Вилијам Фокнер

С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Фокнер)

Вилијам Фокнер
Вилијем Фокнер, фотографија Карла Ван Вехтена, 1954. године
Лични подаци
Пуно имеВилијам Фокнер
Датум рођења(1897-09-25)25. септембар 1897.
Место рођењаЊу Олбани, САД
Датум смрти6. јул 1962.(1962-07-06) (64 год.)
Место смртиОксфорд, САД
ОбразовањеУниверзитет Вирџиније
НаградеНобелова награда за књижевност

Вилијам Фокнер (енгл. William Faulkner;[1] Њу Олбани, Мисисипи, 25. септембар 1897 — Оксфорд, Мисисипи, 6. јул 1962) био је амерички књижевник.

Биографија[уреди | уреди извор]

Одрастао у провинцијској средини, на северу сиромашне савезне јужне државе Мисисипи. Тај крај и људи оставили су неизбрисив траг у његовој прози. Фокнер није матурирао, али је много читао (од светских класика до француских симболиста: Пола Верлена, Вајлда, Достојевског, Флобера, Рембоа, Свинбурна, Шекспира, Сервантеса).

Године 1918, примљен је као добровољац у пилотску школу британског ваздухопловства у Канади. Након рата вратио се у Оксфорд, где је проживео највећи део живота (пред крај живота често је боравио у држави Вирџинији код ћеркине породице). Након песама и краће прозе, први му је почетнички роман »Војникова плата«, 1926. Будући да је тешко налазио издаваче, до краја Другог светског рата повремено је одлазио у Холивуд, где је писао и преправљао углавном туђе сценарије; познате су његове прераде Хемингвејевих романа. Последњих петнаестак година живота уживао је велику популарност и био својеврстан амбасадор америчке културе у Европи, Јужној Америци и Јапану. Године 1949. добио је Нобелову награду за књижевност[2], одржавши притом вероватно најпознатији и најбољи говор који је икада изговорен током те свечаности.

На почетку Фокнеровог великог доба његов је трећи роман »Сарторис«, 1929, прича о угледној породици тог имена којом почиње његова сага о Јокнапатафи и градићу Џеферсону (апокрифна имена за градић сличан Оксфорду и његов округ Лафајет). На необично тачно описану и у сваком детаљу проживљену причу о животу своје регије (што га чини и регионалним писцем), Фокнер је изградио историјски, симболични и митски свет. Прозом библијске величине и грозничавог интензитета, Вилијам Фокнер је створио, како је рекао један критичар, „космос који нико не поседује“. По сензибилитету близак натуралистичким писцима краја 19. века, но истовремено високо свестан и савестан уметник, у свој је опус интегрисао многе модернистичке наративне технике (нпр. технику тока свести, временског флешбека који налазимо у филмовима, полифонију гласова, наративне резове и поетске коментаре).

Роман »Бука и бес«, 1929, приказ је пропасти четворо деце старе породице Компсон, уклопљен у историју америчког Југа, а уједно и експериментални, иновативни роман тока свести који може стати уз бок Џојсовом »Уликсу«. Радикалност фокнеровске иновације видљива је и по том што је, есенцијално, сав роман садржан у свести идиота Бенџија. Том је делу попут слике у огледалу супротстављен роман о крајње сиромашној сељачкој породици Бундренових, »Кад лежах на самрти«, 1930, који се састоји од унутрашњих монолога мужа и (умируће) жене, њихове визионарске и екстравагантне деце и суседа, а радња кулминира у митско-гротескном, али примитивном и тврдоглавом, устрајном превожењу мајчиног тела на далеко гробље у доба велике поплаве.

Посебно је шокантно »Светилиште«, 1931, у којем импотентни гангстер Попај кукурузним клипом силује отмену и изазовну Темпле Дрејк те са њом живи у борделу у Мемфису. Андре Малро назвао је »Светилиште« продором грчке трагедије у криминални тривијални роман. Следе »Светлост у августу«, са средиштем око трагичног лика Христа-Сотоне, хероја и злочинца Џо Кристмаса, опседнутог хипернадраженом расном свешћу и самомржњом због сумње да има црначке крви; тај роман истовремено садржи и најпотреснију љубавну причу у Фокнеровом опусу и приказ отровног бујања верског фанатизма, те »Авесаломе, Авесаломе!«, 1936, технички неразмрсив сплет опсесивног унутрашњег монолога младог Квентина Компсона и троструког наративног преношења верзија приче о успону и паду Томаса Сутпена у доба пре, током и после Америчког грађанскога рата - радња се догађа пола века пре саме приче о успону и паду Југа као као засебне цивилизације. Тај роман, који је сам писац сматрао својим највећим остварењем, „најфокнерскији“ је ауторов исказ о Југу, људској судбини и животу уопште.

»Заселак«, 1940, први је део „трилогије“ о породици Сноупс, гротескно приказаних и карикираних припадника разгранатог племена „белог шљама“ и њихове најезде на Џеферсон под вођством Флема Сноупса, који у преостала два дела, »Град«, 1957. и »Палата«, 1960, преузима банку и постаје водећа личност у Џеферсону све док га не устрели преварени рођак. И у тој трилогији, која садржи више политичке сатире и друштвене критике, а мање митске величине и трагичног раскола него што је уобичајено код њега, Фокнер остаје мајстор: уз сву деташираност и сарказам, трилогија обилује незаборавним сценама и ликовима међу којима доминирају Фокнеров алтер его, адвокат Гавин Стивенс и његов пријатељ, здраворазумски и хумани продавац В. К. Ретлиф (касније се испоставило да В. К. стоји за Владимир Кирилович - још један Фокнеров иронично-хумани коментар у доба бујања макартизма и Хладног рата).

Од каснијих романа су познатији »Уљез у прашину«, 1948, мешавина детективске приче и помало дидактичне приче усмерене против расног греха Југа отеловљеног у линчовању, затим »Бајка«, 1954, алегоријска повест која рекреира хришћански мит, смештен у ровове 1. светског рата у Француској, те »Лупежи«, 1962, последњи роман, објављен тик пре пишчеве смрти - лака прича проткана носталгијом за прошлим временима. Та се дела иначе сматрају слабијим и морализаторским исказима аутора који је у то доба изградио персону јужњачког господина либерално-хуманистичких погледа.

Написао је и већи број кратких прича.

Но, у великом, трагичном раздобљу Фокнеровог стваралаштва, које је трајало од краја двадесетих до средине четрдесетих, појавила су се и дела хибридних облика: у »Дивљим палмама«, 1939, аутор модерну градску причу о трагичној љубави преплиће с комичним народским „епом“ о доживљајима невино осуђеног робијаша у време велике поплаве. Неке је пак збирке новела објавио као „романе": »Непобеђени«, 1938, (Фокнеров „вестерн“ и његово најприступачније дело), те хроника богате фармерске обитељи МекКаслин »Сиђи, Мојсије«, 1942, заправо збирка повезаних приповедака у којима се истиче »Медвед«, приказ обредног лова на древног медведа, симбола исконског природног поретка - прича проткана носталгијом за неповратно несталим „изгубљеним рајем“. У том је смислу занимљив и »Реквијем за опатицу«, 1951, састављен од драмских и прозних сегмената. Фокнер је објавио и неколико збирки новела те разговора са студентима на разним универзитетима (Вирџинија Тек, Нагоја), а посмртно су изашли неки почетнички радови и изабрана писма.

Утицај[уреди | уреди извор]

Вилијам Фокнер је, по многим мишљењима, највећи амерички романописац и један од највећих светских прозаиста уопште. Његово дело карактеришу раскошна инвенција, ватромет техничке виртуозности, доминантна трагична и трагично-иронична визија живота у којој влада судбина, усуд (коб, фатум), но ублажена и оживљена честим бурлескним и драстично комичним сценама. То дело, које истражује поноре зла и инферналне ситуације (лудило, инцест, убиство, масакрирање, силовање, линч, братоубиство, чедоморство), истовремено је афирмација људскости и стоичког хуманизма израженог у хришћанској иконографији и нагласку на врлинама које је Фокнер истакнуо у својем незаборавном говору при додели Нобелове награде: храброст, саучешће, понос, љубав, част и жртву. Фокнеров је утицај на светску књижевност велики: довољно је рећи да су послератна америчка, западноевропска и латиноамеричка литература незамисливе без њега, од Камија до Маркеса, од Варгаса Љосе до Тони Морисон.

Дела[уреди | уреди извор]

Романи[уреди | уреди извор]

  • „Војникова плата“, (1926)
  • „Комарац“, (1927)
  • „Сарторис“, (1929)
  • "Бука и бес", (1929)
  • „Кад лежах на самрти“, (1930)
  • „Светилиште“, (1931)
  • „Светлост у августу“, (1932)
  • „Авесаломе, Авесаломе!", (1936)
  • „Дивље палме“, (1939)
  • „Заселак“, (1940)
  • „Сиђи, Мојсије“, (1942)
  • „Уљез у прашину“, (1948)
  • „Реквијем за опатицу“, (1951)
  • „Бајка“, (1954)
  • „Град“, (1957)
  • „Палата“, (1960)
  • „Лупежи“, (1962)
  • „Заставе у прашини”, (1973)

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Faulkner”. Merriam-Webster Dictionary. 
  2. ^ „William Faulkner Biographical”. The Nobel Prize. Приступљено 28. 1. 2019. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Вилијам Фокнер на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Вилијам_Фокнер&oldid=27550997”