Франсис Фукујама

Из Википедије, слободне енциклопедије
Франсис Фукујама
Francis Fukuyama 2005.jpg
Франсис Фукујама
Пуно име Јошихиро Франсис Фукујама
Датум рођења 27. октобар 1952.
Место рођења Чикаго
 САД

Јошихиро Франсис Фукујама (енгл. Yoshihiro Francis Fukuyama; рођен 27. октобра 1952. године у Чикагу, САД) је амерички друштвени аналитичар и политички коментатор.

Биографија[уреди]

Рођен је у Чикагу као син протестантског проповедника. Дипломирао је класичне студије на Универзитету Корнел, а докторирао из области политичких наука на Харварду [1].

Фукујама се интензивно бави темама демократизације и међународне политичке економије. У последњих неколико година своју пажњу усмјерава на улогу културе и друштвеног капитала у савременом економском животу, као и на друштвене последице технолошких промјена.

Професор је међународне политичке економије и декан на Високој школи међународних студија у склопу Универзитета Џонс Хопкинс [2]. Члан је савјета предсједника САД за биоетику. Има почасне докторате универзитета у Конектикату и Доену. Члан је америчког удружења за политичке науке, Савјета за спољне односе, Пацифичког савјета за међународну политику и Глобалне пословне мреже.

Књига Крај историје и последњи човјек објављена је у САД 1992. године, штампана у преко двадесет иностраних издања, преведена и на српски језик. Бестселер је у Америци, Јапану, Француској и Чилеу, а добила је и награду критике листа „Лос Анђелес тајмс“ и награду „Капри“ за италијанско издање.

Пре него што је постао саветник у Ранд корпорацији био је члан групе за политичко планирање при америчком Стејт департменту. Заклети републиканац свету је постао познат по свом чланку Крај историје? (1989) који је касније развио у књигу Крај историје и последњи човек (1992). У њој тврди да је историја идеја окончана признавањем либералне демократије као крајњег облика владавине човека. У књигама Поверење (1996) и Велики раскид (1999) разматра однос између привредног развоја и друштвеног јединства. Његове идеје извршиле су снажан утицај на нову десницу.

Библиографија[уреди]

  • Крај историје и последњи човјек (1992) (преведена на српски)
  • Поузданост: Друштвене врлине и стварање просперитета (1995)
  • Велики раскол: Људска природа и реконструисање друштвеног поретка (1999)
  • Наша постхумана будућност: последице биотехнолошке револуције (2002) (преведена на српски)

Референце[уреди]


Спољашње везе[уреди]