Пређи на садржај

Хенри IV, део први

С Википедије, слободне енциклопедије
Хенри IV, део први
Прва страница драме Хенри IV, део први, из првог Фолио издања (1623).
Настанак
Ориг. насловHenry IV, Part 1
АуторВиљем Шекспир
ЗемљаЕнглеска
Језикенглески
Садржај
Жанристоријска драма
ТемеПобуна против Хенрија IV од Енглеске и одрастање принца Хенрија
Место и време
радње		Енглеска, Велс; 1402−1403.
Издавање
Датум1597.
Хронологија
ПретходникРичард II
НаследникХенри IV, део други

Хенри IV, део први (енгл. Henry IV, Part 1) је историјска драма Вилијама Шекспира, вероватно написана не касније од 1597. године. Други је део Шекспирове тетралогије, коју неки научници зову Хенријада, која се редом бави владавинама Ричарда II, Хенрија IV (две драме, укључујући и Хенри IV, део други) и Хенрија V. Хенри IV, део први приказује одломак историје од победе Хенрија Персија над Шкотима код Хомилдона у Нортамберланду (крајем 1402) и завршава се поразом енглеских побуњеника код Шрузберија средином 1403. године.[1] Од самог почетка, ово је била изузетно популарна драма, како код публике, тако и код критичара.[2]

Дело су на српски језик 1952. превели Живојин Симић и Сима Пандуровић, а исте године први пут је изведено у Народном позоришту у Београду.[3]

Ликови

[уреди | уреди извор]

Краљева странка

  • Краљ Хенри Четврти — краљ Енглеске.
  • Хенри, принц од Велса (надимак „принц Хал” или „Хари”) — најстарији син Хенрија IV.
  • Џон од Ланкастера — у драми представљен као краљев други син, иако је у ствари био трећи
  • Ралф Невил, гроф од Вестморланда
  • Сер Волтер Блант („Блант”)

Истчип

  • Сер Џон Фалстаф — сиромашни витез и пријатељ принца Хала
  • Нед Поинс
  • Бардолф
  • Пето
  • Госпођа Журка — домаћица кафане „Код главе дивљег вепра”
  • Франсис — келнер
  • Винтнер — кафеџија
  • Гадсхил
  • Два носача (Кригла и Том)
  • Остлер

Побуњеници

  • Хенри Перси, гроф од Нортамберланда
  • Томас Перси, гроф од Вустера — Нортамберландов брат
  • Хари Перси (надимак „Огњанин”) — Нортамберландов син
  • Едмунд Мортимер — Огњанинов зет и Глендоверов зет
  • Овен Глендовер — вођа велшких побуњеника
  • Арчибалд, гроф Даглас — вођа шкотских побуњеника
  • Сер Ричард Вернон, 8. барон Шипбрука
  • Ричард ле Скруп („Скруп”), надбискуп Јорка
  • Сер Мајкл — пријатељ надбискупа Јорка
  • Леди Перси („Кејт”, мада јој је право име било Елизабет) — Огњанинова супруга и Мортимерова сестра
  • Леди Мортимер (Катрин) — Глендоверова ћерка и Мортимерова супруга

Други ликови

  • Коморник
  • Шериф
  • Путници
  • Слуга Огњанинов
  • Господари, официри, гоничи, гласници и посетиоци

Само поменути

  • Робин Остлер, покојни лик који је претходио садашњем Остлеру, бринуо се о цени зоби
  • Гилијамс, курир ког је послао Огњанин

Радња

[уреди | уреди извор]
Џон Фарманеш-Бока као принц Хал у модерној продукцији драме.

Хенри Болинбрук — сада краљ Хенри IV — има немирну владавину. Његов лични немир због узурпације и убиства његовог претходника Ричарда II био би решен крсташким походом на Свету земљу, али проблеми на његовим границама са Шкотском и Велсом чине такав одлазак неразумним. Штавише, он се све више сукобљава са породицом Перси,[а] која му је помогла да дође на престо, и Едмундом Мортимером, грофом Марча[б], изабраним наследником Ричарда II.

Литографија која приказује другу сцену трећег чина

Проблеме краља Хенрија отежава понашање његовог сина и наследника, принца од Велса. Хал (будући Хенри V) напустио је краљевски двор да троши своје време у кафанама са лошим друштвом. То га чини предметом презира племића и доводи у питање његову вредност као будућег краља. Халов главни пријатељ и партнер у распусном животу је сер Џон Фалстаф. Дебео, стар, пијан и покварен до крајности, има харизму и животни занос који опчињава принца.

У драми се налазе три групе ликова који се најпре мало међусобно мешају, а затим се окупљају у Бици код Шрузберија, где ће бити одлучен успех побуне. Прво је ту сам краљ Хенри и његов непосредни савет. Он је покретач драме, али обично у позадини. Следи група побуњеника, енергично отеловљена у Хенрију Персију „Огњанину”, укључујући његовог оца, грофа Нортамберланда, коју предводи његов стриц Томас Перси, гроф од Вустера. Придружују им се и шкотски гроф од Дагласа, Едмунд Мортимер и Велшанин Овен Глендовер. Коначно, у средишту драме су млади принц Хал и његови другови Фалстаф, Поинс, Бардолф и Пето. Вични животу на улици и безумни, ове пропалице успевају да обоје ову тмурну историју бојама комедије.

На почетку драме, краљ је љут на Огњанина јер је одбио да му пошаље већину затвореника који су заробљени у недавној бици против Шкота код Холмедона. Са своје стране, Огњанин би желео да краљ откупи Едмунда Мортимера (брата његове жене) од Овена Глендовера, Велшанина који га држи. Хенри одбија, куди Мортимерову лојалност и третира Персије с претњама и грубошћу. Подбодени и узнемирени Хенријевим опасним и безобзирним понашањем с њима, они се споразумевају са Велшанима и Шкотима, намеравајући да сруше „овог незахвалника и преваранта Болинбрука”.

„Хал утерује Фалстафа у лаж”, гравура Роберта Смиркеа

У међувремену, Хенријев син Хал шали се, пије и краде са Фалстафом и његовим сарадницима. Воли Фалстафа, али не прави се да је попут њега. Ужива у вређању свог раскалашног пријатеља и шали се на његов рачун тако што се придружио Поинсовој завери да се преруше, уплаше и опљачкају од Фалстафа и три његова пријатеља плен који су задобили у пљачки на друму, чисто из задовољства да чује Фалстафа како лаже о томе касније, након чега Хал враћа украдени новац. У ствари, рано у драми, Хал тврди да ће се његово немирно раздобље убрзо завршити, и он ће поново заузети своје право место у озбиљним пословима, показујући се достојним свога оца и других кроз неке (неодређене) племените подвиге. Хал верује да ће ова изненадна промена начина живота донети већу награду и признање принчевства, а заузврат ће му заслужити поштовање чланова двора.

Побуна Мортимера и Персија врло брзо даје му шансу да управо то учини. Високи и ниски се спајају када се Принц састаје са оцем и добије високу команду. Обећава да ће се борити и убити побуњеног Огњанина и наређује Фалстафу (који је, уосталом, витез) да преузме команду над групом пешадинаца и крене према бојном пољу код Шрузберија.

Акварел из 1829. године Јохана Хајнриха Рамберга из другог чина четврте сцене: Фалстафф глуми краља.

Битка је пресудна, јер ако побуњеници успеју да задрже краља, њихов циљ добија на значају, јер они имају друге војске које чекају под Нортамберландом, Глендовером, Мортимером и надбискупом Јорка. Хенрију је овде потребна одлучна победа. Краљ је јачи од побуњеника,[4] али Огњанин, уз дивљу наду очаја, води своје трупе у битку. Како дан одмиче, питање је још увек нерешено, а краља мучи дивљи Шкот Даглас. Када се сусретну принц Хал и Огњанин, два Харија не могу да деле једну земљу. Коначно ће се борити — за славу, за свој живот и за краљевство. Не више кафански кавгаџија, већ ратник, будући краљ превладава, убивши Огњанина у двобоју.

На путу до овог врхунца, Фалстаф је „злоупотребио краљеву невољу тешко”,[5] не само узимајући новац од способних људи који су желели да избегну службу, већ задржавајући плату јадника који су убијени у бици („храна за прах, храна за прах”).[6] Остављен сам током Халове битке са Огњанином, Фалстаф срамотно глуми смрт да би избегао Дагласов напад. Након што Хал остави Огњаниново тело на бојном пољу, Фалстаф оживљава подругљивим чудом. Видећи да је сам, избоде Огњанинов леш у бедро и присваја заслуге за његово убиство.[7] Иако Хал зна истину, он дозвољава Фалстафу његове непоштене трикове. Убрзо након што му је Хал опростио, Фалстаф изјављује да жели да измени свој живот и почне „да живи чисто онако како племић треба да уради”.[8]

Друго издање Хроника Енглеске, Шкотске и Ирске Рафаела Холиншеда, штампано 1587. године.

Драма се завршава у Шрузберију, после битке. Смрт Огњанина одузела је храброст побуњеницима,[9] и краљеве снаге су превладале. Хенри је задовољан исходом, не најмање зато што му пружа шансу да погуби Томаса Персија, грофа Вустера, једног од својих главних непријатеља (иако је претходно био један од његових главних пријатеља). У међувремену, Хал показује своју краљевску милост и награђује храброст; заробивши храброг Дагласа, Хал наређује да се његов непријатељ пусти без откупнине.[10] Али рат се наставља; сада краљеве снаге морају да се позабаве надбискупом од Јорка, који се придружио Нортамберланду и снагама Мортимера и Глендовера. Овај нерешни крај поставља сцену за други део драме.

Историјски извори

[уреди | уреди извор]

Шекспировов главни извор за Хенрија IV, први део, као и за већину његових историјских драма, биле су Хронике Рафаела Холиншеда; објављивање другог издања 1587. године пружа главни историјски оквир за драму. Чини се да је и Савез двеју славних породица Ланкастера и Јорка Едварда Хала консултован при писању, а научници су такође претпоставили да је Шекспир био упознат са песмом Самуела Данијела о Ратовима ружа.[11] Још један вероватан извор за ову и остале драме из Хенријаде (Ричард II, Хенри IV, део први, Хенри IV, део други и Хенри V) јесте драма Славне победе Хенрија V (енгл. The Famous Victories of Henry V) непознатог аутора, објављена 1594. године.[12]

Датирање и текст

[уреди | уреди извор]

Хенри IV је готово сигурно извођен пре 1597. године, имајући у виду богатство алузија и референци на Фалстаффов лик.[13] Најранија забележена представа одиграна је поподне, 6. марта 1600. године, када је била изведена на двору пред фламанским амбасадором.[14] Уследили су и други дворски наступи 1612. и 1625. године.

Представа је уписана у регистар Лондонског еснафа издавача 25. фебруара 1598. године, а први пут је штампана у кварто издању касније те године од стране издавача Ендруа Вајза. Ова драма је била најпопуларнији Шекспиров штампан текст: нова издања појавила су се 1599, 1604, 1608, 1613, 1622, 1632, 1639 и 1692.

Дерингов рукопис

[уреди | уреди извор]
Дерингов рукопис

Дерингов рукопис, најстарији сачувани рукописни текст било које Шекспирове драме,[15] пружа једноделну верзију првог и другог дела Хенрија IV. Консензус Шекспирових познавалаца је да Дерингов рукопис представља редакцију припремљену око 1623. године, можда за породично или аматерско извођење, Едварда Деринга (1598—1644), из дворца Суренден у Кенту, где је рукопис откривен. Неколико дисидента тврди да је Дерингов рукопис. можда указује на то да је Шекспиров Хенри IV у почетку био једна драма, коју је песник касније проширио на два дела како би искористио популарност лика сер Џона Фалстафа. Дерингов рукопис је део колекције Фолџерове Шекспирове библиотеке (енгл. Folger Shakespeare Library) у Вашингтону.[16]

Анализа и критика

[уреди | уреди извор]

Теме и интерпретација

[уреди | уреди извор]

При првој објави 1597. или 1598. комад је насловљен Историја Хенрија Четвртог (енгл. The History of Henrie the Fourth), а на насловној је страници оглашено само присуство Хенрија Персија и комичног Џона Фалстафа; Принц Хал се није спомињао. Заиста, током већег дела историје извођења представе Хал је постављен као споредна фигура, а звезде позорнице, почев од Џемса Квина (1693—1766) и Дејвида Гарика (1717—1779) често су радије играли Огњанина. Тек у 20. веку читаоци и извођачи почели су да виде Халово одрастање као централну тему драме, а Хал се данас сматра главном улогом у Хенрију IV.

У интерпретацији „приче о одрастању”, Халово упознавање са Фалстафом и кафанским полусветом хуманизује принца и пружа му потпунији поглед на живот.[17] На почетку се чини да принц Хал бледи у поређењу с ватреним Хенријем Персијем, младим и племенитим господаром Севера (којег Шекспир приказује знатно млађим него што је био у историји како би Халу дао супарника). Многи читаоци историју тумаче као причу о одрастању принца Хала, који ће постати краљ Хенри V,[18] који је можда најхеројскији од свих Шекспирових ликова, што је у суштини прича о блудном сину прилагођеном политици средњовековне Енглеске.[19] Примећен је мали удео сцена са насловним ликом, краљем, при чему неки аутори сугеришу да драма супротставља ауторитет Хенрија IV и његову борбу да контролише ситуацију, са хаотичним силама побуњеника и Фалстафа.

Фалстаф или Олдкасл

[уреди | уреди извор]
Насловна страница првог издања комада, штампана 1599. године.

Хенри IV, први део изазвао је контроверзу већ на првим представама 1597. године, јер је комични лик који је данас познат као „Фалстаф” првобитно био назван „Олдкасл” и заснован на Џону Олдкаслу (енгл. John Oldcastle), познатом прото-протестантском мученику с моћним живим потомцима у Енглеској.

Иако се лик зове Фалстаф у свим сачуваним текстовима драме, постоји обиље спољних и унутрашњих доказа да се он у оригиналу звао Олдкасл. Промена имена спомиње се у радовима Ричарда Џемса (Посланица сер Харију Боршеру, око 1625) и Томаса Фулера (Вредности Енглеске, 1662) у 17. веку. Такође је понегде назначено у раним текстовима Шекспирових комада. У кварто тексту другог дела Хенрија IV (1600), један од Фалстафових говорних префикса у другој сцени првог чина погрешно је остављен неисправљен, „Олд.” уместо „Фалст”. У другој сцени трећег чина, стихови 25−6 исте драме, за Фалстафа се каже да је био „паж Томаса Моубрија, војводе од Норфолка” — што се односило на историјског Олдкасла. У првом делу Хенрију IV, 1. чин, 2. сцена, стих 42, принц Хал назива Фалстафа „мојим старцем из замка” (енгл. my old lad of the castle). Јамбички пентаметарски стих у првом делу Хенрију IV је неправилан када се користи име „Фалстаф”, али правилан са „Олдкасл”. Коначно, ту је отворена изјава о одрицању одговорности на крају другог дела Хенрија IV, која истиче различитост два лика: „јер је Олдкасл је умро као мученик, а ово није тај човек” (Епилог, 29–32).

У првој сцени трећег чина, Огњанин, коме је обећана цела Енглеска северно од Трента, предлаже преусмеравање реке на југ да би добио још већи удео. План наглашава његову деструктивну и свадљиву природу.

Постоји чак и наговештај да је Фалстаф био у оригиналу Олдкасл и у Веселим женама виндзорским. Кад се упореде текстови Првог фолио издања и кварто издања ове драме, чини се да је шала у петој сцени петог чина, стихови 85–90, та да Олдкасл / Фалстаф окривљује себе вичући прво слово свог имена: „О, О, О!,” када се врховима његових прстију примакну свеће — што наравно делује за „Олдкасл”, али не и за „Фалстаф”. Ту је и референца „дворац” (енгл. castle) у петој сцени четвртог чина, стих 6 исте драме.[20]

Промена имена и одрицање од одговорности у Епилогу били су потребни, углавном се мисли, због политичког притиска: историјски Олдкасл није био само протестантски мученик, већ и племић са моћним живим потомцима у елизабетанској Енглеској. То су били лордови Кобам: Вилијам Брук, 10. барон Кобам (умро 6. марта 1597), био је управник Пет Лука (1558–97), витез Реда подвезице (1584) и члан Тајног савета (1586 –97); његов син Хенри Брук, 11. барон Кобам, добио је очеву дужност управника Пет Лука након смрти свог оца, а 1599. године постао је витезом Реда подвезице. Штавише, Франсис Брук, жена 10. барона и мајка 11. барона, била је блиска лична миљеница краљице Елизабете I.

Старији лорд Кобам је чак имао снажан негативан утицај на животе Шекспира и његових савременика у позоришту. Друштво глумаца које су 1594. оформили Шекспир, Ричард Барбиџ, Вил Кемп и други, уживало је покровитељство Хенрија Карија, првог лорда Хансдона, у то време лорда коморника; они су били познати као „Људи лорда коморника” (енгл. Lord Chamberlain's Men). Када је Кари умро 22. јула 1596, место лорда коморника добио је Вилијам Брук, лорд Кобам, који дефинитивно није био пријатељ глумцима, и који је повукао службену заштиту коју су уживали. Глумци су препуштени на милост и немилост локалним званичницима лондонског Ситија, који су одавно желели да истерају чете глумаца из града. Томас Неш се у писму из тог времена пожалио да су глумце у овом периоду „безобзирно прогонили лорд градоначелник и већници”. Тај интервал није трајао; када је Кобам умро мање од годину дана касније, место лорда коморника прешло је на сина Хенрија Карија, Џорџа, другог барона Хансдона, а глумци су поново добили своје претходно покровитељство.[21]

Име је промењено у „Фалстаф”, засновано на сер Џону Фастолфу, историјској личности са репутацијом кукавичлука у бици код Патаја, коју је Шекспир претходно приказао у првом делу Хенрију VI. Фастолф је умро без потомака, чинећи га безбедним за употребу драматичара.

Убрзо након тога, екипа драмских писаца написала је дводелну представу под називом Сер Џон Олдкасл, која представља херојску драматизацију Олдкасловог живота, а објављена је 1600. године.

Године 1986. у Оксфордовом издању Шекспирових дела, лик је добио име Олдкасл, а не Фалстаф, у првом делу Хенрија IV (мада не, збуњујуће, и у другом делу), што је последица жеље уредника да драме представе као што би се појавиле током оригиналних наступа. Ниједно друго објављено издање није тако поступило.

Екранизације

[уреди | уреди извор]

BBC је на основу драме Хенри IV, први део снимио три телевизијска филма. У мини-серији из 1960. године, An Age of Kings, Том Флеминг је тумачио Хенрија IV, Роберт Харди принца Хала, Френк Петингел Фалстафа, а Шон Конери Огњанина.[22] У серији BBC Television Shakespeare из 1979. године нашли су се Џон Финч у улози Хенрија IV, Дејвид Гвилим као принц Хал, Ентони Квејл као Фалстаф и Тим Пигот-Смит као Огњанин.[23] У серији Шупља круна из 2012. године, епизоду „Хенри IV, први део” режирао је Ричард Ер, а у главним улогама били су Џереми Ајронс као Хенри IV, Том Хидлстон као принц Хал, Сајмон Расел Бил као Фалстаф и Џо Армстронг као Огњанин.[24]

Напомене

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Породица Перси је у то време владала великом грофовијом Нортамберланд, на крајњем северу Енглеске. Пошто је Нортамберланд у то време био погранична област (у Енглеској − марка, а у Србији − крајина) на граници са Шкотском, грофови Нортамберланда располагали су великом приватном војском својих вазала, и били су у великој мери независни од краља.
  2. ^ Едмунд Мортимер (1391—1425) био је пра-праунук краља Едварда III и претендент на енглески престо. Ричард од Јорка био је његов сестрић.

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Saccio, стр. 47–50
  2. ^ Weil and Weil, p. 1.
  3. ^ Недић, Боривоје: Целокупна дела Виљема Шекспира, V књига. стр. 98. Народна књига, Нолит, Рад, Београд, 1978.
  4. ^ Henry IV, Part 1, 4.3.30, 4.4.19, in Bevington (1997).
  5. ^ Henry IV, Part 1, 4.2.12, in Bevington (1997)
  6. ^ Henry IV, Part 1, 4.2.64, in Bevington (1997).
  7. ^ Henry IV, Part 1, 5.4.110ff., in Norton (2008).
  8. ^ Henry IV, Part 1, 5.4.138ff., in Norton (2008).
  9. ^ Henry IV, Part 1, 55.19, in Bevington (1997).
  10. ^ Henry IV, Part 1, 5.5.28ff., in Norton (2008).
  11. ^ Humphreys, A. R., ур. (1981). King Henry IV, Part 2. The Arden Shakespeare, second series. Bloomsbury Publishing. стр. xxxiii—xxxiv. ISBN 978-1-9042-7106-2. doi:10.5040/9781408160350.40000045. 
  12. ^ Campbell, Oscar James (ed), "Famous Victories" A Shakespeare Encyclopaedia, Taylor and Francis, 1966, p. 221.
  13. ^ Weil and Weil, p. 4.
  14. ^ Kastan 2002, стр. 54, 79.
  15. ^ Остављајући по страни рукопис Харли 7368 из Британске библиотеке који садржи текст представе Сер Томас Мор, ако ова драма заиста садржи Шекспиров допринос, што није сигурно. Листови 8−9а тог рукописа, који садрже део који би требало да буде Шекспиров, могли би бити Шекспиров рукопис.
  16. ^ Halliday. Shakespeare Companion. стр. 135. .
  17. ^ Bulman 2002, стр. 171.
  18. ^ Sanders 1977, стр. 31
  19. ^ Duthie 1954, стр. 141
  20. ^ Scoufos. Shakespeare's Typological Satire. стр. 191. .
  21. ^ Halliday. Shakespeare Companion. стр. 107. ; Scoufos, p. 99.
  22. ^ „BFI Screenonline: An Age of Kings”. Приступљено 2012-07-04. 
  23. ^ „BFI Screenonline: Henry IV Part 1 (1979)”. Приступљено 2012-07-04. 
  24. ^ "Cultural Olympiad 2012: Shakespeare's History Plays", BBC Media Centre, 24 November 2011. Retrieved 2012-07-04.

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Barker, Roberta (2003). . „Tragical-Comical-Historical Hotspur.”. Shakespeare Quarterly. 54 (3): 288—307.  :.
  • Bevington, David, ed, , The Complete Works of Shakespeare . Updated Fourth Edition. University of Chicago, 1997.
  • Bulman, James C. (2002). „Henry IV, Parts 1 and 2”. Ур.: Hattaway, Michael. The Cambridge Companion to Shakespeare's History Plays. Cambridge Companions to Literature. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 9781139000116. doi:10.1017/CCOL052177277X.010 — преко Cambridge Core. 
  • Duthie, George Ian (1954). Shakespeare. London: Routledge. 
  • Greenblatt, Stephen. "Invisible Bullets: Renaissance Authority and Its Subversion in Henry IV and Henry V." In Political Shakespeare, edited by Jonathan Dollimore and Alan Sinfield, 18–47. 1985.
  • Halliday, F. E. A Shakespeare Companion 1564–1964. Baltimore, Penguin, 1964.
  • Saccio, Peter (2000). Shakespeare's English Kings (2nd изд.). .
  • Sanders, Norman (1977). . „The True Prince and the False Thief.”. Shakespeare Survey. 30. .
  • Weil, Herbert and Judith Weil, eds (1997), , The First Part of King Henry IV  (New Cambridge Shakespeare).
  • Wright, Louis B, and Virginia A. LaMar (ур.). The Folger Library General Reader's Shakespeare: Henry IV, Part I. .
  • Kastan, David Scott, ур. (2002). King Henry IV, Part 1. Third Series. Arden Shakespeare. ISBN 9781904271352. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето са „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Хенри_IV,_део_први&oldid=31001652”