Хаваји (архипелаг)

С Википедије, слободне енциклопедије
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Хавајска острва
Mokupuni o Hawai‘i
Hawaje-NoRedLine.jpg
Географија
Локацијасеверни Пасифик
Укупно острва137
Површина16.636 km2
Највиши врхМауна Кеа (4.205 m)
Администрација
Савезна државаХаваји
Демографија
Становништво1360301  (2010)
Густина ст.81,77 стан./km2

Хавајска острва (хав. Mokupuni o Hawai‘i) су архипелаг од осам главних острва, неколико атола и великог броја мањих хридова у северном Пацифику. Острва се протежу око 2.400 километара, од Великог острва на југу до атола Куре на северу.

Раније је ова група острва међу Европљанима и Американцима била позната под називом Сендвичка острва. То име је доделио морепловац Џејмс Кук, у част тадашњег Првог лорда Адмиралитета Џона Монтагуа, четвртог грофа од Сендвича. Данашњи назив датира из 1840. и потиче од имена највећег острва, Хавајског острва.

Група острва, иако политички гледано представља део САД-а, географски не припада Северној Америци, као ни било ком другом континенту. Држава Хаваји заузима скоро читав архипелаг, са изузетком острва Мидвеј (који такође припада Сједињеним Државама).

Хавајска острва су око три хиљаде километара удаљена до најбижег континента — Северне Америке.[1]

Острва[уреди | уреди извор]

Капетан Џејмс Кук открио је острва 18. јануара 1778.[2] Назвао их је „Сендвичка острва” у спомен на Џона Монтагуа, 4. грофа од Сендвича, који је био Куков покровитељ.[3] Ово име је коришћено све до 1840-их, када се локалном називу „Хаваји” почела давати предност.[4]

Укупна површина Хавајских острва износи 16.636,5 km2. Изузев атола Мидвеј, острва административно припадају Хавајима — 50. савезној држави САД-а.[5]

Главна острва[уреди | уреди извор]

Осам главних острва Хаваја (који се такође називају и Хавајска острва приветрине) предсављено је у доњој табели. Сва острва, осим Кахоолава, су насељена.[6]

Острво Површина Популација
(2010)
Густина насељености Највиша тачка Надморска висина Старост (Ma)[7] Положај
Хаваји[8] 1 10.432 km2 185.079 4 17,7407 стан/km2 Мауна Кеа 1 4.205 m 0,4 19°34′N 155°30′W / 19.567° СГШ; 155.500° ЗГД / 19.567; -155.500 (Hawaii)
Мауи[9] 2 1.883 km2 144.444 2 76,69 стан/km2 Халеакала 2 3.055 m 1,3–0,8 20°48′N 156°20′W / 20.800° СГШ; 156.333° ЗГД / 20.800; -156.333 (Maui)
Оаху[10] 3 1.545 km2 953.207 1 616,78 стан/km2 Кала 5 1.220 m 3,7–2,6 21°28′N 157°59′W / 21.467° СГШ; 157.983° ЗГД / 21.467; -157.983 (Oahu)
Кауај[11] 4 1.430 km2 66.921 3 46,78 стан/km2 Кавајкини 3 1.598 m 5,1 22°05′N 159°30′W / 22.083° СГШ; 159.500° ЗГД / 22.083; -159.500 (Kauai)
Молокај[12] 5 673,4 km2 7.345 5 10,91 стан/km2 Камакоу 4 1.512 m 1,9–1,8 21°08′N 157°02′W / 21.133° СГШ; 157.033° ЗГД / 21.133; -157.033 (Molokai)
Ланај[13] 6 363,9 km2 3.135 6 8,62 стан/km2 Ланајхале 6 1.026 m 1,3 20°50′N 156°56′W / 20.833° СГШ; 156.933° ЗГД / 20.833; -156.933 (Lanai)
Ниихау[14] 7 180 km2 170 7 0,94 стан/km2 Паниау 8 381 m 4,9 21°54′N 160°10′W / 21.900° СГШ; 160.167° ЗГД / 21.900; -160.167 (Niihau)
Кахоолаве[15] 8 115,5 km2 0 8 0 стан/km2 Пуу Моаулануј 7 452 m 1 20°33′N 156°36′W / 20.550° СГШ; 156.600° ЗГД / 20.550; -156.600 (Kahoolawe)

Мања острва, атоли, гребени[уреди | уреди извор]

Хавајска острва, поглед из свемира.[16]

Сва острва која се налазе западно од Ниихауа су ненасељена. Мања острва, атоли и гребени која чине Северозападна хавајска острва (која се такође називају и Хавајска острва заветрине).

  • Нихоа
  • Некер
  • Френч Фригат Шоулс
  • Гарднер Пинаклс
  • Маро Риф
  • Лајсан
  • Лисјански
  • Перл енд Хермес
  • Мидвеј
  • Куре

Острвца[уреди | уреди извор]

НАСА-ин сателитски снимак Хавајских острва.

Укључујући сва мања острва и острвца, саезна држава Хаваји броји укупно 137 острва.[17] Само нека од њих су наведена испод:

  • Форд
  • Лехуа
  • Каула
  • Макапуу
  • Манана
  • Моколеа рок
  • На Мокулуа
  • Молокини
  • Моколии
  • Моко Ману
  • Моку Ола
  • Моку о Лое
  • Пешчано острво
  • Травнато острво

Геологија[уреди | уреди извор]

Овај ланац острва или архипелага, који се развијао док се Пацифичка плоча полако кретала према северозападу, изнад врућег места у Земљином плашту, брзином од око 32 километра на милион година. Дакле, острва на југоистоку су вулкански активна, док су острва на северозападном крају архипелага старија и обично мања, због дуже изложености ерозији. Старост архипелага процењена је методама датирања калијум-аргоном.[18] Из ове студије и других,[19][20] процењује се да је највише северозападно острво, Куре Атол, најстарије са око 28 милиона година (Ма); док је најјугоисточније острво, Хаваји, око 0,4 Ма (400 000 година). Једини активни вулкан у последњих 200 година био је на југоисточном острву Хаваји и на потопљеном, али растућем вулкану на крајњем југоистоку, Лоихи. Хавајска вулканолошка опсерваторија је документовала недавне вулканске активности и пружа слике и интерпретације вулкана. Килауеа је готово непрекидно еруптирала од 1983. када је престала у августу 2018. године.

Скоро сва магма жаришта има састав базалта, па су хавајски вулкани састављени готово у потпуности од ове магнетске стене. Постоји врло мало грубозрнатог габро и дијабаза. Нефелитит је изложен на острвима, али је изузетно ретко. Већина ерупција на Хавајима чине ерупције хавајског типа, јер је базалтска магма релативно течна у поређењу с магмама обично укљученим у експлозивније ерупције, попут андеситних магми које производе неке од спектакуларних и опасних ерупција око руба базена Пацифика.

Ерупције са жаришта Хаваји оставиле су траг подводних планина широм Тихог океана током милион година, названих Царски подмлатки

Острво Хаваиʻи (Велико острво) је највеће и најмлађе острво у ланцу, саграђено од пет вулкана. Мауна Лоа, који заузима половину Великог острва, највећи је вулкан штит на Земљи. Мерење од нивоа мора до врха износи више од 2,5 миље, од нивоа мора до морског дна око 5 км

Земљотреси[уреди | уреди извор]

На Хавајским острвима присутно је много земљотреса, углавном узрокованих вулканском активношћу. Већина раног праћења земљотреса одржана су у Хилу, од стране мисионара Титуса Цоана, Сарах Ј. Лиман и њене породице. Између 1833. и 1896. године, годишње је пријављено око 4-5 земљотреса.

На Хавајима је учествовало 7,3% пријављених земљотреса САД, магнитуде 3,5 или веће од 1974. до 2003, са укупно 1.533 земљотреса. Хаваји су рангирани као држава са трећим земљотресима у овом временском периоду, после Аљаске и Калифорније.

15. октобра 2006, дошло је до земљотреса магнитуде 6,7 на северозападној обали острва Хаваји, у близини подручја Кона на великом острву. Почетни земљотрес праћен је приближно пет минута касније, након удара магнитуде 5,7. На већем дијелу Великог острва пријављена је мања до умјерена штета. Неколико главних саобраћајница постало је непроходно од камених тобогана, а ефекти су се осетили што даље од Хонолулуа у Оахуу, скоро 150 миља (240 км) од епицентар. Прекид струје трајао је неколико сати до дана. Неколико водовода пукло. Није пријављено смртно страдање или повреда опасних по живот.

Датума 4. маја 2018. догодио се земљотрес јачине 6,9 у зони вулканске активности из Килавее.

Земљотресе надгледа Хавајска опсерваторија за вулкане, коју води УСГС.

Цунамији[уреди | уреди извор]

На Хавајска острва подлежу цунамији, велики таласи који ударају о обалу. Цунами најчешће узрокују земљотреси негде на Тихом океану. Таласи произведени у земљотресима путују брзином од 400–500 миља на сат (600–800 км / х) и могу утицати на обалне регије хиљадама миља (километара).

Цунами може такође да потиче са Хавајских острва. Експлозивна вулканска активност може изазвати цунами. Острво Молокаʻи доживело је катастрофални колапс или лавину лавина пре више од милион година; ово подводно клизиште вероватно је изазвало цунами. Спуст Хилине на острву Хаваиʻи је још једно потенцијално место за велико клизиште и цунами који из тога произилази.

Град Хило на Великом острву највише је погођен цунамијем, где је вода која жури наглашена обликом залива Хило. Обални градови имају сирене упозоравајуће на цунами.

Цунами услед земљотреса у Чилеу погодио је острва 27. фебруара 2010. Био је релативно мали, али локални званичници за ванредне ситуације користили су најновију технологију и наредили евакуацију у припреми за могући велики догађај. Гувернер је прогласио "добром вежбом" за следећи велики догађај.

Цунами услед земљотреса у Јапану погодио је острва 11. марта 2011. Био је релативно мали, али локални званичници наредили су евакуацију у припреми за могући велики догађај. Цунами је нанео штету од око 30,1 милиона долара.

Екологија[уреди | уреди извор]

Острва су дом мноштва ендемских врста. Од насељавања људи, прво од Полинежана, уведена су неетична стабла, биљке и животиње. Ту су обухваћене врсте као што су пацови и свиње, које су превиделе домаће птице и бескраљешњаке, које су у почетку еволуирале у одсуству таквих предатора. Растућа популација људи такође је довела до крчења шума, деградације шума, травњака без дрвећа и деградације животне средине. Као резултат тога, многе врсте које су зависиле од шумских станишта и хране су изумрле - многе тренутне врсте су пред изумирањем. Како су људи очистили земљу за пољопривреду, монокултурна ратарска производња замијенила је системе с више врста.

Долазак Европљана имао је значајнији утицај, промовисањем крупне извозне пољопривреде великих врста и испаше стоке. То је довело до повећаног чишћења шума и развоја градова, додајући још много врста на листу изумрлих животиња Хавајских острва. Од 2009. године, многе преостале ендемске врсте сматрају се угроженима.

Национални споменик[уреди | уреди извор]

15. јуна 2006., председник Џорџ В. Буш издао је јавно проглашење морским националним спомеником Папаханаумокуакеа Марине по Закону о антиквитетима из 1906. Споменик обухвата северозападна Хавајска острва и околне воде, формирајући највећи морски резерват дивљих животиња на свету. У августу 2010. године УНЕСЦО-ов Комитет за светску баштину додао је Папаханаумокуакеа на свој списак места светске баштине. Дана 26. августа 2016. године, председник Барак Обама увелико је проширио Папаханаумокуакеа, четвороструку је претворио у првобитну величину.

Клима[уреди | уреди извор]

Клима Хавајских острва је тропска, али има много различитих климатских услова, у зависности од висине и временских прилика. Острва примају највише кише од ветрова на њиховим северним и источним боковима (на ветровитој страни) као резултат орографских падавина. Обална подручја уопште, а посебно јужна и западна бочна или лева страна, имају тенденцију да се суше.

Генерално, низинске равнице Хавајских острва примају већину падавина током зимских месеци (октобар до април). Услови сушења углавном преовлађују од маја до септембра. Тропске олује и повремени урагани имају тенденцију да се јављају од јула до новембра.

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Macdonald, Abbott, and Peterson, 1984
  2. ^ Rayson, Ann; Bauer, Helen (1997). Hawaii: The Pacific State. Bess Press. стр. 26. ISBN 1573060968. 
  3. ^ James Cook]] and James King (1784). A Voyage to the Pacific Ocean: Undertaken, by the Command of His Majesty, for Making Discoveries in the Northern Hemisphere, to Determine the Position and Extent of the West Side of North America, Its Distance from Asia, and the Practicability of a Northern Passage to Europe: Performed Under the Direction of Captains Cook, Clerke, and Gore, in His Majesty's Ships the Resolution and Discovery, in the Years 1776, 1777, 1778, 1779, and 1780. 2. Nicol and Cadell, London. стр. 222. 
  4. ^ Clement, Russell. „From Cook to the 1840 Constitution: The Name Change from Sandwich to Hawaiian Islands” (PDF). University of Hawai'i at Manoa Hamilton Library. Приступљено 25. 5. 2020. 
  5. ^ „Guide to State and Local Census Geography – Hawaii” (PDF). Washington, DC: United States Census Bureau. 9. 9. 2013. стр. 1—2. Приступљено 25. 5. 2020. 
  6. ^ „Hawaii Population 2016 (Demographics, Maps, Graphs)”. worldpopulationreview.com. Приступљено 25. 5. 2020. 
  7. ^ Blay, Chuck, and Siemers, Robert. Kauai‘’s Geologic History: A Simplified Guide. Kaua‘i: TEOK Investigations, 2004. ISBN 9780974472300. (Cited in „Hawaiian Encyclopedia : The Islands”. Приступљено 25. 5. 2020. )
  8. ^ Island of Hawaiʻi на сајту GNIS (језик: енглески)
  9. ^ Maui Island на сајту GNIS (језик: енглески)
  10. ^ Oʻahu Island на сајту GNIS (језик: енглески)
  11. ^ Kauaʻi Island на сајту GNIS (језик: енглески)
  12. ^ Molokaʻi Island на сајту GNIS (језик: енглески)
  13. ^ Lānaʻi Island на сајту GNIS (језик: енглески)
  14. ^ Niʻihau Island на сајту GNIS (језик: енглески)
  15. ^ Kahoʻolawe Island на сајту GNIS (језик: енглески)
  16. ^ „Hawaii : Image of the Day”. nasa.gov. Приступљено 26. 5. 2020. 
  17. ^ „Hawai'i Facts & Figures” (PDF). state web site. State of Hawaii Dept. of Business, Economic Development & Tourism. децембар 2009. Приступљено 2010-05-23. 
  18. ^ „Tectonics, geochronology, and origin of the Hawaiian-Emperor Volcanic Chain” (PDF). The Geology of North America, Volume N: The Eastern Pacific Ocean and Hawaii. The Geology Society of America. 1989. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 2011-06-11. Приступљено 2011-01-17. 
  19. ^ McDougall, IAN; Swanson, D. A. (1972). „Potassium-Argon Ages of Lavas from the Hawi and Pololu Volcanic Series, Kohala Volcano, Hawaii”. Geological Society of America Bulletin. Geology Society of American Bulletin. 83 (12): 3731—3738. doi:10.1130/0016-7606(1972)83[3731:PAOLFT]2.0.CO;2. Приступљено 2011-01-17. 
  20. ^ „Petrography and K-Ar Ages of Dredged Volcanic Rocks from the Western Hawaiian Ridge and the Southern Emperor Seamount Chain”. 86 (7). Geology Society of America Bulletin. 1975: 991—998. doi:10.1130/0016-7606(1975)86. Приступљено 2011-01-17. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

  • Morgan, Joseph R. (1996). „Hawai'i: A Unique Geography – Volcanic Landforms”. Honolulu, HI: Bess Press. ISBN 1-57306-021-6. 
  • Macdonald, G. A., A. T. Abbott, and F. L. Peterson. 1984. Volcanoes in the Sea: The Geology of Hawaii, 2nd edition. University of Hawaii Press, Honolulu. 517 pp.
  • The Ocean Atlas of Hawai‘i – SOEST at University of Hawaiʻi.

Координате: 21°N 157°W / 21° СГШ; 157° ЗГД / 21; -157