Франц Кафка

Из Википедије, слободне енциклопедије
Франц Кафка
Kafka.jpg
Слика Франца Кафке (око 1917)
Датум рођења (1883-07-03)3. јул 1883.
Место рођења Праг
 Аустроугарска
Датум смрти 3. јун 1924.(1924-06-03) (40 год.)
Место смрти Кирлинг, поред Беча
 Аустрија
Школа Karl-Ferdinands-Universität, Карлов универзитет у Прагу
Утицао на Хорхе Луис Борхес
Албер Ками
Габријел Гарсија Маркес
Жозе Сарамаго
Утицаји од Фјодор Достојевски
Најважнија дела

Франц Кафка (нем. Franz Kafka, чеш. František Kafka; Праг, 3. јул 1883 — Кирлинг, поред Беча, 3. јун 1924) један је од најзначајнијих чешких писаца јеврејског порекла, којег критика данас сматра једним од највећих аутора XX века. Кафка је говорио и своја дела писао на немачком језику.[1] Добро је знао и чешки језик. Стилом писања, Кафка је припадао авангарди, правцу из средње фазе модернизма, али је својим деловањем увелико утицао на бројне стилове касног модернизма, укључујући и егзистенцијализам. Његова најзначајнија дела, приповетка Преображај, те романи Процес и Дворац препуни су тематике која представља архетипове алијенације, психофизичке бруталности, сукоба на релацији родитељи-деца, ликова на застрашујућим путовањима и мистичних трансформација.

Кафка је рођен у јеврејкој породици средње класе у Прагу, тада у Аустроугарској монархији, која је говорила немачки језик, а школовао се за правника. По завршетку правних студија, Кафка се запослио у осигуравајућем друштву. У слободно време је почео писати кратке приче те је остатак живота провео жалећи се како нема довољно времена да се посвети ономе што је сматрао својим правим позивом. Такође је жалио што је толико времена морао посветити свом Brotberufu (nemački: "Посао који доноси хлеб"; дневни посао). Због недостатка слободног времена и друштвеног живота, Кафка је преферирао комуникацију преко писама, оставивши иза себе стотине писама међу којима су и она писана оцу, заручници Фелиси Бауер те најмлађој сестри, Отли. Кафка је имао проблематичан однос са својим ауторитативним оцем који ће увелико утицати на његово писање, као и интерни конфликт с властитим јеврејством, за које је сматрао како нема велике повезнице с њим.

Током његовог живота, само је мали број Кафкиних дела изашао из штампе: збирке крактих прича Разматрање и Сеоски лекар, те неке индивидуалне приповетке (Преображај) издаване у часописима. Иако је збирку Уметник гладовања припремио за штампу, она није одшампана до након његове смрти. Кафкина недовршена дела, укључујући и романе Процес, Дворац и Amerika, нису штампана до након његове смрти, а већину их је издао његов пријатељ Макс Брод, игнорирајући тако Кафикну жељу да му се дела униште након смрти. Албер Ками и Жан Пол Сартр предводе листу писаца на које је утицало Кафкино дело, а термин „Кафкијанска атмосфера“ ушао је у теорију књижевности како би се описале надреалне ситуације као у Кафкиним делима.

Биографија[уреди]

Породица[уреди]

Херман и Јулија Кафка
Кафкине сестре (с лева на десно): Вали, Ели и Отла

Франц Кафка рођен је 3. јула 1883. у јеврејској породици средње класе, која је говорила њмачким, у Прагу, тада делу Аустроугарске. Његовог оца, Хермана Кафку (1852—1931.), биограф Станли Корнголд описао је као "гломазног, себичног и охолог бизнисмена",[2] а самог Кафку као "правог Кафку, снажног, здравог, гладног, гласног, елоквентног, самодостатног, доминантног, издржљивог, концентрираног и извсрног познаватеља људске нарави."[3] Херман је био четврто дете Јакоба Кафке,[4][5] обредног џелата (хебрејски: shochet) који је у Праг дошао из Осека, чешког села у близини места Страконице с великом жидовском популацијом.[6] Након што је радио као трговачки путник, с временом је постао трговац необичним добрима и одећом, који је запошљавао и до 15 радника, а као лого свог посла користио је слику чавке, која се на чешком зове kavka.[7] Kafkina majka, Јулија (1856—1934.), била је кћи Јакоба Ловија, богатог трговца биљкама из Подјебрадиja,[8] која је била боље образована од свог супруга.[4] Кафкини су родитељи веројатно говорили варијантом немачког под утицајем јидиша који се, понекад, пежоративно назива Mauscheldeutsch, али како се немачки сматрао основним средством друштвеног успона, веројатно су децу подстицали да говоре књижевним немачким.[9]

Плакета која означава родном место Франца Кафке у Прагу, који су дизајнирали Карел Хладик и Јан Каплицки, 1966

Кафкина родна кућа налази се у близини Старог градског трга у Прагу, а у породици са шестеро деце, Франц је био најстарији.[10] Његова браћа, Георг и Хеинрих, умрли су као деца, још пре Францове седме године; сестре су му се звале Габриеле ("Ели") (1889—1944), Валери ("Вали") (1890—1944) и Отили ("Отла") (1892—1943). Током радних дана, оба родитеља нису била код куће. Мајка Јулија је радила и до 12 сати дневно како би помогла у вођењу Хермановог посла. Као резултат тога, Кафкино је детињство било прилично самотно,[11] а децу су махом одгајале бројне гувернате и слушкиње. Кафкин проблематичан однос с оцем помно је документиран у његовом писму оцу (Brief an den Vater), на преко 100 страница на којима пише како је очев ауторитативан став увелико утицао на њега.[12] С друге стране, мајка му је била тиха и срамежљива.[13] Управо је очева доминантна личност увелико утицала на његово писање.[14]

Образовање[уреди]

Палата Кински, где је Кафка ишао у гимназију, на Старом градском тргу у Прагу.

У раздобљу од 1889. до 1893., Кафка се школовао у Deutsche Knabenschule (Немачка основна школа за дечаке) у данашњој Улици Масна (тада Masný trh/Fleischmarkt). Мада је говорио чешки, Кафка је школован у немачким школама на инсистирање његовог ауторитативног оца. Његово жидовско образовање завршено је с његовом бар мицвом у узрасту од 13 година. Сам Кафка није уживао у одлацима у синагогу те је ишао само празницима, с оцем, четири пута годишње.[3][15][16]

По завршетку основне школе 1893., Кафка је примљен у строгу, класично-орјентирану немачку гимназију Altstädter Deutsches Gymnasium, на Старом градском тргу, у склопу палате Кински. И овде се настава одвијала на немачком, али Кафка је знао и писати и говорити чешки;[17][18] потоњи је учио у гимназији пуних осам година, постигавши добар успех.[19] Мада је добијао само комплименте за свој чешки, никада се није сматрао флуентним.[20] Матурске испите положио је 1901. године.[21]

Након матурирања, Кафка је уписао Karl-Ferdinands-Universität у Прагу, али се након само две недеље студирања хемије пребацио на право.[22] Мада ова струка није превише занимала Кафку, отварала му је широку лепезу послова који су задовољавали његовог оца. Уз све то, студије права су трајале је знатно дуже што је Кафки омогућило да истовремено похађа предавања из немачких студија и историје уметности.[23] Такође се придружио и студенском клубу, Lese- und Redehalle der Deutschen Studenten (нем. Читалачки и наставни клуб немачких студената), који је организовао књижевна догађања, читања и сличне активности.[24] Међу Кафкиним пријатељима били су новинар Феликс Велтш, који је студирао филозофију, глумац Yitzchak Lowy, који је долазио из варшавске хасидистичке породице, те писци Оскар Баум и Франц Верфел.[25]

Пред крај прве године, Кафка је упознао колегу Макса Брода, који ће му убрзо постати доживотни пријатељ.[24] Брод је убрзо приметио да су, иако је Кафка био срамежљив и ретко је причао, ствари које је рекао изразито дубоке.[26] Кафка је током целог живота био страствен читалац;[27] заједно с Бродом, прочитао је Платоновог Протагору на изворном грчком, на Бродову иницијативу, те Флаубертова дела Сентиментални одгој и Искушење светога Антона на француском, на Кафкин предлог.[28] Кафка је Фјодора Достојевског, Гистава Флобера, Франца Грилпарзера и Хајнриха фон Клајста сматрао "истинском браћом по крви".[29] Уз наведене, Кафка је био заинтересиран и за чешку књижевност[17][18] те дела Јохана Волфганга Гетеа.[30] Кафка је 18. јула 1906. године[а] стекао титулу доктора правних наука те је одрадио годину дана бесплатног стажирања као судски приправник на грађанским и казненим судовима.[32][33]

Посао[уреди]

Дана 1. новембра 1907., Франц Кафка је добио посао у компанији Assicurazioni Generali, италијанској осигуравајућој кући за коју је радио готово годину дана. Његова писма из тог раздобља упућују како је био незадовољан радним временом - од 08:00 до 18:00[34][35] - које му је онемогућавало да се посвети писању, које му је постајало све важније. У том је раздобљу могао писати искључиво ноћу, а ноћно писање било је изразито исцрпно с обзиром на радно време. Дана 15. јула 1908. дао је отказ, а за две недеље је нашао посао у Институту за радничко осигурање од озледа Краљевине Чешке који му је омогућио више времена за писање. Опис посла било му је истраживање и процена компензација за особне озледе индустријских радника; инциденти као изгубљени прсти или удови били су чести у то време. Професор менаџмента Петер Друкер кредитира Кафку као творца прве цивилне заштитне кациге, али то не потврђује ниједан документ Кафкиног послодавца.[36][37] Његов је отац често његов посао у осигуравајућем друштву називао Brotberuf, посао који ради само како би плаћао рачуне; сам Кафка је неколико пута изјавио како га презире. Кафка је јако брзо напредовао те су његови задаци укључивали процесовање и истраживање захтева за накнадом, писање извјештаја и решавање апела разних бизнисмена који су сматрали како им је компанија стављена у категорију превисоког ризика, што им је повећавало премије за осигурање.[38] Такође, током неколико година рада у друштву, задатак му је био састављање годишњег извјештаја о осигурању. Његови надређени су јако добро примали те извјештаје.[39] Радно време углавном му је завршавало око 14:00, што му је давало довољно времена за писање, којему је био посвећен.[40] У каснијим годинама, болест га је често спречавала у одласку на посао, али и писању. Много година касније, Брод је сковао термин Der enge Prager Kreis (нем. Уски прашки круг), како би објединио групу писаца којима су припадали Кафка, Феликс Велтш и он.[41][42]

Крајем 1911., Кафка и Карл Херман, супруг његове сестре Ели, постају партнери у првој фабрици азбеста у Прагу, знаној као Prager Asbestwerke Hermann & Co., отвореној уз помоћ миразног новца који је дао Херманн Кафка. Иако је испрва показивао ентузијазам и велик део слободног времена посвећивао послу, Кафка је убрзо замрзо и фабрику јер му је одузимала превише времена за писање.[43] У овом раздобљу се заинтересовао за жидовско позориште, упркос бојазни пријатеља као што је Брод, који су га свеједно подржавали у његовим занимацијама. Након што је у новембру 1911. присуствовао представи театра, Кафка је следећих шест мјесеци провео интензивно се бавећи јидишом и жидовском књижевношћу.[44] Ta je zanimacija služila i kao temelj za njegovu rastuću povezanost sa židovstvom.[45] Отприлике у овом раздобљу постао је и вегетаријанац.[46] Негде током 1915. године, Кафка је добио позив за војску како би служио у Првом светском рату, али су његови послодавци средили отпуст јер се његов посао сматрао есенцијалним за државу. Касније се ипак покушао придружити војсци, али у том су га спречили здравствени проблему повезани с туберкулозом,[47] која му је дијагнозирана 1917. године.[48]

Приватни живот[уреди]

Берлин је одиграо велику улогу у Кафкином приватном животу. Из Берлина су долазиле и Фелиса Бауер и Маргарета Блох, а сам Кафка је тамо крако и живео док је био у вези с Дором Дијамант. На слици је познати булевар Unter den Linden, приказ из 1900. године.

Према Броду, Кафку је константно "мучила" сексуална пожуда.[49] Као одрасла особа, често је посвећивао борделе,[50][51][52] а занимала га је и порнографија.[49] Уз све то, током живота је спавао с много жена. Дана 13. августа 1912., Кафка је упознао Фелис Бауер, Бродову рођаку, која је радила у Берлину као представница једне диктафонске компаније. Недељу дана након упознавања у дому Бродових, Кафка је написао у свој дневник:

ВикицитатиГоспођица ФБ. Код Брода сам стигао 13. августа, она је седила за столом. Нисам уопће био жељан сазнати то је она, већ сам ју одмах узео здраво за готово. Кошчато, празно лице које је отворено показивало своју празноћу. Голи врат. Набачена блуза. Изгледала је јако домицилно у својој хаљини иако, како се испоставило, уопће није била таква. (Проматрајући је овако детаљно, помало се отуђујем од ње ...) Скоро сломљен нос. Плава, некако равна, неатрактивна коса, снажна брада. Када сам седао, добро сам је погледао по први пут, док сам сео, већ сам имао несаломљиво мишљење о њој.[53][54]

Недуго након овога, Кафка је у само једној ноћи написао причу "Пресуда", а у плодном периоду је радио на свом роману Америка и на приповијетци "Преображај". Кафка и Фелице Бауер су, током следећих пет година, комуницирали углавном преко писама, повремено су се виђали и два су се пута заручили.[55] Друге заруке, Кафка је прекинуо 1917. када је оболео од туберкулозе. Кафкина опсежна писма издана су као збирка Писма Фелиси; њезина писма нису преживела.[53][56][57] Биографи Рехнер Стах и Џејмс Хавес тврде како је Кафка, око 1920., био заручен и трећи пут, за Јулију Вохризек, сиромашну и необразовану хотелску собарицу.[55][58]

Стах и Брод такође наводе како је Кафка, док је познавао Фелис Бауер, имао аферу с њеном пријатељицом, Маргаретом "Гретом" Блох,[59] Жидовком из Берлина. Брод такође тврди како је Блохова родила Кафкиног сина, иако овај никада није сазнао за дете. Дечак, чије је име непознато, рођен је или 1914. или 1915. те је умро у Минхену 1921. године.[60][61] Ипак, Кафкин биограф Петер-Андре Алт тврди да, иако Блохова јесте имала сина, Кафка није отац јер пар никада није био интиман.[62][63] Стах такође тврди како Кафка није имао деце.[64]

У августу 1917., Кафки је дијагнозирана туберкулоза, након чега је неколико месеци боравио у селу Зурау, где је његова сестра Отла радила на фарми са својим шурјаком Херманом. Тамо му је било јако угодно те је касније то описао као веројатно најбољи период свога живота, веројатно зато што није имао никаквих обавеза. Писао је дневнике и октаве. Из тих је билешки Кафка успео извући 109 нумерираних комада текста на Зетелу, комаду папира без неког реда. Они су издани као збирка Размишљања о Греху, Нади, Патњи и Правом путу (на немачком издато као Die Zürauer Aphorismen oder Betrachtungen über Sünde, Hoffnung, Leid und den wahren Weg).[65]

Године 1920., Кафка је започео везу с чешком новинарском и књижевницом, Миленом Јесенском. Кафкина писма њој касније су издата као Писма Милени.[66] Током одмора у јулу 1923., који је провео у месту Грал-Мириц на Балтику, Кафка је упознао Дору Дијамант, двадесетпетогодишњу одгајатељицу из ортодоксне жидовске породице. Кафка се, надајући се да ће се тако ослободити породичног утицаја и моћи писати, накратко преселио у Берлин, где је живио с Дором. Постала му је љубавница и заинтересирала га за Талмуд.[67] У том је периоду радио на четири приче које су требале да буду штампане под насловом Уметник гладовања.[66]

Особност[уреди]

Кафка се бојао да ће га људи сматрати физички и психички одбојним. Ипак, они који су га упознали (...) такође су [га] сматрали дечачки згодним, али му је појава била оштра.[68]

Кафка се бојао да ће га људи сматрати физички и психички одбојним. Ипак, они који су га упознали увидели су како је тих и сталожен, како поседује очиту интелигенцију и сух смисао за хумор; такође су га сматрали дечачки згодним, али му је појава била оштра.[68] Брод га је упоредио с Хајнрихом фон Клајстом, приметивши како су оба писца имала способност јасног и реалистичког описивања ситуације до у детаље.[69] Кафака је био једна од најзабавнијих особа које је Брод упознао; уживао је у шалама и забављању с пријатељима, али им је и давао добре савете у проблематичним ситуацијама.[70] Такође, према Броду, Кафка је био страствен рецитатор који је могао говорити као да пева.[71] Брод је сматрао како су "апсолутна истинољубивост" и "прецизна савесност" две Кафкине најзначајније особине.[72][73] Истраживао би детаљ, оно неприметно, темељито с толиком љубављу и прецизношћу да су се почеле појављивати ствари које су дотад биле невиђене, али су биле ништа доли истините.[74]

Иако као дете није неговао вежбање, у каснијем је добу показивао интерес за игре и физичку активност,[27] поставши добар бициклиста, пливач и ронилац.[72] Викендима, Кафка би с пријатељима ишао на дуге шетње, које би најчешће предложио он сам.[75] Међу осталим интересима били су алтернативна медицина, нови образовни састави као метода Монтесори[72] те технички новитети као што су авиони и филм.[76] Само писање било му је толико битно да га је сматрао "врстом молитве".[77] Био је и јако осетљив на звук тако да је волио тишину приликом писања.[78]

Аутор Перез-Алварез сугерирао је како је Кафка можда боловао од шизоидног поремећаја личности.[79] Његов стил, не само у "Преображају" већ и у другим делима, садржи одређене шизоидне карактеристике које објашњавају добар део изненађења у његовим делима.[80] Његова мука видљива је у дневничком запису од 21. јула 1913.:[81]

ВикицитатиВелики је свет што га носим у глави. Али како ослободити себе и њих без да се растргам. И хиљаду пута радије плачем у себи. Ради тога сам ту, толико ми је јасно.[82]

Као и у Zürau Aphorism, број 50:

ВикицитатиЧовек не може живети без перманентног веровања у нешто неуништиво у њему самом, мада му и то нешто неуништиво и вера у то могу бити трајно скривени.[83]

Мада се никада није женио, Кафка је брак и децу изразито ценио. Иако је имао неколико девојака,[84] неки су аутори спекулисали о његовој сексуалности; други су, пак, сугерисали како је имао некакав поремећај храњења. Доктор М. М. Фихтер с Психијатријске клинике Универзитета у Минхену у свом раду из 1988. представља „доказе за хипотезу да је писац Франц Кафка боловао од атипичног облика анорексије нервозе.“[85] У својој књизи Франц Кафка, јеврејски пацијент из 1995., Сандер Гилман је истражио "зашто би једног Жидова сматрали 'хипохонрдом' или 'хомосексуалцем' те како Кафка инкорпорира аспекте тих начина схваћања жидовског мушкарца у своју властиту слику и дело."[86] Исто тако, Кафка је барем једном размишљао о самоубистру, пред крај 1912. године.[87]

Политички ставови[уреди]

Како тврди његов школски колега Хуго Бергман, Кафка је у школу носио црвени каранфил како би показао своје симпатије према социјализму.

Пре почетка Првог светског рата,[88] Кафка је био на неколико састанака Клуба Младих, чешке анархистичке, антимилитаристичке и анитиклеричке организације.[89] Хуго Бергман, који је похађао исту основну и средњу школу као и Кафка, разишао се с Кафком током њихове последње академске године (1900./1901.) јер су "[Кафкин] социјализам и мој ционизам били превише стридентни".[90][91] "Франц је постао социјалист, ја сам постао циониста 1898. Синтеза ционизма и социјализма тада још није постојала."[91] Бергман тврди како је Кафка у школу носио црвени каранфил као знак подршке социјализму.[91] У једном дневничком запису, Кафка је реферирао на познатог анархистичког филозофа, Пјотра Кропоткина: "Не заборави Кропоткина!"[92] Касније је, о чешким анархистима, рекао: "Они су сви безхвално хтели схватити људску срећу. Ја сам их разумио. Али... нисам могао предуго марширати уз њих."[93]

Током комунистичког раздобља, оставштина Кафкиног дела за социјализам Источног блока је била врућа тема. Мишљења су сезала од тога да је сатиризирао бирократију распадајуће Аустроугарске до тога да је утеловио успон социјализма.[94] Још једна битна тачка била је алијенација; док је конзервативно стајалиште гласило да Кафкини прикази алијенације више нису релевантни за друштво које је наводно елиминисало алијенацију, конференција одржана у чехословачком месту Либлице 1963. године, поводом ауторовог осамдесетог рођендана, нагласила је трајну важност Кафкиног приказа бирократског друштва.[95] Ипак, питање је ли Кафка био политички аутор или није је још увек предмет дебате.[96]

Јудаизам и ционизам[уреди]

Одрастајући, Кафка је био Жидов који је говорио немачки у Прагу, граду у којим је доминирао чешки језик.[97] Био је дубоко фасциниран Жидовима из источне Еуропе, за које је сматрао да поседују интензитет духовног живота који је недостајао Жидовима на Западу. Његов дневник је пун референци на жидовске писце.[98] Ипак, неретко је био отуђен како од Жидова тако и од јудеизма: "Шта ја имам заједничко са Жидовима? Једва да имам нешто заједничко са самим собом и боље ми је да стојим тихо у углју, задовољан што могу дисати."[99]

Хејвс сугерира да Кафка, макар изузетно свјестан свог жидовства, није инкорпорисао те елементе у својим делима, којима, према Хејвсу, недостају жидовски ликова, сцена или тема.[100][101][102] Према мишљењу књижевног критичара Харолда Блума, Кафка је, иако му је властито жидовство било страно, био суштински жидовски писац.[103] Лотар Кан је једнако јасан: "Присутност жидовства у Кафкином делу сада је несумњива."[104] Павел Ејснер, први преводилац Кафкиних дела, тумачи Процес као утеловљење "троструке димензије постојања Жидова у Прагу... његов протагониста, Јосеф К. је (симболично) увићен од стране Немца (Rabensteiner), Чеха (Kullich) и Жидова (Kaminer). Он представља 'нескривљену кривњу' која прожима једног Жидова у савременом свету, иако нема доказа да је и он сам Жидов."[105]

У свом есеју Туга у Палестини?!, израелски писац Дан Мирон истражује Кафкин однос према ционизму: "Чини се да су и они који сматрају да таква веза постоји и да је ционизам одиграо централну улогу у његовом животу и делу, као и они који негирају такву везу у целости или јој не придају важности, сви у криву. Истина се налази на врло нејасном месту које се налази између ова два поједностављена пола."[98] Кафка је размишљао да се, прво с Фелис Бауер, а онда и с Дором Дијамантр, пресели у Палестину. Док је боравио у Берлину учио је хебрејски, унајмивши Бродовог пријатеља из Палестине, по имену Пуа Бат-Товим, да га подучава[98] и одлазивши на часове рабина Јулијуса Гутмана[б] на берлинском Факултету за жидовске студије.[106]

Ливија Роткирхен назива Кафку "симболичним фигуром свога времена".[105] Његови савременици били су многи жидовски писци (немачки, чешки и национални Жидови) који су били осетљиви на немачку, аустријску, чешку и жидовску културу. Према Роткирхеновој, "та ситуација дала је њиховим делима широк, козмополитски изглед и квалитет егзалтације која је граничила с трансцедентном метафизичком контемплацијом. Најбољи пример је Франц Кафка."[105]

Смрт[уреди]

Гроб Франца Кафке и његових родитеља на гробљу у четврти Жижков.

Кафкина туберкулоза гркљана погоршала се у марту 1924. године те се морао вратити из Берлина у Праг,[55] где су се за њега бринули чланови породице, посебно сестра Отла. Дана 10. априла 1924. отишао је у санаторијум доктора Хофмана у Киерлингу, покрај Беча,[66] где је и умро 3. јуна 1924. године. Чини се како је узрок смрти било гладовање - бол у грлу била је, очито, толико снажна да Кафка није могао јести, а како тада још увек нису постојале друге методе храњења, није постојао начин да се нахрани.[107][108] Тело му је пренешено назад у Праг, где је сахраљен 11. јуна 1924. на Новом жидовском гробљу у четврти Жижков.[51] Кафка је током живота био анониман, и славу је сматрао небитном. Ипак, стекао је славу убрзо након смрти.[77]

Дело[уреди]

Прва страница Писма оцу.

Сва издана дела Франца Кафке, осим неколико писама Чехињи Милени Јасенској, писана су на немачком језику. Оно мало што је издато током ауторовог живота, привукло је оскудну пажњу, што се не може рећи за његова постхумно издата дела.

Кафка није довршио ниједан свој роман, а спалио је готово 90% свега што је написао,[109][110] посебно док је живео у Берлину, где му је Дора Дијамант помогла у паљењу скица за дела.[111] У раној стваралачкој фази, узор му је био немачки писац Хајнрих фон Клајст кога је, у једном писму Фелиси Бауер, описао застрашујућим и за кога је сматрао да му је ближи него властита породица.[112]

Приче[уреди]

Кафка је био плодан писац кратких прича и приповетки. Неке његове издате приче називане су Erzählung (немачки: приче), а неке Geschichte (немачки: приповијетке). Неке од њих су релативно дуге ("Преображај", "У кажњеничкој колонији", "Пресуда"), док су друге биле само параграф дуге (готово као афоризми; на пример "Одустани!", "Прометеј", "Мала басна" или "Истина о Санчу Панзи"). Најстарија сачувана Кафкина прича је |"Der Unredliche in seinem Herzen". Она никада није штампана, али је била ддо писма пријатељу Оскару Полаку из 1902. године. Кафкина прва издана дела су осам прича које су се 1908. године појавиле у првом издању часописа Hyperion под збирним насловом Размишљање. У раздобљу од 1904. до 1909. радио је на причи "Опис једне борбе". Када ју је показао Броду, овај га је саветовао да настави радити и пошаље је Hyperionu. Један одломак приче издао је 1908.,[113] а два у пролеће 1909., све у Минхену.[114]

У креативном налету у ноћи 22. септембра 1912., Кафка је написао причу "Пресуда", коју је посветио Фелиси Бауер. Брод је уочио сличност у именима главног лика и његове фиктивне заручнице, Georga Bendemanna и Friede Brandenfeld, с именима Франца Кафке и Фелисе Бауер.[115] Ова прича се углавном сматра за дело које је створило Кафку као писца. Прича се бави проблематичним односом сина и његовог доминантног оца, који добија нову димензију након што се син заручи.[116][117] Кафка је касније рекао како је писао с "потпуним откривањем своје душе и тела"[118] ту причу која се је "развила као право рођење, прекривена прљавштином и муљем."[119] Рукопис приче Кафка је послао и Фелиси (у писму од 2. јуна 1913.), додавши необичну тврдњу: "Налазиш ли у Пресуди икакав смисао, хоћу рећи одређен, кохерентно изражен, схватљив смисао? Ја га не налазим и нисам у стању ишта тумачити?"[120] Прича је први пут штампана у Лајпцигу 1912. године уз посвету "Госпођици Фелиси Бауер", која је у каснијим издањима промењена "за Ф".[66]

Насловна страна првог издања "Преображаја", Кафкине најпознатије приповетке. Кафкина прва дела углавном је издао, данас затворени, Kurt Wolff Verlag.

Године 1912., Франц Кафка је написао приповетку "Preobražaj",[121] издану 1915. године у Лајпцигу. Ради се о необичној, готово надреалној причи која је веројатно један од најбољих и најрепрезентативнијих примера Кафкиног магијског реализма. Прича започиње in medias res, култном првом реченицом Кад се Грегор Самса једнога јутра пробудио из немирних снова, нађе се у свом кревету преображен у големог инсекта. Немачки изворник користи термин ungeheuren Ungeziefer, који се дословно може превести као монструозно чудовиште, с тим да реч Ungeziefer генерално означава нежељене и прљаве животиње. Бубашваба, у коју се Грегор Самса претворио, био је управо то. Приповетка даље прати живот (или животарење) и пропадање бубашвабе Грегора Самсе и његову постепену алијенацију, прво од вањског света, а онда и од породице и властитог живота. Критичари ово дјело, које је препуно симболике и метафора, сматрају једним од темељних дела XX века.[122][123][124] Прича "У кажњеничкој колонији", која говори о разрађеном уређају за мучење и смакнуће, написана је у октобру 1914.,[66] ревизирана 1918. те издата у Лајпцигу током октобра 1919. године. Прича "Уметник гладовања", издата у часопису Die neue Rundschau'' 1924. године, описује главни лик, жртву, који доживљава пад разумевања за његову чудну вештину изгладњивања самог себе на одређене периоде.[125] Његова посљедња прича, "Певачица Жосефина, или пук мишева" такође се бави односом уметника и његове публике.[126]

Романи[уреди]

Насловне стране немачких издања Кафкина три романа (од горе на доле): Процес (1925.), Дворац (1926.), Америка (1927.)

Кафка није довршио ниједан свој роман, а спалио је готово 90% властитог опуса. Први роман почео је писати 1912. године,[127] а прво поглавље истог данас је познато као кратка прича под насловом "Ложач". Кафка је то дело, које је остало недовршено, назвао Der Verschollene, али када га је Брод постхумно штампао, одабрао је наслов Америка.[128] Иако осетно хумористичнији и реалистичнији од осталих Кафкиних дела, овај роман, који прати лутања еуропског емигранта Карла Росмана по Америци, дели исте мотиве опресивног и недодирљивог система који протагонисту ставља у разне бизарне ситуације.[129] Роман инкорпорира многе детаље из искустава Кафкиних рођака који су емигрирали у Америку[130] те остаје једино дело за које Кафка није одабрао оптимистичан завршетак.[131]

Током 1914., Кафка је започео рад на роману Процес,[114] свом веројатно најутицајнијем роману.[в] Процес говори о Јосефу К., банковном службенику који једно јутро бива ухваћен и оптужен од стране далеке и непознате власти због злочина који је непознат како њему тако и читаоцу. К. упада у низ бизарних и нејасних ситуација, бори се против у потпунисти дехуманизиране бирокрације и добија помоћ од низа гротескних ликова који су, у суштини, потпуно бескорисни (уз изузетак тајанственог затворског капелана) све до самога краја, када реализује снагу тог бирократског механизма те му се ултиматно препушта. Ипак, за разлику од Америке, прозорско светло на самом крају романа оставља наду, која је један од кључних мотива у Кафкиним делима. Но, роман је, упркос тога што је Кафка написао последње поглавље, остао недовршен. Ипак, новија издања романа у себи садрже и недовршена или неуклопљена поглавља (иако су она издвојена од главног романа). Према нобеловцу Елијасу Канетију, Фелиса је кључна за радњу Процеса, а сам је Кафка рекао како је то "њена прича".[132][133] Канети је своју књигу о Кафкиним писмима Фелиси назвао Der andere Prozess (Кафкин други процес), у част вези између романа и писама.[133] Митико Какутани, у критици Њујорк тајмса, пише да Кафкина писма садрже "темељне знакове његове фикције - ону исту нервозну пажњу посвећену минуциозним детаљима; ону исту параноидну свест о промењивим балансима моћи; исту атмосферу емоционалног гушења - комбиновану, на опште изненађење, с тренуцима дечачког жара и одушевљености."[133]

Према властитом дневнику, Кафка је већ до 11. јуна 1914. године планирао роман Дворац, али га је почео писати тек 27. јануара 1922.[114] Протагониста овог романа је Landvermesser (нем. надстојник) по имену К., који се из непознатих разлога бори како би добио приступ мистериозним управитељима дворца који управљају селом. Кафкина намера била је да власти у дворцу обавесте К.-а на тренутку самрти како његова „законска основа да живи у селу није важећа, али је, с обзиром на бројне споредне чињенице, имао дозволу да живи и ради у селу.“[134] Мрачан и на моменте надреалан, роман се фокусира на алијенацији, бирокрацији, наизглед бескрајним фрустрацијама људских покушаја у борби с влашћу и бескорисним и безнадним трагањем за недостижним циљем. Хартмут М. Расталски је у својој дисертацији написао следеће: "Као и снови, његова дела комбинују прецизне, "реалистичне" детаље с апсурдним, пажљиво посматрање и резоновање протагонисте с необјашњивом глупошћу и немаром."[135]

Историја издавања[уреди]

Кафкине приче су изворно излазиле у књижевним часописима. Првих осам издато је 1908. у првом издању двомесечника Hyperion.[136] Франц Блеј је 1914. издао два дијалога која ће постати "Опис једне борбе".[136] Фрагмент приче "Авиони у Бресцији", написане за вријеме пута за Италију Бродом, издан је 28. септембра 1909. у дневнику Бохемија.[136][137] Дана 27. јула 1910., неколико прича које ће касније постати део Размишљања, издано је у ускршњем издању дневника Бохемија.[136][138] У Лајпцигу, током 1913., Брод је с издавачем Куртом Волфом издао причу "Das Urteil. Eine Geschichte von Franz Kafka" (нем. "Пресуда, прича Франца Кафке") у књижевном годишњаку за уметничку поезију Аркадија. Прича "Пред законом" издата је 1915. у новогодишњем издању независног жидовског недељника Selbstwehr; прича је поново издата 1919. у склопу збирке Сеоски лекар те је постала део романа Процес. Остале приче излазиле су по разним часописима, међу којима су Бродов Der Jude, новине Prager Tagblatt те магазини Die neue Rundschau, Genius и Prager Presse.[136]

Кафкина прва издата књига била је збирка Размишљање, која садржи 18 прича написаних од 1904. до 1912. Током љетнјег путовања у Вајмар, Брод је иницирао сусрет између Кафке и Курта Волфа;[139] Волф је Размишљање издао у кући Rowohlt Verlag крајем 1912. године (мада је година издања наведена као 1913.).[140] Кафка је збирку посветио Броду ("Für M.B."), да би у личној копији коју је дао пријатељу додао: „So wie es hier schon gedruckt ist, für meinen liebsten Max — Franz K.“ (нем. „Како је овдје већ написано, за мог најдражег Макса - Франц. К.“).[141]

Кафкина прича „Преображај“ први пут је одштампана у октобру 1915. у месечнику Die Weißen Blätter, експресионистичком часопису чији је уредник био René Schickele.[140] Другу збирку, с насловом Сеоски лекар, издао је 1919. Курт Волф,[140] а посвећена је Кафкином оцу.[142] Посљедњу збирку, од четири приче, коју је Кафка припремио за штампање, збирку Уметник гласовања, издала је авангардна издавачка кућа Verlag Die Schmiede 1924. године након ауторове смрти. Дана 20. априла 1924., Berliner Börsen-Courier издаје Кафкин есеј о писцу Адалберту Стифтеру.[143]

Макс Брод[уреди]

„So wie es hier schon gedruckt ist, für meinen liebsten Max — Franz K.“

Кафка је своје дело, како издано тако и неиздано, оставио свом најбољем пријатељу Максу Броду, с јасним инструкцијама да их овај уништи након пишчеве смрти. Кафка му је написао: "Најдражи Макс, мој посљедњи захтев: Све што оставим за собом... у облику дневника, рукописа, писама (мојих и туђих), скица и тако даље, има да буде спаљено и непрочитано."[144][145] Брод је одлучио да игнорише овај захтев те је романе и збирке издао у раздобљу од 1925. до 1935. Многе папире, који су остали неиздани, понео је са собом у Палестину у једном ковчегу када је тамо побегао 1939.[146] Кафкина последња љубав, Дора Дијамант (касније Дијаман-Ласк), такође је игнорирала његове жеље, тајно сачувашви 20 нотеса и 35 писама. Њих је 1933. конфисковао Гестапо, али их биографи и данас траже.[147]

Како је Брод издао све оно што је било у његовом поседу,[33] Кафкин је опус почео привлачити све више пажње. Броду је било тешко да хронолошки пореша Кафкине нотесе. Један од проблема био је у томе што је Кафка често почињао писати у различитим деловима књиге - некад у средини, некад почевши од краја према почетку.[148][149] Ипак, Брод је довршио добар део Кафкиних незавршених дела како би их могао предатин за штампање. На пример, Кафка је Процес оставио с недовршеним и ненумерираним поглављима, а Дворац пун недовршених реченица с двојаким значењем [149]- Брод је средио поглавља, уредио текст и додао интерпункцију. Процес је издат 1925. од стране куће Verlag Die Schmiede. Курт Волф је издао друга два романа, Дворац 1926. и Америку 1927. године. Године 1931., Брод је као уредник издао збирку прозе и недовршених прича под насловом Велики кинески зид, која је укључивала и истоимену причу. Књигу је издала извавачка кућа Gustav Kiepenheuer Verlag.

Савремена издања[уреди]

Године 1961., Малком Пајсли успео је да добије већину Кафкиних оригиналних рукописа за збирку оксфордске библиотеке Бодлејан.[150][151] Рукопис Процеса касније је продан на аукцији те се данас налази у Немачком књижевном архиву у месту Марбах на Некару.[151][152] Касније је Пејсли водио тим (у ком су били Герхад Њуман, Јост Шилемејт и Јирген Борн) који је реконструирао романе на немачком; реиздао их је S. Fischer Verlag.[153] Пејсли је био уредник Дворца, издатог 1982. године, и Процеса, издатог 1990. године. Јост Шилемејт је био уредник Америке, издане 1983. године. Ова издања називају се "Критичарска издања" или "Фишерова издања".[154]

Неиздани папири[уреди]

Када је Брод умро 1968. године, Кафкине је неиздане папире, којих вероватно има на хиљаде, оставио својој секретарици Естер Хофе.[155] Део је објавила и продала, али је већину оставила својим кћерима, Еви и Рут, које су такође одбиле да објаве папире. Године 2008. започела је судска битка између сестара и Националне библиотеке Израела, која сматра да су ти папири постали власништво државе Израел када је Брод 1939. емигрирао у Палестину. Естер Хофе је 1988. продала оригинални рукопис Процеса Немачким књижевним архивима за $2,000,000.[109][156] Године 2012., жива је била само Ева.[157] Пресуда Породичног суда у Тел Авиву из 2010. обавезала је сестре Хоф на издавање папира. Део њих је издат, укључујући и дотад непознату причу, али правна битка се наставила.[158] Хофеови тврде како су папири њихово приватно власништво, док НБИ тврди како су то "културна добра која припадају жидовском народу".[158] НБИ такође сугерише како је Брод управо њима оставио папире у својој опоруци. У пресуди из октобра 2012., Породични суд у Тел Авиву одлучио је да су папири власништво Националне библиотеке.[159]

Критичка анализа[уреди]

Многи су критичари хвалили Кафкина дела. Песник Вистан Хју Оден назвао је Кафку „Дантеом двадесетог века“,[160] док га је писац Владимир Набоков сврстао међу најбоље писце XX века.[161] Габријел Гарсија Маркес је рекао како му је управо читање Кафкиног "Преображаја" показало "да је могуће писати на другачији начин".[99][162] Албер Ками је у свом делу Наде и апсурд у делу Франца Кафке рекао како "цела Кафкина уметност лежи у томе што присиљава читаоце да наново читају његова дела."[163] Кључна тема Кафкиног дела, успостављена у причи „Пресуда“,[164] је конфликт на нивоу отац-син: кривња индукована у сину је разрешена преко патње и покајања.[12][164] Остале честе теме и архетипови су алијенација, психофизичка бруталност, ликови на застрашујућим путовањима и мистична преобразба.[165]

Кафкин стил упоређен је с оним фон Клијеста још 1916. године, у анализи "Преображаја" и "Жарача" коју је за Berliner Beiträge направио Осцар Валзел.[166] Природа Кафкине прозе омогућава различите интерпретације и критичари су његов опус сврставали у различите књижевне правце.[96] Марксисти су, на пример, били веома несложни по питању интерпретације Кафкиних дела.[89][96] Једни су га оптужили како уништава реалност док су други тврдили како критикује капитализам.[96] Безнађе и апсурд, који су чести у његовим делима, сматрају се знаковима егзистенцијализма.[167] Нека су Кафкина дела настала под утицајем експресионизма, док већину опуса ипак карактерише експериментални модернистички жанр. Кафка се такође бавио темом људског сукоба с бирокрацијом. Вилијам Баровс тврди како су та дела концентрирана на концепте борбе, бола, самоће и потребе за везама.[168] Други, међу којима и Томас Ман, сматрају Кафкина дела алегоријама: потрагом, метафизичке природе, за Богом.[169][170]

Скулптура пред улазом у Музеј Франца Кафке у Прагу.

Ипак, Жил Делез и Феликс Гватари, тврде како су теме алијенације и прогона, иако присутне у Кафкиним делима, пренаглашаване од стране критичара. Тврде како су Кафкина дела знатно више намерна и субверзивна - чак и весела - него што се чини на прву руку. Истичу како читање његових дела фокусирајући се на безнађе борби његивих ликова открива Кафкину игру с хумором; он не коментира нужно властите проблеме, већ наглашава како су људи склони измишљанју проблема. У својим делима, Кафка је често стварао злокобне, апсурдне светове.[171][172] Кафка је нацрте својих дела читао својим пријатељима, углавном се концентрирајући на своју хумористичну прозу. Писац Милан Кундера сугерише како би Кафкин надреални хумор могао бити инверзија Достојевског, који је писао о ликовима који су кажњени због злочина. У Кафкином делу, лик ће бити кажњен иако злочин није почињен. Кундера верује како је Кафка инспирације за своје карактеристичне ситуације вукао из одрастања у партијархалном дому и у тоталитарној држави.[173]

Теодор Адорно, у свом делу Aufzeichungen zu Kafka (1953.), управо наглашава реално-надреално контраст у Кафкиним делима. Наиме, полазећи од тога да се Кафкина проза тачно дефинише као парабола, он тврди како она представља плодно тло за интерпретацију (Свака нам реченица говори: тумачи ме), али је сам аутор онемогућује својим стилом. Наглашава како покушај интерпретације ствара зачарани круг у којем се читалац запита одакле му је ситуација позната, ствара се перпетуални déjà vu. Адорно такође наводи како Кафка напушта било какву естетску дистанцију приликом тумачења. Он ствара такве ликове и атмосферу који укидају однос између читаоца и читаног, између читаоца као проматрача и ликова као жртава система. Таква близина нужно изазива страх код читаца, страх који онемогућује читаоцу да се поистовети с ликовима романа, што због саме атмосфере што због страха да читалац управо јесте један такав лик. Адорно управо то наводи као главни елемент надреалног у Кафкином делу.[174]

Виктор Жмегач наводи, између осталог, две одлике у Кафкином опусу. Мада Кафку данас познајемо и по романима и по краткој прози, он би, чак и да нема тих романа, несумњиво био сврстан међу мајсторе кратке прозе, заједно с Поем, Чеховим и Борхесом. Ипак, с обзиром да његова кратка проза не прелази педесетак страница, Жмегач истиче како је управо та лаконска, концентрирана краткоћа израза једна од темељних одредница његовог стила. Другу ствар што Жмегач наглашава је Кафкина несклоност критичкој прози. Наводи Томаса Мана, Роберта Мусила, Хермана Броха, Андреа Жида, Вирџинију Вулф, Џорџа Бернарда Шоа и Луиђија Пирандела, као и експресионисте и футуристе као контрапримере аутора који су, у истом раздобљу као и Кафка, стварали дела која обилују поетолошким програмом или есејистичким коментаром, што је Кафка свесрдно избегавао. Управо у томе лежи још један елемент Кафкине загонетности, с обзиром да он крши написано правилно раномодернистичке књижевности - одсутност критичкоуметничког тумачења у његовим делима управо збуњује читаоца који је навикао на те елементе у модернистичкој књижевности.[175]

Било је и покушаја да се идентификује утицај Кафкине правничке позадине и улога права у његовом делу.[176][177] Већина интерпретација сматра како су појмови закона и законитости важни за његова дела,[178] у којима је правосудни систем углавном опресиван.[179] Закон се у Кафкиним делима не сматра утеловљењем неког одређеног политичког или правосудног ентитета, већ скупом анонимних и несхватљивих сила. Те су силе скривене од индивидуалца, али контролишу живот људи, који су недужне жртве система изван њихове контроле.[178] Критичари који подржавају овакву апсурдну концепцију цитирају ситуације у којима је сам Кафка описивао свој конфликт с апсурдним свемиром, као што је ова из његова дневника:

ВикицитатиЗатворен у властита четири зида, осећам се као имигрант затворен у страној земљи... Своју сам породицу видео као чудне ванземаљце са страним ми обичајима, посветама и врло апсурдном комуникацијом... иако то нисам хтео, присилили су ме да суделујем у њиховим бизарним обредима... нисам се могао одупрети.[180]

Ипак, Џејмс Хејвс тврди како је већина описа судских поступака у Процесу - колико год они били метафизички, апсурдни, конфузни и кошмарни - утемељена на тачним описима немачких и аустријских казнених поступака тог доба, који су више били инквизиторни него акузаторни.[181] Иако је радио у осигурању, као школовани адвокат, Кафка је био "јако свестан правних дебата свог доба".[177][182] У једној побликацији с почетка XXI. века, која полази од Кафкиних уредских списа,[183] Потхик Гош тврди како за Кафку, закон "није имао никакво значење изван чињенице да он чиста сила доминације и детерминације."[184]

Оставштина[уреди]

Бронзана статуа Франца Кафке у Прагу коју је израдио Јарослав Рона. Овај кип се налази у Улици Душни, у старој жидовској четврти, а инспириан је Кафкином причом "Опис једне борбе".

"Кафкијанска атмосфера"[уреди]

Кафкин опус увео је, у теорију књижевности, термин "кафкијанска атмосфера", којим се означавају необичне ситуације сличне онима из његових дела, посебно Процеса и "Преображаја". Примери такве атмосфере су ситуације у којима бирократија надвлада појединца, често у надреалном, кошмарним миљеу који изазива осећаје безнађа, беспомоћности и изгубљености. Ликови у таквој атмосфери најчешће немају јасну визију како би из ње изашли. Кафкијански елементи често се појављују у егзистенцијалистичким делима, али термин је надишао чисто књижевну интерпретацију те се данас користи како би се означили свакодневни догађаји и ситуације које су несхватљиво комплексне, бизарне или нелогичне.[185][186][187][188]

Комеморација[уреди]

Музеј Франца Кафке у Прагу посвећен је ауторову животу и делу. Важна компонента музеја је изложба Град К. Франц Кафка и Праг, која је први пут изложена у Барцелони 1999. године, затим се преселила у Жидовски музеј у Њујорку да би 2005. постала стални експонат у Прагу, у четврти Мала Страна, уз Влтаву. Музеј своју збирку оригиналних фотографија и докумената назива Město K. Franz Kafka a Praha, а за циљ има увести посетиоца у свет у којем је Кафка живео и о којем је писао.[189]

Награда Франц Кафка је годишња књижевна награда коју су 2001. утемељили Град Праг и Друштво Франца Кафке. Награда комеморира књижевни труд као "хуманистичког карактера и допринос културној, националној, језичној и верској толеранцији, њезин егзистенцијални, безвременски карактер, њену генералну, људску вредност и њену способност да буде сведок наших времена."[190] Изборни комитет и добитници долазе из целога света, али су ограничени на живе ауторе чије је барем једно дело издано на чешком језику.[190] Награда се састоји од износа од $10,000, дипломе и бронзаног кипа који се додељују у Прагу крајем октобра.[190]

Сан Дијего државни универзитет (SDSU) предводи тзв. Кафкин пројекат, започет 1998. с циљем проналаска Кафкиних посљедњих записа. Четверомесечна потрага владиних архива у Берлину 1998. резултирала је открићем Гестапове наредбе о конфискацији и неколико других важних докумената. Године 2003., у склопу пројекта су пронађена три оригинална Кафкина писма, датирана 1923. године.

Књижевни и културолошки утицај[уреди]

За разлику од других познатих писаца, Кафка није често цитиран од стране других аутора. Уместо тога, почаст у се одаје због његових идеја и перспектива.[191] Професор и писац Шимон Сандбанк сматра како су Хорхе Луис Борхес, Албер Ками, Ежен Јонеско и Жан Пол Сартр неки од писаца на које је Кафка утицао.[192] Књижевни критичар новина Фајненшл тајмс сматра како је Кафка utиcao i na portugalskog nobelovca Жозеа Сарамага,[193] док уредник Ал Силверман тврди како је и Ј.Д. Селинџер волео да чита Кафкина дела.[194] Године 1999., група од 99 писаца, научника и критичара прогласила је романе Процес и Дворац другим, односно деветим најзначајнијим романом на немачком језику у XX веку.[195] Критичар Шимон Сандбанк сматра да, упркос Кафкиној свеприсутности, његов енигматични стил још треба досећи.[192] Нил Пејгес, професор који се посебно бави Кафком, сматра како Кафкин утицај надилази књижевност и науку о књижевности - он утиче на визуалну уметност, музику и поп-културу.[196] Хари Стеинхауер, професор немачке и жидовске књижевност, тврди да је Кафка "оставио већи утицај на писмено друштво од било којег другог писца XX века."[185] Брод је једном рекао да ће 20. век бити познат као „Кафкин век“.[185]

Мишел-Андре Боси пише како је Кафка створио ригидно нефлексибилно и стерилно бирократско друштво. Кафка је писао на резервиран начин пун правне и научне терминологије. Ипак, његов је озбиљни универзум имао и хумор, све с циљем истицања „ирационалности у корену наводно рационалног свјета“.[165] Његови су ликови заробљени, збуњени, пуно кривње, фрустрирани и не могу схватити свој надреални свет. Јако пуно пост-кафкијанске књижевности, посебно научне фантастике, сљеди теме Кафкиних дела. Упечатљив пример за то је поџанр сајберпанка, који комбинује антиутопистичке елементе с технички супериорним, али деперсонализованим светом. Неки од тих елемената видљиви су у делима Џорџа Орвела и Реја Бредберија.[165]

Овде се налази кратак списак разноразних уметничких остварења који су, на овај или онај начин, повезани с Кафком:

Наслов Година Медијум Белешке Референце
"A Friend of Kafka" 1962. кратка прича нобеловца Исака Башевиса Сингера, о жидовском глумцу по имену Жак Кохн који је рекао да је познавао Франца Кафку; у овој причи, према Жаку Кону, Кафка је веровао у Голема, легендарно биће из жидовског фолклора [197]
{{The Trial}} 1962. филм у режији Орсона Велса, који је рекао: "Можете рећи што хоћете, али Процес је моје највеће дело, веће и од Грађанина Канеа." Јосефа К. у филму тумачи Антхони Перкинс, а од значајних глумица појављују се Жана Моро, Роми Шнајдер и сам Велс; филм је деломично сниман и у Југославији (локације у Загребу и Дубровнику) [186][198]
Шаблон:Watermelon Man]] 1970. филм деломично инспириран "Preobražajem", у којем се белац буди као црнац [199]
"Kafka-Fragmente, Op. 24" 1985. музика мађарског композитора Ђерђа Куртага за сопран и виолину, користећи фрагменте Кафкиних дневника и писама [200]
Kafka's Dick 1986. драма аутора Алана Бенета, у којој се духови Кафкр, његова оца Хермана и Брода налазе у кући енглеског осигураватеља и његове жене [201]
Кафка 1991. филм у којем Џереми Ајронс глуми писца из наслова; сценарио је написао Лем Добс, а филм режирао Стивен Содерберг; филм меша његов живот и дело стварајући тако полубиографску репрезентацију ауторовог живота; Кафка истражује нестанак једног од својих радних колега, што га води кроз бројна његова дела, међу којима се истичу Дворац и Процес [202]
Franz Kafka's It's a Wonderful Life 1993. филм кратка комедија рађена за BBC Scotland, добитница Оскара; режију и сценарио потписује Питер Капалди, а главну улогу (Кафке) тумачи Ричард Е. Грант [203]
The Trial 1993. филм ББЦ-јев филм у режији Давида Џонса у којем Јосефа К. тумачи Кајл Маклаклан; сценарио за филм потписује нобеловац Харолд Пинтер, а у наступима се појављују многи познати глумци међу којима Ентони Хопкинс, Џулијет Стивенсон, Алфред Молина, Дејвид Тјулис и Мајкл Китчен [204]
"Bad Mojo" 1996. видео игра темељена на "Преображају", у којој су главни ликови Франц и Роxер Самс, што је алузија на Грегора Самсу [205]
Umibe no Kafka 2002. роман јапанског писца Харукија Муракамија, стављена на попис 10 најбољих књига 2005. године Њујорк тајмса, добитница награде World Fantasy Award [206]
Процес Кафка 2005. опера данског композиториа Поула Рудерса, темељена на истоименом роману и ауторовом животу; праизведена 2005., данас доступна као ЦД [207]
Kafka's Soup 2005. књига аутора Марка Крика, књижевни пастиш у форми кувара, с рецептима писаним у стилу славног аутора [208]
"Kafka the Musical" 2011. радио драма коју је направио ББЦ Радио 3; Кафку је тумачио Давид Тенант [209]
"Sound Interpretations — Dedication To Franz Kafka" 2012. музика HAZE Netlabel је издао музичку компилацију Sound Interpretations — Dedication To Franz Kafka [210]
Преобразба 2012. драма драма Хрватског народног позоришта у Сплиту праизведена 28. марта 2012. на Сцени 55; драматизацију и режију потписује Иван Плазибат, а улогу Грегора Самсе тумачи Никша Арчанин, док се улози његовог шефа појављује Ненад Срделић; ради се о редитељског визији приче, чија је радња проширена за сцену тако да су додати нови елементи којих у причи нема; такође, за преображај Самсе није кориштен костим или посебни ефект, већ је преобразба приказана глумачком мимиком [211][212]

Дела[уреди]

Романи

Приповетке

  • Преображај (ISBN 978-86-331-3246-6 )
  • У кажњеничкој колонији
  • Јазбина
  • Сеоски лекар
  • Уметник у гладовању
  • Ложач
  • Мала жена
  • Целокупне приповетке. ISBN 86-83503-23-2.

Писма

Други књижевни облици

  • О греху, патњи, нади и истинском путу: из оставштине (ISBN 978-86-7549-787-5 )
  • Мандат : из заоставштине (ISBN 978-86-86761-17-0 )
  • Шетња по крову: сабрани цртежи Франца Кафке (ISBN 978-86-7666-118-3 )
  • Моја тврђава: о тамницама сродним и околним стварима: оставштина из необјављених рукописа (ISBN 978-86-7844-037-3 )
  • Вавилонска јама: приче и снови. ISBN 86-09-00857-6.

Напомене[уреди]

  1. Неки извори наводе јун (Мурраy), а неки јул (Брод) као датум Кафкине дипломе.[31][32]
  2. Неки извори спомињу име Julius Grünthal.
  3. Иако неки критичари наводе да је Дворац Кафкин најбољи роман, Процес је ипак његово најутицајније дело, с обзиром на број екранизација и свеколики културни утицај.

Референце[уреди]

  1. Књига "Зар и он..??", издавач Б'наи Б'рит ложа Ложа Србија 676. ISBN 86-90619-38-8.
  2. Corngold (1972). стр. xii, 11.
  3. 3,0 3,1 Kafka-Franz, Father (2012)
  4. 4,0 4,1 Gilman (2005). стр. 20–21.
  5. Northey (1997). стр. 8–10.
  6. Kohoutikriz (2011)
  7. Brod (1960). стр. 3–5.
  8. Northey (1997). стр. 92.
  9. Gray (2005). стр. 147–148.
  10. Hamalian (1974). стр. 3.
  11. Brod (1960). стр. 9.
  12. 12,0 12,1 Brod (1960). стр. 15–16.
  13. Brod (1960). стр. 19–20.
  14. Brod (1960). стр. 15, 17, 22–23.
  15. Stach (2005). стр. 13.
  16. Brod (1960). стр. 26–27.
  17. 17,0 17,1 Hawes (2008). стр. 29.
  18. 18,0 18,1 Sayer (1996). стр. 164–210.
  19. Kempf (2005)
  20. Koelb (2010). стр. 12.
  21. Corngold (2004). стр. xii.
  22. Diamant (2003). стр. 36–38.
  23. Brod (1960). стр. 40–41.
  24. 24,0 24,1 Gray (2005). стр. 179.
  25. Stach (2005). стр. 43–70.
  26. Brod (1960). стр. 40.
  27. 27,0 27,1 Brod (1960). стр. 14.
  28. Brod (1966). стр. 53–54.
  29. Gray (2005). стр. 74, 273.
  30. Brod (1960). стр. 51, 122–124.
  31. Murray (2004). стр. 62.
  32. 32,0 32,1 Brod (1960). стр. 78.
  33. 33,0 33,1 Contijoch (2000)
  34. Karl (1991). стр. 210.
  35. Glen (2007). стр. 23–66.
  36. Drucker (2002). стр. 24.
  37. Corngold et. al. (2009). стр. 250–254.
  38. Stach (2005). стр. 26–30.
  39. Brod (1960). стр. 81–84.
  40. Stach (2005). стр. 23–25.
  41. Spector (2000). стр. 17.
  42. Keren (1993). стр. 3.
  43. Stach (2005). стр. 34–39.
  44. Koelb (2010). стр. 32.
  45. Stach (2005). стр. 56–58.
  46. Brod (1960). стр. 29, 73–75, 109–110, 206.
  47. Brod (1960). стр. 154.
  48. Corngold (2011). стр. 339–343.
  49. 49,0 49,1 Hawes (2008). стр. 186.
  50. Hawes (2008). стр. 186, 191.
  51. 51,0 51,1 European Graduate School (2012)
  52. Stach (2005). стр. 43.
  53. 53,0 53,1 Banville (2011)
  54. Köhler (2012)
  55. 55,0 55,1 55,2 Stach (2005). стр. 1.
  56. Seubert (2012)
  57. Brod (1960). стр. 196–197.
  58. Hawes (2008). стр. 129, 198–199.
  59. Stach (2005). стр. 379–389.
  60. Brod (1960). стр. 240–242.
  61. S. Fischer (2012)
  62. Alt (2005). стр. 303.
  63. Hawes (2008). стр. 180–181.
  64. Stach (2005). стр. 1, 379–389.
  65. Apel (2012). стр. 28.
  66. 66,0 66,1 66,2 66,3 66,4 Brod (1966). стр. 389.
  67. Hempel (2002)
  68. 68,0 68,1 Repertory (2005)
  69. Brod (1966). стр. 41.
  70. Brod (1966). стр. 42.
  71. Brod (1966). стр. 97.
  72. 72,0 72,1 72,2 Brod (1966). стр. 49.
  73. Brod (1960). стр. 47.
  74. Brod (1966). стр. 52.
  75. Brod (1966). стр. 90.
  76. Brod (1966). стр. 92.
  77. 77,0 77,1 Brod (1960). стр. 214.
  78. Brod (1960). стр. 156.
  79. Pérez-Álvarez (2003). стр. 181–194.
  80. Miller (1984). стр. 242–306.
  81. McElroy (1985). стр. 217–232.
  82. Project Gutenberg (2012)
  83. Gray (1973). стр. 196.
  84. Brod (1960). стр. 139–140.
  85. Fichter (1988). стр. 231–238.
  86. Gilman (1995). back cover
  87. Brod (1960). стр. 128.
  88. Brod (1960). стр. 86.
  89. 89,0 89,1 Lib.com (2008)
  90. Bergman (1969). стр. 8.
  91. 91,0 91,1 91,2 Bruce (2007). стр. 17.
  92. Preece (2001). стр. 131.
  93. Janouch (1998). стр. 118–119.
  94. Hughes (1986). стр. 248–249.
  95. Bathrick (1995). стр. 67–70.
  96. 96,0 96,1 96,2 96,3 Socialist Worker (2007)
  97. History Guide (2006)
  98. 98,0 98,1 98,2 Haaretz (2008)
  99. 99,0 99,1 Kafka-Franz (2012)
  100. Connolly (2008)
  101. Harper's (2008)
  102. Hawes (2008). стр. 119–126.
  103. Bloom (1994). стр. 428.
  104. Kahn & Hook (1993). стр. 191.
  105. 105,0 105,1 105,2 Rothkirchen (2005). стр. 23.
  106. Brod (1960). стр. 196.
  107. Believer (2006)
  108. Brod (1960). стр. 209–211.
  109. 109,0 109,1 New York Times (2010)
  110. Stach (2005). стр. 2.
  111. Murray (2004). стр. 367.
  112. Furst (1992). стр. 84.
  113. Паwел (1985)
  114. 114,0 114,1 114,2 Brod (1966). стр. 388.
  115. Brod (1966)114f
  116. Ernst (2010)
  117. Hawes (2008). стр. 159, 192.
  118. Stach (2005). стр. 113.
  119. Brod (1960). стр. 129.
  120. Žmegač (2003). стр. 429.
  121. Brod (1966). стр. 113.
  122. Sokel (1956). стр. 203–214.
  123. Luke (1951). стр. 232–245.
  124. Dodd (1994). стр. 165–168.
  125. Gray (2005). стр. 131.
  126. Horstkotte (2009)
  127. Brod (1960). стр. 113.
  128. Brod (1960). стр. 128, 135, 218.
  129. Sussman (1979). стр. 72–94.
  130. Stach (2005). стр. 79.
  131. Brod (1960). стр. 137.
  132. Stach (2005). стр. 108–115, 147, 139, 232.
  133. 133,0 133,1 133,2 Kakutani (1988)
  134. Boyd (2004). стр. 139.
  135. Rastalsky (1997). стр. 1.
  136. 136,0 136,1 136,2 136,3 136,4 Itk (2008)
  137. Brod (1966). стр. 94.
  138. Brod (1966). стр. 61.
  139. Brod (1966). стр. 110.
  140. 140,0 140,1 140,2 European Graduate School, Articles (2012)
  141. Brod (1966). стр. 115.
  142. Leiter (1958). стр. 337–347.
  143. Krolop (1994). стр. 103.
  144. Kafka (1988). publisher's notes
  145. McCarthy (2009)
  146. Butler (2011). стр. 3–8.
  147. Kafka Project SDSU (2012)
  148. Kafka (2009). стр. xxvii.
  149. 149,0 149,1 Diamant (2003). стр. 144.
  150. Jewish Heritage (2012)
  151. 151,0 151,1 Kafka (1998). publisher's notes
  152. O'Neill (2004). стр. 681.
  153. Adler (1995)
  154. Oxford Kafka Research Centre (2012)
  155. Guardian (2010)
  156. Buehrer (2011)
  157. NPR (2012)
  158. 158,0 158,1 Lerman (2010)
  159. Rudoren & Noveck (2012)
  160. Bloom (2002). стр. 206.
  161. Durantaye (2007). стр. 315-317.
  162. Paris Review (2012)
  163. Proces-Preobražaj (2003). стр. 7.
  164. 164,0 164,1 Gale Research Inc. (1979). стр. 288–311.
  165. 165,0 165,1 165,2 Bossy (2001). стр. 100.
  166. Furst (1992). стр. 83.
  167. Sokel (2001). стр. 102–109.
  168. Burrows (2011)
  169. Panichas (2004). стр. 83–107.
  170. Gray (1973). стр. 3.
  171. Kavanagh (1972). стр. 242–253.
  172. Rahn (2011)
  173. Kundera (1988). стр. 82–99.
  174. Адорно (види: Жмегач - Књижевне загонетке Франца Кафке, 2003.) (1953). стр. 442-443.
  175. Žmegač (2003). стр. 429-431.
  176. Glen (2007)
  177. 177,0 177,1 Banakar (2010)
  178. 178,0 178,1 Glen (2011). стр. 47–94.
  179. Hawes (2008). стр. 216–218.
  180. Preece (2001). стр. 15–31.
  181. Hawes (2008). стр. 212–214.
  182. Ziolkowski (2003). стр. 224.
  183. Corngold et. al. (2009). стр. xi, 169, 188, 388.
  184. Ghosh (2009)
  185. 185,0 185,1 185,2 Steinhauer (1983). стр. 390-408.
  186. 186,0 186,1 Adams (2002). стр. 140–157.
  187. Aizenberg (1986). стр. 11–19.
  188. Strelka (1984). стр. 434–444.
  189. Kafka Museum (2005)
  190. 190,0 190,1 190,2 Kafka Society (2011)
  191. Hawes (2008). стр. 4.
  192. 192,0 192,1 Sandbank (1992). стр. 441–443.
  193. Financial Times (2009)
  194. Silverman (1986). стр. 129–130.
  195. LiteraturHaus (1999)
  196. Coker (2012)
  197. Singer (1970). стр. 311.
  198. Welles Net (1962)
  199. Elsaesser (2004). стр. 117.
  200. Opera Today (2010)
  201. Times Literary Supplement (2005)
  202. Writer's Institute (1992)
  203. New York Times (1993)
  204. IMDb (1993)
  205. Dembo (1996). стр. 106.
  206. Updike (2005)
  207. Ruders (2005)
  208. Milner (2005)
  209. BBC (2012)
  210. HAZE (2012)
  211. ХНК Сплит (2012)
  212. Слободна Далмација (2012)

Литература[уреди]

  • Alt, Peter-André (2005). Franz Kafka: Der ewige Sohn. Eine Biographie (на језику: German). München: Verlag C.H. Beck. ISBN 978-3-406-53441-6. 
  • Bathrick, David (1995). The Powers of Speech: The Politics of Culture in the GDR. Lincoln: University of Nebraska Press. 
  • Bergman, Hugo (1969). Memories of Franz Kafka in Franz Kafka Exhibition (Catalogue) (PDF). Library: The Jewish National and University Library. 
  • Bloom, Harold (2003). Franz Kafka. Bloom's Major Short Story Writers. New York: Chelsea House Publishers. ISBN 978-0-7910-6822-9. 
  • Bloom, Harold (2002). Genius: A Mosaic of One Hundred Exemplary Creative Minds. New York: Warner Books. ISBN 978-0-446-52717-0. 
  • Bloom, Harold (1994). The Western Canon: The Books and School of the Ages. New York: Riverhead Books, Penguin Group. ISBN 978-1-57322-514-4. 
  • Bossy, Michel-André (2001). Artists, Writers, and Musicians: An Encyclopedia of People Who Changed the World. Westport, CT: Oryx Press. ISBN 978-1-57356-154-9. 
  • Boyd, Ian R. (2004). Dogmatics Among the Ruins: German Expressionism and the Enlightenment. Bern: Peter Lang AG. ISBN 978-3-03910-147-4. 
  • Brod, Max (1960). Franz Kafka: A Biography. New York: Schocken Books. ISBN 978-0-8052-0047-8. 
  • Brod, Max (1966). Über Franz Kafka (на језику: German). Hamburg: S. Fischer Verlag. 
  • Bruce, Iris (2007). Kafka and Cultural Zionism — Dates in Palestine. Madison, WI: University of Wisconsin Press. ISBN 978-0-299-22190-4. 
  • Classe, Olive (2000). Encyclopedia of Literary Translation into English, Vol. 1. Chicago: Fitzroy Dearborn Publishers. ISBN 978-1-884964-36-7. 
  • Contijoch, Francesc Miralles (2000). Franz Kafka (на језику: Spanish). Barcelona: Oceano Grupo Editorial, S.A. ISBN 978-84-494-1811-2. 
  • Corngold, Stanley (1972). Introduction to The Metamorphosis. New York: Bantam Classics. ISBN 978-0-553-21369-0. 
  • Corngold, Stanley (1973). The Commentator's Despair. Port Washington, NY: Kennikat Press. ISBN 978-0-80469-017-1. 
  • Corngold, Stanley (2004). Lambent Traces: Franz Kafka. Princeton, NJ: Princeton University Press. ISBN 978-0-691-11816-1. 
  • Corngold et. al., Stanley (2009). Franz Kafka: The Office Writings. Princeton, NJ: Princeton University Press. ISBN 978-0-691-12680-7. 
  • Corngold, Stanley; Wagner, Benno (2011). Franz Kafka: The Ghosts in the Machine. Evanston, Ill.: Northwestern University Press. ISBN 978-0-8101-2769-2. 
  • Deleuze, Gilles; Guattari, Félix (1986). Kafka: Toward a Minor Literature (Theory and History of Literature, Vol 30). Minneapolis, MN: University of Minnesota Press. ISBN 978-0-8166-1515-5. 
  • Diamant, Kathi (2003). Kafka's Last Love: The Mystery of Dora Diamant. New York: Basic Books. ISBN 978-0-465-01551-1. 
  • Drucker, Peter (2002). Managing in the Next Society (2007 изд.). Oxford: Elsevier. ISBN 978-0-7506-8505-4. 
  • Elsaesser, Thomas (2004). The Last Great American Picture Show. Amsterdam: Amsterdam University Press. ISBN 978-90-5356-493-6. 
  • Furst, Lillian R. (1992). Through the Lens of the Reader: Explorations of European Narrative. SUNY Press. ISBN 978-0-791-40808-7. 
  • Gale Research Inc. (1979). Twentieth-Century Literary Criticism: Excerpts from Criticism of the Works of Novelists, Poets, Playwrights, Short Story Writers, & Other Creative Writers Who Died Between 1900 & 1999. Farmington Hills, MI: Gale Cengage Learning. ISBN 978-0-8103-0176-4. 
  • Gilman, Sander (1995). Franz Kafka, the Jewish Patient. New York: Routledge. ISBN 978-0-415-91391-1. 
  • Gilman, Sander (2005). Franz Kafka. London: Reaktion Books. ISBN 978-1-881872-64-1. 
  • Gray, Richard T. (2005). A Franz Kafka Encyclopedia. Westport, CT: Greenwood Press. ISBN 978-0-313-30375-3. 
  • Gray, Ronald (1973). Franz Kafka. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-20007-3. 
  • Hamalian, Leo (1974). Franz Kafka: A Collection of Criticism. New York: McGraw-Hill. ISBN 978-0-07-025702-3. 
  • Hawes, James (2008). Why You Should Read Kafka Before You Waste Your Life. New York: St. Martin's Press. ISBN 978-0-312-37651-2. 
  • Janouch, Gustav (1998). Conversations avec Kafka (на језику: French). Paris: Maurice Nadeau. ISBN 978-2-86231-111-1. 
  • Kafka, Franz (1948). The Penal Colony: Stories and Short Pieces (1987 изд.). New York: Schocken Books. ISBN 978-0-8052-3198-4. 
  • Kafka, Franz (1954). Dearest Father. Stories and Other Writings. New York: Schocken Books. 
  • Kafka, Franz (1988). The Castle. New York: Schocken Books. ISBN 978-0-8052-0872-6. 
  • Kafka, Franz (1996). The Metamorphosis and Other Stories. New York: Barnes & Noble. ISBN 978-1-56619-969-8. 
  • Kafka, Franz (1998). The Trial. New York: Schocken Books. ISBN 978-0-8052-0999-0. 
  • Kafka, Franz (2009). The Trial. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-923829-3. 
  • Kahn, Lothar; Hook, Donald D. (1993). Between Two Worlds: a cultural history of German-Jewish writers. Ames, IA: Iowa State University Press. ISBN 978-0-8138-1233-5. 
  • Karl, Frederick R. (1991). Franz Kafka: Representative Man. Boston: Ticknor & Fields. ISBN 978-0-395-56143-0. 
  • Koelb, Clayton (2010). Kafka: A Guide for the Perplexed. Chippenham, Wiltshire: Continuum International Publishing Group. ISBN 978-0-8264-9579-2. 
  • Krolop, Kurt (1994). Kafka und Prag (на језику: German). Prague: Goethe-Institut. ISBN 978-3-11-014062-0. 
  • Mann, Thomas; Heller, E. (1981). Thomas Mann: The ironic German. Cambridge: Cambridge University Press Archive. ISBN 978-0-521-23546-4.  uncomment when page ref found
  • Miller, Alice (1984). Thou Shalt Not Be Aware:Society's Betrayal of the Child. New York: Farrar, Straus, Giroux. ISBN 978-0-9567982-1-3. 
  • Murray, Nicholas (2004). Kafka. New Haven, CT: Yale University Press. ISBN 978-0-300-10631-2. 
  • Newmark, Peter (1991). About Translation. Wiltshire, England: Cromwell Press. ISBN 978-1-85359-117-4. 
  • Northey, Anthony (1997). Mišpoche Franze Kafky (на језику: Czech). Prague: Nakladatelství Primus. ISBN 978-80-85625-45-5. 
  • O'Neill, Patrick M. (2004). Great World Writers: Twentieth Century. Tarrytown, NY: Marshal Cavendish. ISBN 978-0-7614-7477-7. 
  • Pawel, Ernst (1985). The Nightmare of Reason: A Life of Franz Kafka. New York: Vintage Books. ISBN 978-0-374-52335-0. 
  • Preece, Julian (2001). The Cambridge Companion to Kafka. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-66391-5. 
  • Rothkirchen, Livia (2005). The Jews of Bohemia and Moravia: facing the Holocaust. Linclon, NE: University of Nebraska Press. ISBN 978-0-8032-3952-4. 
  • Silverman, Al, ур. (1986). The Book of the Month: Sixty Years of Books in American Life. Boston: Little, Brown. 0-316-10119-2. 
  • Singer, Isaac Bashevis (1970). A Friend of Kafka, and Other Stories. New York: Farrar, Straus and Giroux. ISBN 978-0-374-15880-4. 
  • Sokel, Walter H. (2001). The Myth of Power and the Self: Essays on Franz Kafka. Detroit: Wayne State University Press. ISBN 978-0-8143-2608-4. 
  • Spector, Scott (2000). Prague Territories: National Conflict and Cultural Innovation in Franz Kafka's Fin de Siècle. Berkeley: University of California Press. ISBN 978-0-520-23692-9. 
  • Stach, Reiner (2005). Kafka: The Decisive Years. New York: Harcourt. ISBN 978-0-15-100752-3. 
  • Sussman, Henry (1979). Franz Kafka: Geometrician of Metaphor. Madison, WI: Coda Press. ISBN 978-0-930956-02-8. 
  • Ziolkowski, Theodore (2003). The Mirror of Justice: Literary Reflections of Legal Crisis. Princeton, NJ: Princeton University Press. ISBN 978-0-691-11470-5. 

Журнали

  • Adams, Jeffrey (2002). „Orson Welles's "The Trial:" Film Noir and the Kafkaesque”. College Literature, Literature and the Visual Arts. West Chester, PA. 29 (3). JSTOR 25112662. 
  • Aizenberg, Edna (1986). „Kafkaesque Strategy and Anti-Peronist Ideology Martinez Estrada's Stories as Socially Symbolic Acts”. Latin American Literary Review. Chicago, IL. 14 (28). JSTOR 20119426. 
  • Banakar, Reza (2010). „In Search of Heimat: A Note on Franz Kafka's Concept of Law”. Law and Literature. Berkeley, CA. 22 (2). doi:10.2139/ssrn.1574870. 
  • Butler, Judith (2011-03-03). „Who Owns Kafka”. London Review of Books. London. 33 (5). Приступљено 2012-08-01. 
  • Corngold, Stanley (2011). „Kafkas Spätstil/Kafka's Late Style: Introduction”. Monatshefte. Madison, WI. 103 (3). doi:10.1353/mon.2011.0069. 
  • Dembo, Arinn (1996). „Twilight of the Cockroaches: Bad Mojo Evokes Kafka So Well It'll Turn Your Stomach”. Computer Gaming World. New York (143). 
  • Dodd, W. J. (1994). „Kafka and Dostoyevsky: The Shaping of Influence”. Comparative Literature Studies. State College, PA. 31 (2). JSTOR 40246931. 
  • Durantaye, Leland de la (2007). „Kafka's Reality and Nabokov's Fantasy: On Dwarves, Saints, Beetles, Symbolism and Genius”. Comparative Literature. 59 (4). doi:10.1215/-59-4-315. 
  • Fichter, Manfred M. (1987). „The Anorexia Nervosa of Franz Kafka”. International Journal of Eating Disorders. Washington, D.C.: American Psychological Association. 6 (3). 
  • Fichter, Manfred M. (1988). „Franz Kafka's anorexia nervosa”. Fortschritte der Neurologie-Psychiatrie (на језику: German). Munich: Psychiatrische Klinik der Universität München. 56 (7). doi:10.1055/s-2007-1001787. PMID 3061914. Приступљено 1. 8. 2012. 
  • Fort, Jeff (2006). „The Man Who Could Not Disappear”. The Believer. Приступљено 2012-08-07. 
  • Glen, Patrick J. (2007). „The Deconstruction and Reification of Law in Franz Kafka's Before the Law and The Trial (PDF). Southern California Interdisciplinary Law Journal. Los Angeles: University of Southern California. 17 (23). Приступљено 2012-08-03. 
  • Glen, Patrick J. (2011). Franz Kafka, Lawrence Joseph, and the Possibilities of Jurisprudential Literature (PDF). Southern California Interdisciplinary Law Journal. 21. Los Angeles: University of Southern California. Приступљено 21. 9. 2012. 
  • Horton, Scott (19. 8. 2008). In Pursuit of Kafka's Porn Cache: Six questions for James Hawes. Harper's Magazine. Приступљено 3. 8. 2012. 
  • Hughes, Kenneth (1986). Franz Kafka: An Anthology of Marxist Criticism. Monatshefte. 78. Madison, WI. JSTOR 30159253. 
  • Kavanagh, Thomas M. (1972). Kafka's "The Trial": The Semiotics of the Absurd. NOVEL: A Forum on Fiction. 5. Durham, NC: Duke University Press. doi:10.2307/1345282. JSTOR 1345282. 
  • Kempf, Franz R. (2005). Franz Kafkas Sprachen: "... in einem Stockwerk des innern babylonischen Turmes. ..". Shofar: An Interdisciplinary Journal of Jewish Studies. 23. West Lafayette, IN: Purdue University Press. doi:10.1353/sho.2005.0155. 
  • Keren, Michael (1993). The "Prague Circle" and the Challenge of Nationalism. History of European Ideas. 16. Oxford: Pergamon Press. doi:10.1016/S0191-6599(05)80096-8. 
  • Kundera, Milan (1988). Kafka's World. The Wilson Quarterly. 12. Washington, DC: The Woodrow Wilson International Center for Scholars. JSTOR 40257735. 
  • Leiter, Louis H. (1958). „A Problem in Analysis: Franz Kafka's 'A Country Doctor'”. The Journal of Aesthetics and Art Criticism. Philadelphia, PA: American Society for Aesthetics. 16 (3). doi:10.2307/427381. 
  • Luke, F. D. (1951). „Kafka's "Die Verwandlung"”. The Modern Language Review. Cambridge. 46 (2). doi:10.2307/3718565. JSTOR 3718565. 
  • McElroy, Bernard (1985). „The Art of Projective Thinking: Franz Kafka and the Paranoid Vision”. Modern Fiction Studies. Cambridge. 31 (2). doi:10.1353/mfs.0.0042. 
  • Panichas, George A. (2004). „Kafka's Afflicted Vision: A Literary-Theological Critique”. Humanitas. Bowie, MD: National Humanities Institute. 17 (1–2). 
  • Pérez-Álvarez, Marino (2003). „The Schizoid Personality of Our Time”. International Journal of Psychology and Psychological Therapy. Almería, Spain. 3 (2). 
  • Sayer, Derek (1996). „The language of nationality and the nationality of language: Prague 1780–1920 – Czech Republic history”. Past and Present. Oxford. 153 (1). doi:10.1093/past/153.1.164. 
  • Sandbank, Shimon (1992). „After Kafka: The Influence of Kafka's Fiction”. Penn State University Press. Oxford. 29 (4). JSTOR 40246852. 
  • Sokel, Walter H. (1956). „Kafka's "Metamorphosis": Rebellion and Punishment”. Monatshefte. Madison, WI. 48 (4). JSTOR 30166165. 
  • Steinhauer, Harry (1983). „Franz Kafka: A World Built on a Lie”. The Antioch Review. Yellow Springs, OH. 41 (4). JSTOR 4611280. 
  • Strelka, Joseph P. (1984). „Kafkaesque Elements in Kafka's Novels and in Contemporary Narrative Prose”. Comparative Literature Studies. State College, PA. 21 (4). JSTOR 40246504. 
  • Updike, John (2005-01-24). „Subconscious Tunnels: Haruki Murakami's dreamlike new novel”. The New Yorker. Приступљено 2012-09-22. 

Новински чланци

Онлајн извори

Спољашње везе[уреди]