Пређи на садржај

Фијат 128

С Википедије, слободне енциклопедије
Фијат 128
Преглед
ПроизвођачFiat
Производња
  • 1969–1985 (Фијат, Италија)
  • 1971–1990 (Фијат, Аргентина)
  • 1976–1980 (3P, SEAT)
  • 1971–2010 (Југославија, Србија и Црна Гора, Србија)
Погонски агрегат
Мотор
Величине
Висина1.340 mm (52,8 in)
Хронологија
Наследник

Фијат 128 је мали аутомобил који је Фијат производио и продавао од 1969. до 1985. Каросеријски модели су били седан са двоја или четвора врата, караван са троја или петоро врата, као и купе са двоја или троја врата.

Захваљујући инжењерингу Дантеа Ђакозе и дизајну мотора Аурелија Лампредија,[1] модел 128 је био познат по својој релативно пространој запремини за путнике и терет — омогућеној револуционарном иновацијом у распореду попречно постављеног мотора напред и погона на предње точкове, што је постало распоред „који је усвојио готово сваки други произвођач на свету“ за погон на предње точкове.[2] Фијат је у својим рекламама промовисао да механичке карактеристике троше само 20% запремине возила.[3] Погонски систем и мотор модела 128, реконфигурисани за распоред са мотором позади средње постављеним и погоном на задње точкове, коришћени су у спортском аутомобилу Фијат X1/9.

Проглашен за Европски аутомобил године 1970,[4] на крају је произведено преко три милиона примерака.[5]

Аутомобилски новинар Џејми Китман је 2012. назвао модел 128 „пиониром малих аутомобила које данас возимо“.[6]

Умберто Ањели и Данте Ђакоза примају награду за Европски аутомобил године 1970. у хотелу Хилтон у Амстердаму, 5. фебруара 1970. године.

Захваљујући инжењерингу Дантеа Ђакозе и дизајну мотора Аурелија Лампредија[3] модел 128 је био познат по својој релативно пространој запремини за путнике и терет — омогућеној револуционарном иновацијом у распореду са мотором напред и погоном на предње точкове, што је постало распоред „који је усвојио готово сваки други произвођач на свету“ за погон на предње точкове.[7] Ђорђето Ђуђаро је напоменуо да је 1970. Фолксваген потпуно демонтирао Фијат 128, препознајући га као референцу за свој предстојећи Голф.[8]

Фијат је у својим рекламама промовисао да Енцо Ферари вози 128 као своје лично возило."[3]

Фијат је изградио потпуно нову фабрику у Ривалта ди Торино, северозападно од Торина, посебно за производњу новог модела 128.[9] Укупно је у Италији произведено 2.776.000 седана и каравана, плус 330.800 купеа и 3П модела.[10]

Иновација предњег погона

[уреди | уреди извор]
Фијат 128 Специјал

Погон на предње точкове је претходно био уведен у мале, јефтине аутомобиле од стране BMC-а, прво са Минијем 1959, а затим са већом серијом 1100/1300 1962. Средином 1960-их, Фијат је почео да дизајнира нови аутомобил који би се такмичио са овим другим. BMC-ов дизајн Алека Исигониса имао је мењач и мотор који деле један картер за уље — упркос различитим захтевима за подмазивање — и хладњак мотора је био постављен са стране мотора, даље од протока свежег ваздуха и усмеравао је загрејани, а не хладни ваздух преко мотора. Распоред је често захтевао да се мотор скида ради сервисирања квачила.[11]

Фиат 128 Фамилијаре - прва серија караван са 3 врата

Распоред Фијата 128 имао је бројне разлике. Како га је пројектовао Данте Ђакоза, имао је попречно постављен мотор са погонским вратилима неједнаке дужине и иновативни компактни механизам за отпуштање квачила (који је дизајнирао Еторе Кордијано[12][13]) — распоред који је Фијат стратешки тестирао на претходном производном моделу пуних пет година, Примули из своје мање тржишно критичне подружнице, Аутобијанки.[14] Распоред је омогућио да се мотор и мењач налазе један поред другог без дељења течности за подмазивање, док се електрично контролисани вентилатор за хлађење усмерава ка протоку свежег ваздуха. Користећи Примулу као тест платформу, Фијат је био у могућности да у довољној мери реши недостатке распореда, укључујући неравномерни пренос снаге са стране на страну, неравномерно хабање гума и потенцијално управљање обртним моментом, тенденцију да снага мотора сама управља аутомобилом при великом убрзању.

Компактан и ефикасан распоред — попречно постављен мотор са мењачем постављеним поред мотора који покреће предње точкове преко офсетног коначног преносника и карданских вратила неједнаке дужине — касније је постао уобичајен код конкуренције[3] и вероватно индустријски стандард.[15]

Распоред је био довољно флексибилан да је Фијат реконфигурисао погонски склоп 128 као распоред са централно смештеним мотором за Фијат X1/9.

Лиценцирана производња

[уреди | уреди извор]

Југославија/Србија

[уреди | уреди извор]

Модел Фијата 128 је био основа за серије аутомобила Застава 128 (седан са четворо врата) и Застава 101 (хечбек са троја и петоро врата) које је производила „Застава аутомобили“ у СФРЈ (касније Србији). Заставе засноване на моделу 128 биле су доступне широм Европе 70-их година. У Уједињеном Краљевству су се нудиле три варијанте: хечбек са троја врата (Застава Југо 311/313), лимузина са четворо врата (Застава Југо 411/413) и хечбек са петоро врата (Застава Југо 511/513). Тај модел је остао популаран до краја производње и био је најприступачнији модел југословенског произвођача аутомобила.

Редовна производња је завршена у новембру 2008. након што је Фијат купио фабрику Застава у Крагујевцу, међутим, производња пикап варијанте Застава Поли настављена је у веома ограниченом броју у фабрици Застава специјална возила Сомбор (156 аутомобила произведено у последњој години) до децембра 2010.[16]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „Collectible Classic: 1971-1979 Fiat 128”. Automobile Magazine, August 2012. Архивирано из оригинала 2012-09-20. г. Приступљено 2012-12-31. 
  2. ^ Nutland, Martyn (8. 10. 2012). Brick by Brick: The Biography of the Man Who Really Made the Mini. Bloomington, IN: Authorhouse. стр. 237. ISBN 9781477203170. 
  3. ^ а б в г „Collectible Classic: 1971-1979 Fiat 128”. Automobile Magazine, August 2012. Архивирано из оригинала 2012-09-20. г. Приступљено 2012-12-31. 
  4. ^ „Previous Cars”. Caroftheyear.org. Архивирано из оригинала 13. 12. 2007. г. Приступљено 29. 1. 2008. 
  5. ^ „Fiat 128: quarant'anni di trazione anteriore” (на језику: италијански). Autoblog.it. 2. 5. 2009. Приступљено 1. 6. 2012. 
  6. ^ Kitman, Jamie (15. 8. 2012). „Collectible Classic: 1971–1979 Fiat 128”. 
  7. ^ Nutland, Martyn (8. 10. 2012). Brick by Brick: The Biography of the Man Who Really Made the Mini. Bloomington, IN: Authorhouse. стр. 237. ISBN 9781477203170. 
  8. ^ „Fiat 128, the car that inspired the birth of the Golf”. La Stampa. 30. 3. 2017. 
  9. ^ Becker, Clauspeter (1971), Logoz, Arthur, ур., „Fiat 128”, Auto-Universum 1971 (на језику: немачки), Zürich, Switzerland: Verlag Internationale Automobil-Parade AG, XIV: 88 
  10. ^ Ward, Phil (јун 2007), Great Small Fiats, Veloce Press, стр. 58—59, ISBN 978-1-845841-33-1 
  11. ^ „Dante Giacosa”. Fiat 500 USA. 16. 2. 2009. 
  12. ^ Buckley, Martin (2. 5. 2023). „Guilty pleasures: Fiat 127”. Classic & Sports Car. Приступљено 31. 7. 2025. 
  13. ^ Giacosa, Dante (1979). Forty years of design with Fiat (2014 изд.). Automobilia srl. стр. 290. 
  14. ^ Becker, p. 79
  15. ^ „1969-1984 FIAT 128 Saloon”. Classic and Performance Car. Архивирано из оригинала 2014-04-08. г. „It’s the recipe for technical orthodoxy that has since been adopted by the entire industry. 
  16. ^ Vasiljević, Zlata (2015-11-29). „Poslednja "zastava" odlazi iz Sombora” [The last Zastava leaves Sombor]. Blic (на језику: српски). Архивирано из оригинала 2024-05-25. г. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]