Пређи на садржај

Фурнијеова гангрена

С Википедије, слободне енциклопедије
Фурнијеова гангрена
Класификација и спољашњи ресурси
Специјалностурологија

Фурнијеова гангрена, некротизирајући фасциитис (лат. Gangraena fulminans) је инфекцијом изазвана некроза меких ткива мушких полних органа.[1] Фурнијеова гангрена је специфични облик некротизирајућег фасциитиса и други је термин за ову болест који је увео Вилсон 1951. Он је описао некрозу меких ткива изазвану инфекцијом, која подразумева и инфекцију дубоке и површне фасције, без обзира на локализацију.[2]

Настаје као последица ширења аноректалних, мокраћнополних или кожних инфекција. Принцип лечења ове болести подразумева стабилизацију општег стања болесника, дебридман ране, одстрањивање некротичних промена, комбиновану антибиотску терапију, оксигенотерапију и евентуалне реконструктивне захвате.[3]

Првобитно, термин Фурнијеова гангрена је коришћен да опише идиопатску гангрену мушких полних органа, али се такође користио и за описивање већине некротичних инфекција меких ткива међице, независно од узрока. Данашња употреба термина Фурнијеова гангрена се ограничава на описивање инфекција које примарно укључују полне органе. Неселективно коришћење овог епонима компликује упоређивање резултата у клиничким студијама и дефинисање учесталости ове појаве.

Историја

[уреди | уреди извор]
Жан Алфред Фурније

Године 1764, Бурније је први описао идиопатски, брзо прогресивни некротизирајући процес меког ткива који доводи до гангрене мушких гениталија. После неколико деценија 1883. године, Жан Алфред Фурније (Jean Alfred Fournier 1832—1914),[4] париски венеролог, дао је детаљан приказ ове болести која је по њему и добила назив Фурнијеова гангрена:[5]

Епидемиологија

[уреди | уреди извор]
Учесталост

Фурнијеова гангрена је једна од ретких болести, која чини <0,02% свих болничких пријема. Без сезонских је варијација а јавља се у свим деловима света, у нешто већем броју на афричком континенту.[7]

Југоисточне Сједињене Америчке Државе имају највећу пријављене стопе Фурнијеове гангрене од 1,9 случајева на 100.000 становника.[тражи се извор] Чини се да су ове фреквенције релативно константне код свих пацијената у САД, али и широм света.[8]

Према подацима из 1992, Пати и сарадници, на основу података објављених у литератури израчунали су да је у периоду од 1883. до 1992. било приближно 500 случајева гениталне инфекције.[9]

У САД Фурнијеова гангрена је релативно ретка. Инциденца болести је непозната? Ретроспективна истраживања открила су 1726 случајева приказана у литератури у периоду 1950. до 1999. Од 1989-1998. у САД у просеку је годишње пријављивано 97 случајева.[9]

Учесталост Фурнијеове гангрене се вероватно није значајно променила, већ је привидно повећање броја случајева у новијој литератури највероватније последица побољшаног извештавања.

Иако се болест може појавити код здравих особа (26% до 30% случајева), обично је повезана са ослабљеним или имунокомпромитованим стањем. Најчешће се виђа код мушких дијабетичара старијих од 50 година који имају историју злоупотребе алкохола.[10][11] Пацијенти са више коморбидитета обично имају лошије исходе.[10]

Морталитет/Морбидитет

Стопа смртности код Фурнијеове гангрене варира од 4% до 75%. На високу смртност Фурнијеове гангрене утичу; аноректални поремећаји, старост, екстензивне болести (трбушног зид или бутина), стање шока или сепсе, бубрежна инсуфицијенција и дисфункције јетре.[9]

Смрт обично настаје код системских болести, као што су сепса, коагулопатија, акутна бубрежна инсуфицијенција, дијабетесна кетоацидоза, или је резултат истовремене болести више органа

Пол и полне разлике

Болест има јаку склоност према мушкарцима за разлику од жена, са односом 10:1. Инциденција код мушкараца је 1,6 случајева на 100.000 мушкараца.[12][13] Фоурниер гангрена се најчешће виђа код мушкараца старости од 50 до 79 година, са инциденцом од 3,3 случаја на 100.000 мушкараца.[12][13]

Иако је мање уобичајено код жена, жене имају тенденцију да буду акутније болесне на презентацији, имају двоструко већу вероватноћу да ће им бити потребна механичка вентилација и дијализа, имају дуже просечно трајање хоспитализације и имају већу стопу смртности од мушких пацијената.[8]

Нижа инциденца код жена је последица боље дренаже перинеалне регије кроз вагинални секрет. Мушкарци који имају секс са мушкарцима имају већи ризик разбољевања, посебно инфекцијом гениталија пеницилинрезистентним стафилококусом ауреусом.[14]

Старост

Већа заступљеност Фурнијеове гангрене је код болесника узраста од 30 до 60 година. Од 1997 случајева, из једне студије спроведене у САД, само 56 су педијатријских случајеви, а од тог броја 66% су одојчад млађа од 3 месеца.[14]

Етиологија

[уреди | уреди извор]

Иако је првобитно описана као идиопатска гангрена гениталија, Фурнијеова гангрена је у око 95% случајева настала као последица инфекција у аноректалном пределу, урогениталном тракту, кожи или гениталијама. Болести које угрожавају имунски систем су један од предиспонирајућих чинилаца за развој Фурнијеове гангрене.[15]

На основу извештаја турских лекара у овој земљи је 46% болесника са Фурнијеовом гангреном боловало од шећерне болести.[16],  док друге студије као узрок болести наводе код око трећине болесника шећерну болест, алкохолизам или неухрањеност, а код преосталих 10% поремећај имунолошког система (имуносупресију) најчешће изазвану; хемотерапијом, стероидним хормонима, малигним туморима) [17]

Најчешћи узрочници Фурнијеове гангрене

[уреди | уреди извор]

Најчешћи узрочници Фурнијеове гангрене су:

Узрочници Фурнијеове гангрена према полу и узрасту

[уреди | уреди извор]

Најчешћи узрочници Фурнијеове гангрена према полу и узрасту су:[14]

Пол/узраст Узрочници
Мушкарци Примена уретралног катетера, протетске имплантати пениса, повреде пениса, генитални персинг, анални однос (повећава ризик настанка перианалне инфекције, због трауме ректума коју прати инфекција)
Жене Септички абортус, персинг, инфекције вулве или апсцеси бартолинијева жлезде, хистеректомија и епизиотомија
Деца Обрезивање пениса, укљештење ингвиналних кила, омфалитис, уједи инсеката, повреде гениталија, нагњечење уретралним катетером, периректални апсцеси, системске инфекције, опекотине

Предиспонирајући фактори

[уреди | уреди извор]

Најчешћи предиспонирајући фактори код Фурнијеове гангрене су:

  • Шећерна болест (најчешћи узрок - у око 20% до 60% случајева)[22][23]
  • Енормна гојазност
  • Леукемија[24]
  • Цироза јетре
  • Васкуларне болести карлице
  • Малигне болести
  • Високо-ризична понашања (на пример, алкохолизам, интравенска наркоманија)
  • Хемотерапија[25]
  • Имуно супресија због системских болести[26] или употребе стероида
  • Немогућности одржавања адекватне перианалне хигијене или дуготрајна употреба катетера, код параплегичара и других дуголежећих (непокретних) болесника.
  • Траума[27]

Микроорганизми-изазивачи Фурнијеове гангрене

[уреди | уреди извор]

Инфекција која представља неравнотежу између имунитета домаћина и вируленције узрочника микроорганизама, етиолошки је фактор који кроз перинеум омогућава улазак микроорганизама. Компромитовани имунитет пружа повољно окружење за иницирање инфекције, а вирулентност микроорганизма промовише брзо ширење болести. Већина ауторитета верује да је полимикробна природа Фурнијеове гангрене неопходна за стварање синергије производње ензима која промовише брзо умножавање и ширење инфекције.[28] То потврђује чињеница да су микроорганизми изоловани у култури ране, болесника са Фурнијеовом гангреном, полимикробни (мешовити) и да је инфекција изазвана просечно са до 4 изолована узрочника по анализираном узорку.[29]

Карактеристично у Фурнијевој гангрени постоји синергизам само између теоретски ниско агресивних бактерија. На пример, један микроорганизам може произвести ензиме неопходне да изазову коагулацију крвних судова. Тромбоза крвних судова смањује локално снабдевање крвљу. Дакле, притисака кисеоника у ткивима ада. Настала хипоксија ткива омогућава раст факултативних анаеробних и микроаерофилних организама. Неки од микроорганизми, заузврат, могу да производе ензиме (нпр лецитиназу, колагеназу), који доводе до варења фасцијалних баријера, подстичући тако брзо ширење инфекције.[30]

У микроорганизме који су уобичајени коменсали перинеалне коже и гениталних органа, спадају клостридија, клебсијела, стрептококе, колиформне бактерије, стафилококе, бактероиди и коринебактерије.[31]

Најчешће изоловани аеробни микроорганизми су: Escherichia coli, Klebsiella pneumonia, и Staphylococcus aureus. Најчешће изоловани анаеробни микроорганизам је Bacteriodes fragilis.[32]

У ствари, и аероби и анаероби су подједнако присутни у ткивима, али су анаероби ређе изоловани јер их је теже узорковати и сачувати.[33]

Ретки извештаји навод и друге микроорганизме који укључују Candida albicans[34] и Lactobacillus gasseri.[35]

Патофизиологија

[уреди | уреди извор]

Фурнијеова гангрена је брзо напредујући облик некротизирајућег фасциитиса локализован у гениталном и перинеалном региону. Фасцијална некрозе и „варење“ ткива дејством ензима бактерија су главна обележја овог обољења.

Предиспонирајући чиниоци као што су шећерна болест, онколошке болести, имунолошки поремећаји хронични алкохолизм итд, су само неки од чинилаца који погодују даљем ширењу инфекције испод фасција, која може доспети до ингвиналне регије, бутине, па чак и трбушног зида.[36]

Инфекција ствара поткожну тромбозу крвних судова, која опет доводи до некрозе коже и поткожног ткива и локализоване исхемије и даље пролиферације бактерија.

У некротичном ткиву бактерије луче токсине и ензиме стварајући још повољније услове за њихово даље размножавање. Тромбоза локалних крвних судова смањује доток крви, што доводи до пада парцијалног притиска кисеоника и појаве хипоксије. Као последица хипоксије у ткивима су створени услови за раст факултативно анаеробних микроорганизама који произведе ензиме (лецитиназу и колагеназу), који изазивају „варење“ фасцијалне баријере, чиме подстичу брзо ширење инфекције. У неким извештајима су описане стопе деструкције фасцијалног ткива које се кречу од до 2 до 3 сантиметара на час.[37]

На крају, развија се облитеративни ендартеритис, а кожна и поткожна васкуларна некроза која је уследила доводи до локализоване исхемије и даље пролиферације бактерија. Инфекција површне перинеалне фасције може се проширити на пенис и скротум или на предњи трбушни зид или обрнуто. Како је перинеална фасција причвршћена за тело перинеума и урогениталну дијафрагму позади и бочно за пубичну грану, ограничено је напредовање инфекције у овим правцима.

Дубља инфекција која се протеже испод горњих слојева укључује мионекрозу која се генерално не сматра карактеристиком класичне Фоурниерове гангрене, иако је описана.[38]

Захваћеност тестиса је ретка код Фоурнијеове гангрене због одвојеног довода крви у тестисе.[39]

Захваћеност пениса је такође ретка и његова тела су обично поштеђена док се кожа љушти. Међутим, пријављена је тромбоза спонгиозног и кавернозног тела.[40]

Клиничка слика

[уреди | уреди извор]
Компликован случај Фурнијеове гангрене
Компликован случај Фурнијеове гангрене
Компликован случај Фурнијеове гангрене

Клиничке карактеристике Фурнијеове гангрене укључују изненадни бол у скротуму, прострацију, бледило и пирексију. У почетку је захваћен само скротум, али ако се болест не контролише, целулитис се шири све док се цео омотач скротума не ољушти, остављајући тестисе изложене, али здраве.[41]

Стадијуми у развоју клиничке слике

[уреди | уреди извор]
  • Болест обично почиње подмукло, са нападима свраба и нелагодношћу у пределу спољних полних органа, и продуженим перидом трајања (2-7 дана) са нејасним знацима и симптомима болести и грозницом.
  • Болесници се јављају лекару у просеку петог дана болести, због интензивног бола у подручју спољних полних органа, што је понекад праћено и отоком коже у њиховој околини;
  • Следи појава прогресивног еритема (црвенила) коже спољних полних органа и перинеалног предела са повећаним болом на додир, и појава системских симптоми као што су повишена температура, дрхтавица, тахикардија и хипотензија ;
  • Кожа изнад захваћене површине мења боју, која је тамна све до црна и праћена је поткожним крепитацијама;
  • У завршној фази болести јавља се класичне клиничка слике гангрене спољних полних органа са обилном гнојном секрецијом, која може бити праћена престанком бола због некрозе нервних завршетака.

Знаци и симптоми болести

[уреди | уреди извор]
  • Некроза (разарања) ткива у подручју полних органа
  • Бол
  • Смежуран (сунђераст) изглед коже
  • Изумирање коже
  • Бледило коже
  • Секреција гноја из гангренозног ткива
  • Грозница, повишена телесна температура, тахикардија, хипотензија
  • Слабост и малаксалост
  • Хиперемија (црвенило) полних органа
  • Гангренозни мирис
  • Оток (едем) полних органа

Дијагноза

[уреди | уреди извор]

Фурнијеова гангрена обично се дијагностикује клинички, али се лабораторијски тестови и студије снимања користе за потврду дијагнозе, утврђивање озбиљности и предвиђање исхода.[42]

Рендген и ултразвук могу показати присуство гасова испод површине коже. ЦТ скенирање може бити корисно у одређивању места порекла и обима ширења процеса.[42]

Ултразвучни преглед скроталног предела код Фурнијеове гангрене

Диференцијална дијагноза

[уреди | уреди извор]

Диференцијална дијагноза Фурнијеове гангрене укључује:[43][44]

  • акутну бубрежну колика, уролитијазу
  • целулитис
  • шанкр
  • тромбозу дубоких вена
  • епидидимитис
  • ерзипел
  • гангренозни баланитис,
  • гангренозни вулвитис
  • гасну гангрена (клостридијална мионекроза)
  • херпес симплекс
  • ингвиналну лимфогрануломатозу
  • инвазивну кандидијазу
  • мукормикозу
  • орхитис
  • перианални/периуретрални апсцес
  • пиодерму гангренозум
  • пиомиозитис
  • пионефрозу
  • скротални апсцес
  • едем скротума
  • сифилис
  • торзију тестиса
  • токсичну епидермалну некролизу
  • синдром токсичног шока

Терапија

[уреди | уреди извор]

Фурнијеова гангрена се развија брзо и зато је са лечењем неопходно започети на почетку болести, када процес некрозе ткива може бити заустављен, уз опоравак и регенерацију, мањег или већег дела оштећеног ткива.

У лечењу фурнијеове гангрене примењују се три основна принципа;[43]

Терапија лековима заснива се пре свега на употреви антибиотика који успоравају ток инфекције и уништавају бактерије.[43] Примена емпиријских антибиотика широког спектра је примарна док се чека на осетљивост културе. Антибиотска терапија је историјски укључивала троструку терапију у покривању грам-позитивних, грам-негативних и анаеробних организама повезаних са Фурнијеовом гангреном. То обично укључује стафилококе, стрептококе, колиформне бактерије, псеудомонас, бактероиде, клостридијум и можда гљивице.[45]

Комбинација цефалоспорина треће генерације, аминогликозида, пеницилина и метронидазола, класично се користила као трострука терапија антибиотицима. Антибиотска терапија обично захтева трајање од најмање две недеље.

Тренутни препоручени режими антибиотика за Фурнијеову гангрену укључују:

  • Карбапенем (имипенем или меропенем 1 г ИВ сваких 6-8 сати, ертапенем 1 г ИВ свака 24 часа,[12] или
  • Пиперацилин-тазобактам (3.375 г ИВ сваких 6 сати или 4,5 г ИВ сваких 8 сати),[46] плус клиндамицин (600 до 900 mg ИВ сваких 8 сати) плус ванкомицин (15 до 20 mg/kg ИВ сваких 8 до 12 сати)[тражи се извор]

Даптомицин или линезолид могу бити замена за ванкомицин.[тражи се извор] Антифунгални агенси као што су амфотерицин Б, флуконазол или слични могу се додати по потреби.[46]

Алтернативни режими укључују аминогликозиде или флуорокинолоне плус метронидазол.[46]

Пацијентима који су били изложени слаткој или сланој води, доксициклин се може додати за покривање Aeromonas hydrophilia и Vibrio vulnificus.[46][47]

Хируршка обрада

[уреди | уреди извор]

Обрада некротичког ткива хируршким методама има за циљ да уклони заражено или мртво ткиво, и заустави ширење промена. Овај корак је веома важан јер спречава ширење инфекције у околна ткива, масовније дебридмане некротичног ткива и евентуалну ампутацију.

Хипербарична оксигенотерапија (ХБОТ)

[уреди | уреди извор]
Лечење фурнијеове гангрене у барокомори

Ова терапија се заснива не примени 100% медицинског кисеоника под повишеним притиском (у просеку 2-2,5 бар-а). Хипербарични кисеоник се користи као адјувантна терапија у лечењу различитих болести, међу којима је и фурнијеова гангрена.[48]

Повољан оксигенације у ткивима која се постиже применом хипероксије, побољшава се дејство механизама који у организму делују бактерицидно на многобројне бактерије. Посебно је значајна примена ХБОТ у лечењу инфекција код особа са анаеробном или мешовитим флором, (изузетно осетљивом на аеробне услове (хипероксију))

Висока концентрација кисеоника у крви (и до двадесет пута већа него при удисању нормобаричног кисеоника), која се постиже удисањем кисеоника под повишеним притиском у барокоморама, стимулишу ангиогенезу (стварање младих крвних судова) и ослобађање фактора раста макрофага ткива, чиме се помаже организму у спречавању крварења и убрзава процес зарастања ткива. Неколико студија показало је низак ниво нежељених ефеката уз истовремено високи ниво ефикасности ове врсте терапије.[49][50]

Компликације

[уреди | уреди извор]

С обзиром на разарајући ефекат који Фурнијеова гангрена има на пацијенте и висок морталитет, компликације се могу појавити и краткорочно и дугорочно.

Краткорочне системске компликације

[уреди | уреди извор]

Краткорочне системске компликације Фурнијеове гангрене су резултат инфламаторног одговора организма на овај агресивни инфективни процес. Системске компликације укључују:

  • акутну бубрежну инсуфицијенцију,
  • акутни респираторни дистрес синдром,
  • срчане аритмије,
  • срчану инсуфицијенцију,
  • затајење више органа,
  • бактериемију, која може изазвати акутне тромбоемболијске догађаје као што су мождани удари и артеријска оклузија у доњим екстремитетима, што може довести до ампутација.

Такође, пацијенти могу развити илеус због вишеструких операција којима се подвргавају. Могу се јавити и инфекције ране након дебридмана; међутим, додатни третмани као што је хипербарични кисеоник имају за циљ смањење стопе инфекција рана.[51]

Фекална и уринарна инконтиненција

[уреди | уреди извор]

Пацијенти који пате од значајног обољења перинеума могу често развити фекалну инконтиненцију због захватања аналног сфинктера, што захтева дебридман. Овим пацијентима ће бити потребна колостомија да би се смањила фекална контаминација ране. Само формирање колостоме долази са вишеструким повезаним компликацијама. Ове компликације укључују евисцерацију стоме и стомалну инфекцију.

Пошто је пенис често захваћен, инфекције уринарног тракта су честе компликације болести. Задржавање урина је резултат периуретралног отока, што спречава мокрење пацијента; лечење укључује уринарну катетеризацију и цистостомију код специфичних група пацијената.[44]

Психолошке компликације

[уреди | уреди извор]

Психолошке компликације преовлађују код пацијената који пате од Фурнијеове гангрене. Због разарајућег дејства које болест има на гениталије; многи пацијенти имају дуготрајне болове као резултат болести. Ово стање доводи до смањеног квалитета живота, што може изазвати депресију.

Унакажени ожиљци повезани са процесом опоравка такође доприносе психичким проблемима пацијената. Пацијенти ће често патити од сексуалне дисфункције услед поремећене функције пениса, девијације пениса и торзије пениса. Губитак осетљивости коже пениса и бол повезан са ерекцијом су још два фактора која доводе до сексуалне дисфункције.[52][53]

Прогноза

[уреди | уреди извор]

Прогноза Фурнијеове гангрене је мултифакторск. Студија коју су 1995. објавили Laor E, Palmer и сар. показала је да је развој Фурнијеовог индекса озбиљности гангрене (ФГСИ) користан у одређивању прогнозе код пацијената који пате од болести.[54] Индекс је користио температуру, број откуцаја срца, брзину дисања, калијум и натријум у серуму, креатинин, нивое бикарбоната, хематокрит и белу крвну слику. Скор већи од 9 био је повезан са морталитетом већим од 75%, док су пацијенти са скором мањим од 9 имали 78% шансе за преживљавање. Друге абнормалности електролита повезане са лошијом прогнозом укључују повишен ниво калцијума и низак ниво магнезијума.[55]

Старост пацијента, као и степен захватања ткива, такође одређује прогнозу. Прогноза пацијената опада са старењем. Већи степен захватања ткива је на сличан начин повезан са лошијом прогнозом.[56]

Време од почетка болести до хируршког лечења је кључно јер пацијенти који се појаве раније у току процеса болести и добију брзи, хитни хируршки дебридман имају боље исходе.[57][58] Пацијенти са дијабетесом са ХгА1ц већим од 7 такође имају лошију прогнозу.[2]

  1. ^ Bjurlin MA, O'Grady T, Kim DY, Divakaruni N, Drago A, Blumetti J, Hollowell CM. „Causative pathogens, antibiotic sensitivity, resistance patterns, and severity in a contemporary series of Fournier's gangrene”. Urology. 81 (4): 752—8. април 2013. .
  2. ^ а б WILSON B (април 1952). „Necrotizing fasciitis”. Am Surg. 18 (4): 416—31. PMID 14915014. .
  3. ^ Leslie, Stephen W.; Rad, Jonathan; Foreman, Juron (2024), Fournier Gangrene, StatPearls Publishing, PMID 31747228, Приступљено 2024-02-04 
  4. ^ Jean Alfred Fournier:„WhoNamedIt”. Архивирано из оригинала 12. 06. 2015. г. Приступљено 1. 5. 2014. 
  5. ^ J. A. Fournier: Gangrène foudroyante de la verge. La semaine médicale. 3: 345. 1883.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ). English translation by Alexander Corman.
  6. ^ Fournier, J. A. (1988). „Jean-Alfred Fournier 1832-1914. Gangrène foudroyante de la verge (Overwhelming gangrene). Sem Med 1883”. Dis Colon Rectum. 31 (12): 984—8. PMID 3063473. doi:10.1007/BF02554904. .
  7. ^ Ayumba, B. R.; Magoha, G. A. (јун 1998). „Management of Fournier's gangrene at the Kenyatta National Hospital, Nairobi”. Afr Med J. 75 (6): 370—3. PMID 9803623. 
  8. ^ а б Sorensen MD, Krieger JN. Fournier's Gangrene: Epidemiology and Outcomes in the General US Population. Urol Int. 97 (3): 249—259. 2016.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
  9. ^ а б в Paty, Robert; Smith, Arthur D. (фебруар 1992). „Gangrene and Fournier's Gangrene”. Urol Clin North Am. 19 (1): 149—62. PMID 1736475. doi:10.1016/S0094-0143(21)00855-7. 
  10. ^ а б Joury A, Mahendra A, Alshehri M, Downing A (септембар 2019). „Extensive necrotizing fasciitis from Fournier's gangrene”. Urol Case Rep. 26: 100943. .
  11. ^ Sorensen, Mathew D.; Krieger, John N.; Rivara, Frederick P.; Broghammer, Joshua A.; Klein, Matthew B.; Mack, Christopher D.; Wessells, Hunter (2009). „Fournier's Gangrene: Population Based Epidemiology and Outcomes”. Journal of Urology. 181 (5): 2120—2126. ISSN 0022-5347. PMC 3042351Слободан приступ. PMID 19286224. doi:10.1016/j.juro.2009.01.034. 
  12. ^ а б в Auerbach J, Bornstein K, Ramzy M, Cabrera J, Montrief T, Long B. Fournier Gangrene in the Emergency Department: Diagnostic Dilemmas, Treatments and Current Perspectives. Open Access Emerg Med. 12: 353—364. 2020.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
  13. ^ а б Gadler T, Huey S, Hunt K. Recognizing Fournier's Gangrene in the Emergency Department. Adv Emerg Nurs J. 2019 Jan/Mar. 41  (1):  33–38.
  14. ^ а б в Michael T Marynowski, Andrew A Aronson Fournier Gangrene на emedicine.medscape.com, Приступљено 09/2009. (језик: енглески)
  15. ^ Clayton, M. D.; Fowler Jr, J. E.; Sharifi, R.; Pearl, R. K. (јануар 1990). „Causes, presentation and survival of fifty-seven patients with necrotizing fasciitis of the male genitalia”. Surg Gynecol Obstet. 170 (1): 49—55. PMID 2294630. .
  16. ^ Yanar, H.; Taviloglu, K.; Ertekin, C.; Guloglu, R.; Zorba, U.; Cabioglu, N.; Baspinar, I. (2006). „Fournier's gangrene: Risk factors and strategies for management”. World Journal of Surgery. 30 (9): 1750—4. PMID 16927060. S2CID 32207714. doi:10.1007/s00268-005-0777-3. 
  17. ^ Tahmaz, L.; Erdemir, F.; Kibar, Y.; Cosar, A.; Yalcýn, O. (2006). „Fournier's gangrene: Report of thirty-three cases and a review of the literature”. International Journal of Urology : Official Journal of the Japanese Urological Association. 13 (7): 960—7. PMID 16882063. S2CID 10161279. doi:10.1111/j.1442-2042.2006.01448.x. 
  18. ^ Gamagami, R. A.; Mostafavi, M.; Gamagami, A.; Lazorthes, F. (април 1998). „Fournier's gangrene: An unusual presentation for rectal carcinoma”. Am J Gastroenterol. 93 (4): 657—8. PMID 9576470. doi:10.1111/j.1572-0241.1998.189_b.x. 
  19. ^ Mouraviev, V. B.; Pautler, S. E.; Hayman, W. P. (2002). „Fournier's gangrene following penile self-injection with cocaine”. Scandinavian Journal of Urology and Nephrology. 36 (4): 317—8. PMID 12201928. doi:10.1080/003655902320248326. 
  20. ^ Roca, B.; Cuñat, E.; Simón, E. (октобар 1998). „HIV infection presenting with Fournier's gangrene”. Neth J Med. 53 (4): 168—71. PMID 9825642. doi:10.1016/S0300-2977(98)00078-3. .
  21. ^ Kohagura, K.; Sesoko, S.; Tozawa, M.; Iseki, K.; Tokuyama, K.; Fukiyama, K. (јул 1998). „A female case of Fournier's gangrene in a patient with lupus nephritis”. Nippon Jinzo Gakkai Shi. 40 (5): 354—8. PMID 9752693. 
  22. ^ Rajbhandari, S. M.; Wilson, R. M. (фебруар 1998). „Unusual infections in diabetes”. Diabetes Research and Clinical Practice. 39 (2): 123—8. PMID 9597382. doi:10.1016/S0168-8227(97)00125-3. 
  23. ^ Elem, B.; Ranjan, P. (јул 1995). „Impact of immunodeficiency virus (HIV) on Fournier's gangrene: observations in Zambia”. Ann R Coll Surg Engl. 77 (4): 283—6. .
  24. ^ Mouraviev, V. B.; Pautler, S. E.; Hayman, W. P. (2002). „Fournier's gangrene following penile self-injection with cocaine”. Scandinavian Journal of Urology and Nephrology. 36 (4): 317—8. 
  25. ^ Thwaini A, Khan A, Malik A, Cherian J, Barua J, Shergill I, Mammen K (август 2006). „Fournier's gangrene and its emergency management”. Postgrad Med J. 82 (970): 516—9. 
  26. ^ Moussa M, Abou Chakra M (2019). „Isolated Penile Fournier's gangrene: A case report and literature review”. International Journal of Surgery Case Reports. 62: 65—68. 
  27. ^ Bloomgarden Z, Einhorn D, Grunberger G, Handelsman Y. Fournier's gangrene and sodium-glucose cotransporter 2 inhibitors: Is there a causal association? J Diabetes. 11 (5): 340—341. мај 2019.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ).
  28. ^ Meleney, Frank L. (1924). „Hemolytic Streptococcus Gangrene”. Arch Surg. 9 (2): 317—321. doi:10.1001/archsurg.1924.01120080083007. 
  29. ^ Mergenhagen, S. E.; Thonard, J. C.; Scherp, H. W. (1958). „Studies on SYnergistic Infections I. Experimental Infections with Anaerobic Streptococci”. The Journal of Infectious Diseases. 103 (1): 33—44. PMID 13575859. doi:10.1093/infdis/103.1.33. 
  30. ^ Goyette M. (1997). „Group A streptococcal necrotizing fasciitis Fournier's gangrene—Quebec.”. Canada Communicable Disease Report. 23 (13): 101—103. PMID 9509640. 
  31. ^ Yanar, H.; Taviloglu, K.; Ertekin, C.; et al. (2006). „Fournier's gangrene: risk factors and strategies for management.”. World Journal of Surgery. 30 (9): 1750—1754. PMID 16927060. doi:10.1007/s00268-005-0777-3. 
  32. ^ Paty, R.; Smith AD. (1992). „Gangrene and Fournier's gangrene”. Urologic Clinics of North America. 19 (1): 149—162. doi:10.1016/S0094-0143(21)00855-7. 
  33. ^ Addison, W. A.; Livengood, C. H.; Hill GB. (1984). „Necrotizing fasciitis of vulvar origin in diabetic patients.”. Obstetrics and Gynecology. 63 (4): 473—479. PMID 6700892. 
  34. ^ Johnin K, Nakatoh M, Kadowaki T, Kushima M, Koizumi S, Okada Y (2000). „Fournier’s gangrene caused by Candida species as the primary organism.”. Urology.: 56. (1, article 153)
  35. ^ Tleyjeh, I. M.; Routh J, Qutub MO, Lischer G, Liang KV, Baddour LM (2004). „Lactobacillus gasseri causing Fournier’s gangrene.”. Scandinavian Journal of Infectious Diseases. 36 (6-7): 501—503. .
  36. ^ Hasham, Saiidy; Matteucci, Paolo; Stanley, Paul R W.; Hart, Nick B. (2005). „Necrotising fasciitis”. BMJ. 330 (7495): 830—833. PMC 556077Слободан приступ. PMID 15817551. doi:10.1136/bmj.330.7495.830. 
  37. ^ Safioleas M, Stamatakos M, Mouzopoulos G, Diab A, Kontzoglou K, Papachristodoulou A. Fournier’s gangrene: exists and it is still lethal. International Urology and Nephrology. 38 (3-4): 653—657. 2006.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ).
  38. ^ Rye, B. A.; Seidelin, C.; Dueholm S. (1987). „Perineal progressive myonecrosis following Thiersch's operation for rectal prolapse”. Annales Chirurgiae et Gynaecologiae. 76 (2): 136—137. 
  39. ^ Gupta, Anubhav; Dalela, Diwaker; Sankhwar, S. N.; Goel, Madhu Mati; Kumar, Sandeep; Goel, Apul; Singh, V. (2007). „Bilateral testicular gangrene: Does it occur in Fournier's gangrene?”. International Urology and Nephrology. 39 (3): 913—915. PMID 17323114. doi:10.1007/s11255-006-9126-1. .
  40. ^ Campos, J. A.; Martos, J. A.; Gutiérrez Del Pozo, R.; Carretero, P. (1990). „Synchronous caverno-spongious thrombosis and Fournier's gangrene”. Archivos Espanoles de Urologia. 43 (4): 423—426. PMID 2383054. .
  41. ^ Russell RCG, Williams NS, Bulstrode CJK. Bailey & Love's Short Practice of Surgery. Arnold; 2000.
  42. ^ а б Mallikarjuna, M. N.; Vijayakumar, Abhishek; Patil, Vijayraj S.; Shivswamy, B. S. (2012). „Fournier's Gangrene: Current Practices”. Isrn Surgery. 2012: 1—8. PMC 3518952Слободан приступ. PMID 23251819. doi:10.5402/2012/942437Слободан приступ. 
  43. ^ а б в Chernyadyev SA, Ufimtseva MA, Vishnevskaya IF, Bochkarev YM, Ushakov AA, Beresneva TA, Galimzyanov FV, Khodakov VV. Fournier's Gangrene: Literature Review and Clinical Cases. Urol Int. 101 (1): 91—97. 2018.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ).
  44. ^ а б Mallikarjuna MN, Vijayakumar A, Patil VS, Shivswamy BS. Fournier's Gangrene: Current Practices. ISRN Surg. 2012: 942437. 2012.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
  45. ^ Hakkarainen, T. W.; Kopari NM, Pham TN, Evans HL (август 2014). „Necrotizing soft tissue infections: review and current concepts in treatment, systems of care, and outcomes”. Curr Probl Surg. 51 (8): 344—62. 
  46. ^ а б в г Montrief, T.; Long, B.; Koyfman, A.; Auerbach, J. (октобар 2019). „Fournier Gangrene: A Review for Emergency Clinicians”. Journal of Emergency Medicine. 57 (4): 488—500. PMID 31472943. doi:10.1016/j.jemermed.2019.06.023. 
  47. ^ Di Serafino, M.; Gullotto, C.; Gregorini, C.; Nocentini, C. (децембар 2014). „A clinical case of Fournier's gangrene: Imaging ultrasound”. J Ultrasound. 17 (4): 303—6. PMC 4209220Слободан приступ. PMID 25368689. doi:10.1007/s40477-014-0106-5. 
  48. ^ „HBOT”. Архивирано из оригинала 14. 12. 2016. г.  Лечење некротизирајућих инфекција применом хипербаричне оксигенотерапије (ХБОТ), Приступљено 09/2009.(језик: енглески)
  49. ^ Pizzorno R., Bonini F., Donelli A., Stubinski R., Medica M., Carmignani G. 1997. Hyperbaric oxygen therapy in the treatment of Fournier's disease in 11 male patients. Journal of Urology. 158: 837—840.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ).
  50. ^ Hollabaugh R.S. Jr, Dmochowski R.R., Hickerson W.L., Cox C.E. 1998. Fournier's gangrene : therapeutic impact of hyperbaric oxygen. Plastic and Reconstructive Surgery. 101: 94—100.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ).
  51. ^ Wolach, M. D.; MacDermott JP, Stone AR, deVere White RW (септембар 1989). „Treatment and complications of Fournier's gangrene”. British Journal of Urology. 64 (3): 310—4. .
  52. ^ Thwaini, A.; Khan, A.; Malik, A.; Cherian, J.; Barua, J.; Shergill, I.; Mammen, K. (август 2006). „Fournier's gangrene and its emergency management”. Postgrad Med J. 82 (970): 516—9. PMC 2585703Слободан приступ. PMID 16891442. doi:10.1136/pgmj.2005.042069. 
  53. ^ Czymek, R.; Kujath, P.; Bruch, H. P.; Pfeiffer, D.; Nebrig, M.; Seehofer, D.; Guckelberger, O. (децембар 2013). „Treatment, outcome and quality of life after Fournier's gangrene: A multicentre study”. Colorectal Dis. 15 (12): 1529—36. PMID 24034257. doi:10.1111/codi.12396. 
  54. ^ Laor E, Palmer LS, Tolia BM, Reid RE, Winter HI (јул 1995). „Outcome prediction in patients with Fournier's gangrene”. Journal of Urology. 154 (1): 89—92. .
  55. ^ Verma, Satyajeet; Kala, Sanjay; Rai, Sujeet; Sayana, Ashutosh (2012). „Evaluation of the utility of the Fournier′s gangrene severity index in the management of Fournier′s gangrene in North India: A multicentre retrospective study”. Journal of Cutaneous and Aesthetic Surgery. 5 (4): 273. ISSN 0974-2077. doi:10.4103/0974-2077.104916. 
  56. ^ Yilmazlar, T.; Ozturk, E.; Ozguc, H.; Ercan, I.; Vuruskan, H.; Oktay, B. (2010-06-18). „Fournier’s gangrene: an analysis of 80 patients and a novel scoring system”. Techniques in Coloproctology. 14 (3): 217—223. ISSN 1123-6337. doi:10.1007/s10151-010-0592-1. 
  57. ^ Peetermans M, de Prost N, Eckmann C, Norrby-Teglund A, Skrede S, De Waele JJ (јануар 2020). „Necrotizing skin and soft-tissue infections in the intensive care unit”. Clin Microbiol Infect. 26 (1): 8—17. 
  58. ^ WONG, CHIN-HO; CHANG, HAW-CHONG; PASUPATHY, SHANKER; KHIN, LAY-WAI; TAN, JEE-LIM; LOW, CHENG-OOI (2003). „NECROTIZING FASCIITIS”. The Journal of Bone and Joint Surgery-American Volume. 85 (8): 1454—1460. ISSN 0021-9355. doi:10.2106/00004623-200308000-00005. 

Литература

[уреди | уреди извор]
  • J. A. Fournier (1883). „Gangrène foudroyante de la verge”. La semaine médicale. 3: 345. . English translation by Alexander Corman.
  • A. J. Orfuss, P. Michaelides (1964). „Fournier's gangrene”. Archives of Dermatology. 90: 440—441. .

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Класификација
Спољашњи ресурси
Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).