Хенри VI, део други

Хенри VI, део други
Прва страница Другог дела Хенрија Шестог, из првог Фолио издања (1623)
Настанак
Ориг. наслов	Henry VI, Part 2
Аутор	Виљем Шекспир
Земља	Енглеска
Језик	енглески
Садржај
Жанр	историјска драма
Теме	Стогодишњи рат
Место и време радње	Енглеска; 1445−1455.
Издавање
Датум	1591.
Хронологија
Претходник	Хенри VI, део први
Наследник	Хенри VI, део трећи

Хенри VI, део други (енгл. Henry VI, Part 2), познат и као 2 Хенри VI (енгл. 2 Henry VI), јесте историјска драма Вилијама Шекспира за коју се верује да је написана 1591, и смештена у време владавине краља Хенрија VI од Енглеске.

Док се Хенри VI, део први бави губитком енглеских територија у Француској и политичким махинацијама које воде до Ратова ружа, а Хенри VI, део трећи описује страхоте тог сукоба, Хенри VI, део други описује неспособност краља да умири свађе својих великаша, смрт краљевог верног саветника Хамфрија, војводе од Глостера, успон војводе од Јорка и неизбежност оружаног сукоба. Тако, драма кулминира првом битком Ратова ружа, Првом битком код Сент Олбанса (1455).

Иако трилогија о Хенрију VI можда није написана хронолошким редоследом, три драме су често груписане заједно са Ричардом III да би се створила тетралогија која покрива читаву сагу Ратова ружа, од смрти Хенрија V 1422. до успона на власт Хенрија VII 1485. године. Управо је успех ове серије драма чврсто утврдио Шекспирову репутацију драмског писца.

Хенри VI, део други има највећи број улога међу свим Шекспировим драмама, а многи критичари је сматрају најбољом драмом из трилогије Хенри VI. Дело су на српски језик превели Александар Петровић и Бранимир Живојиновић 1963. године.

Ликови

Краљева странка

• Краљ Хенри VI — краљ Енглеске
• Краљица Маргарета — краљица Хенрија VI
• Хамфри, војвода Глостера — стриц Хенрија VI и лорд заштитник Енглеске
• Војвоткиња Елеанора од Глостера — Глостерова супруга
• Кардинал Бофорт — бискуп од Винчестера, стриц Хенрија VI
• Вилијам де ла Поле — маркиз, касније војвода од Сафока; љубавник краљице Маргарете
• Војвода од Бакингема
• Војвода од Самерсета (композитни лик, комбинација Џона Бофорта, првог војводе од Самерсета, и његовог млађег брата Едмунда Бофорта, другог војводе од Самерсета)
• Лорд Клифорд — војни заповедник
• Млади Клифорд — син лорда Клифорда

Странка војводе Јорка

• Ричард Плантагенет, 3. војвода од Јорка — рођак краља Хенрија који тврди да би требао бити краљ
• Едвард, гроф од Марча — Ричардов син
• Ричард Плантагенет — Ричардов син
• Гроф од Солзберија
• Гроф од Ворика — Солзберијев син

Молиоци и борци

• Томас Хорнер — оружар
• Петар Тресак — његов шегрт
• Молиоци, шегрти, суседи

Призивање духова

• Џон Хјум — свештеник
• Џон Саутвел — свештеник
• Марџери Џедејн — вештица
• Роџер Болинбрук — курир
• Асмат — дух

Лажно чудо

• Сандер Симпкокс — преварант
• Симпкоксова жена
• Градоначелник Сент Олбанса
• Већник из Сент Олбанса
• Црквењак из Сент Олбанса

Елеонорина покора

• Шериф Лондона
• Сер Џон Стенли — гувернер острва Мен (историјски сер Томас Стенли)
• Глостерове слуге
• Хералд

Убиство Глостера

• Двојица убица

Убиство Сафока

• Поручник — заповедник брода
• Први официр
• Други официр
• Волтер Витмор — морнар на броду
• Два господина — затвореници са Сафоком

Кејдова побуна

• Џек Кејд — вођа побуњеника
• Касапин Дик — побуњеник
• Ткач Смит — побуњеник
• Џорџ Бивис — побуњеник
• Џон Холанд — побуњеник
• Џон — побуњеник
• Емануел — службеник у Чатаму
• Сер Хамфри Стафорд — војни заповедник
• Вилијам Стафорд — брат сер ​​Хамфрија
• Лорд Сај — лорд високи благајник
• Лорд Скејлз — бранилац Лондонске Куле
• Метју Гоф — краљевски војник стациониран у Кули (улога без реплика)
• Александар Ајден — племић из Кента

Други

• Вокс — гласник
• Гласници, војници, стражари, слуге, веће, побуњеници итд.

Радња

Призивање духова Џона Опија (1792)

Драма почиње браком енглеског краља Хенрија VI са младом Маргаретом од Анжуа. Маргарета је штићеница и љубавница Вилијама де ла Пола, четвртог грофа од Сафока, који има за циљ да утиче на краља преко ње. Главна препрека Сафоковом и Маргаретином плану је лорд заштитник, Хамфри, војвода Глостера, који је изузетно популаран међу обичним људима и краљ му дубоко верује. Глостерова супруга, међутим, има претензије на престо, а заведена је од једног агента Сафока да се упусти у некромантију. Она призива духа и тражи да јој открије будућност, али изречена пророчанства су нејасна и пре него што је обред завршен, она је прекинута и ухапшена. Затим је протерана са двора, на велику срамоту Глостера. Сафок тада кује заверу са кардиналом Бофортом и војводом од Самерсета како би довео до Глостерове пропасти. Сафок оптужује Глостера за издају и даје да га затворе, али пре него што Глостеру може бити суђено, Сафок шаље два атентатора да га убију. У међувремену, Ричард, војвода од Јорка, открива своје право на престо грофовима Солзберију и Ворику, који су се обавезали да ће га подржати.

Литографија која приказује 4. сцену 1. чина

Сафок је протеран због своје улоге у Глостеровој смрти, док Винчестер (кардинал Бофорт) добија грозницу и умире, псујући Бога. Маргарета, престрављена Сафоковим протеривањем, обећава да ће осигурати његов повратак, али су га гусари убили недуго након напуштања Енглеске, а главу су послали узнемиреној Маргарети. У међувремену, Јорк је постављен за команданта војске за сузбијање побуне у Ирској. Пре одласка, он ангажује свог бившег официра, Џека Кејда, да организује народну побуну како би се утврдило да ли ће обични људи подржати Јорка ако он отворено покуша да заузме престо. Испрва је побуна успешна и Кејд се проглашава за градоначелника Лондона, али његова побуна је угушена када лорд Клифорд (присталица краља Хенрија) убеди обичне људе, који чине Кејдову војску, да одустану од тога. Неколико дана касније Кејда убија Александар Ајден, кентски господин, у чију се башту попео тражећи храну.

Јорк се враћа у Енглеску са својом војском, тврдећи да намерава да заштити краља од превртљивог Самерсета. Јорк обећава да ће распустити своје снаге ако Самерсет буде ухапшен и оптужен за издају. Бакингем се куне да је Самерсет већ затвореник у Кули, али када Самерсет дође, у пратњи краљице, Јорк сматра Бакингемов завет прекршеним и најављује да тражи престо, а подржавају га његови синови, Едвард и Ричард. Енглеско племство заузима стране, неки подржавају кућу Јорк, други подржавају Хенрија и кућу Ланкастера. Води се битка код Сент Олбанса, у којој војводу од Самерсета убија Ричард, а лорда Клифорда Јорк. Након изгубљене битке, Маргарета убеђује разочараног краља да напусти бојиште и крене у Лондон. Њој се придружује млади Клифорд, који се заклиње на освету јоркистима због очеве смрти. Драма се завршава тиме да су Јорк, Едвард, Ричард, Ворик и Солзбери кренули у потеру за Хенријем, Маргаретом и Клифордом.

Историјски извори

Насловна страница издања Уније двеју племенитих и угледних породица од Ланкастера и Јорка Едварда Хала из 1550. године.

Шекспиров главни извор за други део Хенрија VI био је Едвард Хал, конкретно његов Савез двеју племенитих и угледних породица од Ланкастера и Јорка (1548). Такође се осврнуо на друго издање Хронике Рафаела Холиншеда (1587). Иако је Холиншедов третман Ратова ружа великим делом произашао из Халовог дела, чак до тачке репродукције великих делова, дословно, постоји довољно разлика између Хала и Холиншеда да би се утврдило да је Шекспир морао консултовати обојицу.

На пример, изразита супротност између Хенрија и Маргарете, понављајућа тема у драми, долази од Хала који Хенрија представља као „светачку” жртву околности, а Маргарету као лукаву и манипулативну егоисткињу. Шекспир је морао да искористи Хала како би утврдио Јорков захтев за престо (2. чин), јер одговарајући одељак код Холиншеда додаје додатну генерацију Јорковом родослову. Међутим, сусрет између Бакингема и Јорка пре битке код Сент Олбанса (драматизован у 5. чину) налази се само код Холиншеда.

Само Холиншед пружа податке о Сељачком устанку из 1381. године, коју је Шекспир користио за призоре Кејдове побуне током 4. чина (на пример, детаље попут убистава људи јер су могли да читају, и обећања да ће успоставити државу без новца). Излагање Хенријеве реакције на побуну такође се разликује код Хала и Холиншеда. Код Хала, Хенри помилује све који се предају и пушта их да се некажњено врате кући, и тако га Шекспир представља у драми. У контрасту код Холиншеда, Хенри сазива суд и неколико је вођа погубљено (као што је то и учинио у стварности). Друга историјска паралела пронађена код Холиншеда је да је Хенри представљен као нестабилан, стално на ивици лудила, што није случај код Хала, а који представља нежног, али неефикасног краља (опет, Шекспир овде следи Хала).

Лорд Сај и Сили доведени пред Џека Кејда 4. јула 1450. године од стране Чарлса Лусија (1884)

Највеће одступање Шекспира од Хала и Холиншеда састоји се у његовом повезивању Кејдове побуне, повратка Јорка из Ирске и Битке код Сент Олбанса у један континуирани низ. И Хал и Холиншед представљају ове догађаје током четворогодишњег периода (као што су се и догађали у стварности), али у драми су приказани као да један води директно, и непосредно, одмах у други. Овако се приказују догађаји у Новим хроникама Енглеске и Француске Роберта Фабијана (1516), што сугерише да је и ово дело могло да буде Шекспиров извор.

Други дефинитивни извор за Шекспира била је "Велика Хроника" (1569) Ричарда Графтона. Као и Холиншед, Графтон репродукује велике одломке неревидираног материјала од Хала, али неки одељци су ексклузивни за Графтона, показујући да је Шекспир такође морао да се консултује са њим. На пример, лажно чудо (драматизовано у 2. чину) налази се само код Графтона, а не код Хала или Холиншеда (мада је сличан призор описан и у Делима и споменицима Књига мученика (1563) од Џона Фокса, са којима је Шекспир можда био упознат.

Датирање и текст

Датирање

Насловна страница првог кварта (1594).

Дана 12. марта 1594. године, издавач Томас Милингтон је у Регистар еснафа лондонских издавача уписао драму, а штампана је у кварто издању од стране Томаса Крида касније те године, под насловом Први део свађе између две познате Куће Јорка и Ланкастера, са смрћу доброг војводе Хамфрија: И протеривање и смрт војводе од Сафока, и трагични крај поносног кардинала од Винчестера, са знатном побуном Џека Кејда: И први захтев војводе од Јорка за Круну (енгл. The First part of the Contention betwixt the two famous Houses of Yorke and Lancaster, with the death of the good Duke Humphrey: And the banishment and death of the Duke of Suffolke, and the Tragicall end of the proud Cardinall of VVinchester, vvith the notable Rebellion of Jacke Cade: And the Duke of Yorkes first claime vnto the Crowne). Претпоставља се да је Свађа препричани текст драме која се данас назива Хенри VI, други део. Ако је тако, драма је написана најкасније 1594. године.

Међутим, сугерише се да је драма можда написана неколико година раније. Памфлет Роберта Грина Greene's Groats-Worth of Wit (уписан у Регистар 20. септембра 1592) исмева Шекспира као „скоројевићку врану, украшену нашим перјем, која је са својим 'тигровим срцем умотана у глумачку кожу', која претпоставља да је је у стању да надува слободан стих као најбољи од вас.” Ова пародија на 3 Хенрија VI, 1. чин, 4. сцена, 138. стих, где Јорк помиње Маргарету као „тигрово срце умотано у женску кожу!” доказује да је 3 Хенри VI био добро познат до септембра 1592, што значи да је морао бити инсцениран пре 23. јуна, када је влада затворила позоришта како би спречила ширење куге. Пошто је сигурно познато да је 3 Хенри VI био наставак другог дела Хенрија VI, извесно је да ако је 3 Хенри VI био на сцени до јуна 1592. године, такође је то био 2 Хенри VI, и да су оба вероватно написана 1591. или 1592. године.

Текст

Насловна страна Целокупне Свађе (1619).

Кварто текст Свађе из 1594. године два пута је поново штампан, 1600 (у кварто издању) и 1619 (у фолио издању). Текст из 1600. године штампао је Валентајн Симс за Милингтона. Текст из 1619. године био је део Лажног фолија (енгл. False Folio) Вилијама Џегера, који је штампан за Томаса Павијера. Овај текст је штампан заједно са верзијом 3 Хенрија VI који је штампан у октавa издању 1595. године под насловом Истинска трагедија Ричарда војводе од Јорка, и смрт доброг краља Хенрија Шестог, са целим надметањем између двеју кућа, Ланкастер и Јорк (енгл. The True Tragedie of Richard Duke of Yorke, and the death of good King Henrie the Sixt, with the Whole Contention betweene the two Houses, Lancaster and Yorke.). У Лажном фолију две драме су груписане под заједничким насловом Читава свађа између две познате куће, Ланкастера и Јорка, са трагичним крајевима доброг војводе Хамфрија, Ричарда војводе од Јорка, и краља Хенрија Шестог (енгл. The Whole Contention betweene the Two Famous Houses, Lancaster and Yorke, With the Tragicall ends of the good Duke Humfrey, Richard Duke of Yorke, and King Henrie the sixt). Такође штампан са Читавом Свађом био је Перикле, кнез Тира. Текст 2 Хенрија VI из 1619. године, међутим, није директно преузет из Свађе. Оригинални текст је преуређен да би исправила грешка у Јорковом опису његовог родослова у 2. сцени 2. чина.

Текст драме која данас чини 2 Хенрија VI објављен је као део Првог фолија из 1623. године, под насловом Други део Хенрија Шестог, са смрћу доброг војводе Хамфрија (енгл. The second Part of Henry the Sixt, with the death of the Good Duke Humfrey).

Нејасно је када је комад назван Други део, иако већина критичара обично претпоставља да је то био изум Џона Хемингса и Хенрија Кондела, уредника Првог фолија, јер нема референце на драму под насловом Други део, или било који њен дериват, пре 1623. године.

Анализа и критика

Историја критике

Неки критичари тврде да је трилогија Хенри VI прва драма икада заснована на новијој енглеској историји, и као таква заслужује виши положај у Шекспировом канону и централну улогу у шекспировској критици. Према Ф. П. Вилсону, на пример: „Нема сигурних доказа да се било који драматичар пре пораза шпанске Армаде 1588. године усудио да на јавну сцену постави комад заснован на енглеској историји [...], колико знамо, Шекспир је био први.” Међутим, овде се с Вилсоном не слажу сви критичари. На пример, Мајкл Тејлор тврди да је било најмање тридесет девет историјских драма пре 1592. године, укључујући дводелну представу Тамерлан (енгл. Tamburlaine, 1587) Кристофера Марлоуа, Ране грађанског рата (енгл. The Wounds of Civil War, 1588) Томаса Лоела, Бурну владавина краља Џона (енгл. The Troublesome Reign of King John, 1588) Џорџа Пила, Едмунда Гвозденог анонимног аутора (1590), Селима Роберта Грина и Томаса Лоџа (1591), као и још једну анонимну драму, Истинску трагедију Ричарда III (енгл. The True Tragedy of Richard III, 1591). Паола Пуљати међутим тврди да је случај можда негде између Вилсоновог и Тејлоровог става: „Шекспир можда није био први који је представио енглеску историју пред публиком јавне позорнице, али сигурно је био први који је то третирао на начин зрелог историчара, а не на начин поштовања историјског, политичког и религиозног мита.”

У сваком случају, постоји много веће критичко неслагање око ове драме, а пре свега што се тиче њеног односа према Свађи.

Свађа као препричани текст

Током година, критичари су расправљали о вези између 2 Хенрија VI и Свађе, до тренутка када су се појавиле четири главне теорије:

1. Свађа је реконструисана верзија драме онога што се данас назива 2 Хенри VI; тј. „лоше издање”, покушај глумаца да реконструишу оригиналну драму из сећања и продају је. Први ју је изнео Самјуел Џонсон 1765. године, а дорадио Питер Алекандер 1929. Традиционално, ово је најприхваћенија теорија.
2. Свађа је рани нацрт драме који је објављен у Фолију из 1623. године под насловом Други део Хенрија Шестог. Потекла од Едмонда Малона 1790. године као алтернатива Џонсоновој теорији за писање по сећању. Подржавају је критичари попут Стивена Урковица.
3. Свађа је и препричани текст и рани нацрт 2 Хенрија VI. Ова теорија добија све већу подршку од друге половине 20. века, а подржавају је многи модерни уредници драме.
4. Шекспир уопште није написао Свађу; била је то анонимна представа коју је користио као основу за 2 Хенрија VI. Теорија Георга Готфрида Гервинуса из 1849. године, остала је популарна током деветнаестог века, с тим да је Роберт Грин водећи кандидат као могући аутор. Изгубила је подршку у двадесетом веку.

Традиционално, критичко мишљење има тенденцију да фаворизује прву теорију; да је Свађа „лоше издање”, реконструкција по сећању, можда од стране глумца који је у раним извођењима играо Сафока и/или Кејда. Самјул Џонсон је изнео ову теорију 1765. године, али ју је оспорио Едмонд Малон 1790. године, који је сугерисао да би Свађа могао бити први нацрт 2 Хенрија VI. Малонов поглед био је доминантан до 1929. године, када су Питер Алекандер и Мадлин Доран, радећи независно једно од другог, поново успоставили превласт теорије „лошег издања”.

Усредсредили су се на генеалошку грешку у Свађи, за коју тврде да је мало вероватно да би је направио аутор и зато се може приписати само извештачу. У Свађи, када Jорк износи своје право на престо, он идентификује Едмунда Ланглија као другог сина Едварда III, уместо петог. У 2 Хенрију VI, Лангли је тачно смештен у родословље. Ова грешка чини непотребном Jоркову потребу да право на престо тражи мајчином родом: да је потицао од другог сина, и сам би потицао директно од старијег сина него Хенри (који је водио порекло од Џона од Гонта, трећег сина Едварда III). Тврди се да „нико ко је разумео шта пише — то јест, ниједан аутор — није могао да направи ову грешку, али неко ко понавља напамет туђе дело, које лично не разуме јасно — то јест, извештач — лако би могао.”

Прва сцена 3. чина означена је као још једна сцена која пружа доказ да је Свађа препричани текст. У Свађи, након што се двор окренуо против Глостера, Сафок се тада нелогично пребацује на дискусију о регентству Француске. Уводе се Хорнер и Петар, а Глостер приређује њихов формални двобој. У овом тренутку Глостер одлази, али без уочљивог разлога. Маргарета затим удара Елеанору, Глостер се враћа, и он и његова супруга одлазе заједно. Стивен Урковиц (непоколебљив противник теорије о лошим издањима уопште) тврди да је разлика у две сцене пример „фино шекспировских првих избора забележених у Кварту”. Роџер Ворен, међутим, тврди да сцена пружа снажне доказе да је Свађа препричани текст: „Није тешко претпоставити како је настала верзија Кварта. Супротстављене тврдње Јорка и Самерсета довеле су до тога да се оружар и његов слуга представе прерано; ко је састављао Кварто текст, сетио се да је Хамфри напустио позорницу, мада не и зашто, али сећао се да је Маргарета, док је он био ван сцене, ударила његову супругу. Потпуно немотивисани излаз и поновна појава Хамфрија само по себи искључује сваку могућност да је сцена Кварта легитимна алтернатива Фолио верзији, а не збркани извештај о томе.”

Даљи докази за теорију препричаног текста дати су у начину на који се друге представе користе у целој Свађи. На пример, Марлоуова Трагична историја доктора Фаустуса цитирана је у сцени чаробњаштва; „Сада Фаустусе, шта би ти хтео да урадим?” (1.3.36) репродуковано је као „Сада Болинбруче, шта би ти хтео да урадим?”, а Марлоуов Едвард II парафразиран је у 1. сцени 3. чина (Марлоуове речи „Дивљи О’Нил, с ројевима ирских ратника, / Живи неконтролисан унутар енглеске територије” (2.2.163–164) постају „Дивљи О’Нил, моји господари, под оружјем је, / са трупама ирских ратника који се неконтролисано / Насељавају унутар енглеског територија”). Чак се и редак из 3 Хенрија VI користи („Да се ​​наш краљ Хенри руковао са смрћу”), што све сугерише да, као што је то често случај у лошим издањима, извештач је попуњавао празнине (тј. одломке којих се није могао сетити) одломцима из других представа.

Свађа као рани нацрт

Стивен Урковиц је детаљно говорио о расправи између теорије лошег издања и теорије раног нацрта, спуштајући се чврсто на страну раног нацрта. Урковиц тврди да кварто 2 Хенрика VI и октаве 3 Хенрија VI заправо представљају научницима јединствену прилику да виде драму која се развија, док је Шекспир уређивао и преписивао одређене одељке; „текстови 2 и 3 Хенрија VI нуде посебно богате илустрације текстуалне варијације и позоришне трансформације.” Урковиц наводи дијалог у почетној сцени 2 Хенрија VI као посебно јак доказ теорије раног нацрта. У Свађи Хенри прима Маргарету с радошћу и узвиком да су све његове овоземаљске невоље иза њега. Маргарета је тада приказана као крајње понизна, обећавајући да ће волети краља без обзира на све. Након првобитног састанка, Хенри моли Маргарету да седне крај њега пре него што нареди лордовима да стану у близини и пожеле јој добродошлицу. С друге стране, у 2 Хенрију VI, Хенри је опрезнији у поздраву с Маргаретом, видећи је као олакшање његових проблема, али само ако она и он могу наћи заједничко тло и волети се. Она је такође много храбрија и самосвеснија у 2 Хенрију VI него у Свађи. Поред тога, у 2 Хенрију VI се не спомиње нико ко седи, а господари клече пре него што разговарају са Маргаретом. Урковиц резимира ове разлике тврдећи:

„У видљивој геометрији дворског церемонијала, фолио верзија нам представља смелу краљицу Маргарету и раздраганог краља који стоји усправно док видљиво потчињени племићи клече пред њима. Насупрот скромној краљици која седи поред краља окружена племићима који стоје, у овом тексту у одговарајућем тренутку имамо самоуверену краљицу која стоји усправно уз свог монарха, јасно потчињавајући клечеће, послушне лордове. Различити позоришни прикази психолошких и политичких напетости разликују две верзије овог одломка. Оба текста 'функционишу' тако што публику воде кроз разрађен церемонијални призор испуњен симболичким гестовима емоционалне привржености, освећења, краљевског ауторитета и феудалне послушности, али сваки показује посебан образац језика и кодираних гестова. Такво прецизно усклађивање драмских тема и радњи представља уобичајено обележје професионалног позоришног писања.”

Разлике у текстовима су такве какве имају тенденцију да се утврде у текстовима који су измењени из оригиналног облика, а Урковиц наводи Ерика Расмусена, Е. А. Џ. Хонигмана и Грејс Јополо као попорнике овог става. Он се позива на случај драме Ричарда Бринслија Шеридана The School for Scandal (1777), која је постојала и у ранијем облику, такође од Шеридана, у дводелној представи The Slanderers и Sir Peter Teazel, за коју тврди да садрже исту врсту модификација као што се може наћи у драмама о Хенрију VI.

Касапин Дик и ткач Смит хватају писара из Чатама” (1795).

Урковиц није сам у проналажењу доказа који би подржали теорију раног нацрта. На пример, у Свађи Марџери Џедејн се назива „лукавом вештицом из Елија”, али у 2 Хенрију VI она се назива „лукавом вештицом”. Традиционални аргумент да се објасни овај несклад је тај да су такве информације додали или Шекспир или неко други током проба, али нису пронађени у књизи рукописа која је коришћена за штампање Првог фолија. Међутим, Р. Б. Макероу тврди против вероватности ове теорије. Он се пита зашто би се писац вратио извору у хроници да би додао информацију која није драматична и не доноси ништа на сцену. Макероу сугерише да је тај стих избачен након извођења. Сличан пример је пронађен у 7. сцени 4. чина, где Кејд наређује својим људима да убију лорда Саја и сер Џејмса Комера. У 2 Хенри VI, Кејд им наређује да одсеку главу Сају, а затим оду у Кромерову кућу и убију га, али у Свађи им говори да доведу Саја до „стандарда у Чипсајду”, а затим оду у Кромерову кућу у „Мајл Енд Грину”. Макероу тврди да такви неважни детаљи сугеришу уклањање након извођења, а не додатак пре извођења.

Додатни докази налазе се у 1. сцени 2. чина. У Свађи, након што је Винчестер прихватио Глостеров изазов на двобој, додатни дијалог није пронађен у 2 Хенрију VI;

ГЛОСТЕР:
Дрзни се ти!
Плантаџенети никад узмаћи неће кад су изазвани.

ВИНЧЕСТЕР:
Плантаџенет сам и ја;
Ја сам син Џона од Гонта.

ГЛОСТЕР:
Копиле си ти!

ВИНЧЕСТЕР:
Пих! на те речи твоје!

Поново, Макероуов аргумент овде није да су ови стихови додавани током проба, већ да су постојали у раном нацрту драме и уклоњени након проба, јер су једноставно оцењени непотребним; анимозитет између њих двојице је већ добро успостављен.

Међутим, теорија о томе да је Свађа можда рани нацрт не мора нужно да значи да не може да представља и лоше издање. Традиционално, већина критичара (попут Александра, Дорана, Макероуа и Урковица) на проблем гледају као на „или-или” ситуацију; Свађа је или препричани текст или рани нацрт, али недавно је изнет аргумент да могу бити и једно и друго. На пример, ово је теорија коју је подржао Роџер Ворен у свом Окфордском издању Шекспира (енгл. Oxford Shakespeare). То је такође теорија коју је изнео Рандал Мартин у свом Окфордском издању 3 Хенрија VI. Суштина аргумента је у томе што су и докази за теорију лошег кварта и докази за теорију раног нацрта толико убедљиви да ниједан није у стању да у потпуности одбаци другу. Тако, ако драма садржи доказе о препричаном тексту и раном нацрту, мора бити обоје; тј. Свађа представља препричани текст раног нацрта 2 Хенрија VI. Шекспир је написао рану верзију драме, која је била играна на сцени. Убрзо након те позоришне представе, неки од глумаца су из тога направили лош кварто и објавили га. У међувремену, Шекспир је драму написао у форми која је пронађена у Првом фолију. Ворен тврди да је то једина теорија која може да објасни снажне доказе и за извештавање и за ревизију, и то је теорија која добија све већу подршку крајем двадесетог / почетком двадесет првог века.

Језик у драми

Језик током драме помаже у успостављању теме као и тона сваке поједине епизоде. На пример, уводни говор драме је украшена, формална изјава Сафока:

Будући да ме ваше величанство
Овластило у Француску да одем
И да принцезу Маргарету за вас
Привенчам као ваш изасланик —
Ја се у славном древном граду Туру,
У присуству два краља — француског
И сицилијанског — уз четири
Војводе — од Калабрије, Бретање,
Од Орлеана и од Алансона —
Седам грофова, дванаест барона
И двадесет пречасних кардинала,
Венчах са њом и дужност испуних;
А сад на коленима скрушено,
Пред Енглеском и њеним велможама,
На краљицу вам право предајем
У милостиве руке, у суштину
Велике сенке коју представљах;
Никада досад није неки гроф
Овако богат дар уручио,
Као што никад и ниједан краљ
Краљицу лепшу није примио.

Садржај Сафоковог говора је: „Као што ми је наређено да се оженим Маргаретом у ваше име, то сам и учинио, а сада вам је предајем.” Међутим, формалност сцене и важност догађаја захтевају да он ову поруку испоручи на свечаном језику, с тим што је формални значај Хенријевог брака с Маргаретом огледао у формалном језику који Сафок користи да најави тај брак.

Спаваћа соба кардинала Бофорта, Џошуа Рејнолдс (1788).

Језик преноси важност религије у целој драми. Хенријев језик често одјекује Библијом. На пример, чувши за Кејдову побуну, он коментарише „Ο немилостиви људи, они не знају шта чине” (4.4.37), понављајући Јеванђеље по Луки: „Оче, опрости им, јер не знају шта чине” (23, 34). Раније у драми, он помиње небо као „ризницу вечне радости” (2.1.18), подсећајући на Јеванђеље по Матеју, конкретно „положите благо за себе на небу” (6:20), а потом неколико редака касније размишља „благословљени су миротворци на земљи” (2.1.34), парафразирајући Исусову Беседу на Гори. У оба ова случаја, кардинал Винчестер, наизглед побожни човек, искривљује Хенријеву истинску побожност. Након Хенријеве процене о небу, Винчестер каже Глостеру: „Твоје небо је на земљи, твоје очи и мисли / туку се у круни, благо твојега срца” (2.1.19−20). Затим, након што Хенри хвали миротворце, Винчестер лицемерно каже: „Нека ми буде благословљен мир који склопим / Против овог поносног заштитника својим мачем” (2.1.35–36). Кардинал се руга религији мало пре убиства Глостера. Говорећи о надолазећем убиству, Сафок каже: „И да сачувам мог суверена од непријатеља, / реци, само реч и ја ћу бити његов свештеник” (3.1.271–272), на што Винчестер одговара „Само да га имам мртвог, мој господару Сафока, / Па можете да постанете и свештеник” (3.1.273–274.), презирући свештенство и тривијализујући убиство. Након што је Глостер мртав, Винчестер наставља да богохули сам, проглашавајући смрт Глостера „Божјом тајном пресудом” (3.2.31), безобзирно и свесно искривљавање истине.

Шекспир користи језик да разликује различите врсте ликова. У дворским сценама обично се говори слободним стиховима, док простаци имају тенденцију да говоре у прози, са мање метафора и мање декоративним језиком (Шекспир користи овај контраст у неколико драма, као што су Два витеза из Вероне, где проза разликује слуге од својих господара). Кад власт почне да удара у главу Џека Кејда, он почиње да прелази на дворски начин говора. То се највише примећује када је усвојио „краљевско ми”, користећи изразе као што су „наш краљевска надлежност” (4.7.24) и „ми тражимо и заповедамо” (4.7.116).

Најдужи говор у драми је Маргаретино јадиковање према Хенрију након што су пронашли Глостерово мртво тело. Овај дугачки говор препун је класичних алузија, сложених метафора и речитости док се Маргарета креће кроз литанију тема у настојању да докаже своје:

Тугуј због мене, јер сам јаднија.
Шта, окрећеш се, лице сакриваш?
Гледај ме; нисам губавица грозна.
Шта, да ли попут гује оглуве?
Тад постани и отрован, па убиј
Краљицу своју. Зар си с Глостером
Сахранио и сваку утеху?
Тад Маргарета никад твоја радост
Не беше; њему дигни споменик,
Њему се моли ти, а слику моју
Над крчмом неком окачи к’о знак.
Зар зато ја умало не доживех
Бродолом? Зар ме зато неповољан
Ветар од жала енглеског двапут
Враћао ка мом родном поднебљу?
А шта је друго ово значило
Но да је мене ветар пријатељски
Опомињао: „Скорпијино гнездо
На тражи, нити икад ногом ступај
На нељубазну ову обалу.”
Ја сам пак клела миле вихоре
И оног што је њих из тучаних
Пустио шпиља; молила их потом
Да дувају ка блаженом жалу
Енглеском, или прову нашег брода
Да окрену ка страшним стенама.
Ал’ Еол гнусну убилачку дужност
Не прими, већ је теби препусти:
Пропето море не хтеде да мене
Удави знајућ да ће грубост твоја
Сузама као море сланим мене
Удавити, на обали; у песак
Утонуле су стене, да се не бих
О њине оштре шиљке смрскала
И да би твоје срце кремено,
Тврђе од стена, могло Маргарету
Да уништи у сјајном двору твом.
На палуби сам стајала сред буре
И таман почела да назирем
Литице кречне твоје обале,
Кад нас олуја одагна од њих;
А када мутно небо започе
Да пречи мојим жудним очима
Да твоју земљу гледају, ја свој
Скупоцен накит откинух са грла —
Беше то срце дијамантима
Оперважено — па га хитнух тад
Ка твојој земљи; прихвати га море,
А ја пожелех да и тело твоје
Овако моје срце прихвати;
Из вида тад изгубих Енглеску,
Па зажалих што моје очи нису
Пошле за срцем, и називах њих
Слепим и мутним опнама, због тога
Што нису биле кадре да задрже
Жуђени призор жала албионског.
О, како често вукла сам за језик
Сафока — тога заступника твога
Неверства грешног — да ме опчини
К’о Асканије кад је пред Дидоном
Избезумљеном стао да отркива
Сва дела свога оца, започета
Пожаром Троје! Па зар нисам ја
К’о она опчињена? И зар ти
Неверан ниси попут њега? Вај,
Не могу више! Умри, Маргарето!
Јер Хенри плаче што толико живиш.

Међу критичарима се води расправа о смислу и сврси овог говора, мада се сви слажу да је значење сакривено у компликованом језику. Неки критичари (као што је Стенли Велс) тврде да је говор, са својим речитошћу, апстракцијом, напетим алузијама и дугачким метафорама, слабо написан, доказ да Шекспир још није имао контролу над својим писањем. Присталице ове теорије указују на прво сачувано издање ове драме из 1594, у којој је задржано само седам стихова, с образложењем да је остатак говора био исечен пред извођење. Л. Ч. Најтс, насупрот томе, тврди да је говор намерно претеран и високопаран јер Маргарета покушава да одврати већ збуњеног и потиштеног Хенрија да не оптужи Сафока за убиство.

Питер Хол сугерисао је да је „говор ту да се успостави емоционална, хистерична страна Маргаретине природе. Мислим да је зато језик толико истанчан — то је покушај Маргарете да обузда своје бурне емоције изражавајући их на тако чудан начин.”

Комплетна антитеза ове теорије такође је предложена као могућност: да говор не показује да Маргарета губи контролу, већ да потпуно контролише себе и своје емоције. Ова је теорија најизраженија у томе како је режисерка Џејн Хауел дала улогу Џулији Фостер у BBC-јевој адаптацији BBC Television Shakespeare из 1981. године. Маргарета овде користи свој говор да избаци своје интензивне емоције, а не да их обузда. Далекосежне метафоре и класичне алузије њен су начин да се ослободи беса и емоција, презира према Хенрију и своје урођене страсти.

У продукцији Терија Хендса из 1977. за Краљевску шекспировску компанију (енгл. Royal Shakespeare Company), Маргарета (глумила је Хелен Мирен) покушала је вратити Хенрија с ивице лудила, ангажујући свој ум у сложеном, тешком за праћење вербалном плесу. Хенријев претходни говор Сафоку, где он тражи да га Сафок не погледа, а затим одмах захтева да погледа у Сафокове очи, Алан Хауард је одиграо на начин да сугерише да је Хенри изгубио додир са стварношћу, и у одговор на ово, Хелен Мирен је одглумила говор на такав начин да ангажује Хенријев ум овде и сада, да усредсреди своје мисли и спречи их да одлутају.

Теме

Хенријева слабост

Главна тема драме је Хенријева урођена слабост и његова неспособност да контролише земљу или чак свој властити суд. Према Мартину, Хенријева слабост као краља била је главни разлог што су многи критичари из 19. века оценили да други део Хенрија VI нема довољно емоција: Хенри је био толико неспособан да га публика није могла да саосећа с њим и, самим тим, његова трагедија је умањена. Током драме постоје бројни примери на које су се такви критичари могли усредсредити. На пример, Хенри не успева да уједини своје препирљиве племиће и уместо тога допушта им да га гурају око себе док они сами одлучују како да делују и шта да раде, а у исто време он дозвољава да га Маргарета потпуно потчини. Толико је потчињен да пристаје на затварање човека (Глостера) којег воли и за кога зна да је невин, а затим покушава да се сакрије од последица ове одлуке, покушавајући да напусти двор након Глостеровог хапшења:

КРАЉ ХЕНРИ:
Господо, сад по својој памети
Одлучујте о свима пословима,
Баш као да смо и ми присутни.

КРАЉИЦА МАРГАРЕТА:
Значи ли то да ваше величанство
Намерава са скупштине да оде?

КРАЉ ХЕНРИ:
Да, Маргарето; срце ми се дави
У болу, чија плима почиње
И очи моје да преплављује.

То води Хенрија до сазнања како је изневерио Глостера, и да жали за сопственим недостатком одлучности и чврстине:

Као што месар теле издваја
И поводац му ставља, јадноме,
И туче га кад скрене с пута који
У кланицу га води крваву,
Исто толико сурово и они
Одавде њега сад изведоше;
И као што му мајка у круг трчи,
Ричући болно и за недужним
Младунцем гледа, а да учини
Не може ништа сем да тугује
Што изгуби младунче, тако и ја
Јадним и беспомоћним сузама
Глостера доброг пад оплакујем
И замагљена ока за њим гледам,
А нисам кадар да му помогнем; —
Јер су и одвећ јаки они што се
Заклеше да му буду душмани.

Други пример његове слабости као владара види се у његовој крајњој равнодушности према виталној одлуци избора новог француског регента; док Самерсет и Јорк расправљају о том питању, сваки покушавајући да убеди Хенрија да би он требао да добије ту позицију, Хенри презирно изјављује: „Са моје стране, племенити лордови, није ме брига који: / или Самерсет или Јорк, сви су они за мене исти.” (1.3.102–103). Тај недостатак бриге се грубо наглашава када Самерсет касније каже Хенрију да су све француске територије изгубљене, а Хенри ноншалантно одговара: „Хладне вести, лорде Самерсет; али нека се врши Божја воља.” (3.1.86). Његов недостатак одлучујућег водства чак спомињу и други; Маргарета тврди да је: „Хенри, мој господар хладан у великим пословима, / превише пун глупог сажаљења” (3.1.224–225). Касније, када се из Ирске појави вест о побуни, Јорк каже да ће учинити све што Хенри сматра потребним, на шта Сафок одговара: „Зашто, наш ауторитет је његов пристанак, / И шта ми утврдимо он потврђује” (3.1.316–317).

Покора Елеаноре, војвоткиње од Глостера од Едвина Остина Абија (1900).

Хенри је представљен као добар човек, али лош краљ, кога Роџер Ворен назива „човеком дубоког верског уверења, али без политичке вештине.” Он је слаб вођа, а делом је и његов неуспех да потврди своје ауторитет одговоран за хаос који преузима земљу. Као што редитељ Питер Хол каже: „Теоретски, Хенри би требало да буде добар краљ. Он примењује хришћанску етику у влади. Али он је против људи који то не чине. Они своје понашање оправдавају позивањем на велике циљеве — Бога, краља, парламент, народ — које су бескрупулозни државници, мотивисани голом жељом да буду на врху, користили кроз векове. Одатле долази централна иронија драме: Хенријева хришћанска доброта ствара зло.”

Контраст између Хенрија и Маргарете

Друга главна тема драме је контраст између Маргарете и Хенрија, што се јавља када се први пут упознају. Хенри захваљује Богу што му је довео Маргарету и узвикује: „Јер си ми дао ово дивно лице / Свет земаљског благослова мојој души, / Ако саосећање љубави обједини наше мисли” (1.1.21–23). Иронија овде, коју многи критичари коментаришу, јесте да се то јединство управо не догађа — њихове мисли се никада не уједињују, а њихови контрастни и неспојиви ставови виде се изнова и изнова у целој драми. На пример, после лажног чуда, Хенри је узнемирен и виче: „О Боже, видиш ли ти ово и трпиш ли?” (2.1.150.), Док је Маргаретин одговор много приземнији: „Смеје ми се када видим како зликовци беже” (2.1.151). Кад Бакингем стигне да донесе вести Хенрију од Елеанорином бављењу некромантијом, Хенријева реакција је побожна и жалосна: „О Боже, какве враголије чине зли, / при томе доносећи збрку на своје главе” (2.1.181–182). Међутим, Маргаретин одговор је борбен, користећи вести да би проследила сопствени план: „Глостер, види овде прљавштину свог гнезда / И гледај себе беспрекорног, најбољи си” (2.1.183–184). Касније, када се Хорнер и Петар спремају за борбу, Хенри види ово надметање као свето питање части: „У име Бога, пазите да бојиште и све ствари буду у реду; / Овде нека то реше и Бог нека брани право” (2.3 .54–55). Маргарета се, међутим, само радује борби: „Намерно, дакле, / Оставила сам двор да видим како ће се ова свађа просудити” (2.3.52–53). Хенри је „фатално ожењен својом поларном супротношћу.”

Венчање краља Хенрија и краљице Маргарете, Џејмс Стефаноф (19. век).

Контраст међу њима је можда најочигледније приказан када Глостер умре у 2. сцени 3. чина. Маргарета излаже говор у којем истиче како је неправедно оптужити Сафока за убиство само зато што су Сафок и Глостер били непријатељи, као што су и она и Глостерова супруга такође биле непријатељи, па ако је Сафок осумњичен, нека буде и она: „Тешко мени, / Да будем краљица и окруњена срамотом” (70–71). Опет окреће догађаје да се фокусира на себе. Хенри, међутим, потпуно је игнорише и тужно позива: „Ах, жао ми је Глостера, јадног човека” (72). Ова ситуација се понавља током Кејдове побуне, али овај пут се обоје узајамно игноришу. Након што побуњеници доставе своје услове Хенрију, он каже Бакингему да ће разговарати с Кејдом, али Маргарета се брине само за себе и Сафока (чију главу сада носи). Говорећи одсеченој глави занемарује Хенријеве проблеме и узвикује: „Ах, варварски зликовац! Ово дражесно лице / владало је попут лутајуће планете нада мном, / и зар их није могло натерати да одустану, / те што беху недостојни гледати на њега?” (4.4.14–17). Хенри, међутим, то игнорише и наставља да се бави захтевима побуњеника, рекавши просто: „Лорде Сај, Џек Кејд се заклео да ће имати твоју главу” (4.4.18). Ова тенденција да они игноришу једно друго представља још један пример њихове неспојивости, њиховог неуспеха да се уједине у мислима.

Религија

Религија је основна чињеница живота краља Хенрија, који је представљен као заиста побожан. Шекспир је овај аспект Хенријевог лика можда преузео из описа Едварда Хола: „Презирао је своју властиту природу, све пороке, телесне као и душевне, и од свог раног детињства био је искрен у говору и чистог интегритета, не знајући зла и чувар сваке доброте, презирао је све ствари које су имале за циљ да заведу или покваре ум смртних људи. Поред тога, био је тако стрпљив у срцу, да од свих увреда које су му нанели (којих није био мали број) никада није тражио освету ни казну, већ се за њих од срца захваљивао Свемогућем Богу, његовом Створитељу, мислећи да су му због ових невоља и недаћа његови греси заборављени и опроштени.”

Кад се Хенри први пут упозна са Маргаретом, његова реакција је да је поздрави, а затим одмах захвали Богу што ју је довео код њега: „Не могу да изразим љубазнији знак љубави / Од оваквог пољупца. Господе који ми дајеш живот, / Позајми ми срце испуњено захвалношћу!” (1.1.18–20). Чувши касније за лажно чудо, чак и пре него што се упознао са Симпкоксом, Хенри узвикне: „Сад хвалимо Бога да верујућим душама / даје светлост у тами, утеху у очају” (2.1.64–65). Хенри прихвата аутентичност догађаја без доказа, верујући у својој побожности да је истина и да је Бог учинио чудо. Касније, када Хенри брани Глостера од оптужби за издају, он користи две религиозне слике да би показао свој став: „Наш рођак Глостер је невин / од смишљања издајства нашој краљевској особи / као што је и новорођено јагње или безопасна голубица” (3.1 .69–71). Угледавши избезумљеног Винчестера, Хенри узвикује: „О ти вечни покретачу небеса, / Гледај с благим погледом на ову несрећу” (3.3.19–20). Затим, након Винчестерове смрти, Ворик коментарише „Тако лоша смрт указује на монструозан живот”, на шта Хенри одговара: „Не суди, јер сви смо грешници” (3.3.30–31).

Хенри верује да правду, истину и кривицу одређује Бог, а не људски поступци. Након борбе између Хорнера и Петра, Хенри објављује,

Јер он смрћу доказа
Кривицу своју; а Бог истинити
Откри нам правичност и невиност
Овога момка јадног, ком је он
Хтео да грешно главу смакне.

Заправо, Хенри је толико предан Богу да га коментаришу и други ликови. На пример, када Маргарета подругљиво описује Хенрија Сафоку, она каже:

У ствари, он се сав побожности
Предао, мислећ једино на своје
Бројанице и Здравомарије;
Узор-јунаци за њ су пророци
И апостоли; оружје су њему
Изреке Светог писма; бојно поље
Њему је радна соба, а сву љубав
Поклања киповима светаца.
Камо да хоће сабор кардинала
Њега за папу да изабере,
Па да у Рим он оде, да на главу
Троструку круну стави; за побожност
Његову то је прави положај.

Јорк двапут помиње Хенријеву побожност. Прво, када износи свој план за преузимање власти, Хенрија назива краљем „чији црквени дух не одговара круни” (1.1.246). Затим, када износи свој аргумент зашто треба да буде краљ, каже Хенрију: „Твоја рука је створена да ухвати ходочаснички штап / А не да стегне страхопоштовано владарско жезло” (5.1.97–98).

Правда

Студија за главу демона на основу Асмата из другог дела Хенрија VI, Џорџа Ромнија (1789)

Идеје правде су најважније током драме, посебно идеја одакле потиче правда и ко је одређује. То се наговештава када Петар први пут сретне Хенрија, а Хенри пита за Глостерово мишљење. Глостер каже:

А овима одредите за двобој
Погодан дан и место; јер о злоби
Својега момка он има сведоке.
То каже закон, па вам пресуду
Војвода Хамфри такву предлаже.

Мајкл Хатавеј је ову сцену прокоментарисао: „Феудални ритуал суђења борбом своди се на гротескне борбе између пијаног оружара и његовог шегрта [...] Он служи за огледало стварности драме: уместо да се види правда одређена од Бога у погледу права противника, овде видимо просто суђење моћи.”

Касније се Хенри враћа овом појму, поново тврдећи да је истина одбрана против смрти и пораза:

Чисто је срце оклоп најјачи!
Ко праведан се бори тај је трипут
Заштићен; док је сасвим наг, па макар
Сав љутим гвожђем био оклопљен,
Онај ком савест каља неправда.

Хенри верује у чистоћу правде и не може замислити како би она могла бити корумпирана: „И случај поверите тачној ваги правде / Чији тег стоји сигуран, чији правични разлог претеже” (2.1.199–200).

Међутим, изопаченост правде је такође доминантна тема током драме, упркос Хенријевој неспособности да је види. Један од најпознатијих стихова у драми, које говори сарадник побуњеног Кејда, касапин Дик: „Прво што треба, убијмо све адвокате”. Да ли то значи да су адвокати заштитници правде, или су узрочници њене корупције, тема је расправе.

Глостер уверава Елеанору да, док има истину на својој страни, непријатељи га не могу уништити: „Морам погрешити пре него што ме осуде, / и да имам двадесет пута толико непријатеља, / и сваки од њих да има двадесет пута већу моћ, / Све ово није могло да ме дотакне / Све док сам одан, истинит и без злочина” (2.4.60–64). Међутим, његове тврдње показују се неистинитим, јер је ухапшен по лажним оптужбама, а затим убијен пре суђења. Касније у драми, лорд Сај износи сличну тврдњу. Када га Бакингем упозори да буде опрезан јер побуњеници циљају људе попут њега, Сај одговара: „Поверење које имам је у моју невиност, и зато сам храбар и одлучан” (4.4.58–59). Као и Хамфри, његова „невиност” га не спашава, и побуњеници убијају и њега и његовог зета.

Презир племића према правди открива се јаче када Хенри, несвестан да је Глостер мртав, тражи од суда да се према њему поштено понаша, а Маргарета, знајући да је и невин и мртав, одговара: „Не дај Боже да надвлада било каква злоба / Невиног осудити племенитог човека” (3.2.23–24). Као што Хатавеј истиче: „У Енглеској под Хенријем закон нема нимало мало везе с божанским и стоји одвојен од једнакости. Владарске и судске улоге краљевог суда безнадно су збркане тако да је угрожен статус саме институције.”

Селусова илустрација Кејдове побуне у 2. сцени 4. чина (1830).

Неспособност господе да схвате потребу за непристрасним и функционалним правосуђем одјекује у побуни; „Моћне амбиције и непријатељство према закону који су одлика барона подједнако карактеришу раднике”, сугеришући да нема разлике између старог поретка и новог. То је видљиво у Кејдовом говору након што је наредио погубљење лорда Саја: „Најпоноснији лорд у царству неће носити главу на раменима, осим ако ми не ода почаст. Неће се девојка удати, ако ми не плати својим девичанством, ако га има. Људи ће бити подложни директно мени. И ми заповедамо и наређујемо да њихове жене буду слободне колико срце може пожелети или језик рећи” (4.7.112–117). У овом предложеном новом светском поретку Кејд предвиђа успостављање аутократије, где ће му се сви заклети на верност и где његови закони, које он може произвољно донети, важе за све. Тако, у овом политичком систему, као и у старом, закон и правда изгледају мало релевантни.

Насиље

Физичко насиље прожима драму, при чему многи ликови насилно умиру. Глостер је угушен у свом кревету; Винчестер умире у страственом бесу; Сафок је обезглављен; Самерсет и Клифорд су убијени у бици; Кејд је погубио Метјуа Гофа, Хамфри Стафорда, Вилијама Стафорда, лорда Саја, Џемса Комера и писара из Чатама током побуне, а потом га је Александар Ајден убио и одсекао му главу.

Глостерова смрт нарочито је повезана са физичким, што се може видети у Вориковом детаљном опису тела:

Гледајте како крв је насела
На његовоме лицу! Често виђах
Неког ко умире смрћу природном
Како је лика пепељаста, мршав,
Блед и без крви, јер се она сва
Повукла у оптерећено срце;
Које, у борби што са смрћу води,
Привлачи крв у помоћ против свога
Непријатеља; она се са срцем
Хлади, и никад не враћа се више
Да зарумени и улепша лице.
А погледајте њему образе:
Црни су, пуни крви; очи су му
Испале више но док беше жив,
И аветињски зуре, к’о у неког
Човека задављеног; коса му је
Накострешена, ноздрве од борбе
Још раширене; прсти раскречени,
Као у неког што се хватао
И грабио грчевито за живот,
Док најзад није био савладан.
На чаршаву му ено прилепљених
Власи из косе; правилна и лепа
Његова брада сад је проређена
И рашчупана, к’о кад класје жита
После олује летње полегне.
Ту нема друге: убили су њега;
И најмањи међ’ овим знаковима
Представљао би доказ довољан.

Винчестерова смрт је такође физички гротескна јер он грчи лице и псује Бога, прогањан духом Глостера.

Међутим, многи од поступака после смрти су још грознији од самих смрти. Сафокова глава предата је Маргарети, која је носи по двору током последња два чина драме. Лорд Стафорд и његов брат су убијени, а њихова тела вучена су улицама иза коња. Лорд Сај и његов зет су обезглављени, а главе су им носили на моткама и терали да се љубе. Кејд је обезглављен и глава му је предата краљу. Не само да је физичко насиље представљено као главна тема, већ је то физичко скрнављење, непоштовање тела после смрти.

Екранизација

Епизоде „Хенри VI, други део” и „Хенри VI, трећи део” (обе из 2016) британске телевизијске серије Шупља круна инспирисане су овом драмом. У главним улогама су се нашли Том Стариџ као краљ Хенри, Софи Оконедо као краљица Маргарета и Ејдријен Данбар као војвода од Јорка.

Референце

Све референце на Хенрија VI, део 2, осим ако није другачије одређено, преузимају се из Оксфордског Шекспира (енгл. Oxford Shakespeare (Warren)), заснованог на тексту Првог фолија из 1623. године. По његовом референцијалном систему, 4.3.15 значи чин 4, сцена 3, ред 15.

Литература

• Alexander, Peter (1929). Shakespeare's Henry VI and Richard III. Cambridge: Cambridge University Press. 
• Berry, Edward I. (1975). Patterns of Decay: Shakespeare's Early Histories. Charlottesville: Virginia University Press. .
• Born, Hanspeter (јесен 1974). „The Date of 2, 3 Henry VI”. Shakespeare Quarterly. 25 (3): 323—334. JSTOR 2868783. doi:10.2307/2868783. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Brockbank, Philip (1961). „The Frame of Disorder –Henry VI”. Ур.: John Russell Brown and Bernard Harris. Early Shakespeare. London: Hodder & Stoughton. стр. 72—99. 
• Шаблон:Longdash. "Shakespeare: His Histories, English and Roman" in Christopher Ricks (editor), The New History of Literature (Volume 3): English Drama to 1710. New York: Peter Bedrick. 1971. . 148–181
• Bullough, Geoffrey (1960). Narrative and Dramatic Sources of Shakespeare (Volume 3): Early English History Plays. Columbia: Columbia University Press. 
• Candido, Joseph (зима 1984). „Getting Loose in the Henry VI Plays”. Shakespeare Quarterly. 35 (4): 392—406. JSTOR 2870159. doi:10.2307/2870159. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Chartier, Roger (2006). „Jack Cade, the Skin of a Dead Lamb, and the Hatred for Writing”. Shakespeare Studies. 34: 77—89. .
• Clarke, Mary (1958). Shakespeare at the Old Vic, Volume 4 (1957–1958): Hamlet, King Henry VI Parts 1, 2 and 3, Measure for Measure, A Midsummer Night's Dream, King Lear, Twelfth Night. London: A. & C. Black. 
• Daniel, P.A. (1879). A Time Analysis of the Plots of Shakespeare's Plays. London: New Shakspere Society. .
• Dobson, Michael S (1995). The Making of the National Poet: Shakespeare, Adaptation and Authorship, 1660–1769. Oxford University Press. 
• Dockray, Keith (2000). Henry VI, Margaret of Anjou and the Wars of the Roses: A Source Book. Stroud: Sutton Publishing. ISBN 978-0-7509-2163-3. 
• Doran, Madeleine (1928). Henry VI, Parts II and III: Their Relation to the Contention and the True Tragedy. Iowa: University of Iowa Press. 
• Duthie, G.I. (1951). Shakespeare. London: Hutchinson. .
• Foakes, R.A.; Rickert R.T., ур. (1961). Henslowe's Diary. 'Cambridge: Cambridge University Press. ; 2nd edn. edited by only Foakes, 2002)
• Frey, D.L. (1976). The First Tetralogy: Shakespeare's Scrutiny of the Tudor Myth. The Hague: Mouton. .
• Goodwin, John (1964). Royal Shakespeare Theatre Company, 1960–1963. London: Max Reinhardt. 
• Goy-Blanquet, Dominique (2002). „Elizabethan Historiography and Shakespeare's Sources”. Ур.: Michael Hattaway. The Cambridge Companion to Shakespeare's History Plays. Cambridge: Cambridge University Press. . 57–70
• Grafton, Richard. (1569). A Chronicle at Large. .
• W.W., Greg. (1937). „'The Bad Quartos' of 2 and 3 Henry VI”. The Review of English Studies. 13: 64—72. 
• Griffiths, Ralph A. (1998). The Reign of King Henry VI (2nd изд.). London: Ernest Benn.  .
• Hall, Edward (1548). The Union of the Two Noble and Illustre Families of Lancaster and York. 
• Halliday, F.E. (1964). A Shakespeare Companion, 1564–1964. Baltimore: Penguin. 
• Hodgdon, Barbara. (1991). The End Crowns All: Closure and Contradiction in Shakespeare's Histories. Princeton: Princeton University Press. ISBN 978-0-691-06833-6. .
• Holderness, Graham (2000). Shakespeare: The Histories. New York: Macmillan. ISBN 978-0-312-22713-5. 
• Holinshed, Raphael (1587). Chronicles of England, Scotland and Ireland. 
• Jones, Emrys (1977). The Origins of Shakespeare. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-812080-3. 
• Jordan, John E (октобар 1949). „The Reporter of Henry VI, Part 2”. PMLA. 64 (4): 1089—1113. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Kastan, David Scott (2001). „Shakespeare and English History”. Ур.: Margreta de Grazia and Stanley Wells. The Cambridge Companion to Shakespeare. Cambridge: Cambridge University Press. . 167–183
• Kay, Carol McGinis (1972). „Traps, Slaughter and Chaos: A Study of Shakespeare's Henry VI plays”. Studies in the Literary Imagination. 5: 1—26. .
• Lee, Patricia-Ann. Lee, Patricia-Ann (лето 1986). „Reflections of Power: Margaret of Anjou and the Dark Side of Queenship”. Renaissance Quarterly. 39 (2): 183—217. JSTOR 2862114. doi:10.2307/2862114. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Longstaffe, Stephen. ""A short report and not otherwise": Jack Cade in 2 Henry VI", in Ronald Knowles (editor), Shakespeare and Carnival: After Bakhtin. London: Macmillan. 1998. . 13–37
• Lull, Janis. "Plantagenets, Lancastrians, Yorkists and Tudors: 1–3 Henry VI, Richard III, Edward III", in Michael Hattaway (editor) The Cambridge Companion to Shakespeare's History Plays. Cambridge: Cambridge University Press. 2002. . 106–125
• Martin, Randall (пролеће 1990). „Elizabethan Pageantry in Henry VI”. University of Toronto Quarterly. 60 (1): 244—264. doi:10.3138/utq.60.2.244. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• McAlindon, Tom (2000). „Swearing and Foreswearing in Shakespeare's Histories”. Review of English Studies. 51: 208—229. doi:10.1093/res/51.202.208. .
• McKerrow, R.B. „A Note on Henry VI, Part 2 and The Contention of York and Lancaster”. Review of English Studies. 9: 157—269. 1933. .
• Muir, Kenneth, The Sources of Shakespeare's Plays  (London: Routledge, 1977; rpt 2005)
• Myers, Norman J (1996). „Finding a "Heap of Jewels" in "Lesser" Shakespeare: The Wars of the Roses and Richard Duke of York”. New England Theatre Journal. 7: 95—107. .
• Onions, C.T. (1975). A Shakespeare Glossary. Oxford University Press.  (Oxford: , 1953; 2nd edn. edited by Robert D. Eagleson, 1986)
• Owens, Margaret E (јесен 1996). „The Many-Headed Monster in Henry VI, Part 2”. Criticism. 38 (3): 63—93. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Pearson, Richard (1991). A Band of Arrogant and United Heroes: The Story of the Royal Shakespeare Company's Staging of The Wars of the Roses. London: Adelphi. ISBN 978-1-85654-005-6. 
• Pendleton, Thomas A., ур. (2001). Henry VI: Critical Essays. London: Routledge. ISBN 978-0-8153-3301-2. 
• Pugliatti, Paola (1996). Shakespeare the Historian. New York: Palgrave. ISBN 978-0-333-63329-8. 
• Rackin, Phyllis (1994). „Foreign Country: The Place of Women and Sexuality in Shakespeare's Historical World”. Ур.: Richard Burt and John Michael Archer. Enclosure Acts: Sexuality, Property and Culture in Early Modern England. Ithaca: Cornell University Press. . 68–95
•  ——— . Michael Hattaway, ур. (2002). „Women's Roles in the Elizabethan History Play”. The Cambridge Companion to Shakespeare's History Plays. Cambridge: Cambridge University Press. . 71–88
• Rackin, Phyllis and Howard, Jean E. Engendering a Nation: A Feminist Account of Shakespeare's English Histories. London: Routledge. 1997. ISBN 978-0-415-04749-4. 
• Reed, Robert Rentoul (1984). Crime and God's Judgement in Shakespeare. Lexington: University Press of Kentucky. ISBN 978-0-8131-1502-3. 
• Ribner, Irving. (1965). The English History Play in the Age of Shakespeare (2nd изд.). London: Routledge.  .
• Riggs, David. (1971). Shakespeare's Heroical Histories. Cambridge: Cambridge University Press. .
• Rossiter, A.P. Russ McDonald, ур. (2004). „Ambivalence: The Dialectics of the Histories”. Shakespeare: An Anthology of Criticism and Theory, 1945–2000. Oxford: Blackwell. . 100–115
•  ——— . Angel with Horns: Fifteen Lectures on Shakespeare (London: Longmans, 1961; edited by Graham Storey)
• Shaheen, Naseeb (1989). Biblical References in Shakespeare's History Plays. London: Associated University Presses. ISBN 978-0-87413-341-7. 
• Speaight, Robert (1973). Shakespeare on the Stage: An Illustrated History of Shakespearean Performance. London: Collins. 
• Swandler, Homer D (лето 1978). „The Rediscovery of Henry VI”. Shakespeare Quarterly. 29 (2): 146—163. JSTOR 2869103. doi:10.2307/2869103. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Tillyard. E. M. W. Shakespeare's History Plays (London: The Athlone Press, 1944; rpt. 1986)
• Urkowitz, Steven (лето 1988). „"If I Mistake in Those Foundations Which I Build Upon": Peter Alexander's Textual Analysis of Henry VI Parts 2 and 3”. English Literary Renaissance. 18 (2): 230—256. doi:10.1111/j.1475-6757.1988.tb00954.x. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Warren, Roger (2000). „The Quarto and Folio Texts of 2 Henry VI: A Reconsideration”. Review of English Studies. 51 (202): 193—207. doi:10.1093/res/51.202.193. .
• Watkins, Ronald (пролеће 1975). „The only Shake-scene”. Philological Quarterly. 54 (1): 47—67. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Wells, Robert Headlam (зима 1985). „The Fortunes of Tillyard: Twentieth-Century Critical Debate on Shakespeare's History Plays”. English Studies. 66 (4): 391—403. doi:10.1080/00138388508598404. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Wells, Stanley; Taylor, Gary; Jowett, John and Montgomery, William (1987). William Shakespeare: A Textual Companion. Oxford: Oxford University Press. CS1 одржавање: Вишеструка имена: списак аутора (веза)
• Williamson, Marilyn L (1987). „"When Men Are Rul'd by Women": Shakespeare's First Tetralogy”. Shakespeare Studies. 19: 41—59. .
• Wilson, F.P. (1969). Shakespearean and Other Studies. Oxford University Press.  (Oxford: , 1969; edited by Helen Gardner)

Спољашње везе

• Henry VI, Part 2 – from Project Gutenberg.
• The Second part of King Henry the Sixth – scene-indexed HTML version of the play.
• King Henry VI, Part 2 Архивирано на веб-сајту Wayback Machine (12. јул 2010) – scene-indexed, searchable HTML version of the play.
• „The second Part of Henry the Sixt” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 27. 03. 2020. г. Приступљено 14. 06. 2020.  – PDF version, with original First Folio spelling.
• „The First Part of the Contention”. Архивирано из оригинала 06. 09. 2015. г. Приступљено 14. 06. 2020.  – HTML version of the 1594 quarto.
• Henry VI, Part 2 public domain audiobook at LibriVox
• „Henry the Sixth, Part 2 Home Page”. Архивирано из оригинала 10. 05. 2013. г. Приступљено 17. 06. 2020.  at „Internet Shakespeare Editions”. Архивирано из оригинала 17. 01. 2010. г. Приступљено 14. 06. 2020. CS1 одржавање: Неподобан URL (веза).
• „Henry VI”. Архивирано из оригинала 10. 12. 2004. г. Приступљено 14. 06. 2020.  at „Shakespeare Illustrated”. Архивирано из оригинала 12. 08. 2020. г. Приступљено 14. 06. 2020. . Accessed 30 October 2018.
• "Alarums and Defeats: Henry VI on Tour", by Stuart Hampton-Reeves; Early Modern Literary Studies, 5:2 (September, 1999), 1–18.
• The Second Part of Henry the Sixt на веб-сајту IMDb (језик: енглески) (BBC Television Shakespeare Version).