Франкенштајнова невеста

С Википедије, слободне енциклопедије
Франкенштајнова невеста
Франкенштајнова невеста.jpg
Постер филма
...још страшнија од самог чудовишта.
Изворни насловBride of Frankenstein
ИМДБ 4 stars.svg 7,8/10 (40 889 гласова)
Жанрхорор
ТворацМери Шели
РежијаЏејмс Вел
СценариоВилијам Херлбат
ПродуцентКарл Лимл Џуниор
ПричаВилијам Херлбат
Џон Балдерстон
Базирано наФранкенштајн или модерни Прометеј, роман Мери Шели
Главне улогеБорис Карлоф
Колин Клајв
Валери Хобсон
Елса Ланчестер
МузикаФранц Ваксман
КинематографијаЏон Мескал
МонтажаТед Кент
ДистрибутерЈуниверсал пикчерс
Година1935.
Трајање75 минута[1]
ЗемљаСједињене Америчке Државе САД
Језикенглески
Буџет397.000 долара[2]
Зарада2.000.000 долара
Награде1 ном. за Оскара
2 Награде Сатурн за најбољу DVD колекцију
Претходни
Следећи
IMDb веза

Франкенштајнова невеста (енгл. Bride of Frankenstein) је амерички хорор филм из 1935. године, режисера Џејмса Вела, инспирисан романом списатељице Мери Шели, Франкенштајн или модерни Прометеј, и представља директан наставак филма Франкенштајн из 1931. У главним улогама су Борис Карлоф, Колин Клајв, Валери Хобсон и Елса Ланчестер, која тумачи насловну улогу. Радња филма почиње таме где се претходни део завршио.

Филм је био номинован за Оскара у категорији најбољег звука. Остварио је огроман успех и у финансијском погледу и у погледу реакција публике и критичара. Са веома ниским буџетом зарадио је 2 000 000 тадашњих америчких долара, што је у 2020. око 30 000 000 $. Сајт Rotten Tomatoes га је оценио са 100%. Постао је култни класик[3] и по мишљењу бројних критичара успео и да надмаши свог претходника.[4][5] Репутација филма је временом расла све више и више, тако да се у данашње време често наводи као један од најбољих наставака у историји филма.

1998. године, Конгресна библиотека сврстала је Франкенштајнову невесту на списак Националног филмског регистра, као „култруно, историјско и естетски значајан филм”.[6][7] Пошто је Невеста наставила комерцијални успех Франкенштајна, наставци су наставили да се нижу, а први је објављен након 4 године, под насловом Франкенштајнов син.

Радња[уреди | уреди извор]

Колоризована сцена из филма
Applications-multimedia.svgУПОЗОРЕЊЕ: Следе детаљи заплета или комплетан опис филма!

У прологу филма Перси Биш Шели и Лорд Џорџ Гордон Бајрон честитају Мери Шели на успешној књизи. Она им говори да је то био тек почетак и да има још пуно тога да се исприча о доктору Франкенштајну и његовом чудовишту.

Радња се наставља тамо где се претходни филм завршио. Мештани су покушали да спале чудовиште у воденици, али оно кришом успева да побегне. Не знајући да је чудовиште преживело Хенри и Елизабет покушавају да наставе са нормалним животом. Међутим, чудовиште се уз помоћ слепог човека опоравља и наставља да терорише мештане, а од Франкенштајна тражи да му направи партнерку.

Улоге[уреди | уреди извор]

Глумац Улога
Борис Карлоф Франкенштајново чудовиште
Колин Клајв др Хенри Франкенштајн
Валери Хобсон Елизабет Лавенца-Франкенштајн
Елса Ланчестер Франкенштајнова невеста
Ернест Тесигер др Септимус Преторијус
Гавин Гордон лорд Џорџ Гордон Бајрон
Елса Ланчестер Мери Вулстонкрафт Шели
Даглас Волтон Перси Биш Шели
Уна О'Конор Мини
Е. Е. Клајв бургомастер
Луцијен Привал Франкенштајнов батлер
О. П. Хеги Хермит
Двајт Фрај Карл
Тед Билингс Лудвиг
Региналд Барлоу Ханс
Мери Гордон Хансова жена
Ен Дарлинг пастирица
Џејмс Гунис Дејвис ујак Глац
Валтер Бренан сељак
Џон Карадин ловац

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Curtis, p. 250
  2. ^ Brunas, et al., p. 116
  3. ^ Peary, Danny (1981). Cult Movies 2. New York: Simon & Schuster Inc. ISBN 0-671-64810-1. 
  4. ^ The Entertainment Weekly Guide to the Greatest Movies Ever Made. New York: Warner Books. 1996. стр. 99–100. 
  5. ^ Charisma, James (15. 3. 2016). „Revenge of the Movie: 15 Sequels That Are Way Better Than The Originals”. Playboy. Архивирано из оригинала на датум 26. 7. 2016. Приступљено 19. 7. 2016. 
  6. ^ „'Easy Rider' now listed on National Film Registry”. CNN. 17. 11. 1998. Приступљено 6. 1. 2008. 
  7. ^ „Films Selected to The National Film Registry, Library of Congress 1989-2007”. Library of Congress. Приступљено 8. 1. 2008. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]