Пређи на садржај

Финале УЕФА Лиге Европе 2023.

С Википедије, слободне енциклопедије
Финале УЕФА Лиге Европе 2023.
Постер за финале
ДогађајУЕФА Лига Европе
Севиља Рома
Шпанија Италија
1 1
Након продужетака
Севиља боља у извођењу једанаестераца (4–1)
Датум31. мај 2023. (2023-05-31)
СтадионПушкаш арена, Будимпешта
Играч утакмицеЈасин Буну (Севиља)[1]
СудијаЕнтони Тејлор (Енглеска)[2]
Посећеност61.476[3]
ВремеВедра ноћ
18 °C
влажност ваздуха: 63%[4]
← 2022.
2024. →

Финале УЕФА Лиге Европе 2023. била је завршна утакмица УЕФА Лиге Европе 2022/23, укупно педесет друге сезоне другог по јачини европског фудбалског клупског такмичења које организује УЕФА и укупно четрнаесте сезоне откада је назив такмичења промењен из Купа УЕФА у УЕФА Лига Европе. Одиграно је 31. маја 2023. године на стадиону Пушкаш арена у Будимпешти између Севиље из Шпаније и Роме из Италије.[5][6] Због одлагања и премештања финала из 2020. године, домаћини финала су померени за годину дана уназад, а Будимпешта је уместо тога била домаћин финала 2023. године.[7]

Севиља је победила резултатом 4-1 на пенале након нерешеног резултата 1-1 после продужетака и тако освојила рекордну седму титулу Купа УЕФА/Лиге Европе.[8][9] Као победници, квалификовали су се у групну фазу Лиге шампиона 2023-24. и стекли право да играју против победника Лиге шампиона у сезони 2022-23, Манчестер ситија, у УЕФА Суперкупу 2023. године.[10]

Позадина

[уреди | уреди извор]

Севиља је циљала на своју рекордну седму титулу Купа УЕФА/Лиге Европе, пошто су претходна финала победили 2006, 2007, 2014, 2015, 2016. и 2020. године. Њихов менаџер Хосе Луис Мендилибар је тражио прву велику титулу у својој тренерској каријери.

Рома је била у свом четвртом европском финалу и тражила је своју прву титулу Купа УЕФА/Лиге Европе, пошто је изгубила финале Купа шампиона 1984. и финале Купа УЕФА 1991. године, те је освојила Лигу конференције Европе 2021–22. Менаџер Жозе Мурињо је такође тражио да освоји свој други узастопни трофеј у европским такмичењима са Ромом. Могао би да постане први менаџер од Рафаела Бенитеза 2005. године који је освојио два различита велика европска трофеја у узастопним сезонама, и први од пет менаџера[н 1] који је то постигао два пута, пошто је то учинио са Портом 2004. године. Такође је имао прилику да постане први менаџер који је освојио шест титула великих европских такмичења,[н 2] а такође и први који је освојио Куп УЕФА/Лигу Европе са три различита клуба, пошто је освојио Куп УЕФА 2002–03. са Портом и Лигу Европе 2016–17. са Манчестер јунајтедом.[11]

Оба клуба су се састала у осмини финала нокаут фазе Лиге Европе 2019–20, што се догодило само у једном нерешеном мечу због пандемије COVID-19 у Европи. Севиља је победила са 2–0.

Екипе

[уреди | уреди извор]

У следећој табели, финала до 2009. године су била у ери Купа УЕФА, а од 2010. у ери УЕФА Лиге Европе.

Екипа Претходна финална наступа (подебљано означава победнике)
Шпанија Севиља 6 (2006, 2007, 2014, 2015, 2016, 2020)
Италија Рома 1 (1991)

Стадион

[уреди | уреди извор]
Пушкаш арена у Будимпешти била је домаћин финала.

Утакмица је била прво финале Купа УЕФА/Лиге Европе одржано у Будимпешти и друго финале у историји такмичења одржано у Мађарској након прве утакмице 1985. године.[12] Финале је такође било треће финале клупског такмичења УЕФА одржано у граду након финала Лиге шампиона УЕФА за жене 2019. и Суперкупа УЕФА 2020. године,[7] што га чини четвртим укупно клупским финалом УЕФА одржаном у Мађарској. Стадион је такође изабран за место одржавања Европског првенства у фудбалу 2020, где је био домаћин три утакмице групне фазе и једне утакмице осмине финала.[13]

Пушкаш арена је изабрана за коначног домаћина од стране Извршног комитета УЕФА током састанка у Амстердаму, Холандија, 2. марта 2020. године.[14]

Дана 17. јуна 2020. године, Извршни комитет УЕФА је објавио да ће због одлагања и премештања финала 2020. године, Будимпешта уместо тога бити домаћин финала 2023. године.[7]

Пут до финала

[уреди | уреди извор]
За више информација погледајте: УЕФА Лига Европе 2022/23. и УЕФА Лига шампиона 2022/23.

Напомена: У свим доле наведеним резултатима прво се даје резултат финалисте (Д: код куће; Г: у гостима).

Шпанија Севиља Рунда Италија Рома
Лига шампиона Лига Европе
Противник Резултат Групна фаза (ЛШ, ЛЕ) Противник Резултат
Енглеска Манчестер сити 0–4 (Д) 1. коло Бугарска Лудогорец Разград 1–2 (Г)
Данска Копенхаген 0–0 (Г) 2. коло Финска ХЈК Хелсинки 3–0 (Д)
Њемачка Борусија Дортмунд 1–4 (Д) 3. коло Шпанија Реал Бетис 1–2 (Д)
Њемачка Борусија Дортмунд 1–1 (Г) 4. коло Шпанија Реал Бетис 1–1 (Г)
Данска Копенхаген 3–0 (Д) 5. коло Финска ХЈК Хелсинки 2–1 (Г)
Енглеска Манчестер сити 1–3 (Г) 6. коло Бугарска Лудогорец Разград 3–1 (Д)
Треће место у Групи Г Коначни пласман Друго место у Групи Ц
Лига Европе
Противник Укупно 1. меч 2. меч Нокаут фаза Противник Укупно 1. меч 2. меч
Холандија ПСВ Ајндховен 3–2 3–0 (Д) 0–2 (Г) Бараж Аустрија Ред бул Салцбург 2–1 0–1 (Г) 2–0 (Д)
Турска Фенербахче 2–1 2–0 (Д) 0–1 (Г) Осмина финала Шпанија Реал Сосиједад 2–0 2–0 (Д) 0–0 (Г)
Енглеска Манчестер јунајтед 5–2 2–2 (Г) 3–0 (Д) Четвртфинале Холандија Фејенорд 4–2 0–1 (Г) 4–1 (п. с. н.) (Д)
Италија Јувентус 3–2 1–1 (Г) 2–1 (п. с. н.) (Д) Полуфинале Њемачка Бајер Леверкузен 1–0 1–0 (Д) 0–0 (Г)

Пре утакмице

[уреди | уреди извор]

Амбасадор

[уреди | уреди извор]

Амбасадор финала био је бивши мађарски репрезентативац Золтан Гера, који је завршио као другопласирани у Лиги Европе 2009–10. са екипом Фулама.

Продаја улазница

[уреди | уреди извор]

Са капацитетом стадиона од 63.000 места за финале, укупно 46.800 улазница било је доступно навијачима и широј публици, при чему су финалисти добили по 15.000 улазница, а остале улазнице биле су доступне за продају навијачима широм света путем UEFA.com од 21. до 28. априла 2023. у четири ценовне категорије: 150 €, 100 €, 65 € и 40 €. Улазнице за особе са инвалидитетом коштале су 40 €. Преостале улазнице су додељене локалном организационом комитету, националним савезима, комерцијалним партнерима и емитерима..[15]

Утакмица

[уреди | уреди извор]

Резиме

[уреди | уреди извор]

У 35. минуту, Рома је повела када је Пауло Дибала ниско убацио лопту у десни угао мреже након додавања Ђанлуке Манћинија, али је Севиља изједначила у десем минуту другог полувремена када је Манћини скренуо лопту у свој гол након центаршута Хесуса Наваса са десне стране за 1:1. Утакмица је отишла у продужетке и извођење пенала након скоро 130 минута игре. Након два промашена пенала играча Роме, од којих је један одбранио голман Јасин Буну, а други је погодио стативу, Гонзало Монтијел, који је такође постигао победоносни пенал за Аргентину у финалу Светског првенства у фудбалу 2022. против Француске, постигао је победоносни гол за Севиљу. Пенал је првобитно промашио, али након што је поновљен, постигао је погодак.[16]

Детаљи

[уреди | уреди извор]

„Домаћи“ тим (из административних разлога) је одређен додатним жребом одржаним након жреба за четвртфинале и полуфинале.

Севиља Шпанија1–1 (п. с. н.)Италија Рома
Манћини Гол 55’ (аг.) Извештај Дибала Гол 35’
Пенали
Окампус фудбалска лопта са квачицом
Ламела фудбалска лопта са квачицом
Ракитић фудбалска лопта са квачицом
Монтиел фудбалска лопта са квачицом		 4–1 фудбалска лопта са квачицом Кристанте
фудбалска лопта са црвеним иксом Манћини
фудбалска лопта са црвеним иксом Ибањез
Гледалаца: 61.476[3]
Севиља[4]
Рома[4]
GK 13 Мароко Јасин Буну
RB 16 Шпанија Хесус Навас (к) Изашао из игре — замењен 94’
CB 44 Француска Лоик Баде
CB 6 Србија Немања Гудељ Изашао из игре — замењен 120+8’
LB 3 Бразил Алекс Телес Изашао из игре — замењен 95’
CM 20 Бразил Фернандо Изашао из игре — замењен 120+8’
CM 10 Хрватска Иван Ракитић Жути картон 65’
RW 55 Аргентина Лукас Окампос Жути картон 120+10’
AM 21 Шпанија Оливер Торес Изашао из игре — замењен 46’
LW 25 Шпанија Брајан Хил Изашао из игре — замењен 46’
CF 15 Мароко Јусеф ен Несири
Измене:
GK 1 Србија Марко Дмитровић
GK 31 Шпанија Алберто Флорес
DF 2 Аргентина Гонзало Монтијел Жути картон 120+4’ Ушао у игру 94’
DF 4 Холандија Карим Рекик Ушао у игру 95’
DF 14 Француска Танги Куаси
DF 23 Бразил Маркао Ушао у игру 120+8’
MF 8 Шпанија Жоан Жордан Жути картон 120’ Ушао у игру 120+8’
MF 24 Аргентина Алехандро Гомез
MF 43 Шпанија Ману Буено
FW 7 Шпанија Сусо Ушао у игру 46’
FW 12 Шпанија Рафа Мир Жути картон 36’
FW 17 Аргентина Ерик Ламела Жути картон 109’ Ушао у игру 46’
Тренер:
Шпанија Хосе Луис Мендилибар
GK 1 Португалија Руи Патрисио
CB 23 Италија Ђанлука Манћини Жути картон 48’
CB 6 Енглеска Крис Смолинг
CB 3 Бразил Рожер Ибањес
RM 19 Турска Зеки Челик Жути картон 74’ Изашао из игре — замењен 91’
CM 4 Италија Брајан Кристанте Жути картон 65’
CM 8 Србија Немања Матић Жути картон 21’ Изашао из игре — замењен 120’
LM 37 Италија Леонардо Спинацола Изашао из игре — замењен 106’
AM 7 Италија Лоренцо Пелегрини (к) Жути картон 45’ Изашао из игре — замењен 106’
CF 21 Аргентина Пауло Дибала Изашао из игре — замењен 68’
CF 9 Енглеска Тами Абрахам Изашао из игре — замењен 74’
Измене:
GK 63 Италија Пјетро Бур
GK 99 Србија Миле Свилар
DF 2 Холандија Рик Карсдорп Жути картон 120+10’
DF 14 Шпанија Дијего Љоренте Ушао у игру 106’
MF 20 Гвинеја Мади Камара
MF 25 Холандија Џорџинио Вајналдум Ушао у игру 68’
MF 52 Италија Едоардо Бове Ушао у игру 120’
MF 59 Пољска Никола Залевски Жути картон 105’ Ушао у игру 91’
MF 62 Италија Кристијан Волпато
MF 68 Босна и Херцеговина Бењамин Тахировић
FW 11 Италија Андреа Белоти Ушао у игру 74’
FW 92 Италија Стефан ел Шарави Ушао у игру 106’
Тренер:
Португалија Жозе Мурињо Жути картон 120’

Играч утакмице:
Јасин Буну (Севиља)[1]

Помоћне судије:[2]
Гери Бесвик (Енглеска)
Адам Нан (Енглеска)
Четврти судија:[2]
Мајкл Оливер (Енглеска)
Резервни помоћни судија:[2]
Стјуарт Барт (Енглеска)
ВАР:[2]
Стјуарт Атвел (Енглеска)
Помоћне судије за ВАР-ом:[2]
Крис Кавана (Енглеска)
бастијан Данкерт (Немачка)

Правила:[17]

  • Регуларни део утакмице траје 90 минута;
  • Уколико је резултат нерешен, играју се продужеци у трајању од 30 минута;
  • Уколико је резултат и даље нерешен, изводе се једанаестерци;
  • Сваки тим има дванаест играча на клупи;
  • Дозвољено је укупно извршити пет измена, с тим да се у продужецима може извршити и шеста измена.

Статистика

[уреди | уреди извор]

Види још

[уреди | уреди извор]

Напомене

[уреди | уреди извор]
  1. ^ То су Нерео Роко (Куп победника купова 1967–68 и Куп шампиона 1968–69, оба са Миланом), Боб Пејсли (Куп УЕФА 1975–76 и Куп шампиона 1976–77, оба са Ливерпулом), Ђовани Трапатони (Куп победника купова 1983–84 и Куп шампиона 1984–85, оба са Јувентусом), Мурињо и Бенитез (Куп УЕФА 2003–04 са Валенсијом и Лига шампиона 2004–05 са Ливерпулом).
  2. ^ Куп европских шампиона/Лига шампиона, Куп победника купова, Куп УЕФА/Лига Европе, УЕФА Лига конференција Европе.

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б „Yassine Bounou named official UEFA Europa League final Hankook Player of the Match”. UEFA. Union of European Football Associations. 31. 5. 2023. Приступљено 31. 5. 2023. 
  2. ^ а б в г д ђ „Referee teams appointed for 2023 UEFA club competition finals”. UEFA. 22. 5. 2023. Приступљено 22. 5. 2023. 
  3. ^ а б „Full Time Summary Final – Sevilla v Roma” (PDF). UEFA. Union of European Football Associations. 31. 5. 2023. Приступљено 31. 5. 2023. 
  4. ^ а б в „Tactical Lineups – Final – Wednesday 31 May 2023” (PDF). UEFA. Union of European Football Associations. 31. 5. 2023. Приступљено 31. 5. 2023. 
  5. ^ „International match calendar and access list for 2022/23”. UEFA Circular Letter. бр. 51/2021. Union of European Football Associations. 19. 7. 2021. Приступљено 5. 11. 2021. 
  6. ^ „Budapest to host 2022 UEFA Europa League Final”. UEFA. Union of European Football Associations. 2. 3. 2020. Архивирано из оригинала 22. 3. 2020. г. Приступљено 2. 3. 2020. 
  7. ^ а б в „UEFA competitions to resume in August”. UEFA. Union of European Football Associations. 17. 6. 2020. Приступљено 17. 6. 2020. 
  8. ^ Pettit, Mark (31. 5. 2023). „Sevilla 1–1 Roma (aet, Sevilla win 4–1 on penalties): Bounou the spot-kick hero for serial winners”. UEFA. Union of European Football Associations. Приступљено 8. 6. 2023. 
  9. ^ „Montiel edges Sevilla to seventh Europa League triumph with win over Roma”. Guardian. 31. 5. 2023. Приступљено 1. 6. 2023. 
  10. ^ „Sevilla 1 Roma 1 (Sevilla win 4–1 on penalties)”. BBC Sport. 31. 5. 2023. Приступљено 1. 6. 2023. 
  11. ^ „Europa League final: Sevilla vs Roma – what to look out for”. UEFA. UEFA. 22. 5. 2023. Архивирано из оригинала 22. 5. 2023. г. Приступљено 31. 5. 2023. 
  12. ^ „Sevilla vs Roma in the 2023 UEFA Europa League final: All you need to know”. UEFA. 31. 5. 2023. Приступљено 31. 5. 2023. 
  13. ^ „Budapest to stage 2022 UEFA Europa League final”. UEFA. Union of European Football Associations. 2. 3. 2020. Приступљено 2. 3. 2020. 
  14. ^ „UEFA Executive Committee agenda for Amsterdam meeting”. UEFA. Union of European Football Associations. 27. 2. 2020. Приступљено 27. 2. 2020. 
  15. ^ „Ticket sales for 2023 UEFA club competition finals launched”. UEFA. Union of European Football Associations. 21. 4. 2023. 
  16. ^ „Sevilla 1–1 Roma (4–1 on penalties): Spanish side make history as Mourinho throws medal into crowd”. BBC Sport. Приступљено 1. 6. 2023. 
  17. ^ „Regulations of the UEFA Europa League, 2022/23 Season”. UEFA. Union of European Football Associations. 1. 5. 2022. Приступљено 10. 5. 2022. 
  18. ^ „Team statistics” (PDF). Union of European Football Associations. 31. 5. 2023. Приступљено 1. 6. 2023. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето са „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Финале_УЕФА_Лиге_Европе_2023.&oldid=30002765”