Фонијатрија
Фонијатрија је засебна грана медицине која се развила из отоларингологије и аудиологије, са циљем да се бави проучавањем поремећаја комуникације. У оквиру отоларингологије као посебна-ужа специјалистичка грана она се бави лечењем поремећаја гласа и говора, језика, слуха (нарочито слуха који има своје ефекте на било коју област претходно поменутих поремећаја) и гутање. Иако полази од физиологије говора и певања, ова наука има још многа неисписаних поглавља.[1]
Рад савремена фонијатрија, данас, јако је сложен, мултидисциплинаран и незамислив без заједничког рада; добро едукованих лекара специјалиста фонијатрије, лекара анестезиолога, медицинских сестара, фонетичара, психолога, гласовних педагога, логопеда, електракустичара, рачунарско-информатичких и комуникацијских специјалиста.
Развој и задаци[уреди | уреди извор]
Употреба говора у савременој медијској и хипермедијској култури наметнула је човеку, као носиоцу говорних могућности све веће захтеве. Са друге стране технолошка окружења и бројне културне навике на разне начине негативно утичу и уједно све више угрожавају човекову говорну функцију. Стога су мултидисциплинарни напори савремене медицинске науке усмерени управо ка очувању здравих, комуникацијских, уметничких и радних могућности особа са потешкоћама у коришћењу гласова, постали све захтевнији. Из тих захтева и потреба развила се и савремена науке (све комплекснија и све неопходнија), која проучава говорне и слушне мане и примењује бројне методе у њиховом лечењу и превенцији - фонијатрија.
У пракси фонијатрија има и задатак да спроводи рехабилитацију пацијената који су се након неке операције (уранопластика, фарингопластика) оспособили за артикулацију гласова или су, због одстрањења малигног тумора изгубили гркљан и тако дошли у ситуацију да уче и усвоје нов начин фонације (езофагусни глас).
Методе[уреди | уреди извор]
У пракси, фонијатрија као мултидисциплинарна дисциплина, своје методе заснива на бројним информацијама из медицинских и немедицинских области наука.
- Медицинске области
Под општа медицинска испитивања и процедуре лечења, фонијатрија обједињује бројне надлежности у области спознаје, способности учења, психолошког понашања, али и и бројне процедуре рехабилитације.
Најважнији медицински поља за клиничку пракса су оториноларингологија (ОРЛ), неурологија, неуропедиајатрија, психијатрија, педијатрија, радиологија, генетика, ендокринологија, стоматологија и геронтологија.
- Немедицинске области
Са друге стране, фонијатрија се ослања и на многе друге основе немедицинске дисциплинама као што су; лингвистика, фонетика, (неуро) психологија, педагогије, акустика, информатика и друге комуникацијске науке које су неопходне да се укључе у фонетички програми обуке.
Дијагностика[уреди | уреди извор]
Фонијатрија користи у дијагностици бројне методе почев од цитолошких анализа преко неуромускуларних, аудиолошких и психолошких.
У свом раду, данас комплексна и савремена фонијатријска наука не може без оптичких влакана, бројчаних записа, електронског евидентирања потенцијала, синергетског дигиталног снимања покрета, видео снимања кретања гласних жица, електроакустичког записа гласовних струја, техника и вештина хирургије и микрокирургије.
Начин рада[уреди | уреди извор]
У оквиру фонијатријске рехабилитације при отклањању говорних мана употребљавају се разне вежбе (логопедске методе) за артикулацију, респирацију (дисање) и координацију кретања.
Саме методе фонијатрије заснивају се на најразличитијим техникама објективизације и квантификације опажања, која се заснивају на субјективним осећајима пацијента, и процени експерата - фонетичара, гласовних педагога, ларинголога, логопеда, фонијатра. Данас фонијатрија користе бројне технике које квантификују физикалне акустичке промене, и на тај начин решавају бројне и захтјевне функције, од физиолошких до естеских.
Извори[уреди | уреди извор]
- ^ PHONIATRICS - Medical Speech, Voice and Language Pathology, and Hearing and Swallowing Disorders Training Programme and Logbook, UNION EUROPEENNE DES MEDECINS SPECIALISTES (UEMS) Архивирано на сајту Wayback Machine (30. октобар 2016) 2010.
Литература[уреди | уреди извор]
- Jürgen Wendler, Wolfgang Seidner, Ulrich Eysholdt: Lehrbuch der Phoniatrie und Pädaudiologie. 4. Auflage. Thieme-Verlag, Stuttgart 2005, ISBN 3-13-102294-9.
- Richard Luchsinger, Gottfried E. Arnold: Handbuch der Stimm- und Sprachheilkunde, Bd.1 und 2. 3. Auflage. Springer, Wien-New York 1970, ISBN 3-211-80983-X.
- Markus Vieten: Berufsplaner Arzt oder was man mit einem Medizinstudium alles anfangen kann. 5. Auflage. Thieme, Stuttgart-New York 2005, ISBN 3-13-116105-1.
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
| Државне | |
|---|---|
| Остале | |
