Флора Сандс

С Википедије, слободне енциклопедије
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Флора Сандс
Flora Sandes in uniform.jpg
Флора Сандс
Датум рођења(1876-01-22)22. јануар 1876.
Место рођењаЈоркшир
Енглеска
Датум смрти24. новембар 1956.(1956-11-24) (80 год.)
Место смртиСафок
Уједињено Краљевство
ВојскаВојска Краљевине Србије
Године службе19141922.
ЧинКапетан
ОдликовањаОрден Карађорђеве звезде

Флора Сандс (22. јануар 187624. новембар 1956)[1] била је британска болничарка, а касније и једина жена официр српске војске за време Првог светског рата.[2] Одликована је са седам медаља[3][4][5]

Живот и каријера[уреди | уреди извор]

Рођена је 22. јануара 1876. године, у малом месту Недер Попитон, у истеоименој парохији у Јоркширу у Енглеској, у добростојећој свештеничкој породици из Корка. Њен отац Семјуел Диксон Сендс који је био је уважени лондонски грађанин,117 по потреби службе 1885. године са породицом се преселио у Марлсфорд општина Сафок, где је Флора провела детињство и младост. Две године се образовала у Швајцарској девојачкој школи.[6] Уз доста читања и залагања, током школовања научила да течно говорила француски и немачки језик,[а] и доста добро српски и савлада свирање на виолини.[7]

Мимо школе још као млада девојка научила је да јаше коње, пуца из ватреног оружја и вози аутомобил.

Радила је као секретарица. Уочи Првог светског рата завршила је курс за болничарке.[8]

;Учесник Великог рата

Подстакнута победама Краљевине Србије у ратовима 1912. и 1913. године, тридесетосмогодишња

Флора Сендс је после објаве рата Велике Британије Немачкој, августа 1914. године, одлучила да крене у Србију и пружи помоћ Србији. Мешутим у Одреду добровољне помоћи у Лондону била је одбијена речима:

„Има других далеко боље обучених од вас.[9]

Разочарна овом одлуком успела је да ступи у контакт са Мабел Грујић, супругом Славка Грујића начелника Министарства иностраних послова Краљевине Србије, који је тих дана за Англо-америчку јединицу окупљала болничарке и хирурге за помоћ Србији. Грујић је прихватио Флорин предлог да је стави на списак болничарки, и она је 12. августа 1914. године возом са перона железничке станице Черинг Крос кренула са Англо-америчком јединицом у правцу Србије.[10]

Из воза се по доласку у Краљевину Србију прво искрцала у Нишу, одакле је по одлуци Црвеног крста отпутовала у Крагујевац.[11] У Крагујевцу је Флора Сандерс са осталим припадницима Англо-америчке јединице примљена од Начелник санитета српске војске др Роман Сондермајер и управник болнице др Никола Вучетић 29. августа у Првој резервној болници у Крагујевцу. Флорин долазак уследио је непосредно након велике победе српске војске на Церу, тако да је било пуно посла у болници око збрињавања рањеника од задобијених рана у овој битци.

За заслуге у збрињавање рањеника и самопрегоран рад у војној болници, награђена је Медаљом Српског Црвеног крста и, одликована Крстом милосрђа.[12] [13]

По истеку тромесечног уговора вратила се у Енглеску са својом другарицом Емили Симондс и прикупљала помоћ за Србе, пре свега новца за куповину санитетског материјала за српске рањенике.[13] Од прикупљеног новца успеле су да купе двадесет тона медицинског материјала,, средства за дезинфекцију и рендгенски апарат.

У Србију се преко Солуна и Ђевђелије вратила у фебруару 1915. године заједно са другарицом Емили. Краће време боравила је у Нишу, у коме је Другој резервној болници поклонила рендгенски апарат. Из Ниша је по одлуци санитетског пуковника др Војислав Суботића, упућена у Ваљево, „града болница” у коме је харао пегави тифус.[13] У Ваљеву су она и Емили радиле у Гимназијској болници и обе су лечећи болеснике оболеле од тифуса.

Након пораза српске војске и окупације Србије у јесен 1915. године, Флора се у Прилепу придружила амбуланти Другог пешадијског пука I позива Моравске дивизије „Књаз Михаило” – Гвоздени пук.

Током Другог светског рата живела је у Београду, на Пашином брду, у Улици господара Вучића 91. После рата је отишла за Енглеску.[14]

У популарној култури[уреди | уреди извор]

  • Наша енглескиња, телевизијски филм заснован на биографији Флоре Сандс у режији Слободана Радовића снимљен је 1997. године у продукцији РТБ-a.[15][16]
  • У њену част назван је паб-ресторан "Флора Сандес" у Торнтон хиту, у Лондону.
  • Флора Сандс на сеоској свадби у Србији
    На последњем снимљеном албуму под називом „Зелена Енглеска и Сива Енглеска“ из 2014. године Реџа Мјуроса налази се песма Балада Флоре Сандес, која представља интерпретацију њеног живота.[17]

Библиографија[уреди | уреди извор]

Флора Сандерс је аутор следећа два аутобиографска дела:

  • Sandes, Flora. An English Woman-Sergeant in the Serbian Army — London: Hodder & Stoughton, 1916.
  • Sandes, Flora. The Autobiography of a Woman Soldier: A Brief Record of Adventure with the Serbian Army 1916–1919 — London: H.F. & G. Witherby, 1927.

Види још[уреди | уреди извор]

Напомене[уреди | уреди извор]

  1. ^ У персоналном досијеу припадника Војске Краљевине Југославије, у Картону личних и службених односа официра Флоре Сендс у рубрици које језике говори, пише: енглески, српски, француски и немачки.[6]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Британка Флора Сандс, први странац официр у српској војсци („Блиц“, 25. јун 2012), Приступљено 27. 4. 2013.
  2. ^ Митровић Андреј, Србија у Првом светском рату, Београд 1984.
  3. ^ „Медаље Флоре Сандес”. Архивирано из оригинала на датум 19. 11. 2015. Приступљено 25. 11. 2015. 
  4. ^ Flora Sandes, An English Woman-Sergeant in the Serbian Army / with an Introduction by Slavko Y. Grouitch / London 1916
  5. ^ Miler Luiz, Naš brat: život kapetana Flore Sends, Beograd 2013.
  6. ^ а б ВА, К. 1566, бр. 614
  7. ^ Мис Флора Сандрес У: Српске новине, бр. 109, 17. децембар 1916, стр. 2
  8. ^ еНовости[мртва веза], Приступљено 27. 4. 2013.
  9. ^ Луиз Милер, Наш брат: живот капетана Флоре Сандс стр. 26.
  10. ^ Луиз Милер, Наш брат: живот капетана Флоре Сандс стр. 25–28.
  11. ^ ” В. Стојанчевић, Савезничке медицинске мисије у Србији на почетку Првог светског рата, у: Глас САНУ, одељење медицинских наука, књ. 46/2002, стр. 56.
  12. ^ ВА, П-5, K. 23, Ф.4, Д. 50.
  13. ^ а б в Српске новине, бр. 1, 3. јануар, 1917, стр. 3, М. Вл. Ђорђевић, Енглескиња у српској војсци.
  14. ^ Флору је одушевила српска војска („Политика“, 3. септембар 2013)
  15. ^ Наша енглескиња на IMDB
  16. ^ Наша енглескиња на сајту YouTube, Званични канал РТС Културно-уметнички програм.
  17. ^ Chilton, Martin (4. 9. 2014). „Reg Meuross, England Green & England Grey, album review”. The Daily Telegraph. Приступљено 15. 9. 2014. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]