Француска кухиња

С Википедије, слободне енциклопедије
Презентација нове кухиње
Презентација француске високе кухиње
Француска вина се обично праве да прате француску кухињу

Француска кухиња (франц. Cuisine française) састоји се од традиције и праксе кувања из Француске. На кухињу су вековима су утицале многе околне културе Шпаније, Италије, Швајцарске, Немачке и Белгије, поред сопствене традиције исхране на дугим западним обалама Атлантика, Ламанша и унутрашњости.

Познавање француске кухиње значајно је допринело западним кухињама. Његови критеријуми се широко користе у западним школским одборима кулинарства и кулинарском образовању. У новембру 2010. године, француску гастрономију је УНЕСКО додао на своје листе светске „нематеријалне културне баштине“. [1] [2]

Историја[уреди | уреди извор]

У француској средњовековној кухињи банкети су били уобичајени међу аристократијом. Храна се углавном јела ручно, месо се секло на велике комаде држећи се између палца и два прста. Сосови су били веома зачињени и густи, а коришћени је и сенф са јаким укусом.

Француска револуција је била саставни део експанзије француске кухиње, јер је укинула систем еснафа. То је значило да је свако сада могао да производи и продаје било који кулинарски предмет који жели.

Хлеб је био значајан извор хране међу сељацима и радничком класом крајем 18. века, при чему су многи људи у нацији зависили од њега. У француским провинцијама, народ Француске често је конзумирао хлеб, три пута дневно. [3]

Када су Французи колонизовали Вијетнам, једно од најпознатијих и најпопуларнијих јела, Pot-au-feu је накнадно представљен локалном становништву.

Национална кухиња[уреди | уреди извор]

Уобичајено воће укључује поморанџе, парадајз, мандарине, брескве, кајсије, јабуке, крушке, шљиве, трешње, јагоде, малине, црвену рибизлу, купине, грожђе, грејпфрут и црне рибизле.

Сорте меса које се конзумирају укључују пилетину, голуба, патку, гуску, говедину, телетину, свињетину, јагњетину, овчетину, жабу и пужеве.

Јаја су доброг квалитета и често се једу као: омлети, тврдо кувана са мајонезом, обична кајгана.

Le petit déjeuner (доручак) је традиционално брзи оброк који се састоји од кришки француског хлеба са путером и медом или џемом (понекад бриош), заједно са кцрном кафом или чајем. [4] Деца често пију топлу чоколаду у чинијама или шољама уз доручак. Кроасани углавном су укључени као викенд посластица.

Le dîner (вечера) се често састоји од три јела, предјела, главног јела и јела од сира или десерт, понекад са салатом која се нуди пре сира или десерта. Јогурт може заменити јело сира, док би једноставан десерт било свеже воће. Оброк је често праћен хлебом, вином и минералном водом. Главна јела од меса се често служе уз поврће, заједно са кромпиром, пиринчем или тестенином. [5]

Дромске кајсије

Француска Гвајана[уреди | уреди извор]

Француска Гвајанска кухиња или Гвајанска кухиња је мешавина различитих култура које су се населиле у Француској Гвајани. Креолски и кинески ресторани су уобичајени у великим градовима као што су Кајена, Куру и Сен Лоран ди Марони.

Божић[уреди | уреди извор]

Бадњак (Yule log), француска божићна традиција

Типично француско божићно јело је ћуретина са кестенима. Друга уобичајена јела су димљени лосос, остриге, кавијар и foie gras. Бадњак је велики део француске традиције током Божића. Чоколада и колачи такође заузимају истакнуто место за Божић у Француској. Ову кухињу обично прати шампањац. Традиција каже да тринаест посластица употпуњује божићну трпезу у односу на дванаест апостола и Христа. [6] [7] [8]

Додатна литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ Bon appétit: Your meal is certified by the UN Архивирано 20 новембар 2010 на сајту Wayback Machine Dallas Morning News
  2. ^ UNESCO (2010-11-16). „Celebrations, healing techniques, crafts and culinary arts added to the Representative List of the Intangible Cultural Heritage”. UNESCO. Приступљено 2012-06-04. 
  3. ^ Brace, Richard Munthe (1946). „The Problem of Bread and the French Revolution at Bordeaux”. The American Historical Review. 51 (4): 649—667. JSTOR 1843902. doi:10.2307/1843902. 
  4. ^ Larousse Gastronomique. New York: Clarkson Potter. 2009. стр. 780. ISBN 978-0-307-46491-0. 
  5. ^ Steele, Ross (2001). The French Way, 2nd ed. New York: McGraw-Hill. 
  6. ^ „10 traditions de Noël françaises - Cheznoscousins.com”. 30. 12. 2014. Архивирано из оригинала на датум 9. 10. 2016. Приступљено 6. 7. 2017. 
  7. ^ „Archived copy”. Архивирано из оригинала на датум 9. 10. 2016. Приступљено 2016-10-06. 
  8. ^ „LES FETES DE NOEL EN FRANCE”. referat.clopotel.ro. Приступљено 6. 7. 2017.