Фирентинска унија

Из Википедије, слободне енциклопедије
Катедрала у којој је потписана Фирентинска унија

Фирентинска унија је био покушај уније римокатоличке и православне цркве на црквеном сабору у Фиренци 6. јула 1439. године. Византијски цар Јован VIII Палеолог је након мистериозне смрти цариградског патријарха Јосифа, у име цркве пристао на унију, с надом да ће папа и Западна Европа њему помоћи да спријечи најезду Турака Османлија. Васељенски патријарх Јосиф II је умро пре потписивања саборских одлука.

Унија је у Цариграду наишла на велики отпор код византијског народа, а поједини епископи, попут светог Марка Ефешког који је одбио да је потпише, су се отворено супротставили и затражили да се поништи. Унија је јавно објављена тек 1452. године мало прије пада Византије, тако да никада није ни заживела. Како унија није спасла Византију од турског освајања, Русија је отада бирала своје митрополите и коначно изашла из сфере византијског утицаја. На црквеном сабору у Цариграду 1472. године унија је и званично одбачена.

Увод[уреди]

Папа Евгеније

Под притиском светоримског цара, папа Мартин V је прихватио декрет Сабора у Констанци (9. октобар 1417) којим се папство обавезује да периодично сазива црквене саборе. Мартин је, у складу са одредбама овог декрета, по истеку првог рока сазвао сабор у Павији. Због епидемије, сабор је премештен у Сијену (1424). Наредни савет одржан је седам година касније. Мартин је 1431. године сазвао сабор у Базелу и изабрао кардинала Јулијана Ћезаринија да преседава сабором. Сам папа је, међутим, умро пре отварања синода. Сабор у Базелу одржан је у време када је саборски покрет био јак, а папски ауторитет ослабљен Великом Шизмом. Сабор је прогласио примат синода над папом и прописао правило да сваки папа по избору мора положити заклетву пред сабором. Мартинов наследник, папа Евгеније IV, покушао је да распусти сабор у Базелу и организује нови у Болоњи, али је његов захтев одбијен. Светоримски цар Жигмунд Луксембуршки поражен је у бици код Домажлица у Хуситским ратовима (август 1431), након чега је сабор у Базелу договорио мир са каликстинцима, умереном фракцијом Хусита (јануар 1433). Папа Евгеније је признао сабор у мају и крунисао Жигмунда за светоримског цара (31. мај). У бици код Липанија (1434), таборити, радикална фракција Хусита, поражени су од стране каликстинаца и чешких католика. Папа је јуна 1434. године морао да бежи из Рима у коме је избила побуна. Следећих десет година провео је у изгнанству у Фиренци.

Никола Кузански налазио се на челу делегације која је послата у Цариград да се са византијским царем договори око склапања уније. Цар Јован VIII је, попут својих претходника, покушавао да склапањем црквене уније спасе Цариград турског освајања. Јулијан Ћезарини је сву енергију усмерио за рат против Хусита. Неуспех у Чешкој приморао га је на бекство. Папа Евгеније поставио га је да председава Сабором у Фиренци јер је сам био болестан. Касније је сам папа предузео вођство над Сабором.

Сабор у Ферари[уреди]

Антипапа Феликс

Кардинали су на сабору у Базелу настојали да ограниче папска овлашћења. Донета је мера којом је регулисано да се папе бирају на епархијском синоду. Такође су смањени и приходи папа на рачун локалних цркава. Укинути су анати и други папски бенефити. Интервенисано је у сукобу између Француске и Енглеске (Стогодишњи рат) што доводи до склапања споразума у Арасу између француског краља Карла VII и бургундског војводе. Обрезање је сматрано за смртни грех. Дефинисано је да римски папа има примат у целом хришћанском свету као наследник Светог Петра. Папа Евгеније, ма колико желео да одржи добре односе са кардиналима Базелског сабора, није желео прихватити све њихове одредбе. До сукоба је дошло углавном због покушаја склапања црквене уније. Византијски цар Јован пристао је да лично дође на католички сабор заједно са најистакнутијим представницима Источне цркве. Кардинали Базелског сабора захтевали су да се тај католички сабор одржи у Базелу, Савоји или Авињону. Византинци су, са друге стране, тражили да се одржи у неком приморском месту у Италији како би могли приступити бродом.

Као резултат преговора, византијски цар прихватио је понуду папе Евгенија да дође у Ферару. Папа је декретом од 18. септембра 1437. године распустио сабор у Базелу и позвао црквене оце на нови сабор у Ферару у долини реке По. Сабор је са радом почео 10. јануара 1438. године. Неки епископи су, међутим, остали у Базелу и именовали војводу савојског, Амадеа VIII, за антипапу. Истерани из Базела, присталице Амадеа (папе Феликса V) се премештају у Лозану. Седиште Евгенијевог сабора је 1439. године премештено из Фераре у Фиренцу због куге која је избила у Ферари. Веће истовремено води преговоре са склапањем црквене уније са Источном црквом. Постигнут је споразум о питањима као што је убацивање "филиокве" у Никејско-цариградски Симбол вере, дефинисан је број светих тајни и доктрина чистилишта. Утврђен је и примат папе над целом хришћанском црквом (укључујући и православним црквама на истоку; српском, грчком, молдавско-влашком, бугарском, руском, грузијском, јерменском и сл). Уређена су и питања око војне помоћи Византијском царству у борби против Турака који су Царство свели на Цариград са околином. Поједини представници цркава на истоку, попут Исидора Кијевског и Марка Ефешког, осудили су покушај склапања црквене уније.

Почетком априла 1438. године, преко 700 Грка стигло је у Ферару. Прва свечана седница почела је 9. априла 1438. године. Присуствовали су византијски цар, цариградски патријарх, представници патријаршија у Антиохији, Александрији и Јерусалиму и папа Евгеније. На првим сесијама (које су трајале до 17. јула) решавано је питање Великог раскола из 1054. године, односно питања филиоквеа, чистилишта и папског примата. Од 8. октобра 1438. године сабор се фокусирао искључиво на филиокве. Папа је увидео да представници Источне цркве никада неће прихватити филиокве. Византијски цар је, међутим, наставио са преговорима.

Сабор у Фиренци[уреди]

Византијски цар Јован Палеолог

Под изговором опасности од куге, Латини и Грци су се сложили да се сабор из Фераре премести у Фиренцу. Преговори су настављени јануара 1439. године. Постигнут је компромис по питању филиоквеа. У наредним месецима постигнут је договор о западној доктрини чистилишта те се прешло на преговоре око првенства папе у хришћанском свету. Дана 6. јула 1439. године, цариградски патријарх Јосиф II, као и већина представника Источне цркве (укључујући и патријархе Антиохије, Александрије и Јерусалима), потписали су папску булу о уједињењу цркава (Laetentur Caeli). Патријарх Јосиф је, међутим, умро после два дана. Споразум није обавезивао читаву византијску цркву тиме што га је потписао цариградски патријарх. Патријарх је сматран првим међу једнаким епископима патријаршије и није имао никакву моћ изван граница своје територије. Папски декрет о уједињењу наишли су на широку опоицију у читавом Царству. Против њега су били бројни монаси као и државни органи. Марко Ефешки је био један од главних противника црквене уније. Византинци су на унију гледали као на привремено решење ради османске претње. Ипак, било је прекасно. Цариград је пао 29. маја 1453. године. Одлуке сабора у Фиренци никада нису прихваћене од стране представника готово свих центара Источне цркве. Неуспех преговора довео је до обнављања сукоба између папства и саборског покрета.

Папу Феликса прихватила је Савоја, као и Алфонсо V Арагонски, Стара швајцарска конфедерација и поједини универзитети. Свето римско царство остало је неутрално у сукобу. Карло VII, француски краљ, ограничио се на обезбеђењу своје државе од утицаја папства (доношењем Прагматичне санкције из Буржа (13. јул 1438). Енглеска и Италија остали су верни папи Евгенију. Сукоби су трајали још десет година. Папа Евгеније је на крају однео превагу јер је добио подршку светоримског цара Фридриха III. Папа Феликс одрекао се круне 7. априла 1449. године. Евгеније је умро годину дана раније. Сабор у Лозани (1448) дао је подршку његовом наследнику Николи V. Папа Никола прихватио је одредбе сабора у Констанци.


Види још[уреди]

Извори[уреди]

Примарни извори

  • Gian Domenico Mansi, vol. xxix.-xxxi.
  • Aeneas Sylvius, De rebus Basileae gestis (Fermo, 1803)
  • Monumenta Conciliorum generalium seculi xv., Scriptorum, vol. i., ii. and iii. (Vienna, 1857–1895)
  • Sylvester Syropoulos, Mémoires, ed. and trans. V. Laurent, Concilium Florentinum: Documenta et Scriptores 9 (Rome, 1971)

Секундарни извори

  • Deno J. Geanakoplos, ‘The Council of Florence (1438-9) and the Problem of Union between the Byzantine and Latin Churches’, in Church History 24 (1955), 324-46 and reprinted in D.J. Geanakoplos, Constantinople and the West (Madison, Wisconsin, 1989), pp. 224–54
  • J. C. L. Gieseler, Ecclesiastical History, vol. iv. p. 312ff (Eng. trans., Edinburgh, 1853).
  • Joseph Gill, The Council of Florence Cambridge, 1959.
  • Joseph Gill, Personalities of the Council, of Florence and other Essays, Oxford, 1964.
  • Johannes Haller ed., Concilium Basiliense, vol. i.–v, Basel, 1896–1904.
  • Hefele, Conciliengeschichte, vol. vii., Freiburg-im-Breisgau, 1874.
  • Jonathan Harris, The End of Byzantium, New Haven and London, 2010. ISBN 978-0-300-11786-8
  • Jonathan Harris, Greek Emigres in the West c.1400-1520, Camberley, 1995, pp. 72–84.
  • Johannes Helmrath, Das Basler Konzil; 1431–1449; Forschungsstand und Probleme, (Cologne, 1978.
  • Sebastian Kolditz, Johannes VIII. Palaiologos und das Konzil von Ferrara-Florenz (1438/39). 2 Vol., Stuttgart: Anton Hiersemann Verlag 2013-2014, ISBN 978-3-7772-1319-4.
  • Stuart M. McManus, 'Byzantines in the Florentine polis: Ideology, Statecraft and Ritual during the Council of Florence', Journal of the Oxford University History Society, 6 (Michaelmas 2008/Hilary 2009) „issue6(michaelmashilary2009) (jouhsinfo)”. Jouhsinfo.googlepages.com. 2009-03-14. Приступљено 2010-01-18. 
  • Stavros Lazaris, "L’empereur Jean VIII Paléologue vu par Pisanello lors du concile de Ferrare – Florence", Byzantinische Forschungen, 29, 2007, p. 293-324 [1]
  • Donald M. Nicol, The Last Centuries of Byzantium, 1261-1453, 2nd ed., Cambridge, 1993, 2nd ed., pp. 306–17, 339-68.
  • G. Perouse, Le Cardinal Louis Aleman, président du concile de Bâle, Paris, 1904.
  • O. Richter, Die Organisation and Geschäftsordnung des Basler Konziis, Leipzig, 1877.
  • Stefan Sudmann, Das Basler Konzil: Synodale Praxis zwischen Routine und Revolution, Frankfurt-am-Main 2005. ISBN 3-631-54266-6 „Peter Lang Verlagsgruppe”. Peterlang.com. 2010-01-14. Приступљено 2010-01-18. 
  • Georgiou Frantzi, " Constantinople has Fallen.Chronicle of the Fall of Constantinoples ", transl.: Ioannis A. Melisseidis & Poulcheria Zavolea Melisseidou (1998/2004) - Ioannis A. Melisseidis ( Ioannes A. Melisseides ), " Brief History of Events in Constantinople during the period 1440-1453 ", p. 105-119, edit.5th, Athens 2004, Vergina Asimakopouli Bros, Greek National Bibliography 1999/2004, ISBN 9607171918