Финале УЕФА Лиге Европе 2019.

С Википедије, слободне енциклопедије
Финале Лиге Европе 2019.
Финале УЕФА Лиге Европе 2019.jpg
Званичан постер за финалну утакмицу
Датум29. мај 2019.
СтадионОлимпијски стадион, Баку
Играч утакмицеБелгија Еден Азар (Челси)[1]
СудијаИталија Ђанлука Роки[2]
Посећеност51.370

Финале УЕФА Лиге Европе 2019. године био је последњи меч Лиге Европе у сезони 2018/19, 48. сезона другог по јачини европског клупског такмичења које организује УЕФА. Финале је одржано на Олимпијском стадиону у Азербејџанском главном граду Баку 29. маја 2019,[3] између енглеских клубова Челсија и Арсенала, био је то финални Лондонски дерби. То је било десето финале турнира у којем ће се налазити два тима из исте лиге (савеза), друго финале свих енглеских клубова и прво између тимова из истог града. Од ове сезоне се у истој недељи игра и финале Лиге Европе и финале Лиге шампиона.[4]

Челси је као победник стекао право да играју против Ливерпула, победника Лиге шампиона у Суперкупу 2019. године. Пошто се Челси већ квалификовао за следећу сезону групне фазе Лиге шампиона, резервисано место је додељено трећој екипи Француске Лиге 1, Олимпик Лиону, 5-рангираној лиги према приступној листи следеће сезоне.[5][6]

У марту 2018. УЕФА је саопштила да ће четврта замена бити дозвољена у продужетку и да је број замена повећан са 7 на 12. Почетно време је такође промењено са 20:45 CET на 21:00 CEST.[7] Ово је била прва финална утакмица на којој ће се користити Видео асистент судија (ВАР).[8]

Тимови (укупно учешћа у финалима)[уреди | уреди извор]

У следећој табели, финала до 2009. су била у ери Купа УЕФА, од 2010 су била у ери УЕФА лиге Европе.

Клуб Претходни наступи у финалима
Енглеска Челси 1 (2013)
Енглеска Арсенал 1 (2000)
  • Напомена: Болдовано означава да су те године освојили Европски куп или Лигу шампиона.

Место[уреди | уреди извор]

Први пут икада, УЕФА је 9. децембра 2016. покренула отворени поступак за избор места за финале клубова (УЕФА Лига шампиона, УЕФА Лига Европе и Суперкуп УЕФА).[9][10] Савези су имали рок до 27. јануара 2017. да изразе камату, а досије и понуда морали су бити достављени до 6. јуна 2017.[11]

УЕФА је 3. фебруара 2017. објавила да су удружења Азербејџана и Шпаније изразила интересовање за одржавање финала Лиге шампиона.[12] УЕФА је 7. јуна 2017. потврдила да су доставили понуде за финале Лиге шампиона 2019. године, док је Азербејџан предложио као опцију Олимпијски стадион у Бакуу са 68.700 седећих места. Шпанија је тада предложила недовршену Ванду Метрополитано, која ће имати 67.000 седећих места.[11][13] Извештај о процени понуда објављен је од стране УЕФА 14. септембра 2017.[14] Ванда Метрополитано је изабран за место одржавања од стране Извршног одбора УЕФА 20. септембра 2017. године, док је Олимпијски стадион у Бакуу био успешан у својој кандидатури за домаћина финала УЕФА лиге Европе 2019.[3][15][16]

Понуде од савеза за Финале Лиге Европе 2019.
Држава Стадион Град Капацитет Белешка
Азербејџан Азербејџан Олимпијски стадион Баку 69.870 Понуда и за Финале Лиге шампиона 2019.
Шпанија Шпанија Рамон Санчез Писхуан Севиља 42.500
Турска Турска Водафон Парк Истанбул 41.903 Понуда и за Суперкуп 2019.

Следећи савези су показали интересовање за домаћинство, али на крају нису доставили понуде:

Извештај о понудама објављен је од стране УЕФА 14. септембра 2017.[18] Олимпијски стадион у Бакуу изабран је за место одржавања од стране УЕФА Извршног одбора 20. септембра 2017. године, док је Водафон Парк био успешан у својој кандидатури за домаћина УЕФА Суперкупа 2019. [19][3]

Стадион[уреди | уреди извор]

Олимпијски стадион у Бакуу, место одигравања финалне утакмице Лиге Европе 2018/19.

Ово је прво финале европског клупског такмичења које се одржава у Азербејџану. Стадион је такође изабран као једно од места домаћина Европског првенства 2020.[20]

Пред меч[уреди | уреди извор]

Идентитет[уреди | уреди извор]

Званичан постер за финалну утакмицу

Коначни идентитет је откривен 31. августа 2018. на цртежу групне фазе, узимајући инспирацију из неколико истакнутих зграда у Баку. Логотип такође садржи надимак Азербејџана, "Земља ватре", додавањем пламена на слово "А" и заједничког дизајна на азербејџанским саговима.[21]

Амбасадор[уреди | уреди извор]

Пјер ван Хојдонк је амбасадор финала.

Амбасадор финала је бивши холандски интернационалац Пјер ван Хојдонк,[22] који је победио у Купу УЕФА 2001. са Фајенордом и завршио као најбољи стрелац,[23] а постигао је два гола у финалној утакмици и победи против Борусије Дортмунд.[24][25]

Улазнице и пут[уреди | уреди извор]

Са капацитетом стадиона од 64.000 за финале, укупан износ од 37.500 карата је на располагању навијачима и широј јавности, док две екипе (финалисти) примају карте (број карата није још потврђен), а друге карте су доступне за продају навијачима широм света преко UEFA.com од 7. до 21. марта 2019. у четири категорије цена: € 140, € 90, € 50 и € 30. Преостале улазнице додељују се локалном организационом одбору, националним савезима, комерцијалним партнерима и емитерима, и служе корпоративном угоститељском програму.[26]

Руковање ценама карата и логистиком путовања за енглеске фанове, укључујући ограничене летове и визне услове за улазак у Азербејџан, критиковане су од стране навијачких група које представљају фанове два клуба.[27][28] Међународни аеродром Хејдар Алјиев, главни аеродром који се налази Бакуу, описан је као "сувише мали" да би одговарао очекиваним потребама финала Лиге Европе, и био је наведен као разлог за доделу мањег броја улазница за гостујуће навијаче тј. фанове оба финалиста.[29] Арсенал и Челси нису успели да продају своје улазнице до краја маја и планирају да врате 6.000 непродатих карата УЕФА-и,[30] неколико спонзора који су добили улазнице које је требало некоме доделити, такође је следило пример клубова, наводећи незаинтересованост својих клијената.[31] У званичној изјави, Арсенал је назвао УЕФА-ину одуку да Бакуу буде домаћин утакмице "неприхватљивом" ситуацијом која се "не може поновити".[32]

УЕФА је такође критикована због тога што је прихватила Азербејџан као домаћина финала Лиге Европе, због свог сукоба са суседном Јерменијом. Везни играч јерменац Хенрих Михтаријан, који игра за Арсенал, добио је дозволу да игра у мечу, [45] али клуб је изразио своју забринутост због његове сигурности док је био у земљи.[33] but the club raised their concerns about his safety while in the country.[34] Хенрих Михтаријан и Арсенал су на крају одлучили да Михтаријан неће путовати са екипом на финални меч, док је клуб планирао да се састане са УЕФА-ом након утакмице како би разговарали о ситуацији.[35][36] Британски огранак Амнести Интернешенела (Amnesty International's) критиковао је избор Азербејџана на основу кршења људских права, назвавши домаћинство финала "покушајем да се спортски имиџ испере".[37]

Трофеј[уреди | уреди извор]

Први трофеј УЕФА Лиге Европе ће се видети на Сајму аутомобила у осам европских градова, почевши од 5. марта 2019. на Сајму аутомобила у Женеви, а затим у Севиљи, Берлину, Лондону, Милану, Москви, Паризу и на крају у граду домаћину Баку 16. маја 2019. године.[38]

Позадина (историја—преглед)[уреди | уреди извор]

Менаџер Арсенала Унаи Емери се појављује у свом четвртом финалу Лиге Европе, након што је победио све три претходне.

Челси је дошао до другог финала Лиге Европе, први пут су 2013. победили 2 — 1 Бенфику у последњем тренутку утакмице. Ово ће бити шесто европско финале Челсија укупно, пошто су претходно у два финала, прво у Купу победника купова 1972. 2 — 1 су победили Реал Мадрид и 1998. су победили 1 — 0 ВфБ Штутгарт и два финала Лиге шампиона 2008. 1 — 1, након извођења једанаестераца пораз 5 — 6 од Манчестер јунајтед и 2012. 1 — 1, након извођења једанаестераца 4 — 3 у корист Челсија против Бајерн Минхена).[39] У седамнаест утакмица, Челси има скор од шест победа, седам ремија (два од којих су изгубили на пенале) и четири пораза у европским такмичењима против енглеских клубова. Недавно су изгубили обе утакмице од Манчестер јунајтеда у четвртфиналу Лиге шампиона 2010/11.[40]


Арсенал је такође стигао до другог финала Лиге Европе, изгубивши у пеналима против Галатасараја у финалу 2000. године. Ово ће бити шесто европско финале Арсенала у УЕФА такмичењима .[41] Они су недавно били у финалу Лиге шампиона 2006, изгубивши 1 — 2 од Барселоне. Такође су три пута стизали до финала Купа победника купова: 1980. године, где су претрпели пораз од 4 — 5 у пеналној серији од Валенсије након 0 — 0 у регуларном делу меча,[42] 1994. су победили 1 — 0 Парму,[43] и поново су играли финале 1995. али су изгубили 1 — 2 од Реал Сарагосе.[44] Арсенал је победио 4 — 3 у укупном резултату Андерлехт у финалу Купа сајамских градова 1970. године, претече Купа УЕФА / Лиге Европе.[45][46] Арсенал је без победе на шест претходних сусрета против енглеских клубова, са скором два ремија и четири пораза. Недавно су изгубили обе утакмице против Манчестер Јунајтеда у полуфиналу Лиге шампиона 2008/09. Ово ће бити четврто финале Лиге Европе за менаџера Унаи Емерија, који је дошао у Арсенал на почетку сезоне као замена на менаџерском месту за Арсена Венгера.[47] Емери има савршен рекорд у финалима УЕФА лига Европе, освојивши три узастопне титуле са Севиљом 2014, 2015. и 2016. године. Сада држи рекорд само за највише финалних наступа Купа УЕФА / Лиге Европе, пошто је био изједначен на листи са три финала са Ђованијем Трапатонијем (1977, 1991 и 1993) и Свен Јераном Ериксоном (1982, 1983 и 1998). Победа ове сезоне би надмашила и његов рекорд и рекорде Трапатонија и Ериксона и постао би најуспешнији менаџер у историји такмичења, са четири освојена трофеја.[48]

Финале ће бити 198. такмичарски сусрет између лондонских ривала Челсија и Арсенала, са скором од 76 победа Арсенала, 63 победе Челсија и 58 ремија. Ривали су се састали два пута у Премијер лиги 2018/19, где су оба тима победила као домаћини: Челси је победио резултатом 3 — 2 у првом мечу, а Арсенал 2 — 0 у другом мечу. Једном их је спојио европски жреб, тад су се састали у четвртфиналу Лиге шампиона 2003/04; прва утакмица је завршена 1 — 1, а Челси је победио у другом сусрету 2 — 1 и прошао у полуфинале. Састали су се у три финала купа, а Арсенал је победио у финалу ФА купа 2002. и 2017, а Челси је победио у финалу Лига купа 2007.[49][50]

Утакмица је друго финале Купа УЕФА / Лиге Европе, после дебитантског финала 1972. између Вулверхемптона и Тотенхема. Све у свему, то је десето финале Купа УЕФА / Лиге Европе са два тима из исте земље, претходно су то постигли четири пута италијански тимови (1990, 1991, 1995 и 1998), два пута шпански тимови (2007 и 2012), а једном Немачки (1980) и португалски тимови (2011), поред Енглеске 1972. године. Ово је прво финале Лиге Европе са два тима из истог града (Лондон), као и четири енглекса тима у финалима два најелитнија европска УЕФА клупска такмичења УЕФА Лига шампиона и Лига Европе. Мадридски клубови Атлетико Мадрид и Реал Мадрид, који су се састали у финалу Лиге шампиона 2014. и 2016. године, као и у УЕФА Суперкупу 2018.[51]

Како су Тотенхем хотспер и Ливерпул такође прошли у финале Лиге шампиона, ово је прва сезона у којима су учествовале екипе из једне нације. Први пут у историји ће се сусрести енглески тимови и у Финалу Лиге Европе и Финалу Лиге шампиона.[52][53]

Пут до финала[уреди | уреди извор]

Напомена: У мечевима испод прво је наведен резултат финалисте, а потом резултат противника (Д: домаћин, Г: гост).

Енглеска Челси Коло Енглеска Арсенал
Противник Укупно 1. меч 2. меч Групна фаза Противник Укупно 1. меч 2. меч
Грчка ПАОК 5—0 1—0 (Г) 4—0 (Д) 1. и 5. коло Украјина Ворскла Полтава 7—2 4—2 (Д) 3—0 (Г)
Мађарска МОЛ Види 3—2 1—0 (Д) 2—2 (Г) 2. и 6. коло Азербејџан Карабаг 4—0 3—0 (Г) 1—0 (Д)
Белорусија БАТЕ Борисов 4—1 3—1 (Д) 1—0 (Г) 3. и 4. коло Португалија Спортинг 1—0 1—0 (Г) 0—0 (Д)

Победници Групе Л

Тим У П Н И ДГ ПГ ГР Б
Енглеска Челси 6 5 1 0 12 3 +9 16
Белорусија БАТЕ Борисов 6 3 0 3 9 9 0 9
Мађарска МОЛ Види 6 2 1 3 5 7 -2 7
Грчка ПАОК 6 1 0 5 5 12 -7 3
Групна фаза

Победници Групе Е

Тим У П Н И ДГ ПГ ГР Б
Енглеска Арсенал 6 5 1 0 12 2 +10 16
Португалија Спортинг 6 4 1 1 13 3 +10 13
Украјина Ворскла Полтава 6 1 0 5 4 13 -9 3
Азербејџан Карабаг 6 1 0 5 2 13 -11 3
Противник Укупно 1. меч 2. меч Нокаут фаза Противник Укупно 1. меч 2. меч
Шведска Малме 5—1 2—1 (Г) 3—0 (Д) Шеснаестина финала Белорусија БАТЕ Борисов 3—1 0—1 (Г) 3—0 (Д)
Украјина Динамо Кијев 8—0 3—0 (Д) 5—0 (Г) Осмина финала Француска Рен 4—3 1—3 (Г) 3—0 (Д)
Чешка Славија Праг 5—3 1—0 (Г) 4—3 (Д) Четвртфинале Италија Наполи 3—0 2—0 (Д) 1—0 (Г)
Њемачка Ајнтрахт Франкфурт 2—2 (пен. 4—3) 1—1 (Г) 1—1 (Д) Полуфинале Шпанија Валенсија 7—3 3—1 (Д) 4—2 (Г)

Меч[уреди | уреди извор]

Детаљи[уреди | уреди извор]

"Домаћи" тим (за административне сврхе) је одређен додатним жребом одржаним након четвртфиналног и полуфиналног жреба, који је одржан 15. марта 2019. у 13:00 CET, у седишту УЕФА у Ниону, у Швајцарској.

Енглеска Челси4:1Енглеска Арсенал
Жиру Гол 49'
Педро Гол 60'
Азар Гол 65' (пен.), Гол 72'
Извештај Ивоби Гол 69'
Гледалаца: 51.370[54]
Судија: Италија Ђанлука Роки
Челси[55]
Арсенал[55]
Правила меча[56]

90 минута.
30 минута продужетака у случају нерешеног резултата након 90 минута.
Извођење пенала, ако је резултат нерешен и након продужетака.
Дванаест измена.
Максимално три замене по екипи, а четврта је дозвољена у продужецима.


Челси:
Г 1 Шпанија Кепа Аризабалага
О 28 Шпанија Сесар Аспиликуета (К)
О 27 Данска Андреас Кристенсен Жути картон 68'
О 30 Бразил Давид Луиз
О 33 Италија Емерсон Палмиери asist.
С 7 Француска Нголо Канте
С 5 Италија Жоржињо
С 17 Хрватска Матео Ковачић Изашао из игре — замењен 76'
Н 11 Шпанија Педро Родригез Жути картон 56' Гол 60' Изашао из игре — замењен 71'
Н 18 Француска Оливије Жиру Гол 49' asist.
Н 10 Белгија Еден Азар Гол 65' (pen.) Гол 72' Изашао из игре — замењен 89' asist.
Измене:
Г 13 Аргентина Вили Кабаљеро
Г 52 Енглеска Џејми Кјуминг
О 3 Шпанија Маркос Алонсо
О 21 Италија Давиде Запакоста Ушао у игру 89'
О 24 Енглеска Гари Кахил
О 44 Велс Итан Ампадук
С 8 Енглеска Рос Баркли Ушао у игру 76'
С 51 Енглеска Конор Галагер
С 55 Енглеска Џорџ Макехран
Н 9 Аргентина Гонзало Игуаин
Н 8 Бразил Вилијан Силва Ушао у игру 71'
Тренер:
Италија Маурицио Сари
Chelsea vs Arsenal 2019-05-29.svg
Арсенал:
Г 1 Чешка Петр Чех
О 5 Грчка Сократис Папастатопулос
О 6 Француска Лоран Косћелни (К)
О 18 Шпанија Начо Монреал Изашао из игре — замењен 66'
С 18 Шпанија Ејнсли Мејтланд-Најлс
С 11 Уругвај Лукас Тореира Изашао из игре — замењен 67'
С 34 Швајцарска Гранит Џака
С 31 Босна и Херцеговина Сеад Колашинац
Н 10 Њемачка Месут Озил Изашао из игре — замењен 78'
Н 9 Француска Александар Лаказет
Н 14 Габон Пјер Емерик Обамејанг
Измене:
Г 19 Њемачка Бернд Лено
Г 44 Северна Македонија Дејан Илиев
О 12 Швајцарска Штефан Лихтштајнер
О 20 Њемачка Шкодран Мустафи
О 25 Енглеска Карл Џенкинсон
С 4 Египат Мухамед Елнени
С 29 Француска Матео Гендози Ушао у игру 66'
С 59 Енглеска Џо Вилок Ушао у игру 78'
Н 17 Нигерија Алекс Ивоби Ушао у игру 67' Гол 69'
Н 23 Енглеска Дени Велбек
Н 49 Енглеска Еди Нкетијах
Н 87 Енглеска Букајо Сака
Тренер:
Шпанија Унаи Емери

Играч утакмице:

Белгија Еден Азар (Челси)[1]

Учинак: 2 гола, 1 асистенција

Сумирање меча[уреди | уреди извор]

У првом полувремену, Гранит Џака је имао шансу за Арсенал али лопта је отишла далеко изнад гола, а његов суиграч, голман Петр Чех бацио се на леву старну спектакуларно одбранио шут Оливије Жируа из Челсија. Жиру је постигао први погодак за Челси у 49. минуту шутао је у доњи леви угао гола са 12 метара после асистенције Емерсона Палмиерија са леве стране. Педро је постигао гол за 2 — 0 у 60. минуту када је послао низак ударац у десни угао са 12 метара након асистенције Едена Азара са леве стране.[57] Пет минута касније, Челси је добио пенал након прекршаја над Жируом од стране Ејнслија Мејтланда-Најлса, који је Еден Азар послао у леви угао и бацио Чеха на погрешну страну тако је Челси имао велику предост од 3 — 0. Арсенал се накратко вратио и постигао гол у 69. минуту са снажним шутем десном ногом гол је постигао Алекс Ивоби, који је био ван казненог простора за смањење резултата на два гола заостатка 3 — 1, али Челси је успело да за три минута постигне нови погодак али и Еден Азар је успео да постигне нови погодак, шутирао је у десни угао гола Чеха са 8 метара након асистенције Жируа за коначан резултат 4 — 1 .[58]

Тимови[уреди | уреди извор]

У финале Лиге Европе су се први пласирао Арсенал, убедљиво су савладали Валенсија укупним резултатом 7—3. Први меч је Арсенал победио резултатом 3—1 код куће. Такође, Арсенал је победио и у гостима са 4—2 и тако се нашао у финалу. То је трећа енглеска екипа која се нашла у финалима Лиге шампиона и Лиге Европе ове године. Други финалиста је Челси који је победио Ајнтрахт Франкфурт након веома две неизвесне утакмице и подједнаке шансе за оба тима, на крају се после укупног резултата 2—2, и два одиграна меча први у гостима 1—1, а други код куће 1—1 отишло у продужетке где је Ајнтрахт Франкфурт могао до чак два гола а Челси до макар једног, на крају је остало нерешено и приступило се извођењу једанаестераца у којем је екипа Челсија. Па ћемо тако гледати два енглеска тима у финалу биће то прави и Енглески и Лондонски дерби. Веома успешне су екипе из Лондона којих има три у завршници најјачих европских такмичења у финалима Лиге шампиона и Лиге Европе а то су у Лиги шампиона у финалу је Тотенхем, а у финалу Лиге Европе је Челси и Арсенал који ће одмерити снаге у Бакуу. Поред те три Лондонске екипе још једна енглеска екипа је у финалу најјачег европског такмичења Лиги шампиона а то је тим Ливерпул из Ливерпула. Ово је прва година у којој ће све енглеске екипе тј. екипе из Премијер лиге бити у финалу и Лиге шампиона и Лиге Европе, значи четири Премијерлигашка клуба ће бити у завршници и Лиге шампиона и Лиге Европе по први пут икада.

Пут до финала Лиге Европе
Тим Челси Арсенал
Шеснаестина финала Шведска Малме Белорусија БАТЕ Борисов
Осмина финала Украјина Динамо Кијев Француска Рен
Четвртфинале Чешка Славија Праг Италија Наполи
Полуфинале Њемачка Ајнтрахт Франкфурт Шпанија Валенсија

Судије[уреди | уреди извор]

Ђанлука Роки ће бити главни судија финалног меча у Баку.

13. маја 2019. УЕФА је именовала Италијана Ђанлуку Рокија за главног судију финала. Роки је судија ФИФА-е од 2008. године, а раније је био четврти судија у финалу Лиге Европе 2010. и 2017. године. Он је такође судио у Суперкупу 2017. између Реал Мадрида и Манчестер јунајтеда. Њему ће се придружити и пет његових сународника, Филипо Мели и Лоренцо Мањанели као помоћни судије, Данијеле Орсато као четврти судија, Масимилијано Ирати као главни судија у ВАР соби, и Марко Гвида као један од помоћника ВАР судије. Други асистент ВАР за финале ће бити Симон Марчинијак из Пољске, са својим сународником Павелом Соколницким, који ће бити ВАР судија задужен за офсајд позиције.[59]

Главни судија:[2]
Ђанлука Роки (Италија)
Помоћне судије:[2]
Филипо Мели (Италија)
Лоренцо Мањанели (Италија)
Четврти судија:[2]
Данијеле Орсато (Италија)
Главни судија у ВАР соби:[2]
Масимилијано Ирати (Италија)
ВАР асистенти:[2]
Марко Гвида (Италија)
Симон Марчинијак (Пољска)
Офсајд ВАР:[2]
Павел Соколницки (Пољска)

Статистика[уреди | уреди извор]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б „Chelsea win the 2019 UEFA Europa League”. UEFA.com. Union of European Football Associations. 29. 5. 2019. Приступљено 29. 5. 2019. 
  2. ^ а б в г д ђ е „Referee team appointed for UEFA Europa League final in Baku”. UEFA.com. Union of European Football Associations. 13. 5. 2019. Приступљено 13. 5. 2019. 
  3. ^ а б в „Madrid to host UEFA Champions League Final 2019”. UFEA.com. Union of European Football Associations. 20. 9. 2017. Приступљено 20. 9. 2017. 
  4. ^ „UEFA Europa League Final 2019 to be played on 29 May”. UEFA. 4. 4. 2017. 
  5. ^ „Champions League and Europa League changes next season”. UEFA.com. Union of European Football Associations. 27. 2. 2018. Приступљено 27. 2. 2018. 
  6. ^ „Country coefficients 2017/18”. UEFA.com. Union of European Football Associations. 4. 5. 2018. Приступљено 4. 5. 2018. 
  7. ^ „Additional fine-tuning of club competition regulations for 2018/19 onwards”. UEFA.com. Union of European Football Associations. 27. 3. 2018. Приступљено 27. 3. 2018. 
  8. ^ „VAR to be used in UEFA Champions League knockout phase”. UEFA.com. Union of European Football Associations. 3. 12. 2018. Приступљено 3. 12. 2018. 
  9. ^ „Лион ће бити домаћин финала УЕФА Елиге Европе 2018. године”. UEFA.com. Union of European Football Associations. 9. 12. 2016. Приступљено 21. 12. 2018. 
  10. ^ „Финале УЕФА клупског такмичења 2019: правила за понуде” (PDF). UEFA.com. Union of European Football Associations. Приступљено 21. 12. 2018. 
  11. ^ а б „Десет савеза су се пријавили за домаћинство 2019 клупског финала”. UEFA.com. Union of European Football Associations. 7. 6. 2017. Приступљено 21. 12. 2018. 
  12. ^ „15 савеза заинтересовано за одржавање финала клубова 2019. године”. UEFA.com. Union of European Football Associations. 3. 2. 2017. Приступљено 21. 12. 2018. 
  13. ^ Rumsby, Ben (3. 2. 2017). „Финале Лиге шампиона одржаће се у Бакуу или Мадриду 2019. године”. The Daily Telegraph. Приступљено 17. 4. 2019. 
  14. ^ „Финале УЕФА клупског такмичења 2019. Извештај о евалуацији” (PDF). UEFA.com. Union of European Football Associations. 14. 9. 2017. Приступљено 21. 12. 2018. 
  15. ^ „Дневни ред Извршног одбора УЕФА за Нион састанак”. UEFA.com. Union of European Football Associations. 7. 9. 2017. Приступљено 21. 12. 2018. 
  16. ^ „Атлетико Мадрид домаћин финала Лиге шампиона 2019.”. Associated Press. 20. 9. 2017. Приступљено 17. 4. 2019. 
  17. ^ „Europa-League-Finale 2019: DFB bewirbt sich mit Stuttgart”. Kicker. 7. 4. 2017. 
  18. ^ „UEFA Club Competition Finals 2019 Evaluation Report” (PDF). UEFA.com. 
  19. ^ „UEFA Executive Committee agenda for Nyon meeting”. UEFA.com. 7. 9. 2017. 
  20. ^ „Baku to host 2019 UEFA Europa League final”. UEFA.com. 20. 9. 2017. 
  21. ^ „UEFA Europa League final identity unveiled for Baku 2019”. UEFA.com. 31. 8. 2018. 
  22. ^ „Arsenal draw Napoli in pick of Europa League quarter-finals”. France 24. Agence France-Presse. 15. 4. 2019. Архивирано из оригинала на датум 17. 5. 2019. Приступљено 17. 5. 2019. 
  23. ^ „Europa League 2001/2002 » Top Scorer”. WorldFootball.net. Приступљено 24. 3. 2015. 
  24. ^ „Feyenoord seal Uefa Cup win”. BBC Sport. British Broadcasting Corporation. 8. 5. 2002. Приступљено 21. 12. 2017. 
  25. ^ „Final joy for Feyenoord”. UEFA. 9. 5. 2002. Приступљено 21. 12. 2017. 
  26. ^ „37,500 tickets available to general public for 2019 UEFA Europa League final in Baku”. UEFA.com. 28. 2. 2019. 
  27. ^ „Europa League final: Arsenal & Chelsea fans face difficult trip to Baku”. BBC Sport. 9. 5. 2019. Приступљено 11. 5. 2019. 
  28. ^ „Liverpool, Tottenham, Chelsea and Arsenal fans criticise Uefa for final ticket numbers”. BBC Sport. 11. 5. 2019. Приступљено 11. 5. 2019. 
  29. ^ Hughes, Matt (10. 5. 2019). „Baku airport 'too small to accommodate more Chelsea and Arsenal fans for Europa League final<span style="padding-right:0.2em;">'Неопходна новчана претплата. The Times. Приступљено 12. 5. 2019. 
  30. ^ Thomas, Lyall (23. 5. 2019). „Arsenal and Chelsea to send back up to 6,000 unsold Europa League final tickets”. Sky Sports. Приступљено 24. 5. 2019. 
  31. ^ Hughes, Matt (23. 5. 2019). „Embarrassment for Uefa as sponsors set to send back Europa League final tickets”Неопходна новчана претплата. The Times. Приступљено 23. 5. 2019. 
  32. ^ Dean, Sam (16. 5. 2019). „Arsenal furious at Europa League final in Baku: 'It is unacceptable and cannot be repeated'. The Telegraph. Приступљено 17. 5. 2019. 
  33. ^ „Azerbaijan indicates Mkhitaryan can play in Europa final”. The Washington Post. Associated Press. 10. 5. 2019. Архивирано из оригинала на датум 17. 05. 2019. Приступљено 17. 5. 2019. 
  34. ^ Lawrence, Amy (16. 5. 2019). „Arsenal face prospect of having to leave Mkhitaryan at home for Baku final”. The Guardian. Приступљено 17. 5. 2019. 
  35. ^ „Arsenal's Henrikh Mkhitaryan to miss Europa League final against Chelsea”. BBC Sport. 21. 5. 2019. Приступљено 21. 5. 2019. 
  36. ^ „Henrikh Mkhitaryan Europa League final situation 'unacceptable' say Arsenal”. BBC Sport. 22. 5. 2019. Приступљено 21. 5. 2019. 
  37. ^ „Amnesty: don’t let Azerbaijan hide human rights abuses behind football”. The Guardian. Press Association. 22. 5. 2019. Приступљено 22. 5. 2019. 
  38. ^ „Kia Motors to embark on first-ever UEFA Europa League Trophy Tour”. UEFA.com. 28. 2. 2019. 
  39. ^ „Chelsea's European final pedigree”. UEFA.com. Union of European Football Associations. 9. 5. 2013. Приступљено 9. 5. 2013. 
  40. ^ „Match press kits (UEFA Europa League – 2018/19 season, final): Chelsea FC v Arsenal FC” (PDF). UEFA.com. Union of European Football Associations. 10. 5. 2019. Приступљено 11. 5. 2019. 
  41. ^ „Arsenal profile – History”. UEFA.com. Union of European Football Associations. Приступљено 21. 8. 2014. 
  42. ^ Armstrong, Robert (15. 5. 1980). „Arsenal pay the penalty”. The Guardian. стр. 22. 
  43. ^ Lovejoy, Joe (5. 5. 1994). „Football / European Cup-Winners Cup: Smith's strike brings Arsenal European glory: Battling Londoners make light of the loss of Wright and Jensen”. The Independent. Приступљено 21. 8. 2014. 
  44. ^ Moore, Glenn (11. 5. 1995). „Extraordinary Nayim strike denies Arsenal”. The Independent. Приступљено 21. 8. 2014. 
  45. ^ Barham, Albert (23. 4. 1970). „Kennedy gives Arsenal hope”. The Guardian. стр. 31. 
  46. ^ Barham, Albert (29. 4. 1970). „Triumph for Arsenal”. The Guardian. стр. 21. 
  47. ^ „Welcome Unai”. Arsenal. Приступљено 23. 5. 2018. 
  48. ^ „The Unai Emery League: Qualified through 24 consecutive rounds and will contest a fourth final”. Марка. 10. 5. 2019. Приступљено 10. 5. 2019. 
  49. ^ „Chelsea: Head-to-head v Arsenal”. Soccerbase. Приступљено 10. 5. 2019. 
  50. ^ „Chelsea FC » Record against Arsenal FC”. WorldFootball.net. Приступљено 10. 5. 2019. 
  51. ^ Stokkermans, Karel (28. 2. 2019). „UEFA Cup”. RSSSF.com. Rec.Sport.Soccer Statistics Foundation. Приступљено 9. 5. 2019. 
  52. ^ „Has one country ever had all European finalists before?”. UEFA.com. Union of European Football Associations. 9. 5. 2019. Приступљено 10. 5. 2019. 
  53. ^ „Champions League & Europa League: English clubs make history by taking four final places”. BBC Sport. 9. 5. 2019. Приступљено 10. 5. 2019. 
  54. ^ „Full Time Summary Final – Chelsea v Arsenal” (PDF). UEFA.com. Union of European Football Associations. 29. 5. 2019. Приступљено 29. 5. 2019. 
  55. ^ а б „Tactical Lineups – Final – Wednesday 29 May 2019” (PDF). UEFA.com. Union of European Football Associations. 29. 5. 2019. Приступљено 29. 5. 2019. 
  56. ^ „2018/19 UEFA Europa League regulations” (PDF). UEFA.com. Union of European Football Associations. 10. 5. 2018. Приступљено 12. 5. 2018. 
  57. ^ „Chelsea 4 Arsenal 1: as it happened”. The Guardian. 29. 5. 2019. Приступљено 30. 5. 2019. 
  58. ^ „Chelsea 4 Arsenal 1”. BBC Sport. 29. 5. 2019. Приступљено 30. 5. 2019. 
  59. ^ „Referee team appointed for UEFA Europa League final in Baku”. UEFA.com. Union of European Football Associations. 13. 5. 2019. Приступљено 13. 5. 2019. 
  60. ^ а б в „Team statistics” (PDF). UEFA.com. Union of European Football Associations. 29. 5. 2019. Приступљено 29. 5. 2019. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]