Казањ 5–4 3–1 (Д) 2–3 (Г)
Турска Фенербахче 3–2 0–1 (Г) 3–1 (Д) Полуфинале Швајцарска Базел 5–2 2–1 (Г) 3–1 (Д)

Пред меч

[уреди | уреди извор]

Амбасадор

[уреди | уреди извор]

Амбасадор финала је бивши холандски интернационалац Патрик Клајверт, који је освојио Лигу шампиона 1995. године са Ајаксом.[17]

Судије

[уреди | уреди извор]

Дана 13. маја 2013. холандски судија Бјорн Кујперс је одређен да суди финале. Придружиле су му се колеге Сандер ван Рокел и Ервин Зајнстра као помоћне судије, Пол ван Бокел и Ричард Лисвелд као додатни помоћни арбитри, Бери Симонс као резервни помоћни судија и немачки судија Феликс Брих као четврти судија.[3]

Улазнице

[уреди | уреди извор]

Продаја карата за ширу јавност трајала је од 3. децембра 2012. до 18. јануара 2013. Улазнице су биле доступне у четири категорије цена: 135, 100, 70 и 45 евра.[18] Сваком клубу финалиста додељено је 9.800 карата.[19]

Селекција тимова

[уреди | уреди извор]

Еден Азар из Челсија искључен је из финала пошто се није опоравио од повреде тетиве коју је задобио у победи Челсија у Премијер лиги 2:1 против Астон Виле 11. маја.[20] Капитен Челсија и централни бек Џон Тери такође је био одсутан због повреде. Три играча су се суочила са својим бившим клубовима: Бенфикин играч Немања Матић, који је прешао из Челсија, и Челсијеви играчи Давид Луиз и Рамирес, који су прешли из Бенфике.[21]

Утакмица

[уреди | уреди извор]

Резиме

[уреди | уреди извор]

Фернандо Торес је довео Челси у предност у 60. минуту. Оскар Кардозо је изједначио са пенала осам минута касније, након што је Едуардо Салвио главом погодио у руку Цезара Аспиликуету. Бранислав Ивановић је постигао погодак у последњем минуту надокнаде времена, са главом у даљи угао и донео победу Челзију од 2–1, а тиме и њихову прву титулу у Лиги Европе.[7]

Детаљи

[уреди | уреди извор]
Бенфика Португалија1–2Енглеска Челси
Кардозо Гол 68’ (пен.) Извештај Торес Гол 60’
Ивановић Гол 90+3’
Гледалаца: 46.163[4]
Бенфика[5]
Челси[5]
GK 1 Бразил Артур
RB 34 Португалија Андре Алмеида
CB 4 Бразил Луизао (к) Жути картон 61’
CB 24 Аргентина Езекијел Гарај Жути картон 45+1’ Изашао из игре — замењен 78’
LB 25 Парагвај Лоренсо Мелгарехо Изашао из игре — замењен 66’
RM 35 Аргентина Енцо Перез
CM 21 Србија Немања Матић
LM 19 Шпанија Родриго Изашао из игре — замењен 66’
RF 20 Аргентина Николас Гаитан
CF 7 Парагвај Оскар Кардозо
LF 18 Аргентина Едуардо Салвио
Измене:
GK 13 Португалија Пауло Лопес
DF 33 Бразил Жардел Ушао у игру 78’
MF 10 Аргентина Пабло Ајмар
MF 15 Холандија Ола Џон Ушао у игру 66’
MF 23 Уругвај Хонатан Уретавискаја
MF 89 Португалија Андре Гомес
FW 11 Бразил Лима Ушао у игру 66’
Тренер:
Португалија Жорже Жезус
GK 1 Чешка Петр Чех
RB 28 Шпанија Сесар Аспиликуета
CB 2 Србија Бранислав Ивановић
CB 24 Енглеска Гари Кејхил
LB 3 Енглеска Ешли Кол
CM 8 Енглеска Френк Лампард (к)
CM 4 Бразил Давид Луиз
RW 7 Бразил Рамирес
AM 10 Шпанија Хуан Мата
LW 11 Бразил Оскар Жути картон 14’
CF 9 Шпанија Фернандо Торес
Измене:
GK 22 Енглеска Рос Тернбул
DF 19 Португалија Пауло Фереира
MF 12 Нигерија Џон Оби Микел
MF 21 Њемачка Марко Марин
MF 30 Израел Јоси Бенајун
DF 57 Холандија Натан Аке
FW 13 Нигерија Виктор Мозиз
Тренер:
Шпанија Рафаел Бенитез

Играч утакмице:
Бранислав Ивановић (Челси)[2]

Помоћне судије:[3]
Сандер ван Рокел (Холандија)
Ервин Зајнстра (Холандија)
Четврти судија:[3]
Феликс Брих (Немачка)
Додатне помоћне судије:[3]
Пол ван Бокел (Холандија)
Ричард Лисвелд (Холандија)
Резервни помоћни судија:[3]
Бери Симонс (Холандија)

Правила[22]

  • 90 минута регуларног дела
  • 30 минута продужетака уколико је неопходно
  • извођење једанаестераца уколико је резултат и даље нерешен
  • седам резервних играча
  • највише три измене у току регуларног дела

Статистика

[уреди | уреди извор]

Види још

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „Amsterdam the Europa League aim”. UEFA. 22. 6. 2012. 
  2. ^ а б Atkin, John (15. 5. 2013). „Ivanović heads Chelsea to Europa League glory”. UEFA. Union of European Football Associations. Приступљено 15. 5. 2013. 
  3. ^ а б в г д ђ „Kuipers to referee UEFA Europa League final”. UEFA. Union of European Football Associations. 13. 5. 2013. Архивирано из оригинала 7. 6. 2013. г. Приступљено 16. 5. 2013. 
  4. ^ а б „Full-time report” (PDF). UEFA. Union of European Football Associations. 15. 5. 2013. Приступљено 15. 5. 2013. 
  5. ^ а б в „Tactical lineups” (PDF). UEFA. Union of European Football Associations. 15. 5. 2013. Приступљено 15. 5. 2013. 
  6. ^ „Wembley, Amsterdam ArenA, Prague get 2013 finals”. UEFA. Union of European Football Associations. 16. 6. 2011. Архивирано из оригинала 18. 6. 2011. г. Приступљено 16. 6. 2011. 
  7. ^ а б „Chelsea's Branislav Ivanovic climbs highest to sink Benfica”. Guardian UK. 15. 5. 2013. Приступљено 21. 5. 2013. 
  8. ^ „Chelsea join illustrious trio”. UEFA. Union of European Football Associations. 15. 5. 2013. 
  9. ^ Oliver Kay (16. 5. 2013). „Torres far from feeling blue as he delivers epic performance [Champions in numbers (statistics box)]”. The Times No. 70886. Приступљено 16. 5. 2013. 
  10. ^ „Amsterdam ArenA to stage 2013 Europa League final”. UEFA. Union of European Football Associations. 16. 6. 2011. Приступљено 3. 5. 2013. 
  11. ^ „Amsterdam ArenA”. UEFA. Union of European Football Associations. Архивирано из оригинала 23. 3. 2013. г. Приступљено 3. 5. 2013. 
  12. ^ „Amsterdam's historic finals”. UEFA. Union of European Football Associations. Архивирано из оригинала 23. 3. 2013. г. Приступљено 3. 5. 2013. 
  13. ^ „Benfica's European final pedigree”. UEFA. Union of European Football Associations. 10. 5. 2013. Приступљено 10. 5. 2013. 
  14. ^ „Chelsea's European final pedigree”. UEFA. Union of European Football Associations. 9. 5. 2013. Приступљено 9. 5. 2013. 
  15. ^ „Benfica meet Chelsea in Europa League final”. UEFA. 2. 5. 2013. 
  16. ^ „Amsterdam denouement for Benfica and Chelsea”. UEFA. 7. 5. 2013. 
  17. ^ „Ambassador: Patrick Kluivert”. UEFA. Архивирано из оригинала 2. 9. 2012. г.. 
  18. ^ „Ticketing information”. UEFA. Архивирано из оригинала 9. 12. 2012. г.. 
  19. ^ „Europa League final ticket allocation 'beggars belief' – Chelsea Supporters' Trust chair”. goal.com. 3. 5. 2013. Архивирано из оригинала 17. 12. 2013. г.. 
  20. ^ „Hazard ruled out of UEFA Europa League final”. UEFA. 14. 5. 2013. Приступљено 15. 5. 2013. 
  21. ^ „Match Press Kit” (PDF). UEFA. 15. 5. 2013. Архивирано из оригинала (PDF) 12. 6. 2013. г. Приступљено 15. 5. 2013. 
  22. ^ „Regulations of the UEFA Europa League 2012/13” (PDF). Nyon: UEFA. март 2012. Архивирано из оригинала (PDF) 19. 6. 2012. г. Приступљено 1. 6. 2012. 
  23. ^ а б в „Team statistics: Full time” (PDF). UEFA. Union of European Football Associations. 15. 5. 2013. Приступљено 16. 5. 2013. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето са „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Финале_УЕФА_Лиге_Европе_2013.&oldid=30002743”