Француски директоријум

С Википедије, слободне енциклопедије
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Шарл Морис Таљеран, министар спољних послова Француске 1797-1799

Директоријум (франц. Directoire) је била влада Прве француске републике од 1795. до 1799. године, кода га је срушио Наполеон Бонапарта у пучу од 18. бримера и заменио га конзулатом. По директоријуму су назване последње четири године Француске револуције. Главни ток историографије[1] такође користи тај термин у контексту периода распада Националног конвента 26. октобра 1795. (4. бримера) до Наполеоновог државног удара.

Директоријум је непрекидно ратовао са страним коалицијама, укључујући Британију, Аустрију, Пруску, Напуљску Краљевину, Русију и Османско царство. Он је анексирао Белгију и леву обалу Рајне, док је Бонапарта освојио велики део Италије. Директоријум је успоставио 196 краткотрајних сестринских република у Италији, Швајцарској и Холандији. Освојени градови и државе морали су да пошаљу Француској огромне количине новца, као и уметничка блага, која су коришћена за пуњење новог музеја Лувр у Паризу. Војска коју је предводио Бонапарта покушала је да освоји Египат и марширала је све до Сен Жан д'Акра у Сирији. Директоријум је сузбио поновно оживљавање рата у Вандеји, грађански рат предвођен ројалистичким вођством у регији Вандеја, али није успео да подупре Ирску побуну из 1798. и створи Ирску републику.

Француска економија је била у континуираној кризи током директоријума. На почетку је ризница била празна; папирни новац, асигнат, пао је на делић његове вредности и цене су порасле. Директоријум је престао да штампа асигнате и обновио вредност новца, али то је изазвало нову кризу; цене и зараде су пале, а привредна активност се успорила до застоја.

Опис[уреди | уреди извор]

Директоријум је основан неколико месеци након Термидорске реакције и збацивања Јакобинаца са власти. Том приликом укинут је дотадашњи извршни орган Републике, Национални конвент. Са радом је започео 2. новембра 1795. године. Чинило га је пет чланова. Током свог постојања, постојало је тринаест чланова Директоријума. Директоријум је имао успеха у спољној политици. Француска је анектирала Белгију и област до западне Рајне, а у Швајцарској и Холандији је успоставила сателитске режиме. У унутрашњој политици није имала толико успеха. Период Директоријума обележен је економском кризом, глађу и немирима. Нови устав донет је 1795. године. Папирнати новац девалвирао је до 1% своје номиналне вредности. У Вандеји је избио грађански рат кога је војска угушила силом. Грах Бабеф, представних сиротиње, је погубљен. Француски револуционарни ратови (Прва и Друга коалиција) још су више продубили кризу у друштву. Французи су били незадовољни регрутовањем младих мушкараца. Директоријум је укинуо Наполеон Бонапарта државним ударом од 18. бримера (9. новембар 1799. година). Директоријум је заменио Конзулат.

Праисторија и генеза[уреди | уреди извор]

Завршeтак владавине Робеспјера[уреди | уреди извор]

Конвенција устаје против Робеспјера (27. јула 1794)
Погубљење Максимилијана Робеспјера и његових главних следбеника 28. јула 1794. окончало је владавину терора и отворило пут директоријуму.

Дана 27. јула 1794, чланови Француског конвента, револуционарног парламента Француске, устали су против њеног вође Максимилијана Робеспјера, који је био усред погубљења хиљада осумњичених непријатеља револуције. Робеспјер и његови водећи следбеници проглашени су незаконитим, и истог дана, 28. јула, су ухапшени и гиљотинирани. Револуционарни суд, који је хиљаде послао на гиљотину, прекинуо је заседање и његов поглавар Антоан Тинвил је ухапшен и затворен, а након суђења и сам је осуђен на смрт. Више од пет стотина осумњичених контрареволуционара који су чекали суђење и погубљење одмах је пуштено.

Сврха новог Устава[уреди | уреди извор]

Франсоа Антван де Бојси д'Англас, један од главних аутора Устава из 1795. године, који је створио директоријум

У јулу 1794. чланови конвента започели су планирање новог облика владе и израду новог устава, који ће постати Устав године III (август 1795). Важан циљ је био да се спречи да превелика концентрација моћи у рукама једног човека. Један од аутора новог устава, Франсоа Антван де Бојси д'Англас, написао је уз конвенту:

Предлажемо вам да саставите извршну власт од пет чланова, која се сваке године обнавља са једним новим чланом, под називом Директоријум. Овај извршни орган имаће снагу довољно концентрисану да буде брза и чврста, али довољно подељена да било ком члану онемогући чак и да помисли да постане тиранин. Један поглавар би био опасан. Сваки члан ће председавати три месеца; имаће за то време потпис и печат шефа државе. Путем спорог и постепеног замењивања чланова директоријума сачуваћете предности реда и континуитета, и имаћете предности јединства без непријатности.[2]

Структура новог Устава[уреди | уреди извор]

Устав године III (22. августа 1795) започео је Декларацијом о правима човека и грађанина из 1789. године и објавио да су „права човека у друштву слобода, једнакост, безбедност и имовина”.[3] Он је гарантовао слободу вероисповести, слободу штампе и слободу рада, али је забрањивао оружана окупљања, па чак и јавне састанке политичких друштава. Само појединци или јавне власти су могле да подносе петиције.

Правосудни систем је реформисан, а судије су добиле кратки мандат: две године за мировне судије, пет за судије окружних судова. Они су били бирани, и могли су бити поново изабрани, како би се осигурала њихова независност од осталих грана власти.

Ново законодавно тело имало је два дома, Савет од пет стотина и Савет старијих са двеста педесет чланова. Изборне скупштине у сваком кантону Француске, које су обухватале укупно тридесет хиљада квалификованих бирача, бирале су представнике у изборној скупштини у сваком департману, који су потом бирали чланове оба дома. Чланови овог законодавног тела имали су мандат од три године, с тим да се једна трећина чланова обнављала сваке године. Савет старијих нису могао да покреће нове законе, али су могли да ставе вето на оне које је предложио Савет пет стотина.

Устав је успоставио јединствену врсту извршне власти, директоријум од пет људи које је изабрало законодавно тело.[4][5] Од Савета пет стотина се очекивало да тајним гласањем припреми листу кандидата за директоријум. Савет старијих је потом, поново тајним гласањем, изабрао директоре са те пружене листе. Устав је захтевао да директори имају најмање четрдесет година. Да би се осигурала постепена, али континуирана промена, сваке године се замењивао један директор, изабран жребом. Министри различитих државних одсека помагали су директорима. Ови министри нису формирали веће или кабинет и нису имали општа овлашћења владе.

Нови устав је тежио стварању поделе власти; директори нису имали глас у законодавству или опорезивању, нити су директори или министри могли да седе у било ком од савета. Да би се осигурало да директори имају извесну независност, сваког би изабрао један део законодавног тела, а законодавство их не би могло уклонити уколико нису прекршили закон.[2]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ For example F. Furet and D. Richet in “French Revolution” (Macmillan, 1970)
  2. 2,0 2,1 Jean Tulard, Jean-François Fayard, Alfred Fierro, Histoire et dictionnaire de la Révolution française, Robert Laffont, Paris, 1998, pp. 198–199. (In French)
  3. ^ Tulard 1998, стр. 702.
  4. ^ J. F,. Bosher, The French Revolution (1988), pp. 226–30
  5. ^ Gershoy, The French Revolution and Napoleon (1964) pp. 303–8

Литература[уреди | уреди извор]

  • Тарле, Ј. В. (2008). Историја новог века. Београд: Научно дело. ISBN 978-86-6021-007-6. 
  • Black, Jeremy (2002). From Louis XIV to Napoleon: The Fate of a Great Power. Routledge. ISBN 9780203006382. 
  • Chisholm, Hugh, ур. (1911). „French Revolution, The”. Encyclopædia Britannica. 11. Cambridge University Press. ; excerpts are included in this article
  • Church, Clive H., The Social Basis of the French Central Bureaucracy under the Directory 1795–1799, in Past & Present No. 36, April 1967, pp. 59–72 in JSTOR.
  • Doyle, William (1990). The Oxford History of the French RevolutionНеопходна слободна регистрација (2 изд.). Oxford University Press. стр. 318–40. ISBN 9780199252985. 
  • Fierro, Alfred (1996). Histoire et dictionnaire de Paris. Robert Laffont. ISBN 978-2-221-07862-4. 
  • Furet, François (1996). The French Revolution, 1770–1814: 1770–1814. France: Blackwell Publishing. ISBN 978-0-631-20299-8. 
  • Garrioch, David (2015). La fabrique du Paris révolutionnaire. La Découverte/Poche. ISBN 978-2-7071-8534-1. 
  • de Goncourt, Edmond and Jules (1864). Histoire de la société française pendant le Directoire. Ernest Flammarion. 
  • Goodwin, A., The French Executive Directory—A Revaluation, in History, 1937, 22.87 pp. 201–218; more favorable than most historians.
  • Gottschalk, Louis R., The Era of the French Revolution (1715–1815), Houghton Mifflin Company, 1929, pp. 280–306.
  • Héron de Villefosse, René (1959). HIstoire de Paris. Bernard Grasset. 
  • Hunt, Lynn, David Lansky and Paul Hanson, The Failure of the Liberal Republic in France, 1795–1799: The Road to Brumaire, in Journal of Modern History (1979) 51#4, pp. 734–759 in JSTOR; statistical profile of the different factions.
  • Jainchill, Andrew, The Constitution of the Year III and the Persistence of Classical Republicanism, in French Historical Studies, 2003, 26#3 pp, 399–435.
  • Lefebvre, Georges (1977). La France Sous Le Directoire (1795–1799) (на језику: French). Éditions Sociales. 
  • Lefebvre, Georges, French Revolution from 1793–1799, Columbia University, 1964, pp. 171–211.
  • Lefebvre, Georges; Soboul, Albert (1965). The Directory. London: Routledge and Kegan Paul. OCLC 668426465. 
  • Lyon, E. Wilson, The Directory and the United States, in American Historical Review, 1938, 43#3, pp. 514–532. in JSTOR.
  • Lyons, Martyn. France under the Directory, Cambridge University Press, 1975. excerpt and text search, in The standard scholarly history.
  • Palmer, Robert R, The Age of the Democratic Revolution: A Political History of Europe and America, 1760–1800, vol 2: The Struggle, 1964, pp. 211–62, 549–76.
  • Ross, Steven T, The Military Strategy of the Directory: The Campaigns of 1799, in French Historical Studies, 1967, 5#2 pp. 170–187 in JSTOR.
  • Rudé, George (1988). The French Revolution. New York: Grove Weidenfeld. ISBN 978-0802132727. 
  • Soboul, Albert (1975). 'The French Revolution, 1787–1799: From the storming of the Bastille to NapoleonНеопходна слободна регистрација. стр. 477–547. 
  • Sutherland, D.M.G., The French Revolution and Empire: The Quest for a Civic Order, 2nd ed. 2003, 430 pages, excerpts and text search pp. 263–301.
  • Tulard, Jean; Fayard, Jean-François; Fierro, Alfred (1998). Histoire et Dictionnaire de la Révolution Française (на језику: French). Robert Laffont. ISBN 978-2-221-08850-0. 
  • Woronoff, Denis, Thermidorean Regime & the Directory, 1794–1799, Maison des Sciences de l'Homme, Paris, 1984, 215 pages.
  • Stewart, John Hall, ed. A Documentary Survey of the French Revolution (1951), pp 654–766.
  • Andress, David. French Society in Revolution, 1789–1799 (1999)
  • Doyle, William. The French Revolution: A Very Short Introduction. (2001), 120pp; online edition
  • Forrest, Alan. The French Revolution and the Poor (1981)
  • Fremont-Barnes, Gregory. ed. The Encyclopedia of the French Revolutionary and Napoleonic Wars: A Political, Social, and Military History (ABC-CLIO: 3 vol. 2006)
  • Frey, Linda S. and Marsha L. Frey. The French Revolution. (2004) 190pp online edition
  • Furet, François. The French Revolution, 1770–1814 (1996) excerpt and text search; also published as Revolutionary France 1770–1880 (1995), pp. 1–266. survey of political history by leading scholar
  • Furet, François and Mona Ozouf, eds. A Critical Dictionary of the French Revolution (1989), 1120pp; long essays by scholars; conservative perspective; stress on history of ideas excerpt and online search from Amazon.com
  • Hampson, Norman. Social History of the French Revolution (2006)
  • Hanson, Paul R. Historical dictionary of the French Revolution (2015) online
  • Hardman, John. Louis XVI: The Silent King (2nd ed. 2016) 500 pages; much expanded new edition; now the standard scholarly biography; (1st ed. 1994) 224; older scholarly biography

Спољашње везе[уреди | уреди извор]