Француско-пруски рат

Француско-пруски рат
Битка код Марлетура
Време 19. јул 1870 — 10. мај 1871. Место Француска, Немачка Исход Победа немачке коалиције
Сукобљене стране
Француска	Пруска
Команданти и вође
Наполеон III  Франсоа Базен  Патрис Мак Маон  Леон Гамбета Шарл Бурбаки Ђузепе Гарибалди	Ото фон Бизмарк Фридрих Вилхелм Фридрих Карл Карл Штајнмец Август фон Вердер
Јачина
500.000	550.000
Жртве и губици
138.871 погинулих, 143.000 рањених, 474.414 заробљених, 350.000 погинулих и рањених цивила	44.781 погинулих, 89.732 рањених, 200.000 погинулих и рањених цивила

Француско-пруски рат, понекад познат и као Немачко-француски рат, је назив за оружани сукоб који се између 19. јула 1870. и 10. маја 1871. године водио између Француске и Севернонемачког савеза на челу с Пруском.

Узрок рата било је јачање утицаја Пруске у Немачкој и Европи након победе у пруско-аустријском рату године 1866, као и стварање Севернонемачког савеза који је имао потенцијал да постане, ако буде уједињен с јужним делом Немачке, већа сила од, до тада, доминантне Француске.

Француска је у рат ушла уверена у брзу победу због постојања професионалне војске која се прославила у кримском рату, рату с Аустријом године 1859. као и у бројним колонијалним походима. Французи су били наоружани пушком Шаспо која је у то време била најмодерније стандардно стрељачко оружје на свету, а њихове снаге су располагале и са примитивним митраљезима. Са друге стране Пруси су имали надмоћ у артиљерији, али је главна предност била у постојању главног штаба на челу са Молткеом – институције која је годинама пре правила детаљне ратне планове и детаљно координисала покрете војске, у потпуности користећи новостворену железничку мрежу.

Та предност се показала већ на самом почетку рата када су се две војске судариле на граници. Француске снаге нису биле довољно концентрисане, па су Пруси и њихови немачки савезници у свим већим биткама успевали да постигну локалну надмоћ и да их натерају на повлачење у тврђаве. Нова француска армија на челу с царем Наполеоном III, створена са циљем ослобађања тих снага, је уместо тога 1. септембра 1870. године опкољена, тешко поражена у бици код Седана и присиљена на предају.

Вест о катастрофи довела је до пада царске владе и проглашења француске Треће републике, која ће трајати све до немачке окупације Француске 1940. године. Нова републиканска влада сматрала је како је војни пораз резултат неспособности старог режима, па да ће, као и 1793. године, за време француске револуције револуционарни елан и стварање масовне војске регрута успети да преокрене стање на бојишту. Док су се водили преговори с Бизмарком, министар унутрашњих послова привремене француске владе, Леон Гамбета прелетео је балоном преко немачких линија, побегавши у унутрашњост, како би окупио добровољце. Успео је да формира армију на Лоари и с њом да освоји Орлеан, док је генерал Федерб зауставио Немце на северу. Но, Немци су се учврстили око Париза, не попуштајући блокаду и не срљајући у фронталне сукобе с Французима. Ускоро је у Паризу завладало ужасно стање, тако да су грађани Париза почели да једу пацове и животиње из зоолошког врта. На крају је Бизмарк наредио и бомбардовање исцрпљеног града, при чему је страдало мноштво цивила. Републикански министар спољних послова, Жил Фавр, отпочео је преговоре с Немцима 23. јануара 1871, жалећи се на нехумани поступак Пруса према француском народу.

18. јануара 1871. године, у току преговора, проглашено је Немачко царство (Други Рајх) у „Сали огледала“ у Версајском дворцу, што је било велико понижење за Французе. Пред званичницима Бизмарк је нагласио да титула „немачког цара“ означава обнову Светог римског царства, кога се 1806. одрекао Фрања II (Франц II). Понижена Француска предала се 28. јануара 1871. године (потписано је примирје).

Позадина

Друго француско царство Наполеона III запало је почетком друге половине 19. века у дубоку кризу. Кримски рат (1853-1856), рат против Аустрије (1859), колонијални ратови и рат у Мексику исцрпли су земљу и повећали унутрашње незадовољство. Са друге стране, Пруска је нагло политички и војнички ојачала, а нарочито после успешног рата против Данске (1864) и Аустрије (1866) када је задобила водећу улогу у Немачкој. Тежила је да под својом доминацијом уједини Немачку, укључујући и јужне немачке државе (Баварску, Баден, Виртенберг и Хесен). Француска није желела да на својој источној граници добије јаког и опасног суседа, и чинила је све да спречи уједињење Немачке. Од Пруске је тражила да Севернонемачки савез обухвати само немачке државе северно од Мајне и да јој се врате области на левој обали Рајне које је изгубила Бечким Ккнгресом (1815). Пруска је у почетку прихватила француске услове, под условом да Француска остане неутрална током пруско-аустријског рата. Међутим, кад је Аустрија побеђена, Пруска је по цену рата одбила територијалне захтеве на левој обали Рајне. Неодлучна француска влада тежила је да извуче бар неке користи, па је од Пруске тражила помоћ у освајању Белгије и Луксембурга, што је Пруска отворено одбила. Односи између две земље постали су после 1866. веома затегнути.

Непосредан повод за рат био је безуспешни покушај пруске династије Хоенцолерн да једног свог члана постави на шпански престо. Хоенцолерни су одустали након француског ултиматума, али је премијер Ото фон Бизмарк целу аферу објавио јавно у новинама у тзв. Емском телеграму ("Емска депеша"), чији је увредљиви тон натерао француску владу да под притиском шовинистичке јавности објави рат Севернонемачком савезу (19. јула 1870).

Велика Британија, Русија, Италија, Аустроугарска и Данска објавиле су неутралност: Француска се тако нашла изолована.

Супротстављене снаге

Ратни планови

Француски ратни план предвиђао је прелазак у офанзиву пре него што немачка војска буде спремна за дејство. Претпотављајући да ће немачка главнина бити развијена иза утврђеног фронта на Рајни, од Везела до Мајнца, а снаге јужнонемачких држава бранити Шварцвалд, француска врховна команда планирала је брз продор главним снагама са две армије (од 3 колико је требало развити) из доњег Алзаса преко Рајне, да би се на почетку рата одвојиле јужне немачке државе од северних и принудиле на неутралност. Француска је очекивала да ће јој после првих победа прићи Аустроугарска, Италија и Данска, што би омогућило настављање операција заједничким снагама према унутрашњости Немачке. Флота је требало да пребаци један експедициони корпус на обале Балтичког мора и тамо веже део немачких снага.

Немачки ратни план, чији је творац био начелник пруског Генералштаба генерал Хелмут Молтке, био је заснован на реалним проценама. Предвиђао је развој немачке војске на левој обали Рајне, у Фалачкој, одакле се могу успешно развити офанзивна и дефанзивна дејства. Идеја је била да се предузме офанзива кроз Алзас и Лорен у правцу Париза. Претпостављало се да ће се на том правцу сусрести француска војска и стратегијским обухватом левим крилом одбацити на север, чиме би се одсекла од богатог југа Француске и од Париза. План је предвиђао и мере за случај француске офанзиве кроз Белгију или Швајцарску, преко Рајне у јужну Немачку и за вођење рата истовремено против Француске и Аустроугарске.

Француска војска

Француска иглењача Шаспо.

Француска острагуша табакерског система.

Француски топ система Ла Ит.

Француски вишецевни митраљез, модел са 25 цеви.

Јачина и наоружање

Француска војска није била спремна за рат. Реорганизација војске започета 1868 (предвиђено повећање на око 1.200.000 људи) није била завршена, те је Француска ушла у рат са стајаћом војском јачине 550.000 људи, од чега је у рату ангажовано око 260.000.

Француска регуларна пешадија и Мобилна гарда биле су наоружане за оно време изврсним пушкама иглењачама Шаспо, домета до 1.200 м, док је Национална гарда, мобилисана у другој фази рата и у опседнутим градовима, била наоружана мешавином модерних пушака Шаспо и старијих спредњача и спредњача прерављених у острагуше (пушке табакерског система). Француска артиљерија била је наоружана далекометним изолученим топовима система Ла Ит, који се пуне спреда, док се тврђавска ратиљерија већим делом састојала од глаткоцевинх оруђа кратког домета. Најмодерније француско артиљеријско оруђе били су вишецевни митраљези, са 25-37 цеви напуњених сједињеним мецима пушчаног калибра, који су могли да испале 100-135 метака у минуту.

Мобилизација и распоред

Мобилизација у обе земље почела је пре него што је рат званично објављен. У Француској су резервисти позвани већ 14. јула, а у Немачкој је мобилизација наређена 15. јула.

План мобилизације француске војске био је сложен, а још више отежан одлуком (15. јула) да се уместо 3 армије образује само Рајнска армија од 7 корпуса и гарде, а корпуси формирају у близини границе у Алзасу и Лорену. Обвезници су из мобилизацијских бироа упућивани у војна складишта по опрему, а затим у јединице, које су већ биле у покрету према граници. Кретање обвезника и јединица унакрст Француске убрзо је изазвало пометњу, загушивање саобраћаја и губитак времена. За мобилизацију је било предвиђено 15 дана, а није била потпуно завршена ни када су почела ратна дејства (4. августа 1870).

Снаге француске Рајнске армије биле су концентрисане већим делом (5 корпус) према Мецу, а мањим (2 корпуса) према Стразбуру:

• 1. корпус (командант маршал Патрис Мак Маон) у Стразбуру,
• 2. корпус (генерал Шарл Фросар) у Сент Аволу,
• 3. корпус (маршал Франсоа Базен) у Мецу,
• 4. корпус (генерал Луј-Рене де Ладмиро) у Тионвилу,
• 5. корпус (генерал Пјер-Луј де Фаји) у Бичу,
• 6. корпус (маршал С. Канробер) код Шалона на Марни,
• 7. корпус (генерал Феликс-Шарл Дуе) око Белфора,
• Гарда (генерал Шарл Бурбаки) у Нансију,
• Коњичка резерва: 2 дивизије у Линевилу и 1 дивизија у Понт-а-Мусону.

Почетком августа 1870. Рајнска армија (332 батаљона, 220 ескадрона и 924 оруђа, од чега 141 вишецевни митраљез) била је кордонски развучена на фронту од 250 км. Због мањкавости у припреми француске војске (велики број јединица остао је непопуњен и неприкупљен) и уочене концентрације јаких немачких снага у Фалачкој, Наполеон, уместо офанзиве преко Рајне, одлучио се на одбрану, па је наредио да се снаге са Рајне привлаче ка Сару. Француска флота је испловила, али без десантних јединица.

Јачина и наоружање

Немачка иглењача Драјзе модел 1862.

Крупов топ остраган.

Укупна јачина оружаних снага немачких држава у 1870. износила је 750.000 људи (активна војска око 550.000, а резерва и ландвер око 200.000 људи). Војници су били добро обучени, већина је имала борбено искуство из ратова против Данске и Аустрије, а старешински кадар био је потпуно спреман за рат.

Немачка регуларна пешадија била је наоружана пушкама иглењачама Драјзе модел 1862, непрецизнијим и краћег домета (до 500 м) од француских пушака Шаспо. Резервисти и ландвер били су наоружани старијим иглењачама Драјзе модел 1841. Иако са нешто лошијим пушкама, немачка војска имала је надмоћ у артиљерији: била је наоружана изврсним челичним Круповим топовима остраганима, већег домета и брзине гађања од француских.

Мобилизација и распоред

Мобилизација немачке војске (почета 15. јула) састојала се у једноставном повећању мирнодопских јединица до ратног састава. Концентрација је почела осмог дана мобилизације (24. јула), а почетком августа на Рајни је било око 500.000 људи. На 120 км фронта развијене су 3 армије и резерва:

• 1. армија (генерал Карл Штајнмец) на десном крилу у рејону Витлиха,
• 2. армија (принц Фридрих Карл) на центру, од Хомбурга до Нојкирхена,
• 3. армија (престолонаследник Фридрих Вилхелм) на левом крилу, од Ландауа до Раштата.
• Резерва: 2 корпуса у рејону Мајнца, 1 пешадијска и 2 ландверске дивизије на обали Балтичког мора.

Париз

Верт

Гравлот

Раштат

Лион

Ле Ман

Мезјер

Мец

Стразбур

Белфор

Седан

Орлеан

Тул

Вајсенбург

Шпихерен

Колонбе

Бомон

Кулмје

Бон-ла-Роланд

Лонви

Пон Ноајел

Бапом

Лизена

Марс-ла-Тур

Сен Кантен

Понтарље

Нанси

Бич

Тионвил

Линевил

Витлих

Хомбург

Нојнкирхен

Ландау

Мајнц

Сент Авол

Шалон

Везел

Шварцвалд

Сарбрикен

Агено

Верден

Арас

Лил

Руан

Авр

Бизанси

Соасон

Шатијон

Епинал

Безансон

Шатоден

Артне

Шартр

Лавал

Алансон

Шампињи

Бон

Дижон

Вогези

Шањи

Отен

Базеј

Ремс

Карињан

Камбре

Француско-пруски рат на мапи Француске.

Рат против Царства

Немачка офанзива у Алзасу и Лорени (4-12. августа 1870)

Немачка врховна команда упутила је 4. августа ујутро 3. армију преко француско-немачке границе, са задатком да преко Агноа избије на горњи ток реке Сар и садејствује снагама 1. и 2. армије. Истог дана код Вајсенбурга дошло је до судара између снага немачке 3. армије и једне дивизије француског 1. корпуса. Упркос огорченом отпору, Французи су били принуђени на повлачење на реку Соер. Немци их нису гонили. Немачка 1. и 2. армија приближиле су се 5. августа Сарбрикену.

Пошто је уочио опасност да би раздвојене француске снаге могле бити појединачно уништене, Наполеон III објединио је по 3 корпуса под Мак Маоном (1, 5. и 7) и Базеном (2, 3. и 4), а 6. корпус и Гарду задржао под својом командом. У тежњи да организује одбрану на реци Соер, Мак Маон је наредио 5. и 7. корпусу да се придруже 1. корпусу, који је већ заузео положаје на тој реци. До судара са немачком 3. армијом дошло је 6. августа код Верта: неприкупљене француске снаге, и поред врло жилаве и активне одбране, претрпеле су тежак пораз и повукле се преко Вогеза. Тиме је Алзас препуштен Немцима, а Стразбур опкољен. Истог дана у судару са деловима немачке 1. и 2. армије француски 2. корпус претрпео је пораз код Шпихерена. Француски 3. и 4. корпус и Гарда, иако у близини бојишта, нису у њој учествовали, мада је командант 2. корпуса генерал Фросар због велике надмоћности Немаца неколико пута тражио помоћ од маршала Базена.

После бојева код Вајсенбурга, Верта и Шпихерена, Наполеон III наредио је 7. августа опште повлачење ка Шалону на Марни. Веза између две групације француске војске била је прекинута. Наполеон III је 9. августа одлучио да све француске снаге прикупи код Меца како би угрозио десни бок немачких снага и успорио њихово наступање ка Мези. Ради тога је упућен у Мец 6. корпус који се налазио у резерви у Шалону. Међутим, због немогућности Мак Маонових јединица да стигну до Меца, Наполеон III се 12. августа поново одлучио на повлачење свих снага ка Шалону и предао врховну команду маршалу Базену.

Због неуспеха на фронту, у Паризу је образована нова влада. Почело је формирање Националне гарде, мобилисани су нови контингенти војника, доведене снаге из Алжира и Рима и предузете мере за одбрану Париза.

Немачко наступање и опкољавање Меца (13-17. августа 1870)

После победа од 4-6. августа, немачке трупе наступале су прилично споро и опрезно, очекујући да ће Французи прикупљеним снагама бранити прелазе преко реке Мезе, ослоњени на утврђени Мец. Фронт немачке војске био је до тада, углавном окренут ка југу, а требало га је окретањем око десног крила (1. армија) усмерити ка западу. До 13. августа немачке армије окренуле су фронт, а 2. и 3. армија приближиле су се Мозелу.

Ујутро 14. августа, када су Французи почели повлачење из Меца, дошло је до битке код Колонбеа и Нујиа између немачке 1. армије и француског 3. и 4. корпуса. Иако је битка била нерешена, Французима је успорено повлачење преко Мозела. Претпостављајући да се француска главнина повлачи из Меца према Мези, немачка 2. армија прешла је 15. августа Мозел јужно од Меца и кренула на Мезу јужно од Вердена, а на север је упутила само 2 корпуса са 2 коњичке дивизије. Код Марс-ла-Тура и Вионвила 16. августа сударили су се немачки 3. корпус и француски 2. корпус. Битка је била тактички нерешена, али су у стратегијском смислу Французи поражени, јер су држећи се дефанзиве омогућили Немцима да наставе свој обилазни маневар и пропустили шансу да се извуку према Вердену.

Маршал Базен повукао је своје корпусе ближе Мецу и распоредио их на левој обали Мозела, а Гарду је оставио у позадини код Меца. Немачка врховна команда искористила је пасивност Француза и 17. августа упутила 1. и 2. армију на север, ради потпуног опкољавања Меца. Увече 17. августа немачке армије (7 корпуса и 3 коњичке дивизије) избиле су на јужни пут Мец-Верден. Пре подне 18. августа Немци су открили распоред француске војске на левој обали Мозела и окренули фронт ка истоку. У тим покретима дошло је до боја код Гравлот-Сен-Прива на Мозелу, у којој је поражена француска војска одбачена у Мец и одсечена од Париза. Опсада Меца поверена је немачкој 1. и 2. армији (7 корпуса, 2 коњичке и 1 резервна дивизија) под командом принца Фридриха Карла. Новоформирана немачка Маска армија (4 корпуса и 2 коњичке дивизије) под командом саксонског престолонаследника Алберта и 3. армија упућене су на запад да нападну француске снаге код Шалона и одбаце их на север. Маршал Базен је 31. августа и 1. септембра безуспешно покушао са 3. и 4. корпусом да изврши пробој код Ноасвила (Noisseville).

Седанска операција (17. августа - 1. септембра 1870)

Од 17. до 22. августа у Шалон на Марни постепено су пристизали делови 3 француска корпуса (1, 5. и 7) који су се у великом нереду повлачили из Алзаса. Уз то, почело је формирање 12. корпуса. Од ова 4 корпуса формирана је француска Шалонска армија (око 140.000 људи) под маршалом Мак Маоном. За њену употребу постојала су два плана: упутити је на запад за одбрану Париза, или на североисток према Вердену, да нападне немачку Маску армију и деблокира Мец.

Колебајући се између тих могућности и без икакве комуникације са Базеновом армијом, Мак Маон је кренуо на северозапад и 21. августа стигао у Ремс, где је 23. августа добио вести од Базена да намерава да се пробије из Меца на север, дуж белгијске границе. Мак Маон је одлучио да му пође у помоћ и Шалонска армија је 23. августа у две колоне кренула ка Мецу, остављајући незаштићен пут према Паризу.

Шалонска армија је 24. августа стигла до Ене, а 26. августа упутила се ка мостовима на Мези код Стенеа. За то време, немачка 3. армија и Маска армија северно од ње наступале су ка Шалону: сазнавши за покрет Шалонске армије, немачка команда упутила је све снаге на север, да нападну Французе у десни (јужни) бок. Немачке јединице потиснуле су Шалонску армију на север, тукући је у локалним бојевима код Гранпреа (), Бизансија и Нуара, а 30. августа код Бомона. Маска армија одбацила је француски 5. корпус на десну обалу Мезе и пресекла пут за Мец, а немачка 3. армија наступала је ка Ле Шену.

Под притиском немачких снага Мак Маон је повукао Шалонску армију у Седан: због колебања француских команданата да ли да бране Седан, повуку се ка Паризу или предузму пробој преко Базеја ка Карињану, француска војска остала је непокретна у Седану. То је омогућило Немцима да потпуно опколе Шалонску армију. На почетку битке код Седана (ујутро 1. септембра), Мак Маон је рањен, што је довело до хаоса у француској команди. Команду је најпре преузео генерал Огист Дикро, који је намеравао да се пробије према Паризу, али му се супротставио генерал Венфан, командант 5. корпуса, који је сматрао пробој неизводљивим и као најстарији захтевао и добио команду за себе. То је повећало забуну и неред у војсци: до 16 часова постало је јасно да се опкољени Седан не може бранити. Увече, на иницијативу Наполеона III, почели су преговори о капитулацији. Преко 100.000 француских војника на челу са царем маршалом Мак Маоном предало се Немцима, а само се мањи део пробио ка Паризу и у Белгију.

Рат против Републике

Устанак у Паризу и формирање нових армија

На вест о предаји код Седана, радници и војници Париза заузели су 4. септембра Бурбонску палату у којој је заседала Законодавна скупштина и приморали је да прогласи збацивање Наполеона III и прогласи републику. Одмах је образована привремена влада под председништвом генерала Луја Трошија, која је изјавила да ће наставити рат као Влада народне одбране.

Иако је до пада Царства рат у Француској био релативно непопуларан, после проглашења Републике и одбијања Немаца да склопе мир и повуку се из Француске, народ је захватило патриотско одушевљење. Иако је скоро читава редовна војска била заробљена код Седана или опседнута у Мецу, подигнута је Национална гарда, мобилисани резервисти и ужурбано су формиране нове јединице. Париз се ужурбано спремао за одбрану, са снагама око 400.000 људи (13. и 14. корпус - 50.000 редовних војника, 20.000 жандарма, 15.000 морнара, 80.000 мобилне гарде и 200.000 националне гарде). У позадини немачких снага развијао се партизански рат. Владина делегација на челу са Леоном Гамбетом, упућена у унутрашњост да подигне целу земљу на оружје, формирала је нове јединице:

• код Орлеана формирана је Лоарска армија (7 корпуса, од 15. до 21),
• код Араса и Лила Северна армија (22. и 23. корпус, око 50.000 људи), под генералом Бурбакијем,
• код Руана и Ла Авра Западна армија, око 40.000 бораца,
• код Лиона 24. корпус и добровољци Гарибалдија.

Опкољавање Париза

После капитулације Шалонске армије у Седану, немачка 3. и Маска армија пошле су 4. септембра ка Паризу, дпк си 1. и 2. армија опседале Мец, а генерал Август фон Вердер са 60.000 људи и 350 топова Стразбур. Француска регуларна војска у том тренутку практично није постојала, осим 13. корпуса који се из Мезијера повукао у Париз. Корпуси 8-11. постојали су само као територијалне команде, 14. је формиран у Паризу, а 15. и 16. у провинцији. Маска Армија подишла је 16. септембра Паризу преко Лана и Соасона са севера, а 3. армија преко Ренса и Кулмјеа са истока и југа. Опкољавање је почело 17, а завршено 19. септембра. Покушаји Француза да то осујете ударом у бок немачке 3. армије јужно од Париза ка Шатијону нису успели.

Крајем сепрембра целокупна немачка војска била је прикована за француске тврђаве, док је народни рат у Француској узимао маха и претио да разбије опсаду Париза и пресече немачке комуникације са домовином. Заузимање тврђаве Тул (23. септембра) и Стразбура (28. септембра) донело је немачкој војсци извесно олакшање, али не и могућност да се униште центри отпора у француским провинцијама.

Новоформирана Лоарска армија имала је око 60.000 људи. Почетком октобра против ње је упућен 1. баварски корпус ојачан са 1 пешадијском и 2 коњичке дивизије под генералом Лудвигом Тан-Ратзамхаузеном. Заузео је Орлеан (11. октобра) и одбацио Французе преко Лоаре, затим Шатоден (18. октобра) и Шартр (21. октобра). Истовремено, генерал Август фон Вердер са немачким 14. корпусом, формираним од снага које су опседале Стразбур, напао је 12-14. октобра код Епинала снаге новоформиране француске Вогеске армије под генералом Албертом Канбријелом и одбацио их ка Безансону.

Капитулација Меца

Француска Рајнска армија (око 170.000 људи) маршала Базена капитулирала је у Мецу 27. октобра, иако се могла још неко време држати и везивати за себе немачку 1. и 2. армију (око 200.000 људи).

Покушаји Трошијеве владе почетком октобра да тајно преговара са Немцима о закључењу примирја, изазвали су револт у Паризу и другим градовима. На вести о капитулацији у Мецу, грађани Париза устали су 31. октобра против владе, али је Троши енергичним мерама сузбио устанак.

Капитулација Меца побољшала је положај немачке војске, ослободивши главнину немачких снага за даље напредовање. Прва армија под генералом Едвином Мантојфелом, формирана од јединица које су опседале Мец (3 корпуса и 1 коњичка дивизија) упућена је у Компјењ да обезбеди опсаду Париза са севера. Друга армија под принцом Фридрихом Карлом (4 корпуса и 1 коњичка дивизија) упућена је преко Троа и Шомона на средњи ток Лоаре. Генерал Вердер је са 14. корпусом осигуравао леви бок немачке 2. армије и ометао прикупљање француских снага на Ленгру и код Безансона.

Офанзива француске Лоарске армије

Пре него што су немачка 1. и 2. армија успеле да се развију, француска Лоарска армија (15. и 16. корпус) под генералом Луј Орел де Паладином прешла је 9. новембра у офанзиву против 1. баварског корпуса да би ослободила Орлеан и ослонцем на њега наставила дејство према Паризу. У бици код Кулмјеа (9. новембра) Лоарска армија потукла је 1. баварски корпус и натерала га на повлачење према северу до Артнеа. Генерал Орел де Паладин није искористио тај успех. Немачка 2. армија хитно је од Меца упућена према Орлеану, а снаге 1. баварског корпуса ојачане су по једном пешадијском и коњичком дивизијом и стављене под команду мекленбуршког великог војводе Фридриха Франца II. Немачка 2. армија стигла је 20. новембра северно од Орлеана, а Фридрих Франц наступао је ка Ле Ману. Француска Лоарска армија ојачана је са још 3 корпуса (17, 18. и 20), па су снаге Фридриха Франца, због концентрације Француза код Орлеана, привучене до Шатодена, у састав 2. армије. Генералу Орел де Паладину наређено је да крене на север и деблокира Париз, чему се он успротивио. Леон Гамбета је преузео руковођење операцијама и 28. новембра напао је немачке снаге код Бон-ла-Роланда, а 2. децембра западно немачко крило код Лоањија () и Пуприја, без успеха. Тако је пропао покушај деблокаде опседнутог Париза из којег је истовремено генерал Дикро са 7 дивизија (13. и 14. корпус) предузео пробој у источном правцу, који је сломљен у бици код Виље-сир-Марна () 30. новембра и Шампињи-сир-Марна 2. децембра.

Немачка офанзива против Лоарске армије

Да би отклонио опасност код Орлеана, принц Фридрих Карл привукао је баварске јединице ка Артнеу и са 5 корпуса пришао 3. децембра Орлеану. Француски 15. корпус напустио је Орлеан и повукао се преко Лоаре на југ. Француско десно крило (18. и 20. корпус) под генералом Бурбакијем приморано је да се повуче на југ. Генерал А. Шанзи са 16, 17. и 21. корпусом заузео је положај западно од Орлеана, на северној обали Лоаре, да би спречио продирање Немаца од Орлеана ка југу. Генерал Орел де Паладин смењен је, а од снага Лоарске армије образоване су 1. лоарска армија под генералом Бурбакијем и 2. лоарска армија под генералом Шанзијем.

Након више упорних бојева, 2. лоарска армија, пошто није добила помоћ од Бурбакија, потиснута је ка Вандому, у који су Немци ушли 17. децембра. У јануару 1871. принц Фридрих Карл, пошто је оставио 2 корпуса за осигурање Орлеана, предузео је офанзиву против 2. лоарске армије. Заузео је 11. јануара Ле Ман, 16. јануара Алансон, а 24. јануара Лонви и тако француску 2. лоарску армију одбацио на Лавал.

Немачка офанзива против француске Северне армије

На северу Француске, код Лила, окупила се француска Северна армија (22. и 23. корпус) и група генерала Бријана код Руана. На чело Северне армије постављен је генерал Жан-Жозеф Фар ().

Немачка 1. армија (око 45.000 људи) генерала Мантојфела, пошто је одвојила потребне снаге за опсаду северних тврђава, избила је 20. новембра на реку Оазу и кренула ка Амијену, који су браниле снаге Северне армије (око 25.000 људи). Немци су заузели Амијен 28. новембра и потисли Французе ка Арасу. Генерал Мантојфел кренуо је затим на војску генерала Бријана (око 15.000) код Руана, заузео град 5. децембра и потиснуо тај део француских снага ка Авру.

Немци нису прешли у гоњење, пошто се немачка прва армија морала вратити ка Соми због противнапада Северне армије, сада под генералом Л. Фередбом. До судара је дошло 23. и 24. децембра на речици Али код Пон Ноајела. Неизвежбане француске јединице нису се могле одупрети немачким ветеранима и ноћу 24/25. децембра повукле су се ка Арасу иза реке Скарпе. Немци су опсели тврђаву Перон, а покушај генерала Федерба да је деблокира осујећен је 2-3. јануара 1871. битком код Бапома. Заустављен је и покушај пробоја Северне армије према Паризу преко Сен Кантена (19. јануара), па се морала повући на север преко Камбреа.

Операције у југоисточној Француској

Немачки 14. корпус генерала Августа фон Вердера заузео је 26. октобра Гре, а 31. октобра Дижон. Партизански рат у позадини немачких јединица, нарочито у средњем Лорену и Вогезима, узимао је маха. Ради заштите Лиона француска Вогеска армија, сада под генералом Жаном Крузаом, пошто је оставила 15.000 људи код Безансона, прикупила се 12. новембра код Шањија, а Гарибалдијеви добровољци, променљиве јачине (10.000-30.000 људи) који су најчешће дејствовали без координације са француском командом, прикупили су се у Отену.

У време операција код Орлеана (средина новембра) Гамбета је пребацио Вогеску армију на Лоару и од ње образовао 20. корпус, а у Бону, за одбрану Лиона, оставио само генерала Камија Кремера (). Крајем новембра Гарибалди је напао Дижон, али је одбијен, а пропао је и напад генерала Кремера (18. децембра).

Због неуспеха Лоарске армије да деблокира Париз (почетак децембра), Гамбета је напустио идеју непосредног наступања ка Паризу. Пошто је решио да пренесе операције на југоисток, упутио се 20. децембра 1. лоарску армију генерала Бурбакија (сада под називом Источна армија) на Сону да у садејству са снагама генерала Кремера и Гарибалдија ослободи Дижон, деблокира Белфор и дејствује ка северу у позадини немачких јединица и пресеца им комуникације.

Источна армија је транспортована споро од Невера до Шалона на Сони уз велике тешкоће у снабдевању. Најзад, стигла је 2. јануара 1871. до Безансона и кренула 3. јануара против снага генерала Вердера који је 27. децембра напустио Дижон и прикупио се код Везула и Вилерсексела. Тек тада је немачка врховна команда сазнала за покрет Бурбакијеве армије и од 2. и 7. корпуса формирала Јужну армију под генералом Мантојфелом, која ће помоћи генералу Вердеру. До доласка помоћи, Вердер је био упућен на сопствене снаге. Бурбаки је 5. јануара избио пред Везул, одакле је, не нападајући га, кренуо бочним маршем ка Вилерсекселу. Генерал Вердер одмах је кренуо ка Белфору да не би од њега био одсечен. Тако су обе противничке војске маршовале ка истоку, готово напоредо.

Генералу Вердеру пошло је за руком да се на реци Лизени постави између Француза и Белфора. У бици на Лизени Источна армија успела је да сломи отпор немачког 14. корпуса, а на вест да се немачка јужна армија креће у правцу Дола, почела је 18. јануара повлачење ка Безансону, где је стигла 24. јануара.

Пошто је оставила једну бригаду пред Дижоном да задржава снаге Гарибалдија, немачка Јужна армија заузела је 21. јануара Дол и Данпјер и 25. јануара стигла у Сален. Одсечена од Лиона, Источна армија повукла се 26. јануара ка Понтарљеу. Ту је француски генерал Шарл Кленшан () примио команду над Источном армијом, пошто је генерал Бурбаки покушао самоубиство. Примирје закључено 28. јануара 1871. у Паризу није обухватило снаге на југоистоку Француске, па су Немци наставили операције на том крају. Заузели су 1. фебруара Понтарље и принудили генерала Кленшана да са 85.000 људи пређе у Швајцарску. Француска тврђава Белфор предала се Немцима 18. фебруара, тек после изричите заповести француске владе.

Опсада Париза

Немачка 3. и Маска армија су се због недостатка опсадне артиљерије у прво време ограничиле на блокаду утврђеног Париза, сузбијање испада и покушаја пробоја, које су повремено предузимале француске јединице. Тек у децембру, пошто су опсадни топови довезени из Немачке и из освојених француских тврђава, Немци су предузели озбиљније акције против Париза. Артиљеријски напад почео је 31. децембра бомбардовањем форова на источном фронту, 5. јануара 1871. проширен је на форове југозападног фронта, а 21. јануара и на северни фронт. Бомбардовано је из 237 тешких топова, који су на Париз дневно избацивали по 200-300 зрна.

Последњи већи покушај пробоја из Париза Французи су предузели 19. децембра североисточно од Версаја, где се налазила немачка Врховна команда, али су поражени у бици код Мон Валерјана.

Стање у опседнутом Паризу постајало је све теже. Наде у помоћ из унутрашњости више није било. Револуционарни покрет је јачао, па је 22. јануара дошло до сукоба париског пролетаријата са владином војском. Француска влада закључила је са Немачком 28. јануара примирје, а 26. фебруара прелиминарни мир.

Последице

Револт париских пролетера и патриота против владе растао је са поразима на фронту, а достигао је врхунац потписивањем примирја и прелиминарног мира. Фебруара 1871. формиран је Централни комитет Националне гарде (по 1 делегат из сваког батаљона). Он је убрзо стекао подршку већине становништва и војника у Паризу. Бојећи се револуције, француска влада покушала је ноћу 17/18. марта да силом разоружа део Националне гарде: дошло је до сукоба којим је почео грађански рат у Француској, а влада је побегла из Париза у Версај. Пролетаријат је преузео власт у Паризу 18. марта, а 28. марта проглашена је Париска комуна.

Мировним уговором потписаним 10. маја 1871, Француска се обавезала да плати велику ратну одштету и да Немачкој преда покрајине Алзас и Лорену у којима је постојала немачка национална мањина.

Много важнији резултат је била појава уједињене Немачке као најјаче војне силе у Европи, а делимично захваљујући угљу из нових покрајина нова држава је постала и велика индустријска сила која ће временом, попут САД-а у исто време, почети да угрожава примат Британске империје као једине глобалне суперсиле.

Међутим, уједињена Немачка је исто тако на себе навукла сумњичавост и непријатељство европских сила, поготово Француске у којој се развио реваншизам. Бизмарк је стога велики део своје енергије уложио да тековине рата очува дипломатијом и стварањем сложене мреже војних савеза. Када је милитантни цар Виљем II напустио ту политику створени су предуслови да француско-пруски рат добије свој својеврсни наставак у облику Првог светског рата.

Почетак индустријског ратовања

Железница у рату

Рат између Француске и Прусије је вероватно најбољи пример и веома репрезентативно приказује природу рата у другој половини XIX века – почетак тзв. „индустријског ратовања“. Поред тога илуструје и неке од главних тема историје ратовања уопште – саму идеју рата, утицај технолошких иновација на рат, природу армија и начин како обичан војник доживљава рат.

На први поглед би се олако могло помислити, као што су тадашњи посматрачи запазили, да је исход овог рата био јасан већ унапред и да је победа Француза загарантована, лака и брза. Јер, недуго пре тога француска армија је победила и Аустрију и Русију; водио ју је још један човек са именом Наполеон и сматрало се да само она и ниједна друга војска, има способност наполеоновског „првог утиска“. За ту империјалну француску армију говорило се да „француска фурија“ (фр. furia francese). А пруску армију Французи су исмевали као војску „адвоката и очних лекара“. Међутим, када је избио рат веома брзо се показало да боља мобилизација, вођење рата и артиљерија доминирају у новом стилу ратовања.

Пруски генералштаб се састојао од тачно 11 официра – ни један више, ни један мање. Тај генералштаб је 1870.г. проценио да за три седмице може да превезе 484.000 војника преко расположивих шест железничких пруга у Рајнску област. А у реалности, за само 18 дана чак 1.183.000 пруских војника из редовног и резервног састава прошло је кроз војне бараке, а 462-000 се нашло на граници са Француском. Железнички транспорт је био децентрализован на ниво корпуса, и свака јединица је прецизно знала ког дана и уколико сати мора кренути из гарнизона, ка својој зони концентрације. Један француски историчар је касније напоменуо да „још од дана легендарног императора Ксеркса од Персије тако огроман број људи није био изведен на фронт“.

Пушке острагуше

Већ се у првим биткама успоставио образац који се касније само понављао. Пресудна је била бројчана надмоћ, а ширина фронта је водила ка тактици опкољавања и уништавања противничке јединице; пушчана паљба је изванредно ефикасно заустављала скоро сваки покушај фронталног јуриша, али ју је артиљерија лако надвладавала.

Наиме, у Немачкој је крајем четрдесетих година XIX века, Николаус фон Драјзе (нем. Nikolaus von Dreyse) развио пушку острагушу, много погоднију да се њоме пуца и из клечећег или лежећег става. Војник није више морао да стоји усправно, као мускетар. Већ 1866.г. током аустријско-пруског рата, пруска армија је у целости била наоружана пушкама са опаљивањем помоћу ударне игле – тзв. иглењача, захваљујући чему је пруски војник могао да испали шест метака док аустријски војник стигне да испали један. у Француској, исте те године, Антоан Алфонс Шаспо (фр. Chasssepot) је конструисао напредну верзију тога: затварач (покретни део на задњем делу цеви) је заптио једним гуменим прстеном, тако да је из пушке „шаспоовке“ далеко мање барутних гасова излазило кроз затварач. И одједном је пушка добацивала 1.600 метара, а не само 600 метара као Драјзеова иглењача (нем. Zündnadelgewehr).

Вероватно је највећа револуција била у пушчаном метку. Уместо некадашње оловне кугле, прво је био уведен издужени метак са куглом напред – тзв. Мињеово зрно, а затим још издуженији са конусним купастим) врхом. Уместо да се у затварач убацује прстима један па испали, па други, па испали итд. била је уведена пушка репетирка, која, ако је била напуњена са нпр. пет метака, могла брзо да се репетира да би испалила све њих, један по један, за кратко време.

Француски митраљези и Крупови топови

Француска војска је отишла чак и корак даље развивши једну машинску пушку намењену да се гура на точковима као да је топ. Она је добила назив „митраљез“ (фр. mitrailleuse). Као и данашњи амерички гетлингов топ овај француски митраљез је имао чак 25 цеви, а да би се оне вртеле и пуцале, стрелац је само имао да обрће једну ручку. Такав митраљез је добацивао 2.000 метара и испаљивао 150 метака у минути. Француска војска га је држала у строгој тајности, па је трупама тек 1870.г. било дозвољено да се увежбавају с њим.

Артиљерија је постала пресудно оружје рата. Док су се Британци „заглавили“ са ливеним гвожђем, а Аустријанци и Французи са традиционалним бронзаним топовима који су се пунили од напред, Прусија је још једном кренула испред свих; а и морала је нешто радикално да учини, пошто их је много оштетила аустријска артиљерија током рата 1866.г. У Есенеу (нем. Essen) је Алфред Круп (нем. Alfred Krupp) већ експериментисао са челичним топовима, који су имали више предности: били су лакши, покретљивији, добри за изолучавање (са усецима који су ишли паралелно напред, ка устима цеви али са једним спиралним усеком) али и за пуњење одстрага чиме су давали већу излазну брзину гранате и имали су могућност за веће калибре. Трзај топа прихватале су, тј. амортизовале, на контролисан начин опруге – док су на инжењерским столовима већ постојали први нацрти за нови, хидраулични систем амортизера. Глаткоцевна пољска артиљерија могла је да туче до 1.000 метара даљине и да испаљује две до три гранате по минути, а Крупови челични топови су тукли и до 5.000 метара, са по десет граната у минути. Гранате издуженог облика ваљка су експлодирале при удару у циљ јер су у себи имале експлозивни набој и знатно побољшан упаљач. Овакве гранате, са металном чауром олакшале су пуњење, испаљивање и избацивање празне чауре. Алфред Нобел (1833 – 1896. г.) је, на основу нитроглицерина, пронашао динамит, који је омогућио да се уведе бездимни барут. Након тога бојна поља више неће бити прекривена и замрачена густим облацима барутног дима, па је артиљерија могла много прецизније и страшније да распали по противнику.

У Прусији је била отворена и једна специјална артиљеријска школа само за упознавање артиљераца са тим новим оружјем.

Било је чак експеримената са бестрзајним топовима – у Немачкој Виле (нем. Wille) а у Француској Ланглоа (фр. Langlois) – чија је очигледна предност била та да су могли да пуцају без прекида јер не би морало после сваке испаљене гранате да се чека да се топ откотрља уназад па докотрља опет натраг. А када се пешадија увукла у ровове да би избегла хоризонталну артиљеријску ватру, артиљерија је одговорила хаубицама – топовима чије гранате су се пењале у вис, а потом се стрмо обрушавале у ров, међу пешадију.

Нова пешадијска тактика

За немачку тактику током тог рата настала је нова реч – „ауфтрагстактик“, што би могло да се преведе као „тактика испуњавања налога“. Била је једноставна али веома ефектна. Команданти фронтовских јединица имали су, у оквиру опште стратешке замисли, слободно да марширају у правцу топовске грмљавине, јер се могло очекивати да је пресудни притисак тамо где топови грувају. Стратешка генијалност генерала Хелмута фон Молткеа (1800—1891) састојала се у томе што је био способан да се прилагоди околностима оним темпом како су околности искрсавале, а није присиљавао своје армије да се уклопе као коцкице у неки унапред нацртан план – укратко, фон Молтке је, за своје време, био брилијантни опортуниста.

Пешадија је веома брзо научила да је самоубиство ходати постројен, парадно, у сусрет пушчаним цевима, сада када су се пушке биле са репетирањем и пуњењем од страга. Јер сада су пушке секле све живо, разарајући и строј и чету. На Шпихерену (нем. Spicheren), 8. августа 1870.г., око 12% од 42.000 постројених Пруса је било погинуло или рањено у року од 12 сати – углавном од пушчане и артиљеријске паљбе из близине. Касније ће пруски генералштаб анализирати битку код Шпихерена и саставити математичке таблице о броју погинулих и рањених. Десет дана касније, 18. августа, код места Гравлот Сен Прива (фр. Gravelotte St. Privat), принц Август од Виртенберга наредио је једном гардијском пуку да јуриша у збијеној формацији, без подршке артиљерије, узбрдо, али зато са звуцима својих труба и бубњева, на укопану француску пешадију наоружану пушкама шаспо. Резултат је био потпуни масакр: за 20-ак минута погинуло је 8.000 војника и официра – 68% укупног састава те јединице. Нико од Пруса није успео да се примакне Французима ближе од 550 метара. Овај догађај је био само наговештај оног што ће се дешавати 40 година касније, у Првом светском рату.

Међутим, пруска армија је извукла поуке из догађаја на Гравлоту. Као прво, у бици код Седана 1. септембра пруска пешадија је мало причекала, препуштајући да артиљерија обави главни део посла. Исход: у тој великој бици погинуло је само 850 пруских војника више но у релативно малој бици код Гравлота.

Друго, Пруси су 30. октобра у близини Париза изнашли нову тактику. Противнапад пруске гарде није био у јасно постројеним формацијама, него су од једног до другог војника била велика растојања и сваки се заклањао и скривао иза разних неравнина на терену и тиме нигде нису били „велика мета“, у јуриш је полазила час једна час друга група, али увек уз жестоку ватрену подршку осталих – који су баш тада највише гађали Французе. Тек 1917.г. немачка армија вратиће се овој тактици, употребом тзв. „јуришних одреда“.

Крај коњице

Коњица се још увек сматрала елитним родом војске. али, овај рат ће разоткрити чињеницу да је сада коњица имала само две могућности – да изврши самоубиство јуришајући или да не ради ништа. 5. августа 1870.г., француски генерал А. Е. Мишел (фр. Michelle) је послао своју бригаду кирасира да галопом, низ једну падину, на пруску пешадију, код места Мосброн (фр. Morsbronn-les-Bains). Било је уништено свих девет одреда кирасира, а колико је до данас познато, није погинуо ни један пруски војник. 14. августа, француски коњаници, такође кирасири, припадници једног пука француске Царске гарде, жртвовани су код Резонвила (фр. Rezonville), у сличном самоубилачком јуришу на пруску пешадију. А код Седана је 1. септембра 1870.г. француска коњица којом је командовао генерал Жан. А. Маргерит јуришала више пута узастопно на немачку пешадију. Било је то херојски, па је чак и пруски краљ Вилхемл I од Хоенцолерна (1797—1888. г.; пруски краљ од 1861. а немачки цар од 1871.г.) узвикнуо са дивљењем на француском језику „Ah! Les braves gens!“, али заправо, и они су починили самоубиство. Оних последњих неколико преживелих француских коњаника вратили су се без икакве борбе, у тишини, лагано, ка француским положајима – нико их није дирао; Пруси су се размакли и пропустили их, салутирајући у ставу мирно у знак поштовања.

Али, и више но очигледну лекцију из овога нико није хтео да научи. Команданти су у будућим ратовима напросто игнорисали масакре код Мосброна, Резонвила и Седана. Радије су указивали на једини светао пример: у бици код Вионвила (фр. Vionville), 16. августа, шест ескадрона пруске коњице у јуришу је прегазило француску топовску линију, и на тај начин спасило немачку пешадију која је до тог тренутка била у критичној ситуацији, под неподношљивом паљбом. Коњицом која се тог дана тако добро показала командовао је генерал Адалберт фон Бредов (нем. Adalbert von Bredow), а тај јуриш је остао упамћен као „јахање у смрт“. Био је то вероватно последњи масовни збијени јуриш коњице, чизма-до чизме, у историји европских ратова. Па ипак, та једна једина победа одржала је углед коњице као рода војске, све до следећег рата. У осталим ситуацијама током француско-пруског рата, коњица је била од користи само за извиђање и за изненадне нападе на противничке линије снабдевања.

Доминација артиљерије

Артиљерија је свакако битно утицала на коначан исход рата. Крупови челични топови који су се пунили од назад, са гранатама које су експлодирале у тренутку удара у мету, и са високом прецизношћу, увели су човечанство у нову еру примењене технологије. Битка код Седана је показала надмоћ артиљерије. Нпр. на месту званом Боа де Ла Гарен, десет немачких батерија је измасакрирало Французе који су били у једној шуми. Свака батерија је гађала други сектор шуме, а у свакој батерији сваки топ је гађао са другачијом елевацијом и самим тим са другачијим дометом, тако да је је цела шума поново и поново била прочешљавана гранатама. Французи су покушавали да се повуку, али излазећи на отворен простор страдали су још горе, тако да су били принуђену да се врате у шуме где су их непрекидно Пруси гранатирали. На крају су цели француски батаљони побацали оружје и предали се. После битке, Пруси су, разгледајући резултате своје артиљерије и сами били импресионирани: „ ... Гомиле крша и лома а браниоци ... леже посвуда, језиво покидани гранатама; овде труп, а 30 или 40 метара даље, рука; на каменитим и песковитим деловима терена, на много места барице крви. Свуда унаоколо пушке и мачеви, ранчеви и муниција, разнесена запрежна кола од којих је понегде остало само руда, тамо и амо колски точкови; и велики број коња, језиво раздераних и искасапљених ... “.

Битка код Седана је такође демонстрирала и хладнокрвност немачких лидера. Канцелар Ото фон Бизмарк (нем. Otto Eduard Leopold von Bismarck) – (1815—1898. г.) је дипломатским путем припремио победу, тако што је информисао владу Белгије да ако трупе француског маршала Патриса Мак Маона (фр. Marie Edmé Patrice Maurice, comte de MacMahon) – (1808—1893. г.), тзв. „шалонске трупе“ пређу у Белгију, а белгијска влада их не разоружа, онда Прусија задржава себи право да их гони кроз Белгију. На основу овога, генерал фон Молтке је био сигуран да сада има француске трупе у клопци. Након тога се, потпуно ноншалантно дошетао до висова изнад места Френоа, да заједно са Вилхелмом I и групом немачких принчева, уз које су ишли и бројни инострани војни посматрачи – међу њима и амерички генерал Шеридан (енг. Philip Henry Sheridan) – (1831-1888. г.), један од главнокомандујућих заповедника Севера – гледају како масе француских војника узалудно гину. Битка код Седана је учврстила немачку војно-оперативну вештину звану „кеселшлахт“ (нем. Kesselschlacht), што би се могло превести као битка у окружењу, тј . битка опкољавања и потпуног уништавања противника. То се одвијало тако што се опколе велике непријатељске снаге, а затим се дефанзивном тактиком, надмоћном паљбом, дочекује и уништава свака јединица која би покушала да се пробије из окружења.

Партизанско ратовање и тотални рат

Французи никако нису успевали да пронађу своје јединице. Курири су им лутали, јер нису знали да нађу пут. Команданти су, без мапа, наређивали да војска крене у погрешном смеру. Од мртвих коња и запаљених кола није могло да се прође кроз веома битна „уска грла“ на многим путевима. Трупе су марширале све док све док се не би судариле са другим, такође француским трупама, које су ишле у супротном правцу а да нису знале куда иду. Укратко, био је то, слободно се може рећи, Марфијев закон примењен на ратовање. Међутим битка код Седана је и Прусе присилила да схвате да је француски народ одбио да прихвати пораз своје империјалне армије и заробљавање Наполеона III (фр. Charles Louis Napoleon Bonaparte) – (1808—1873. г.; владао од 1852—1870. г.). На челу покрета који је захтевао „рат до краја“ (фр. la guerre a outrance) нашли су се Леон Гамбета (фр. Léon Gambetta) – (1838—1882. г.) и Шарл де Фрејсине (фр. Charles Louis de Saulces de Freycinet) – (1828—1923. г.). Поново су на површину испловиле идеје из 1793.г. – уводи се цензура штампе, принудно читање патриотских текстова, реквирирање намирница и свега другог што је потребно фронту, регрутација и лекара, архитеката, инжињера и научника, укидање ограничења у погледу чина до кога се може напредовати; а почели су позиви да се врате масовне регрутације и комитети за јавну безбедност – укратко, да цела нација узме оружје у руке. Захваљујући само томе што је на мору била јача од Прусије, Француска је успела да увезе из Велике Британије и САД огроман број пушака, додуше збуњујуће разноврсних: винчестерке, ремингтонке, спенсерке и шарповке, шнајдерке и енфилдке.

И, надасве, имитирајући начин како су се Шпанци својевремено одупирали Наполеону I, Французи су прибегли герилском ратовању. Биле су створене специјалне јединице зване франктирери (фр. franc-tireur) да блокирају друмове, нападају пруске колоне за снабдевање, минирају мостове, тунеле и пруге. Из Италије је стигао чак и остарели италијански револуционар Ђузепе Гарибалди (итал. Giuseppe Garibaldi) – (1807—1882. г.), да потпомогне у спровођењу тактике „спржене земље“. Линија између војника и цивила веома брзо се распадала.

Реакција Пруса на ову француску партизанску акцију била је изненађујуће уздржана. Герилцима се углавном није признавао статус војске, а када су се Французи због тога жалили фон Бизмарку, он им је хладно одговорио: „На нашем дрвећу се још познају трагови конопаца, где су ваши генерали вешали наше људе“ – мислећи на француску окупацију Прусије између 1806. и 1814.г. Али, није било масовних егзекуција француских цивила, нити рушења целих села. Овако блага реакција очигледно је веома изненадила америчког генерала Шеридана. Сигурно имајући на уму своје сопствене рече из кампање у долини Шенандоа (енг. Shenandoah) 1864.г., генерал Шеридан је саопштио пруском генералштабу да би „исправна стратегија“ била да се „становништву нанесе толико патње, да они почну да моле за мир, и да присиле своју владу да затражи мир“. Шеридан је рекао Прусима како се ратовало у САД: „Народу не сме да остане ништа, само очи за плакање због рата“.

Француску масовно мобилисану армију (фр. sortte en masse) смрвиле су пруске регуларне трупе код Орлеана (фр. Orléans) и код Ле Мана (фр. Le Mans). Француске трупе су се претвориле у хорде уморних и гладних, спремних на побуну. Француска је морала да затражи мир. Генерал фон Молтке је, међутим, био савршено спреман да својим трупама гони остатке француске војске низ долину Лоаре (фр. Loire) све до шпанске границе. Он је увидео да се примиче тренутак једне фундаменталне одлуке – „Питање гласи, шта је боље, увежбана армија, или грађанска милиција ... Ако Французи успеју да нас избаце из Француске, све силе ће увести систем милиције, али, ако ми победимо, свака држава ће нас имитирати, успоставиће стајаће армије кроз које ће путем војног рока морати да прође свако.“

Најзад се тежиште одлуке (нем. Schwerpunkt) преместило у опкољени Париз – град који је сматран и краљицом Европе и модерним Вавилоном. На француској страни, Гамбета је био мобилисао нове армије грађана, не толико да би потукао Прусе, но више да би олакшао положај самих Парижана. Пруси су пак, одлучили да опседају и освоје град као да је једина од тврђава Себастјена де Вобана (фр. Sébastien Le Prestre de Vauban) - (1633—1707. г.), из XVII века.

Стратегија, ипак није толико ствар геометрије, колико политике, а политика је ствар традиције и интереса. Сада се један тако велики град нашао под гранатирањем топова калибра 150 мм и минобацача калибра 210 мм. Дневно је на град падало 200 до 300 граната. Парижани су на разне начине покушавали да одрже контакт са спољним светом. Поставили су телеграфски кабл по дну реке Сене (фр. Seine), али су га Пруси прво прислушкивали а онда, када нису могли да дешифрују поруке, багером су га извадили са блатњавог дна и покидали. Покушај да се поруке пуштају да плутају низ Сену у шупљим куглама од цинка пропао је на сличан начин. Поруке написане врло, врло ситно, па обавијене око ножице голуба писмоноше често су пропадале јер су голубови одлетали којекуда а не где је требало. Највише успеха је било постигнуто са балонима, којима је узгон био обезбеђиван помоћу новог „угљеничног гаса“. Било је око 65 балона, а они су до краја рата успели да пренесу око 11 тона поште из града. Само неколико балона је ветар однео у море, или Прусима у руке.

Опсада је била организована много више са намером да се сломи морал цивила, но да се униште браниоци. најгоре су прошли жене и деца, нарочито они из ниже средње класе услед несташице млека и свежег поврћа и воћа. Пљачкање и крађе су се повећавале драматично. „Месари“ специјализовани за клање и транжирање паса и мачака имали су нагли пораст бизниса, нарочито у оним мало опакијим улицама Париза. Причале су се легенде о менијима у ресторанима у близини зоолошког врта, да се тамо могло наручити шницле од бизона, камиле, слона, вапитија, јака и зебре, али то су ипак, још увек, недовољно поткрепљена нагађања. У сваком случају, ова опсада је тек наговештавала како ће рат изгледати, у будућности, становницима великих градова.

Овај рат је разоткрио и нека трвења које су била неминовна код тако огромних подухвата. Док се фон Бизмарк огорчено жалио да генерали намерно прикривају чињенице од њега; фон Молтке се жалио да му се фон Бизмарк стално трпа у чисто војна посла. Ове препирке је указивала на једну суштинску одлику модерног ратовања. За фон Бизмарка, рат је је, сходно схвтањима Карла фон Клаузевица (нем. Karl von Clausewitz) – (1780—1831. г.), био само „продужење спољне политике једне земље другим средствима“, па су, по његовом мишљењу, политичка разматрања остала најважнија. За фон Молткеа, чак и „тотални рат“ против комплетне француске нације био је „чисто војно питање“. Чак ни када је био проглашен за Цара, 18. јануара 1871.г. Вилхелм I није успео да пресуди ко је од те двојце у праву – а тај неуспех ће задавати велике проблеме немачким планерима, цивилима и војним, током следећих пола века.

Француско-пруски рат је изазвао огромну олују национализма и ксенофобије и у Француској и у немачким земљама. Показало се да је најзлослутнији проблем модерног рата међу нацијама баш та јаван радикализација ратовања – проблем из кога ће проистећи велике катастрофе у новијој немачкој историји, па и два велика пораза у првој половини XX века.

Последице на природу ратовања

Као главне последице овог рата на развој ратне вештине, издвајају се две ствари: појава генералштаба и напредак војне медицине.

Нервни центар комплетне армије, генералштаб, био је модернизован тако да се састојао од специјално оспособљених официра који ће координирати функционисање свега осталог. И опет је Прусија прва кренула. Њен генерал Герхард фон Шарнхорст (нем. Gerhard von Scharnhorst) успоставио први такав генералштаб на свету још 1806.г., способан да овлада стратешким, тактичким и оперативним аспектима технолошке револуције у војсци.

Али, пруски генералштаб у пуном данашњем значењу те речи је ипак био дело Хелмута фон Молткеа, који је тамо био начелник од 1857. до 1888.г. Он је имао на уму три принципа, којима се руководио. Као прво, узимао је само најспособније официре. Да би их нашао, увео је систем испита способности, који су само најуспешнији пролазили. Унапређивање је било строго и само по заслузи, а не по племству или годинама старости; физичка обука генералштабних официра је била веома ригорозна, са тренажним јахањима и ратним играма. Од свакога се захтевала флексибилност, иницијатива и гвоздена дисциплина. Друго, фон Молтке је инсистирао да нови командни и контролни систем буде у целости заснован на само једној доктрини битке, која ће бити иста за целу армију, и на само једном збиру оперативних процедура. Ово је постизао тако што је сваке године у Генералштаб узимао најбоље дипломце берлинске Ратне академије (нем. Kriegsakademie), а онда, сваке године, вршио је ротацију кадрова, шаљући поједине официре у обичне борбене јединице а узимајући као замену поједине официре из тих борбених јединица. Овим је остварио двојни сан: не само да су његове личе идеје допирале дословно до свих јединица у целој армији, но је он као шеф генералштаба имао у суштини, своје личе представнике у командном кадру сваке велике јединице – дивизије или чак корпуса. И треће, принцип: апсолутно свестан да већина официра никад у животу неће имати искуства са баш сваком борбеном ситуацијом, посегао је ка мудростима Карла фон Клаузевица – сви су морали да уче историју ратовања, да би се упознали са целим распоном могућности борбених поступака и околности. Уз све то, никоме није било дато да остане у генералштабу заувек, него је сваки генералштабни официр био „на проби“ и ако би подбацио у испуњавању фон Молткеових високих стандарда, био би враћен у борбене јединице. Током година, фон Молтке је створио три главна одељења унутар свог генералштаба: једно за покрете војске, друго за железницу – тј. транспорт трупа и снабдевање и треће, оперативно, које је припремало војне планове, надгледало како се они спроводе, студирало раније кампања и исправљало почињене грешке.

Фон Молтке је, надмоћном снагом свог интелекта и личности, уздигао овај генералштаб на ниво неоспорне доминантне силе унутар војне организације. Нико, или практично нико, то није ни покушавао да оспори. Генералштаб није послушно прихватио све што би пало на памет некоме у Министарству рата; стекао је право да директно комуницира са командантима јединица па чак и привилегију директног приступа до краља.

Брилијантне пруске победе на Кениграцу (нем. Königgrätz) 1866. и Седану 1870.г. навеле су многе друге земље да имитирају овај пруски систем врховног штаба – Аустроугарска је то усвојила 1871, Француска 1883, САД 1903, Велика Британија и Русија 1906, а највећи део Латинске Америке до 1914.г.

У Прусији је рат са Аустријом разоткрио све слабости не само артиљерије но и војне медицине. На савет армијског хирурга Г . Ф. Лефлера (нем. Löfler), краљ Вилхелм I је сазвао конференцију водећих хирурга, а као резултат овога била је извршене комплетна реорганизација војно-медицинске службе. Поред тога повећани су контингенти добровољних одреда болничара.

У Француско-пруском рату тачно се знало који је хирург био надлежан да командује медицинском јединицом прикљученом уз сваки батаљон, пук, дивизију и корпус. један главни хирург командовао је војно-медицинским службама читаве армије. Рањеници су били евакуисани са попришта, веома експедитивно; преко пољске амбуланте, у станицу за превијање, па у пољску болницу, а озбиљнији случајеви су доспевали у евакуациону болницу, и најзад у неку од болница при неком од гарнизона или база. Управо је тај рат, ушао у историју по томе што је по први пут у неком великом рату у коме је број погинулих на бојишту био већи но број помрлих од разних болести – тифуса, дизентерије, вариоле вере ... Део одговора на ово питање лежи у чињеници да су пруски војници, за разлику од француских, пре рата добили вакцину против великих богиња, тј. вариоле вере. Тако се од великих богиња разболело само 4835 пруских војника, а француских 14178.

Види још

• Узроци Првог светског рата
• Париска комуна

Литература

• Дамјановић, Милорад (1973). „Немачко-француски рат”. Ур.: Гажевић, Никола. Војна енциклопедија. 6 (2. изд.). Београд: Војноиздавачки завод. стр. 50—53. 
• Кристон И. Арчер, Џон Р. Ферис, Холгер Х. Хервиг и Тимоти Х. Е. Траверс, Светска историја ратовања, Alexandria Press, Београд, 2006. г.
• Nolte, Frédérick (1884). L'Europe militaire et diplomatique au dix-neuvième siècle, 1815–1884. Tome II. Paris: E. Plon, Nourrit. 
• В. П. Потемкин (1945). Историја дипломатије. I. Београд: Државни издавачки завод Југославије. 
• Керстен, Курт (1991). Бизмарк и његово доба. Београд: Ново Дело. 
• Хердер, Хари (2003). Европа у деветнаестом веку 1830—1880. Београд: Цлио. 
• Abbott, John Stevens Cabot (1871). Prussia and the Franco-Prussian War: Containing a Brief Narrative of the Origin of the Kingdom, Its Past History, and a Detailed Account of the Causes and Results of the Late War with Austria; with a Full and Authenic History of the Origin, Progress, and Result of the Great European Conflict of 1870-71 ; Including Biographies of King William, Napoleon III, and Count Bismarck. A.H. Hovey. 

Спољашње везе

• La guerre de 1870-71 en images, http://www.laguerrede1870enimages.fr/