Франсиско Хавијер

С Википедије, слободне енциклопедије
Франсиско Хавијер
Franciscus de Xabier.jpg
Франсиско Хавијер
Датум рођења7. април 1506.(1506-04-07)
Место рођењаДворац Хавијер
 Краљевина Навара
Датум смрти3. децембар 1552.(1552-12-03)(46 год.)
Место смртиШангчуан острво
 Велико Царство Минг
Покрет

Франсиско Хавијер[3] (шп. Francisco Xavier; 7. април 15062. децембар 1552) је био шпански римокатолички мисионар и саоснивач језуитског реда. Римокатоличка црква сматра да је после светог Петра он покрстио највише људи. Проглашен је свецем.

Рођен у Хавијеру (Xavier на старошпанском и наваро-арагонском, или Xabier, баскијска реч која значи „нова кућа“), у Краљевини Навари (у данашњој Шпанији), био је пратилац Игњатија Лојоле и једног од првих седам језуита који су се заветовали на сиромаштво и чедност на Монмартру у Паризу 1534. године.[4] Водио је опсежну мисију у Азији, углавном у Португалском царству на истоку, и био је утицајан у раду евангелизације, посебно у Индији раног модерног доба. Он је био интензивно укључен у мисионарске активности у португалској Индији. Године 1546, Франсиско Хавијер је у писму упућеном португалском краљу Жоао III предложио оснивање Гоанске инквизиције.[5][6][7][8] Док неки извори тврде да је он заправо тражио специјалног свештеника чија би једина функција била да промовише хришћанство у Гои,[9] други се не слажу са овом тврдњом.[10]

Папа Павле V прогласио га је блаженим 25. октобра 1619, а канонизовао га је папа Гргур XV 12. марта 1622. Године 1624, постао је копокровитељ Наваре. Познат као „aпостол Индије“, „aпостол Далеког истока“, „aпостол Кине“ и „aпостол Јапана“, сматра се једним од највећих мисионара од апостола Павла.[11] Папа Пије XI је 1927. објавио декрет „Апостоли у мисијама“ којим је Франциско Хавијер, заједно са Терезом од Лизијеа, именовао копокровитељем свих иностраних мисија.[12]

Детињство и младост[уреди | уреди извор]

Рођен је у породичном замку Хавијер близу Сангесе и Памплоне у краљевини Навара. Био је најмлађи син саветника краља Наваре. Када је Фернандо II од Арагона освојио краљевину 1512. уништене су многе тврђаве, укључујући и Хавијер, а земља је конфискована. Франсисков отац је умро 1515.

Када је имао 19 година отишао је да студира на универзитету у Паризу, где је дипломирао 1530. Ту је на факултету делио собу са Игнасијом де Лојолом. На Лојолину инцијативу осморица студената оснивају 15. августа 1534. у цркви на Монмартру верско удружење, које ће постати Дружба Исусова или језуити. Циљ им је био мисионарски рад или где год их папа упути. Језуитски ред је службено основан папином одлуком 1540.

Мисионарски рад[уреди | уреди извор]

Дворац породице Хавијер, који су језуити касније рестаурисали

Краљ Жоао III од Португалије је тражио језуитске мисионаре за рад у португалској источној Индији. Због тога је позвао Франсиска Хавијера. Кренуо је 7. априла 1541. заједно са још два језуита и са новим вицекраљем Мартимом де Сусом. Од августа 1541. до марта 1542. били су на Мозамбику, а одатле су 6. маја 1542. дошли до Гое, главног града португалских индијских колонија. Хавијер је био апостолски нунције и три године је деловао из Гое.

Своју прву мисионарску активност имао је међу рониоцима бисера Паравасима на источној обали јужне Индије. После тога оријентисао се на покрштавање краља Траванкора. Посетио је и Шри Ланку. Незадовољан резултатима своје мисионарске активности, године 1545. је запловио ка истоку. Планирао је да се бави мисионарском активношћу на острву Сулавеси. Стигао је у октобру у Малаку 1545. и узалуд је чекао три месеца брод за Сулавеси. Одустао је и 1. јануара 1546. отпловио за острво Амбон, где је остао до средине јуна. Посетио је и остала Молучка острва, укључујући Тернат и Мор. Кратко након Ускрса вратио се на Амбон, па на Малаку. Био је разочаран вођством у Гои, па је писао краљу Жоау III и тражио да се успостави инквизиција у Гои. Инквизиција је почела са радом тек осам година након његове смрти.

Иницирао је промену у источној Индонезији. Радио је од 1546—1547. на Молучким острвима и поставио темеље сталне мисије. Када је он напустио Молучка острва, други су наставили са његовим радом. До 1560-их било је 10.000 католика у том подручју, највише на Амбону. До 1590-их било их је 50.000 до 60.000.

У децембру 1547. срео је јапанског племића Анџира из Кагошиме. Анџиро је чуо за Хавијера, па је путовао из Јапана да га сретне. Анџиро је био оптужен за убиство у Јапану, па је побегао. Франсиску Хавијеру Анџиро је отворио срце и причао му је о свом бившем животу и обичајима и култури Јапана. Анџиро је био самурај и због тога је био погодан преводилац и вешт посредник за Хавијерову мисију у Јапану. Хавијер се интересовао за могућност мисије у Јапану. Најпре је крстио Анџира, који је постао Пауло де Санта Фе. Анџиро му је помогао да преведе неколико параграфа хришћанског учења на фонетски јапански, што је Хавијер онда научио напамет.[13]

Вратио се 1548. у Индију. Око 15 месеци је био заузет разним путовањима и администрацијом. Није био задовољан нехришћанским животом и понашањем дела Португалаца. Напустио је Гоу 15. априла 1549. Зауставио се у Малаки и посетио Кантон. Пратио га је Анџиро, два друга Јапанца, Козме де Торес и Хуан Фернандез. Са собом је понио и поклоне за цара Јапана, јер је намеравао да се представи као апостолски нунције.[13]

Путовања светог Франсиска Хавијера

Стигао је 27. јула 1549. до Јапана, али тек се 15. августа искрцао код Кагошиме на острву Кјушу. Срдачно је дочекан и боравио је код породице Анџиро до октобра 1550. Затим је боравио у Јамагучију, а кратко пред Божић отишао је у Кјото, али није успео да се сретне са царем. Вратио се у Јамагучи марта 1551. и даимјо провинције му је дозволио да проповеда. Пошто није течно говорио јапански ограничио се на гласно читање превода катехизма. Монаси шингон будизма су га лепо дочекали јер је за бога користио једну будистичку реч. Касније је променио име за бога на јапанском. Хавијер је две године радио док није успоставио свога наследника језуиту.[13] Одлучио је да се врати у Индију. Враћајући се задесило га је невреме, па се зауставио на једном острву близу Кантона у Кини. Ту је срео старог пријатеља једног богатог португалског трговца Дијега Переиру. Дијего му је показао писмо једнога Португалца, који је био затворен у Кантону и молио је да португалски амбасадор замоли цара да га пусте. Хавијер се вратио у јануару 1552. у Гоу. Са Переиром је кренуо у априлу 1552. за Кину. Себе је представљао као апостолског нунција, а Переиру као португалског амбасадора. На путу је уочио да је заборавио папире, који доказују да је он апостолски нунције. У Малаки су имали проблема са једним капетаном, који му није признао да је нунције, а ни Переири да је амбасадор и захтевао је да предају поклоне што носе кинеском цару.

Почетком септембра 1552. дошао је до кинеског острва Шангчуана, око 200 km југозападно од данашњег Хонг Конга. Тада га је пратио један студент језуита Алваро Фереира, Кинез Антонио и слуга. Око средине новембра послао је Фереиру са поруком да ће отићи у Кину.

Смрт[уреди | уреди извор]

Позлило му је 21. новембра на острву Шангчуан. Умро је 3. децембра 1552. у доби од 46 година. Био је најпре сахрањен на кинеском острву, затим је тело однесено на Малаку, па у Гоу. Данас се његове мошти налазе у Базилици Христова рођења у Гои. Десна Хавијерова подлактица је изложена у главној језуитској цркви у Риму.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Holy Men and Holy Women” (PDF). Churchofengland.org. Архивирано (PDF) из оригинала на датум 2012-09-07. 
  2. ^ „Notable Lutheran Saints”. Resurrectionpeople.org. Архивирано из оригинала на датум 16. 5. 2019. Приступљено 16. 7. 2019. 
  3. ^ Правописни речник. стр. 487.
  4. ^ Attwater 1965, стр. 141.
  5. ^ Neill 2004, стр. 160: "By another route I have written to your highness of the great need there is in India for preachers... The second necessity which obtains in India, if those who live there are to be good Christians, is that your highness should institute the holy Inquisition; for there are many who live according to the law of Moses or the law of Muhammad without any fear of God or shame before men".
  6. ^ Rao 1963, стр. 43.
  7. ^ „How did St. Francis Xavier shape Catholicism? | Britannica”. www.britannica.com (на језику: енглески). Приступљено 2022-07-12. »However, his actions in India were not without controversy, as he was involved with the establishment of the Goa Inquisition, which punished converts accused of continuing to practice Hinduism or other religions.« 
  8. ^ „Goa Inquisition”. The New Indian Express. Приступљено 26. 6. 2017. 
  9. ^ Coleridge 1872, стр. 268.
  10. ^ Neill 2004, стр. 160–1:[Let the king warn the governor that] "should he fail to take active steps for the great increase of our faith, you are determined to punish him, and inform him with a solemn oath that, on his return to Portugal, all his property will be forefeited for the benefit of the Santa Misericordia, and beyond this tell him that you will keep him in irons for a number of years... There is no better way of ensuring that all in India become Christians than that your highness should inflict severe punishment on a governor".
  11. ^ De Rosa 2006, стр. 90.
  12. ^ Pope Pius XI (14. 12. 1927). „Apostolicorum in Missionibus”. Papal Encyclicals Online. Приступљено 1. 11. 2014. 
  13. ^ а б в The Cambridge history of Japan. 4. John Whitney Hall, 耕造. 山村. Cambridge, UK: Cambridge University Press. 1988—1999. стр. 301—317. ISBN 0-521-22352-0. OCLC 17483588. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]