Хаџи-Рувим

Из Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Хаџи Рувим)
Хаџи Рувим
Из српског устанка Хаџи Ђеро и Хаџи Рувиме.jpg
Архимандрит Хаџи Рувим (седи) и игуман Хаџи Ђера
Датум рођења (1752-04-19)19. април 1752.
Датум смрти 1804.

Хаџи-Рувим (Рафаило Ненадовић/Нешковић; Бабина Лука, 8/19. април 1752Београд, 1804) је био архимандрит манастира Боговађе.

Биографија[уреди]

Рођен је као Рафаило у Бабиној Луци код Ваљева од оца Ненада-Нешка и мајке Марије. Претпоставља се да је своје прво образовање стекао у манастиру Докмир, а затим у манастирима Фрушке горе и у Сремским Карловцима. Оженио се Маријом Симеуновић и рукоположен за свештеника 1774. и служио у свом родном месту. После њене смрти замонашио се 1783. године и добио име Рувим. Отишао је 1784. на хаџилук у Јерусалим и вратио се 1785. године када је постао игумана манастира Вољавче у ком је остао до 1788. и почетка Аустријско-турског рата. Тада је отишао у манастир Велику Ремету на Фрушкој гори, а манастир Вољавчу су Турци спалили. Вратио се у Београдски пашалук после Свиштовског мира 1791. године и то у манастир Боговађу који је такође био спаљен. Постао је архимандрит манастира Боговађе 1795. године.[1]

Учествовао је у припреми Првог српског устанка. Приликом посјете митрополиту Леонтију у Београду ухватиле су га дахије. Страховито мучен, под сумњом да је у име обор-кнезa Алексе Ненадовића писао 1803. године аустријском заповједнику Митезеру у Земун и тражио помоћ за борбу против Турака.

Бачен је у тамницу и мучен, а према писању В. Ст. Караџића ... сечено му је месо са груди и испод пазуха... [2], па не одајући никог и не признајући ништа, погубљен је 1804. године у Београду у време чувене „сече кнезова“. Сахрањен је у порти Саборне цркве у Београду.[3]

Хаџи Рувим развио је значајну сликарску и резбарску делатност и био је један од последњих великих српских дуборезаца и графичара из XVIII века. Његова уметничка делатност представља спој српске традиционалне и европске каснобарокне уметности, и зато се може рећи да је он одиграо значајну улогу у развоју ликовне културе у Србији крајем XVIII и почетком XIX века. Радио је дрворез са изгледом манастира Крушедола у Срему и сценама из живота Христа и Богородице, а украсио је и многе књиге својим цртежима пером, између осталих ктитора манастира Боговађе на Колубари кнезова Павла и Јована Велимировића. Њихове ликове је реконструисао на основу фресака из 16. века.

Предраг Савић је написао роман о Хаџи Рувиму. Боривоје Маринковић је написао „Хаџи Рувим: пре целине, пре смисла. Записи с коментарима“ у две књиге за периоде (1777-1790) (COBISS.SR) и (1791-1803) (COBISS.SR).

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. Владимир Кривошејев: „Цртице за биографију Хаџи Рувима Нешковића“, стр. 72-73, у публикацији „Гласник 26-27“, Историјски архив Ваљево, 1992. године.
  2. Аџи Рувим, Српска историја нашег времена, Београд, 162. страна
  3. Часопис „Саборник“, Аранђеловдан, 21. новембар 2015. године

Спољашње везе[уреди]