Хармонијум

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу

Хармонијум представља аерофони музички инструмент који је само новија варијанта инструмента званог регал чији се звук заснива искључиво на треперењу металних језичака, у одговарајућим лингвалним свиралама или (чешће) само у прорезима до којих се, каналима, доводи ваздух претходно сабијен помоћу мехова.

Црквени хармонијум

Основне карактеристике инструмента[уреди]

Низови језичака од танког, еластичног метала образују регистре донекле различите боје и снаге звука. Унутар појединог регистра језичци се разликују по дужини јер она одређује висину тона који језичак производи, али су им сва остала обележја подударна. Приступ згуснутог ваздуха до одређенога регистра отвара се повлачењем одговарајуће ручице (тзв.манубрија као и код оргуља старијег типа). Када се потом притисне нека дирка, она даље отвара пут ваздуху до језичка који ће дати тон одговарајуће висине. Напајање инструмента ваздухом врши се помоћу два педала, који се наизменично потискују и отпуштају левом и десном ногом, а механизам с којим су повезани покреће мехове у унутрашњости хармонијума; код неких новијих инструмената напајање је електрификовано. Поједини већи хармонијуми имају и по два мануала и 10 до 20 регистара. Распон мануала може бити до пет октава: од Ц до ц4. Посебни додаци могу бити: тзв. перкусија (percussion; низ малих чекића који ударају по језичцима и подстичу њихово брже и боље реаговање); пролонжман (prolongement; уређај којим се поједини тонови аутоматеки продужавају што је нарочито погодно зе оргипункт); експресија (еxпрессион; омогућује већи утицај гажења педала на динамику звука, па тиме и на изражајност извођења); итд.

Историјат[уреди]

Хармонијум се развио из тзв. експресивних оргуља (orgue expressif), саграђених 1810.године, и неких сличних инструмената који су им следили. Конструисао га је париски градитељ (клавира) А.Ф. Дебен (Alexandre-Francois Debain; 1809-1877) године 1840. У Америци се нешто доцније (1856) појавио и посебан тип хармонијума, на супротном техничком принципу: да се ваздух доводи на језичке усисавањем, а не потискивањем из мехова. Овај тип добио је назив: котиџ орган (cottage organ /оргуље за кућицу-летњиковац/), а одликује се нешто мекшим тоном, више налик на оргуљски. Треба још споменути де је у време актуелности четврттонске музике, на подстицај Алојза Хабе, осим четврттонског клавира конструисан и хармонијум са могућношћу да производи чак тонове различите за само 1/6 степена. Разуме се, живот овог инструмента није био дужи од моде споменуте музике.

Употреба инструмента[уреди]

Основна је и најчешћа улога хармонијума (нарочито пре проналаска електричних оргуља) - да замењује праве оргуље у мањим црквама, или пак, својевремено, да надомешта поједине дувачке инструменте у "салонским" оркестрима. Ипак, већи и усавршени хармонијуми поседују и озбиљније самосталне изражајне могућности, па су за такве инструменте компоновали нека дела и поједини истакнути музички ствараоци, углавном претпропрошлог века: Рагер, Малер, Рихард Штраус, Сен-Санс, Сметана, Дворжак, Шенберг. Иначе се, наравно, на хармонијуму може изводити и извесна оргуљска литература, скромнијих звучних захтева. [1]

Референце[уреди]

  1. ^ Деспић Дејан "Музички инструменти" Факултет музичке уметности Београд 1979.