Хариџити

Из Википедије, слободне енциклопедије
Овај чланак је дио серије о исламу
Ислам
Алах

Хариџити или Хариџије (арап. خوارج‎ - Они који су отишли[1]) је појам који се описују муслимани који су испочетка подржавали ауторитет посљедњег праведног калифа Алије да би га касније одбацили. Први пут су се појавили у другој половини 7. вијека у данашњем јужном Ираку те испрофилирали у правац ислама различит и од сунита и од шиита.

Хариџити су, испочетка мотивисани политиком, развили доктрине које су их разликовале од сунита и шиита, а при чему се посебно истиче радикална верзија текфира према којој су сви остали муслимани невјерници који заслужују смрт. Хариџити су се кроз историју називали и Шурах (арап. الشُراة), дословно „купци“ по чиме се у контексту исламских списа и филозофије подразумијевало „они који су замијенили смртни живот (ел Дунyа) за други живот [са Богом] (ел Акирах)", а то је израз који су хариџити користили и сами за себе.

Разлике између сунита, шијита и хариџита су сљедеће:

  • сунити вјерују да одлуке праведног калифа Алије нису оправдале ниједан облик побуне.
  • шиити вјерују да је имат (водство) било Алијино право, те да је владавина прва три праведна калифа (Абу Бекр, Омер и Осман ибн Афан) била неваљана.
  • хариџити инсистирају да сваки муслиман може бити вођа муслиманске заједнице те да има право дићи устанак против сваког владара који не поштује њихово тумачење ислама.

Од хариџита су данас преживјели једино Ибади који живе у Оману, Занзибару и Сјеверној Африци и који за себе одбацују ознаку „хариџита“, називајуће се умјесто тога Људи правде и усправљености (арап. أهل العدل و الاستقامة). Међу раним хариџитским групама је била Харурити; позната по томе што је дозвољавала женама да буду имами и по томе да је њихов члан био Алијин убица.

Извори[уреди]