Пређи на садржај

Фудбалска репрезентација Аустрије

С Википедије, слободне енциклопедије
Аустрија
Лого репрезентације
НадимакDas Team
Burschen
Unsere Burschen
СавезОФБ
КонфедерацијаУЕФА
СелекторРалф Рангник
КапитенДавид Алаба
Највише наступаМарко Арнаутовић (133)
Најбољи стрелацМарко Арнаутовић (48)
Домаћи стадионСтадион Ернст Хапел
Фифин кодAUT
Основна опрема
Резервна опрема
Трећа опрема
Пласман на Фифиној ранг-листи
Тренутни 24 Стагнација (19. 11. 2025)[1]
Највиши10. (март—јун 2016)
Најнижи105. (јул 2008)
Пласман на Еловој ранг-листи
Тренутни25. (14. октобар 2020)[2]
Највиши1. (мај 1934)
Најнижи75 (2. септембар 2011)
Прва међународна утакмица
 Аустрија 5 : 0 Мађарска 
(Беч, Аустроугарска; 12. октобар 1902)
Највећа победа
 Аустрија 10 : 0 Сан Марино 
(Беч, Аустрија; 9. октобар 2025)
Највећи пораз
 Аустрија 1 : 11 Енглеска 
(Беч, Аустроугарска; 8. јун 1908)
Светско првенство
Наступи7 (први пут 1934.)
Најбољи резултат3. место (1954)
Европско првенство
Наступи3 (први пут 2008.)
Најбољи резултатгрупна фаза (2008, 2016)

Фудбалска репрезентација Аустрије (нем. Österreichische Fußballnationalmannschaft) представља Аустрију на фудбалским такмичењима. Њом управља Фудбалски савез Аустрије (нем. Österreichischer Fußball Bund).

Фудбалски савез (ÖFB) основан је 18. марта 1904. године, у оквиру Аустроугарске монархије. Током 1930-их година, под вођством савезног капитена Хуга Мајсла, национални тим, у јавности познат као „Вундертим” (нем. Wunderteam; у преводу: Чудесни тим), израстао је у водећу силу европског фудбала. Најзначајнији успеси те генерације били су освајање четвртог места на Светском првенству 1934. и сребрна медаља на Летњим олимпијским играма 1936. године. Међутим, Аншлус 1938. године, којим је земља припојена Нацистичкој Немачкој, довео је до моменталног гашења фудбалског савеза и обавезне интеграције домаћих фудбалера у састав Немачке за наступајуће Светско првенство 1938. године.

Након завршетка Другог светског рата, обновљен је рад националног тима који је убрзо остварио свој највећи успех у историји, заузевши треће место на Светском првенству 1954. године. Селекција је остала изузетно конкурентна током читавих 1950-их и 1960-их година, што је крунисано великом историјском победом над Енглеском на лондонском Вемблију 1965. године. Ипак, наредне деценије донеле су променљиву срећу; тим је потпуно пропустио сва Светска првенства током 1960-их година, док је учешће на Мундијалу 1974. испуштено за длаку након пораза у мајсторици баража против Шведске. Период 1970-их и 1980-их означио је велики повратак на сцену, пошто је екипа успела да се пласира у другу групну фазу на Светским првенствима 1978. и 1982. године, што је остало упамћено по чувеном тријумфу над Западном Немачком 1978. године.

Током 1990-их и 2000-их година уследили су нови велики изазови и болна разочарања, међу којима се посебно издвојио шокантан пораз од Фарских Острва у квалификацијама за Европско првенство 1992., као и елиминација у групној фази на Светском првенству 1998. године, што је био њихов седми и до тада последњи мундијалски наступ. Земља је обезбедила директан пласман на Европско првенство у фудбалу 2008. као суорганизатор заједно са Швајцарском, што је био први наступ тима на Европским првенствима у историји, али је такмичење завршено већ у групној фази. До новог великог успона и резултатске ренесансе дошло је у другој деценији 21. века, почевши са успешним квалификационим циклусима за Евро 2016., Евро 2020. и Евро 2024., што је на крају крунисано и пласманом на Светско првенство 2026. године, након пуних 28 година одсуства са мундијалске сцене, а под вођством актуелног селектора Ралфа Рангника.

Историја

[уреди | уреди извор]

Период пре Другог светског рата

[уреди | уреди извор]

Фудбалски савез (ÖFB) основан је 18. марта 1904. године у оквиру тадашње Аустроугарске монархије.

Током 1930-их година, под вођством савезног капитена Хуга Мајсла, национални тим је бележио сјајне успехе, поставши једна од најдоминантнијих селекција у Европи, због чега је добио култни надимак „Вундертим”. Апсолутна звезда тог састава био је Матијас Зинделар. Дана 16. маја 1931. године, репрезентација је ушла у историју као први континентални европски тим који је успео да савлада Шкотску.

На Светском првенству 1934. године, такмичење је завршено на четвртом месту, након минималног пораза од домаћина Италије резултатом 1:0 у полуфиналу и пораза од Немачке (3:2) у мечу за треће место.

Детаљ са контроверзног четвртфиналног меча против Перуа на Олимпијским играма 1936. године.

Велики скандал и контроверзе обележили су дуел против Перуа у оквиру фудбалског турнира на Летњим олимпијским играма 1936. године у Берлину.[3] На отварању турнира, 5. августа, сигурно је савладан Египат са 3:1. У четвртфиналу, Перуанци су славили са 4:2 након продужетака, успевши да надокнаде два гола заостатка у последњих 15 минута регуларног тока. Међутим, током продужетака, перуански навијачи су утрчали на терен и физички напали једног домаћег фудбалера. У потпуном хаосу који је настао, Перу је постигао два гола и победио. Након званичног протеста, Међународни олимпијски комитет је поништио резултат и наредио одигравање новог меча пред потпуно празним трибинама. Олимпијски тим Перуа је одбио да поново изађе на терен и демонстративно се повукао са Игара, а у знак протеста комплетне олимпијске делегације Перуа и Колумбије су напустиле Нацистичку Немачку.[4] Репрезентација је тако прошла у велико финале, где је након продужетака поражена од Италије резултатом 2:1, окитивши се сребрном медаљом.

Екипа је потом успешно изборила пласман на завршни турнир Светског првенства 1938. године. Међутим, након што је 12. марта те године извршен Аншлус и земља званично припојена Немачкој, ФИФА је 28. марта обавештена да је домаћи фудбалски савез укинут, што је резултирало повлачењем са Мундијала.[5] Ова политичка одлука довела је до присилне интеграције домаћих фудбалера у немачки национални тим за предстојећи Мундијал, мада је највећа звезда Матијас Зинделар категорички одбио да наступа за револуционарно уједињену репрезентацију Трећег рајха.[6] Место на првенству је остало празно, па је селекција Шведске, која је требало да буде први мундијалски ривал, службеним исходом прошла директно у четвртфинале.

Период након Другог светског рата

[уреди | уреди извор]
Стартна постава националног тима из 1958. године.

Рад националног тима званично је обновљен 1945. године, а већ 1954. остварен је највећи мундијалски успех у историји освајањем трећег места на Светском првенству. Током тог шампионата, у незаборавном мечу пуном преокрета, савладана је домаћа Швајцарска резултатом 7:5, што је до данашњих дана остао планетарни рекорд по броју постигнутих голова на једној утакмици Светског првенства.[7]

На Светском првенству 1982. године у Шпанији, у последњем колу групне фазе, укрстили су се путеви са Западном Немачком. С обзиром на то да су преостала два тима из групе свој меч одиграла дан раније, европске селекције су тачно знале математику: минимална победа Немаца од 1:0 водила је и једну и другу репрезентацију у наредну рунду. Након десет минута силовитих напада, Хорст Хрубеш је постигао гол за Немачку, након чега су оба тима практично престала да играју фудбал, бесциљно се додајући наредних 80 минута без икакве жеље да угрозе гол. Овај контроверзни сусрет ушао је у фудбалску историју под именом „Пакт о ненападању из Хихона”. Селекција Алжира, која је такође забележила две победе (укључујући и шокантни тријумф над Немцима на отварању), елиминисана је са шампионата искључиво због слабије гол-разлике, пошто је у победи над Чилеом (3:2) примила два касна гола. Овакав срамни расплет изазвао је невиђени бес код навијача широм планете, због чега је ФИФА донела радикалну одлуку да се на свим будућим турнирима утакмице последњег кола у групи морају играти потпуно истовремено. У другој фази такмичења, у оквиру новоформиране трочлане групе, репрезентација је заједно са Северном Ирском елиминисана након пораза од Француске.[8]

21. век

[уреди | уреди извор]

2000-е: Велика криза

[уреди | уреди извор]
Стартна постава националног тима уочи пријатељског меча против Шпаније, новембра 2009. године.

Земља је обезбедила директан пласман на Евро 2008. као суорганизатор шампионата. Био је то први велики званични турнир за национални тим након пуне деценије одсуства, а већина светских спортских коментатора је екипу сматрала потпуним аутсајдером у групи где су се налазиле селекције Немачке, Хрватске и Пољске. Са оваквим песимистичним проценама била је сагласна и домаћа јавност, па је чак 10.000 локалних навијача потписало бизарну петицију којом се од националног тима захтевало да се званично повуче са турнира како би се држава спасила велике спортске бламаже.[9] Ипак, екипа је пружила достојан отпор, одигравши нерешено 1:1 против Пољске уз минималне поразе резултатом 1:0 од Хрвата и Немаца.

2010-е: Буђење и нови шамари

[уреди | уреди извор]
Детаљ са утакмице против Немачке у оквиру квалификација за Мундијал, септембра 2012. године.
Велико славље фудбалера након победе над Лихтенштајном и успешно изборене визе за Европско првенство 2016. године.

Упркос сјајним партијама приказаним током квалификационог циклуса, сам завршни турнир Европског првенства 2016. прерастао је у праву ноћну мору. Смештени у групу Ф заједно са селекцијама Мађарске, Португалије и Исланда, Аустријанци су такмичење отворили неочекиваним поразом од суседне Мађарске резултатом 2:0, на мечу на којем је дефанзивац Александар Драговић зарадио црвени картон.[10] У наредном колу извучен је велики реми без голова (0:0) против Португалије, на утакмици на којој је Кристијано Роналдо промашио пенал.[11] Ипак, у последњем одлучујућем колу уследио је болан пораз резултатом 2:1 од потпуног дебитанта Исланда, чиме је национални тим елиминисан са само једним освојеним бодом.[12]

2020-е: Историјски искораци и константни раст

[уреди | уреди извор]

На шампионату Евро 2020 (које је званично одржано 2021. године услед глобалне пандемије вируса КОВИД-19), национална селекција је по први пут у својој историји успела да избори пласман у елиминациону нокаут фазу Европског првенства. Након сигурних тријумфа над селекцијама Северне Македоније и Украјине, осигурана је друга позиција у групи Ц. У осмини финала уследио је паклени окршај са будућим шампионом Европе — селекцијом Италије, где је након велике лавовске борбе и продужетака претрпљен минималан пораз резултатом 2:1.[13][14]

Ралф Рангник је 29. априла 2022. године званично представљен као нови селектор националног тима. Потписао је уговор који је важио до Европског првенства 2024., уз клаузулу о аутоматском продужењу до Светског првенства 2026. године у случају успешних квалификација. У оквиру Лига нација 2022/23. селекција је, упркос сјајној гостујућој победи над вицешампионом света Хрватском и домаћем ремију против актуелног светског првака Француске, такмичење завршила на последњем месту у групи и испала у Дивизију Б. У квалификационом циклусу за Евро 2024. екипа се нашла у групи са Белгијом, Шведском, Азербејџаном и Естонијом. Након минималне гостујуће победе од 1:0 у Азербејџану, селекција је 16. октобра 2023. године и званично, као другопласирани тим у групи иза Белгије, изборила свој трећи узастопни пласман на Европско првенство.[15] На завршном турниру екипа је смештена у групу Д са Француском, Холандијом и Пољском. Направивши велики успех, национални тим је групну фазу завршио на првом месту, чиме је заказао меч осмине финала против Турске.[16] Упркос огромном броју пропуштених стопроцентних шанси и очигледној теренској доминацији, извучен је болан пораз резултатом 2:1, чиме је европски сан прекинут.[17]

У јесен 2024. године, Рангникова екипа је одиграла шест утакмица у оквиру Лига нација 2024/25.. Забележене су три победе, претрпљен је тежак гостујући пораз од Норвешке (2:1), уз два ремија идентичним исходом 1:1 против Словеније. На крају, за само два бода испуштено је прво место у групи и директан повратак у елитну Дивизију А.[18] У марту 2025. године, екипа је у баражу одмерила снаге са селекцијом Србије за пласман у Лигу А. Овај двомеч остао је упамћен и по великом повратку капитена Давида Алабе, који је због тешке повреде предњих укрштених колена паузирао дуже од годину дана. Након тврдих 1:1 у првом мечу одиграном у Бечу, у реваншу у Србији претрпљен је сигуран пораз резултатом 2:0, због чега ће национални тим и у наредном циклусу јесени 2026. наступати у Лиги Б.[19]

У јуну 2025. године успешно су започете квалификације за одлазак на Светско првенство, кроз две везане победе: најпре над Румунијом (2:1), а потом и убедљивим тријумфом на гостовању против Сан Марина резултатом 4:0.[20] У петом колу квалификационог циклуса исписана је потпуно нова историја домаћег фудбала: на бечком Стадиону Ернст Хапел дословно је демолиран Сан Марино резултатом 10:0, што је забележено као највећа и најубедљивија победа у комплетној историји фудбалског савеза. На том историјском мечу Марко Арнаутовић је постигао чак четири гола, чиме је званично избио на прво место вечите листе стрелаца националног тима, претекавши дотадашњег рекордера Тонија Полстера.[21] Одигравши нерешено 1:1 против Босне и Херцеговине у последњем новембарском колу, Рангников тим је суверено освојио прво место у групи Х и званично чекирао мундијалску визу за Сједињене Америчке Државе, Канаду и Мексико. Тим ће тако заиграти на планетарној смотри по први пут након далеке 1998. године,[22] а вољом мундијалског жреба смештен је у изузетно атрактивну групу где га чекају актуелни светски шампион Аргентина, опасна селекција Алжира, као и дебитант на Светским првенствима — Јордан.[23]

Резултати

[уреди | уреди извор]

Светско првенство у фудбалу

[уреди | уреди извор]
Учинак на Светским првенствима Учинак у квалификацијама
Година Резултат Позиција ИГ П Н* И ГД ГП ИГ П Н И ГД ГП
Уругвај 1930. Није учествовао Није учествовао
Италија 1934. Четврто место 4. 4 2 0 2 7 7 1 1 0 0 6 1
Француска 1938. Квалификовао се, али се повукао услед Аншлуса 1 1 0 0 2 1
Бразил 1950. Није учествовао Није учествовао
Швајцарска 1954. Треће место 3. 5 4 0 1 17 12 2 1 1 0 9 1
Шведска 1958. Групна фаза 15. 3 0 1 2 2 7 4 3 1 0 14 3
Чиле 1962. Није учествовао Није учествовао
Енглеска 1966. Није се квалификовао 4 0 1 3 1 6
Мексико 1970. 6 3 0 3 12 7
Западна Немачка 1974. 7 3 2 2 15 9
Аргентина 1978. Друга групна фаза 7. 6 3 0 3 7 10 6 4 2 0 14 2
Шпанија 1982. 8. 5 2 1 2 5 4 8 5 1 2 16 6
Мексико 1986. Није се квалификовао 6 3 1 2 9 8
Италија 1990. Групна фаза 18. 3 1 0 2 2 3 8 3 3 2 9 9
Сједињене Америчке Државе 1994. Није се квалификовао 10 3 2 5 15 16
Француска 1998. Групна фаза 23. 3 0 2 1 3 4 10 8 1 1 17 4
Јужна Кореја Јапан 2002. Није се квалификовао 10 4 3 3 10 14
Њемачка 2006. 10 4 3 3 15 12
Јужноафричка Република 2010. 10 4 2 4 14 15
Бразил 2014. 10 5 2 3 20 10
Русија 2018. 10 4 3 3 14 12
Катар 2022. 11 5 1 5 20 19
Канада Мексико Сједињене Америчке Државе 2026. Шеснаестина финала 28. 4 1 1 2 6 9 8 6 1 1 22 4
Мароко Португалија Шпанија 2030. Биће одређено Биће одређено
Саудијска Арабија 2034.
Укупно: 8/23 Треће место 3. 33 13 5 15 49 56 142 70 30 42 254 159
* Нерешени исходи укључују и утакмице нокаут фазе које су решене након извођења једанаестераца.

Европско првенство у фудбалу

[уреди | уреди извор]
Учинак на Европским првенствима Учинак у квалификацијама
Година Резултат Позиција ИГ П Н* И ГД ГП ИГ П Н И ГД ГП
Француска 1960. Није се квалификовао 4 2 0 2 10 11
Шпанија 1964. 2 0 1 1 2 3
Италија 1968. 5 2 1 2 7 9
Белгија 1972. 6 3 1 2 14 6
Југославија 1976. 6 3 1 2 11 7
Италија 1980. 8 4 3 1 14 7
Француска 1984. 8 4 1 3 15 10
Западна Немачка 1988. 6 2 1 3 6 9
Шведска 1992. 8 1 1 6 6 14
Енглеска 1996. 10 5 1 4 29 14
Белгија Холандија 2000. 8 4 1 3 19 20
Португалија 2004. 8 3 0 5 12 14
Швајцарска 2008. Групна фаза 13. 3 0 1 2 1 3 Квалификовао се као суорганизатор
Пољска Украјина 2012. Није се квалификовао 10 3 3 4 16 17
Француска 2016. Групна фаза 22. 3 0 1 2 1 4 10 9 1 0 22 5
Европа 2020. Осмина финала 12. 4 2 0 2 5 5 10 6 1 3 19 9
Њемачка 2024. 9. 4 2 0 2 7 6 8 6 1 1 17 7
Уједињено Краљевство Република Ирска 2028. Биће одређено Биће одређено
Италија Турска 2032.
Укупно Осмина финала 4/17 14 4 2 8 14 18 117 57 18 42 219 162
* Нерешени исходи укључују и утакмице нокаут фазе које су решене након извођења једанаестераца.

Лига нација

[уреди | уреди извор]
Рекорди у УЕФА Лиги нација
Сезона Лига Група ИГ П Н И ГД ГП П/И Поз.
2018/19. Б 3 4 2 1 1 3 2 Same position 18.
2020/21. Б 1 6 4 1 1 9 6 Раст 18.
2022/23. А 1 6 1 1 4 6 10 Пад 13.
2024/25. Б 3 8 3 3 2 15 8 Same position 22.
Укупно 24 10 6 8 33 26

Играчи са највише наступа и постигнутих голова

[уреди | уреди извор]
 
Место Име Период Бр. утакмица Голова
1. Андреас Херцог 1988–2003 103 26
2. Антон Полстер 1982–2000 95 44
3. Герхард Ханапи 1948–1962 93 12
4. Карл Колер 1952–1965 86 5
5. Фридрих Koncilia 1970–1985 84 0
6. Бруно Pezzey 1975–1990 84 9
 
Место Име Период Бр. голова Бр. утакмица
1. Антон Полстер 1982–2000 44 95
2. Ханс Кранкл 1973–1985 34 69
3. Ерих Кох 1957–1969 28 37
4. Ханс Хорват 1924–1934 28 46
5. Антон Шал 1927–1934 28 28
6. Матијас Зиндлер 1926–1937 27 43

Познатији играчи у прошлости и данас

[уреди | уреди извор]

Селектори

[уреди | уреди извор]

После 1912. Фудбалски савез Аустрије је постављао селектора фудбалске репрезентације.

Мечеви фудбалских репрезентација Аустрије и Југославије/Србије

[уреди | уреди извор]
Датум Противник Резултат Стрелци Стадион Гладалаца Врста
1. 10. фебруар 1924. Краљевина Југославија Краљевина Југославија 4 : 1 (1:0) Вејзер 7‘, 69‘, 82‘, Д. Хофбауер 53‘(пен) —
Јовановић 60‘		 ХАШК Конкордија Загреб 10.000 Пријатељска
2. 13. новембар 1949. Социјалистичка Федеративна Република Југославија Југославија 5 : 2 (3:1) Хубер 23‘, 38‘, Декер 29‘,70‘, 73‘, —
Чајковски 29‘, Бобек 70‘,		 ЈНА Београд 50.000 Пријатељска
3. 8. октобар 1950. Социјалистичка Федеративна Република Југославија Југославија 7 : 2 (3:1) Декер 3‘, Стојаспал 21‘, 68‘, Т. Вагнер 25‘, Мркушић 50‘(аг), Мелхиор 56¹, 87‘,—
Митић 34‘, Живановић 74‘,		 Пратер, Беч 60.000 Пријатељска
4. 21. септембар 1952. Социјалистичка Федеративна Република Југославија Југославија 2 : 4 (0:1) А. Кернер 61‘, Цејка 74‘ —-
Бобек 14‘, 50‘, 87‘ (пен), Вукас 55‘(пен)		 ЈНА, Београд 50.000 Пријатељска
5. 3. октобар 1954. Социјалистичка Федеративна Република Југославија Југославија 2 : 2 (1:2) Вагнер 3‘, Хаумер 50‘ —
Станковић 18‘, Бобек 31‘,		 Пратер, Беч 60.000 Пријатељска
6. 30. октобар 1955. Социјалистичка Федеративна Република Југославија Југославија 2 : 1 (1:1) Грох 17, Ханапи 47‘ —
Милутиновић 26‘		 Пратер, Беч 60.000 Куп др. Гереа
7. 17. јун 1956 Социјалистичка Федеративна Република Југославија Југославија 1 : 1 (0:0) Колер 55‘ —
Рајков 60‘,		 Максимир Загреб 30.000 КУП др. Гереа
8. 15. септембар 1957. Социјалистичка Федеративна Република Југославија Југославија 3 : 3 (2:2) Ханапи 36‘ (пен), Динст 45‘, 62‘ —
Рајков 7‘, Колер 28‘, Милутиновић 70‘ пен		 ЈНА Београд 50.690 Пријатељска
9. 14. септембар 1958. Социјалистичка Федеративна Република Југославија Југославија 3 : 4 (3:1) Хапел 7‘, Нинаус 10‘, А. Кернер 25‘ —
Веселиновић 31‘, 61‘,70‘, Мујић 66‘		 Пратер, Беч 65.000 Пријатељска
10. 19. новембар 1961. Социјалистичка Федеративна Република Југославија Југославија 1 : 2 (1:1) Немец 29‘ —
Јерковић 2‘, 75‘		 Максимир Загреб 45.000 Пријатељска
11. 27. септембар 1964. Социјалистичка Федеративна Република Југославија Југославија 3 : 2 (1:1) Васовић 29‘ (аг), Немец 48‘, 90‘ —
Мелић 35‘, Скоблар 56‘ пен		 Пратер, Беч 55.000 Пријатељска
12. 8. април 1970. Социјалистичка Федеративна Република Југославија Југославија 1 : 1 (1:0) Ридл 20‘ —
Бајевић 47‘,		 Кошево Сарајево 10.000 Пријатељска
13. 10. септембар 1970. Социјалистичка Федеративна Република Југославија Југославија 0 : 1 (0:1) Бајевић 41‘ Стадион Либенау, Грац 24.000 Пријатељска
14. 16. октобар 1985. Социјалистичка Федеративна Република Југославија Југославија 01 : 3 (0:2) Вујовић 11‘, 64‘, Мркела 43‘ ФК Линзер Линц 15.000 Пријатељска
15. 25. март 1987. Социјалистичка Федеративна Република Југославија Југославија 0 : 4 (0:1) Панчев 39‘, 80‘, Стојковић 57‘, Туце 77‘ Градски стадион, Бањалука 25.000 Пријатељска
16. 31. октобар 1990. Социјалистичка Федеративна Република Југославија Југославија 1 : 4 (1:2) Огрис 14‘ —
Панчев 31‘, 52‘, 86‘, Катанец 43‘		 Стадон Црвене звезде Београд 11.422 Кв. ЕП
17. 13. новембар 1991. Социјалистичка Федеративна Република Југославија Југославија 0 : 2 (0:2) Лукић 19‘, Дејан Савићевић 39‘ Пратер, Беч 10.000 Кв. ЕП
18. 16. октобар 2008. Србија Србија 1 : 3 (0:3) Красић 15‘, Јовановић, 18‘ Обрадовић 24‘ Пратер, Беч Кв. СП 2010.
19. 6. јун 2010. Србија Србија 1 : 0 (1:0) Милијаш 7‘ (пен) Стадон Црвене звезде Београд 52.000 Кв. СП 2010.

Укупни биланс

[уреди | уреди извор]
Плас. Тим ИГ Д Н ИЗ ГД ГП ГР
1 Краљевина Југославија Краљевина Југославија 1 1 0 0 4 1 +3
2 Социјалистичка Федеративна Република Југославија Југославија 16 4 4 8 31 38 -7
3 Србија Србија 2 0 0 2 1 4 -3
Укупно 19 5 4 10 36 43 -7

ИГ = Играо утакмица; Д = Добио; Н = Нерешио; ИЗ = Изгубио; ГД = Голова дао; ГП = Голова примио; ГР = Гол-разлика ;

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „The FIFA/Coca-Cola Men's World Ranking”. FIFA. 19. 11. 2025. Приступљено 19. 11. 2025. 
  2. ^ „World Football Elo Ratings”. www.eloratings.net. 
  3. ^ „C'est un télégramme de la Confédération sud-américaine qui a motivé mon intervention”. L'Auto (на језику: француски). Paris, France. 9. 11. 1937 — преко gallica.bnf.fr. 
  4. ^ „Berlin, 1936”. Fédération Internationale de Football Association (FIFA). Архивирано из оригинала 1. 10. 2007. г. Приступљено 16. 11. 2015. 
  5. ^ „Nazis in der Abseitsfalle”. Der Spiegel (на језику: немачки). Архивирано из оригинала 18. 6. 2008. г. Приступљено 10. 5. 2010. 
  6. ^ Ashdown, John (22. 4. 2014). „World Cup: 25 stunning moments … No11: Austria's Wunderteam”. The Guardian. Приступљено 29. 6. 2014. 
  7. ^ „The Lausanne sizzler”. Fifa.com. 2025-10-06. Приступљено 2026-02-12. 
  8. ^ Tong, Kobe (25. 6. 2022). „It's been 40 years since one of the most disgraceful WC games ever - footage is remarkable”. GiveMeSport. Архивирано из оригинала 3. 10. 2022. г. Приступљено 3. 10. 2022. 
  9. ^ Moore, Glenn (16. 8. 2007). „Austria must pull out of Euro 2008, say 10,000 fans petition”. The Independent. London. Архивирано из оригинала 17. 6. 2008. г. Приступљено 16. 6. 2008. 
  10. ^ „Austria 0-2 Hungary: Dark horses stunned in Bordeaux”. Goal. Архивирано из оригинала 26. 3. 2019. г. Приступљено 26. 3. 2019. 
  11. ^ Glendenning, Barry (18. 6. 2016). „Portugal 0-0 Austria: Euro 2016, as it happened”. The Guardian. Архивирано из оригинала 26. 3. 2019. г. Приступљено 26. 3. 2019 — преко Theguardian.com. 
  12. ^ Fisher, Ben (22. 6. 2016). „Iceland 2-1 Austria: Euro 2016, as it happened!”. The Guardian. Архивирано из оригинала 26. 3. 2019. г. Приступљено 26. 3. 2019. 
  13. ^ „EURO 2020 review: Austria: UEFA EURO 2020”. UEFA (на језику: енглески). 2021-06-26. Приступљено 2025-06-30. 
  14. ^ „Italy 2-1 Austria: Chiesa, Pessina send Azzurri through in”. Sports Mole (на језику: енглески). 2021-06-26. Приступљено 2025-06-30. 
  15. ^ Martin Wagner (2023-10-17). „Fußball: In Feierlaune und mit Zuversicht zur EM”. ORF.at (на језику: немачки). 
  16. ^ Johannes Freytag. „Österreich schlägt Niederlande und ist Gruppensieger” (на језику: немачки). 
  17. ^ „Österreichs EM-Traum endet im...” (на језику: немачки). 
  18. ^ „Slowenien eiskalt: Österreich verpasst Gruppensieg und direkten Aufstieg” (на језику: немачки). 
  19. ^ „Liga-B-Verbleib! Diese Mannschaften warten auf das ÖFB-Team” (на језику: немачки). 
  20. ^ Martin Wagner, sport.ORF.at, aus San Marino (2025-06-10). „WM-Qualifikation: Halbgas genügt in San Marino zu klarem Sieg” (на језику: немачки). 
  21. ^ „WM-Qualifikation: Emotionen pur bei Rekordmann Arnautovic” (на језику: немачки). 2025-10-10. 
  22. ^ „Fußball: Ersehntes WM-Ticket sorgt for pure Ekstase” (на језику: немачки). 2025-11-19. 
  23. ^ „Österreich trifft bei der Fußball-WM auf Argentinien, Algerien und Jordanien” (на језику: немачки). 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето са „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Фудбалска_репрезентација_Аустрије&oldid=31054691”