Хенри VI, део први

Хенри VI, део први
Прва страница Првог дела Хенрија Шестог, из првог Фолио издања (1623).
Настанак
Ориг. наслов	Henry VI, Part 1
Аутор	Виљем Шекспир
Земља	Енглеска
Језик	енглески
Садржај
Жанр	историјска драма
Теме	Стогодишњи рат
Место и време радње	Енглеска, Француска; 1422−1445.
Издавање
Датум	1591.
Хронологија
Претходник	Хенри V
Наследник	Хенри VI, део други

Хенри VI, део први (енгл. Henry VI, Part 1), познат и као 1 Хенри VI (енгл. 1 Henry VI), јесте историјска драма Вилијама Шекспира — вероватно настала у сарадњи са Кристофером Марлоуом и Томасом Нешом — за коју се верује да је написана 1591. године. Дешава се за живота краља Хенрија VI од Енглеске.

Док се Хенри VI, део други бави краљевом неспособношћу да заустави сукобе својих племића и неизбежношћу грађанског рата, а Хенри VI, део трећи се бави страхотама тог сукоба, Хенри VI, први део бави се губитком енглеских територија у Француској и политичким махинацијама које воде до Ратова ружа, будући да је енглески политички систем растрган личним свађама и ситном љубомором.

Иако трилогија о Хенрију VI можда није написана хронолошким редоследом, три драме су често груписане заједно са Ричардом III да би се створила тетралогија која покрива читаву сагу Ратова ружа, од смрти Хенрија V 1422. до успона на власт Хенрија VII 1485. године. Управо је успех ове серије представа чврсто утврдио Шекспирову репутацију драмског писца.

Неки сматрају да је Хенри VI, део први најслабији од Шекспирових комада. Упоредо са Титом Андроником, генерално се сматра једним од најјачих кандидата за доказ да је Шекспир сарађивао с другим драматичарима на почетку своје каријере. Дело су на српски језик превели Александар Петровић и Бранимир Живојиновић 1963. године.

Ликови

Енглези

• Краљ Хенри VI — краљ Енглеске
• Војвода од Бедфорда — Хенријев стриц и регент Француске
• Хамфри, војвода Глостера — стриц Хенрија VI и лорд заштитник Енглеске
• Војвода од Ексетера — деда-стриц Хенрија VI
• Хенри Бофорт, бискуп Винчестера — млађи брат Ексетера и деда-стриц Хенрија VI
• Војвода од Самерсета (композитни лик, комбинација Џона Бофорта, првог војводе од Самерсета, и његовог млађег брата Едмунда Бофорта, другог војводе од Самерсета)
• Ричард Плантагенет — каснији трећи ​​војвода од Јорка
• Гроф од Ворика (Ричард де Бошамп, 13. Гроф од Ворика — често погрешно идентификован као Ричард Невил, 16. гроф од Ворика из драма Хенри VI, 2. део и Хенри VI, 3. део)
• Гроф од Солзберија
• Вилијам де ла Пол, гроф од Сафока
• Лорд Талбот — намесник Француске
• Џон Талбот — његов син
• Едмунд Мортимер, гроф од Марча (комбинација сер Едмунда Мортимера и његовог нећака, Едмунда Мортимера, 5. грофа од Марча)
• Сер Џон Фастолф — кукавички војник
• Сер Вилијам Гласдејл
• Сер Томас Гаргрејв
• Сер Вилијам Луси
• Вернон — из фракције Беле руже (Јорк)
• Басет — из фракције Црвене руже (Ланкастер)
• Ричард Вудвил — старешина Куле
• Градоначелник Лондона

Французи

• Шарл — дофен Француске
• Рене, војвода Анжујски — титуларни краљ Јерусалима
• Маргарета — Ренеова кћи, касније заручена за краља Хенрија
• Војвода од Алансона
• Копиле од Орлеана
• Војвода Бургундије
• Генерал француских снага у Бордоу
• Грофица Оверња
• Главни тобџија из Орлеана
• Тобџијин син
• Девица Јована (Јованка Орлеанка)
• Пастир — Јованин отац
• Гувернер Париза (улога без реплика)
• Француски наредник
• Стражари
• Чувар у Руану
• Носач

Остали

• Папски легат
• Злодуси
• Гласници, капетан, адвокат, тамничар, војници, гласници, извиђачи, са енглеске и француске стране

Радња

Подела црвених и белих ружа у сцени из драме Хенри VI, део први (1871).

Драма почиње сахраном Хенрија V, који је неочекивано умро у најбољим годинама. Док његова браћа, војводе Бедфорд и Глостер, и његов стриц, војвода Ексетер, жале за њим и изражавају сумњу да ли је његов син (још увек некрунисани наследник Хенри VI) способан да води земљу у тако бурној ситуацији, стиже вест о војним неуспесима у Француској. Побуна, коју је предводио дофен Шарл, узима све више маха и неколико главних градова је већ изгубљено. Поред тога, заробљен је лорд Талбот, намесник Француске. Схвативши да је критично време дошло, Бедфорд се одмах припрема да крене у Француску и преузме команду над војском, Глостер остаје да управља у Енглеској, а Ексетер намерава да припреми младог Хенрија за његово предстојеће крунисање.

У међувремену, у Орлеану енглеска војска опседа Шарлове снаге. Унутар града „Копиле од Орлеана” прилази Шарлу и говори му о младој жени која тврди да је имала визије и зна како победити Енглезе. Шарл позива ту жену, девицу Јовану (тј. Јованку Орлеанку). Да би тестирао њену одлучност, он је изазива на двобој. Након њене победе, он је одмах поставља за команданта над војском. Изван града тек пристигли Бедфорд преговара о пуштању Талбота, али Јована одмах покреће напад. Француске снаге побеђују, потискујући Енглезе, али Талбот и Бедфорд организују тајни напад на град и учвршћују се унутар зидина, због чега француске вође беже.

Назад у Енглеској, ситна свађа између Ричарда Плантагенета и војводе од Самерсета проширила се на цео двор. Ричард и Самерсет траже од других племића да обећају верност једном од њих, и као такви великаши бирају црвене или беле руже како би показали на којој се страни налазе. Тада Ричард одлази код ујака Едмунда Мортимера који је затворен у Лондонској Кули. Мортимер говори Ричарду историју сукоба њихове породице са краљевом породицом — како су помогли Хенрију Болинбруку да преузме власт од Ричарда II, али су потом одгурнути у позадину; и како је Хенри V погубио Ричардовог оца (Ричарда од Кембриџа), а његову породицу лишио свих његових земаља и богатства. Мортимер такође говори Ричарду да је и сам прави наследник престола и да ће, када умре, Ричард бити прави наследник, а не Хенри. Запањен овим открићем, Ричард одлучује да оствари своје право по рођењу и обећава да ће обновити војводство своје породице. Након што је Мортимер умро, Ричард подноси своју молбу недавно крунисаном Хенрију, који пристаје да му врати титулу, прогласивши Ричарда трећим војводом од Јорка. Хенри тада одлази у Француску, у пратњи Глостера, Ексетера, Винчестера, Ричарда и Самерсета.

У Француској, у року од неколико сати, Французи поново заузму и изгубе град Руан. Након битке, Бедфорд умире, а Талбот преузима директну команду над војском. Дофен је ужаснут губитком Руана, али Јована му говори да не брине. Затим убеђује моћног војводу од Бургундије, који се борио за Енглезе, да промени страну и придружи се Французима. У међувремену, Хенри стиже у Париз и сазнавши за издају војводе од Бургундије, шаље Талбота да разговара са њим. Хенри се затим моли да Ричард и Самерсет оставе свој сукоб и, несвестан импликација својих поступака, одабере црвену ружу, симболично се приклањајући Самерсету и отуђујући Ричарда. Пре него што се вратио у Енглеску, у настојању да осигура мир између Самерсета и Ричарда, Хенри је поставио Ричарда за команданта пешадије, а Самерсета за команданта коњице. У међувремену, Талбот прилази Бордоу, али француска војска се враћа и опкољава га. Талбот шаље гласника за појачање, али сукоб између Ричарда и Самерсета доводи их до тога да се међусобно сумњиче и ниједан од њих не шаље помоћ, а оба криве оног другог за ту збрку. Енглеска војска је након тога уништена, а Талбот и његов син су убијени.

Јованку Орлеанку напуштају њене визије, илустрација драме Хенри VI, део први (1830).

Након битке, Јованине визије су је напустиле и Ричард ју је заробио и спалио на ломачи. Истовремено, на захтев папе Евгенија VI и светог римског цара, Сигисмунда, Хенри је затражио мир. Французи слушају енглеске услове, под којима ће Шарл бити Хенријев вицекраљ и нерадо пристају, али само са намером да касније прекрше заклетву и истерају Енглезе из Француске. У међувремену, гроф Сафока заробио је младу француску принцезу, Маргарету од Анжуа, коју намерава да уда за Хенрија како би могао да управља краљем преко ње. Путујући назад у Енглеску, он покушава да наговори Хенрија да се ожени са Маргаретом. Глостер саветује Хенрија против тог брака, јер Маргаретина породица није богата и тај брак не би био од користи његовом положају краља. Али Хенрија је освојио Сафоков опис Маргаретине лепоте, и он пристаје на предлог. Сафок се затим враћа у Француску да доведе Маргарету у Енглеску, док Глостер забринуто размишља о томе шта носи будућност.

Извори

Насловна страница издања из 1550. године Унија двеју племенитих и моћних породица од Ланкастера и Јорка Едварда Хала.

. Шекспиров главни извор за Први део Хенрија VI био је Едвард Хал, конкретно његово дело Савез двеју племенитих и моћних породица од Ланкастера и Јорка (1548). Такође, као и са већином Шекспирових историјских драма, такође је консултована Хроника Енглеске, Шкотске и Ирске Рафаела Холиншеда (1577; друго издање 1587). Холиншед је већи део својих информација о Ратовима ружа у Хроникама темељио на Халовим информацијама у Унији две племените и моћне породице, чак и до тачке репродукције великих делова дословно. Међутим, постоји довољно разлика између Хала и Холиншеда да би се утврдило да је Шекспир морао да их консултује.

На пример, Шекспир је морао да употреби Хала за сцену у којој Глостер покушава да приступи Кули, а Вудвил му говори да је наредба да никога не примају стигла од Винчестера. Изненађен, Глостер наводи Винчестера као „тог прелата охолога, / којег Хенри, покојни краљ наш, никад није мог’о да подноси” (1.3.23–24). Само код Хала постоје назнаке да је Хенри V имао проблема са Винчестером. Код Холиншеда нема ничега што би сугерисало неслагање или сукоб између њих двојице. Други пример Шекспирове употребе Хала види се када је сер Томас Гаргрејв повређен артиљеријским ударом код Орлеана (1.5). У драми умире одмах, а остатак сцене усредсређује се на смрт старијег официра Солзберија. Исто тако, код Хала, Гаргрејв умире одмах након напада. Код Холиншеда, међутим, Гаргрејву треба два дана да умре (као што је то било у стварности). Полу-комична сцена у којој су француске вође присиљени да напусте Орлеан полуобучени (драматизована у 2.1) такође се заснива на инциденту описаном само код Хала. Када расправља о енглеском преотимању Ле Мана 1428. године, Хал пише: „Французи, изненада нападнути, толико су били запрепаштени да су неки од њих, још увек у креветима, устали у кошуљама.” Други инцидент у којем су учествовали Глостер и Винчестер такође је јединствен код Хала. Током своје расправе у 3. чину, 1. сцена, Глостер оптужује Винчестера за покушај атентата на Лондонском мосту. Хал помиње овај покушај убиства, објашњавајући да је оно требало да се деси на крају моста код Садарка, у намери да се спречи да се Глостер придружи Хенрију V у Палати Елтам. Код Холиншеда се, међутим, не спомиње ниједан такав инцидент. Други инцидент који је вероватно преузет од Хала пронађен је у 3. чину, 2. сцена, где се Јована и француски војници прерушавају у сељаке и ушуњају у Руан. Ово није историјски догађај и није забележен ни код Хала ни код Холиншеда. Међутим, врло сличан такав инцидент забележен је код Хала, где извештава о заробљавању замка Корнхил у Корнхилу на Твиду од стране Енглеза 1441. године.

Насловна страна другог издања Холиншедових Хроника (1587).

Са друге стране, неки аспекти драме су јединствени за Холиншеда. На пример, у уводној сцени, док у Енглеску стиже вест о побуни у Француској, Ексетер каже својим колегама: „Спомените се сада, господо, / Заклетве дате краљ Хенрију: Да ћете ил’ уништити дофена, / Ил’ га под сцојим јармом скротити.” (1.1.162–164). Само код Холиншеда се извештава да је на смртној постељи Хенри V тражио завете од Бедфорда, Глостера и Ексетера да никада неће добровољно предати Француску и никада неће дозволити да дофен постане краљ. Још један податак јединствен за Холиншеда види се када Шарл упоређује Јовану са старозаветном пророчицом Дебором (1.2.105). Према Књизи о судијама, Дебора је испланирала изненадну победу Варака над хананском војском коју је водио Сисара, а која је више од двадесет година потискивала Израелите. Такво поређење није пронађено код Хала. Други податак јединствен за Холиншеда појављује се када главни тобџија спомиње да су Енглези преузели контролу над неким предграђима Орлеана (1.4.2). Холиншед извештава да су Енглези заробили неколико предграђа на другој страни Лоаре, што није пронађено код Хала.

Датум и текст

Датум

Најважнији доказ за датирање драме Хенри VI, део први је дневник Филипа Хенслоуа, који бележи представу позоришне трупе Људи лорда Стрејнџа под називом Хари Vj (енгл. Harey Vj; тј. Хенри VI) од 3. марта 1592. у Театру Роуз у Садарку. Хенслоу је за ову драму забележио „ne” (што већина критичара сматра „новом”, мада то може бити скраћеница за позориште Њуингтон Батс, које је Хенслоу можда поседовао) и спомиње да је имала петнаест представа и зарадила 3 фунте, 16 шилинга и 8 пенија, што значи да је комад био изузетно успешан. Хари Vj се обично прихвата као Први део Хенрија Шестог из неколико разлога. Прво, мало је вероватно да је то могао бити Хенри VI, други део или Хенри VI, трећи део, који су објављени 1594. и 1595, тим редом, под насловима под којима су се првобитно изводили, како би се осигурала већа продаја. Како се ниједан од њих не појављује под насловом Хари Vj, представа коју је Хенслоу видео није вероватно ниједна од њих. Поред тога, као што Гари Тејлор истиче, Хенслоу је тежио да идентификује наставке, али не и прве делове драма, на које се позивао општим насловом. Као такав, Хари Vj није могао да буде други или трећи део, али лако је могао бити први део. Једина друга могућност је да Хари Vj изгубљена драма.

Текст

Текст драме објављен је у Првом фолио издању (енгл. First Folio) из 1623. године, под насловом Први део Хенрија Шестог (енгл. The first part of Henry the Sixt).

Нејасно је када је драма названа Први део (енгл. Part 1), мада већина критичара је склона да претпоставља да је то био изум уредника Првог фолија, Џона Хемингса и Хенрија Кондела, јер се не спомиње представа под насловом Део 1, нити било која изведеница од тога, пре 1623. године.

Теме

Смрт витештва

Основна тема у драми је смрт витештва, „пропадање енглеског царства у Француској и пратеће пропадање идеја феудализма које су подржавале поредак државе.” То се посебно манифестује у лику Талбота, који је симбол нестајуће врсте људи часно и несебично оданих добру Енглеске, чији методи и стил вођења представљају последње умируће остатке сада већ застареле, феудалне галантности. Као такав, Мајкл Тејлор назива га „представником витештва који брзо пропада”, док га Мајкл Хатавеј доживљава као „оличење носталгије која прожима ову драму, сан о једноставним витешким врлинама какве су оне приказиване сваке године на витешким турнирима организованим 17. новембра на дан устоличења краљице Елизабете I. Осмишљен је да се обраћа народној публици, а његова сцена смрти, у којој позива трупе које се не појављују још је један доказ деструктивности аристократског фракционализма.”

Један од најјаснијих примера Талботовог придржавања кодекса витештва види се у његовом одговору на Фастолфово дезертирање са бојног поља. Што се Талбота тиче, поступци Фастолфа откривају га као нечасну кукавицу која самоодржање ставља изнад самопожртвовања, и тако представља све што је погрешно са модерним витезовима. Ово је у директној супротности са витештвом које Талбот представља, витештвом којег се радо сећа из прошлих дана:

ТАЛБОТ:
Срам и на њега као и на тебе!
Витеже ниски, ја се заклех да ти,
Када те сретнем, орден подвезице
Са кукавичке ноге отргнем;
Што и учиних, јер ти ниси вредан
Одликовања толико високог.
Опростите ми, Хенри узвишени
И сви ви други; ова кукавица
У бици код Патеа срамно клисну
Пре него што поче бој, пре него што је
Махнуо мачем као витез веран.
Имадох свега шест тисућа људи;
На једног нашег по десет Француза;
У судару смо том изгубили
Хиљаду двеста бораца; ја са̂м,
Уз друге врле витезове, бејах
Изненађен и падох ту у ропство,
Па сад процен’те, господо висока,
Да ли погреших, да л’ је долично
Да се оваква кукавица краси
Витешким овим знаком или није.

ГЛОСТЕР:
Истину рећи, такав чин је сраман;
Не личи чак ни простоме војнику,
Камоли вођи, племићу, главару.

ТАЛБОТ:
У доба кад је орден тај заведен
Витези подвезице беху сви
Отмена рода, храбри, честити
И узвишена духа; они су
У ратовима углед стицали;
Нису се смрти плашили и нису
Пред невољама узмицали, већ су
Срчани били и у судњем часу.
Ко нема, дакле, све те одлике,
Тај свето име витешко без права
Присваја, блатећ овај часни ред;
И — кад бих био вредан ту да судим —
Ражаловати требало би њега
К’о каквог дрипца, рођеног за плотом,
Који се дрско хваста плавом крви.

Талботов опис Фастолфових поступака стоји у директној супротности са сликом идеалног витеза, и као такав, идеал и стварност служе да истичу једно друго, и тако откривају несклад између њих. Слично томе, као што Талбот користи витезове за представљање идеалне прошлости, сећајући се како су некада били витешки, тако то чини и Глостер у односу на Хенрија V, за кога такође сматра да представља славну и часну прошлост:

Енглеска никад ни имала није
Краља пре њега. Његовој врлини
Суђено беше да заповеда:
Исукан његов мач је заслепљив’о
Севањем својим; руке његове
Сезаху даље но змајева крила;
А очи су му, врцајући искре
Пламена гневног, више пржиле
И сузбијале чете душманске
Но вршак сунца подневнога, упрт
У њина чела. Чему беседа?
Његовом делу речи равне нема.
Где руком махну, ту и победи.

Хенри V има ту функцију током већег дела драме; „он је представљен не као човек, већ као реторички конструкт направљен од хиперболе, као херојска слика или хералдичка икона.” Он се сматра представником славне прошлости која се никада не може повратити: „Постоји у драми доминантна, носталгична, слављеничка успомена на Хенрија V који живи у бесмртности пренаглашене легенде.”

Девица Орлеанска, Хенријета Ворд (1871).

Драма, међутим, не приказује само пад једног друштвеног уређења, већ приказује и успон другог; „Како је нација могла остати верна самој себи, означавају Талбове речи и дела. Оно што јој прети опасност да постане, показано је недостацима Француза, манама које се све више појављују међу Енглезима [...] такође су видни енглеско опадање према француској мекушности и почеци ослањања на превару и лукавство, уместо мушке храбрости и непосредне мушке врлине.” Ако стари начин часног понашања посебно представљају Талбот и Хенри V, нови начин дволичности и макијавелизма представља Јованка Орлеанка, која користи начин ратовања с којим се Талбот једноставно не може носити. То се најјасније види када се кришом увуче у Руан и после тога одбије да се суочи са Талботом у бици. Талбот сматра такво понашање несхватљивим и крајње нечасним. Као такав, нашао се у борби против непријатеља који користи тактике које он није у стању да разуме; с Французима који користе оно што он види као неконвенционалне методе, он је неспособан да се прилагоди. Ово представља једну од иронија у представи витештва у драми; управо га одлучност Талботове части и интегритета, његово инсистирање на очувању старог кодекса који су сви други напустили, на крају га поражава; његова неспособност да се прилагоди значи да постаје неспособан да функционише у новоствореним „нечасним” приликама. Овако, драма није у потпуности носталгична по питању витештва; „тако се често витешки принципи извргавају подсмеху речју и делом. Драма је пуна тренутака понижене аристократске узвишености.”

Талботов начин витештва замењују политичари забринути само за себе и сопствени напредак: Винчестер, Самерсет, Сафок, чак и Ричард. Како тврди Џејн Хауел, редитељка BBC-ове адаптације Шекспира: „Оно што ме је забринуло у првој драми [...] било је то да је дуго времена закон људи био витештво. Али, са смрти Талбота, човек почиње да види пропадање витештва.” Нарцисоидна политичка борба заменила је саможртвовани патриотизам и витештво: „драма приказује катастрофални слом уљудности међу енглеским племством.” Племићи који се брину само за личну моћ изнад свега, заменили су витезове који су се бринули само за државу. Као такви, на крају драме су и Талбот и његов син лежали су мртви, као и појам енглеског витештва. У том смислу, драма „приказује смрт преживелих титана из старог режима.”

Патриотизам

Смрт лорда Талбота и његовог сина Џона од Александра Биде (19. век).

Руку под руку са испитивањем витештва којим се драма бави је испитивање патриотизма. Заиста, неки критичари тврде да је патриотизам пружио подстицај представи на првом месту. Енглеска је победила шпанску Армаду 1588. године, што је довело до краткотрајног периода међународног самопоуздања и патриотског поноса — али до 1590. године, национално расположење је било омаловажавајуће, и као такав, 1 Хенри VI је можда наручен да помогне у растеривању овог расположења: „Патриотске емоције на које ова драма бесрамно позива одјекују у једном посебно крхком времену, политички гледано. Застрашујућа сећања на шпанску Армаду из 1588. године, или Бабингтонову заверу из 1586. године, која је довела до погубљења шкотске краљице Мери; забринутост због приметно остареле и још увек неудате краљице Елизабете; забринутост због отпора енглеских католика; страх од војне укључености у Европи и, једнако узнемирујуће, у Ирској, комбинују се да учине патриотски одговор као ствар хитности. [Ова драма] је натегнут покушај да се очврсну жиле Енглеза у времену опасности и преваре.”

Докази о томе виде се свуда. На пример, Енглези су далеко бројно слабији у свакој бици, а ипак се никада не одричу боја и често побеђују. Заправо, чак и када изгубе, често се намеће предлог да је то било због издаје, јер се само дволичним средствима може превазићи њихова чврстина. На пример, током Патајске битке (где је Талбот заробљен), гласник извештава:

Десетог дана прошлог августа,
Повлачећи се пошто опсаду
Од Орлеана диже, лорд тај страшни
С војском од једва шест тисућа људи
Паде у обруч од двадесет три
Тисућа нападача француских.
Времена није имао да своје
Построји борце; нити копаља
Да их пред стрелце стави; место тога
Начупали су у пометњи оној
Кочеве оштре из ограда, па их
На брзу руку побили у земљу
Да осујете пробој коњице.
Потраја битка дуже од три сата,
А храбри Талбот мачем је и копљем
Чинио чуда што премашују
Човечију машту. Стотине је слао
У пакао, и нико није мог’о
Одолети му. На све стране је
Летео бесно, тако да Французи
Викаху: „То је ђаво под оружјем!”
Сва војска зину гледајући на њ.
А његови војници видевши га
Срчана тако, углас кликнуше:
„Ура за Талбота!” — па се у саму
Утробу битке тада стуштише.
Победом то би крунисано било
Да сер Џон Фастолф кукавица не би.
У заштитници био је позади
С налогом да их помаже и прати,
Ал’ место тога он подбруси пете
Тако да битку и не омириса.
Тад настадоше општи лом и покољ,
И душмани их сколише одасвуд.
Један Валонац подли, да би се
Додворио дофену, џилит сјури
У леђа оног истог Талбота
Ком француска сва окупљена сила
Не смеде ни да погледа у лице.

Овде је Фастолфова издаја директан узрок пораза Енглеза, а не чињеница да су их десетоструко бројно надјачали, да су их погодили изненадним нападом или да су били опкољени. Ова се идеја враћа неколико пута, при чему се сваки пут подразумева да само издајство може објаснити енглески пораз. На пример, чувши за први губитак градова у Француској, Ексетер се одмах пита: „Какво издајство беше узрок томе?” (1.1.68). Изгубивши Руан, Талбот узвикује: „Француска земљо, горке сузе лићеш / Због свог неверства ако ли преживи / Издају твоју Талбот.” (3.2.35–36). Касније, размишљајући о француској кампањи, Ричард пита Хенрија: „Зар нисмо изгубили већину свих градова / издајством, лажима и преваром” (5.5.108–109).

Селусова илустрација Талбота како се бори у шестој сцени 4. чина (1830).

Међутим, ако Енглези мисле да их могу победити само издајством и преваром, драма приказује Французе који им се помало диве, с невољним поштовањем према њима и страхујући од њихове снаге у борби. Тако, ако Енглези сваки пораз приписују издајству, чини се да француско мишљење о Енглезима наговештава да је можда то заиста једини начин да их победе. На пример, током опсаде Орлеана:

АЛАНСОН:
Записао је Фроасар, наш земљак,
Да су, кад Едвард Трећи владаше,
Из енглескога крила ницали
Све сами Роланди и Оливери.
То се сад може тврдити још више;
Јер саме Самсоне и Голијате
Енглеска у бој шаље. Један њихов
На десет наших! И то цркотине,
Све сама кост и кожа. Ко би рек’о
Да су толико срчани и дрски?

ШАРЛ:
Да напустимо град; јер они су
Шашава слушчад, и њих може глад
Подстаћи само на још већу јарост:
Давно их знам ја; пре би зубима
Зидине градске искидали него
Опсаду дигли.

РЕНИЈЕ:
Руке су им, држим,
У вези с неким чудним зупчаником,
Те стално бију попут часовника:
Иначе не би тол’ко издржали.
Слажем се да се оканемо њих.

Оваква драма, у одређеној мери, представља енглеску слику о себи као донекле у складу са француском сликом о њима, истовремено наглашавајући одлучност и непоколебљивост.

Још једна компонента патриотског осећања је верска нота коју драма често погађа. Све у свему, све католичко је представљено као лоше, све протестантско представљено је као добро: „Популарност драме [1592. године] мора се посматрати у позадини изванредног занимања за политичку историју у последње две деценије шеснаестог века, храњена самосвесним родољубивим протестантизмом, фасцинацијом сопственом биографијом у историји. Није без разлога Први део упорно антикатолички на бројне начине упркос чињеници да је у петнаестом веку целокупно становништво Енглеске номинално било католичко (мада не, наравно, 1592. године). Французи су представљени као декадантно католички, Енглези (с изузетком бискупа Винчестера) као привлачно протестантски.” Сам Талбот је елемент овога, у мери у којој је његова „реторика према томе протестантска. Његове библијске референце су из Старог завета (извор који католици мање радо користе) и говоре о стоицизму и индивидуалној вери.” Хенри V је наведен као пример протестантске чистоће: „Он беше владар којег благослови / Онај што влада над владарима. / Французима ни страшни Судњи дан / Толико страшан чинити се неће / К’о што је за њих био његов лик. / Он је за цара чета небеских / Војштио, а у томе му је црква / Ишла на руку молитвама.” (1.1.28–31). „Владар над владарима”, или „Цар царева”, фраза је која се користи у Првој посланици Тимотеју (6, 15).

Међутим, упркос очигледном слављеничком родољубивом тону и осећају протестантско/енглеског религиозно-политичког идентитета, као што је то случај и са ламентацијом за витешким смрћу, драма је помало двосмислена у свом свеукупном приказу патриотизма. На крају, драма приказује како су Енглези изгубили Француску, што је наизглед необична тема ако је Шекспир покушавао да улије осећај националног поноса у народ. То је још израженије када се узме у обзир да је Шекспир могао да пише о томе како је Енглеска уопште освојила Француску: „Популарност ’армада реторике’ у време настанка 1 Хенрија VI као да је тражила драму о Хенрију V, а не ону која почиње његовом смрћу и наставља да драматизује енглеске губитке.” У том смислу, приказ патриотизма, иако несумњиво снажан, није без двосмислености; сама прича коју драма приповеда чини да сваки патриотски осећај који се у њој појављује делује помало као празна победа.

Свето против демонског

Јованка и фурије од Виљема Хамилтона (1790)

Демони, духови, вештице, свеци и Бог се у драми спомињу више пута, што се често односи директно на Јованку Орлеанку која је представљена као „фасцинантна мешавина светице, вештице, наивне девојке, паметне жене, храбре ратнице и сензуалне заводнице.” Енглези је непрекидно називају вештицом и блудницом, Французи светицом и спаситељком, а и сама драма се чини да лебди између ове две крајности: „Јованка се прво појављује у стању блаженства, стрпљива, спокојнa, 'божанско створење' које Шарл обожава, предмет чудесног посредовања Девице Марије, која ју је одабрала да спасе Француску, и тако је учинила лепом, одважном и мудром [...] с друге стране, и практично у исто време, она је очигледно од почетка комбинација демонског, макијавелистичког и марловског.”

Јованку у драму уводи Копиле од Орлеана, који чак и пре него што ју је неко видео или срео, каже: „Доводим једну свету девицу” (1.2.51). Касније, након што је Јованка помогла Французима да подигну опсаду Орлеана, Шарл изјављује: „Нећемо више призивати Светог Денија, већ ће Јованка Девица бити светац Француске” (1.7.28–30). Слично томе, када Јованка открива свој план да окрене Бургундију против Енглеза, Алансон изјављује: „На неко свето место ставићемо / Твој кип, и сви ће поштовати тебе / К’о светицу” (3.3.14–15).

Са друге стране, Енглези је виде као демона. Пре него што се бори са Талботом, он узвикне: „Ђаволе или ђаволова мајко, / На перчин ћу ти стати, пустићу ти, / Вештице, крв, и сместа ћу ти душу / Послати оном коме служиш верно.” (1.6.5–7). Затим, након борбе, каже: „Мој ум се врти к’о грнчарев точак; / Нит’ знам шта чиним, нити где сам то; / Вештица ова страхом, а не снагом / Гони нам војску попут Ханибала, / Побеђујући како јој је воља.” (1.6.19–22). По доласку у Француску, Бедфорд осуђује Шарла због савеза са Јованком: „Кол’ко ли он само / Срамоти углед свој кад не верује / У снагу мача сопственог, но тражи / Савез са паклом и са вештицама!” (2.1.16−18). Талбот на ово одговара са: „Е па, нек’ плету смицалице своје / И с духовима нека шурују; / Ми се у Бога уздамо.” (2.1.25–26). Касније Талбот о њој говори: „Та вештица, та чаробница клета” (3.2.37) и „О, гадни француски враже, злобна вештице” (3.2.51), изјављујући „Не зборим тој подругљивој Хекати” (3.2.64).

Сама Јованка говори о овоме пре погубљења:

Пустите прво да вам кажем ког сте
Осудили: не кћер пастира простог,
Него потомка лозе краљевске;
Девицу једну честиту и свету;
Коју је са́мо небо изабрало,
Надахнувши је својом милошћу,
Да чини чуда велика на земљи.
Са духовима злим у дослуху
Ја никад нисам била: али ви —
Ви огрезли у похлепи до грла,
Невином, чистом крвљу умрљани,
Тисућом грешних дела окужени
И окаљани — ви сте лишени
Милости коју други имају,
Па верујете да је немогуће
Стварати чуда а да у том нема
Помоћи пакла. Не, заблудели!
Од свог детињства нежног Јована
Девица оста, безгрешна и чиста
Чак и у самим мислима; а њена
Крв девојачка, коју сурово
Ви проливате сад, завапиће
За освету пред рајским дверима.

Након што није успела да убеди Енглезе да је света девица, и да ће њено убиство изазвати гнев неба, она мења своју причу и тврди да је трудна, надајући се да ће је поштедети због детета. Затим набраја разне француске племиће који би могли бити отац њеног детета, у покушају да пронађе оног кога Енглези поштују. У том смислу, Јованка не напушта драму ни као светица, ни као демон, већ као уплашена жена која узалуд моли за свој живот.

Важно питање у било којем испитивању Јованке Орлеанке је питање да ли је она јединствен, стабилан лик који варира од светачког до демонског или лоше конструисан лик, сада једно, сада друго. Према Едварду Барнсу: „Јованка се не може читати као стварни реалистички лик, јединствен субјект са усклађеном, целом личности.”

Мајкл Хатавеј нуди алтернативни, симпатични поглед на Јованку који тврди да је кретање лика од свете до демонске оправдано унутар текста: „Јованка је трагична фигура драме, упоредива са Фоканбриџом у Краљу Џону. Она се окреће вештичарењу само у очају; не може се схватити као недвосмислена манифестација ђаволске моћи.”

Друга теорија је да је Јованка заправо комична фигура, а огромне промене њеног карактера требале би изазвати смех. Мајкл Тајлор, на пример, тврди: „Демонска власт замењује божанску у 3. сцени 5. чина, која Јованку своди на комичну, бахату зависницу од несталних представника подземља.” У складу са овим размишљањем, вредно је истаћи да се у телевизијској адаптацији драме из 1981. Јованка и Французи уопште третирају углавном као комичне фигуре. Јованка (Бренда Блетин), Алансон (Мајкл Берн), Копиле (Брајан Протеро), Рењије (Дејвид Дејкер) и Шарл (Ијан Сејнор) у највећем делу третирају се као комичне будале и нема никаквих знакова злобе код њих (примера ради, кад Јованку њени демони напусте, никада нису приказани, једноставно се види како разговара са ваздухом). Примери комичног третмана ликова налазе се током Орлеанске битке, где је Јованка смешно приказана како брани град од целокупне енглеске војске потпуно сама, док Талбот стоји поред и с неверицом гледа како његови војници беже један за другим. Други пример се појављује у 1. сцени 2. чина, где њих петорица криве једни друге за непостављање страже у Орлеану, због чега су Енглези повратили град. Њихова улога комичних фигура приказана је и 2. сцени 3. чина. Након што је Јованка ушла у Руан, а остали стоје напољу и чекају њен сигнал, Шарл је приказан како се шуња кроз поље док држи кацигу с великом перјаницом пред лицем у покушају да се сакрије.

Појам демонске помоћи и светачке моћи, међутим, није ограничен на Јованку. На пример, у уводном разговору драме, спекулишући о томе како је Талбот могао бити заробљен, Ексетер узвикује: „Или је боље да се сетимо / Француских врача препредених, који, / У страху пред њим, чаробњачким својим / Бајалицама донеше му смрт.” (1.1.25–27). Касније, говорећи о француском освајању Орлеана, Талбот тврди да је „преварен вештином и бахатим чаробњаштвом” (2.1.15). Заиста, Французи износе сличне тврдње о Енглезима. Током битке за Патај, на пример, према гласнику: „Французи су узвикивали да је ђаво под оружјем” (1.1.125). Касније, док Енглези нападају Орлеан,

КОПИЛЕ:
Тај Талбот мора бити пакла дух.

РЕЊИЈЕ:
Ако не пак’о, небо му помаже.

Овде, као што су то учинили Енглези када су их Јованка поразила, Французи приписују ђаволску моћ својим победницима. За разлику од Енглеза, Французи признају да Талбот мора бити или демон или светац. Што се Енглеза тиче, Јованка је демонска, то није отворено питање.

Телевизијске адаптације

Доба краљева (1960)

Прва телевизијска адаптација драме била је 1960. године, када је BBC снимио серију под називом Доба краљева (енгл. An Age of Kings). Серија је имала петнаест епизода (од по шездесет до седамдесет и пет минута) које су адаптирале свих осам Шекспирових историјских драма о енглеским краљевима. Режију потписује Мајкл Хејз, продукцију Питер Дјус, сценарио Ерик Крозијер, а у главним улогама су се нашли Тери Скали као Хенри, Мери Морис као Маргарета и Ајлин Аткинс као Јованка. Девета епизода, под насловом „Црвена ружа и бела”, представила је строго скраћену верзију 1 Хенрија VI. С обзиром да је епизода трајала само сат времена, избачен је велики део текста (1 Хенри VI био је једина драма из октологије која је приказана у једној епизоди). Можда су најзначајније промене биле потпуно уклањање лика Талбота и избацивање свих сцена битака у Француској.

Ратови ружа (1965)

Године 1965. BBC1 је адаптирао три драме за потребе трилогије "Ратови ружа" (Хенри VI, Успон Едварда IV и Ричард III) са Дејвидом Ворнером у улози Хенрија и Пеги Ешкрофт у улози Маргарете. Режију потписују Робин Миџли и Мајкл Хејз, а драме су представљене као више од снимљених за позориште, при чему је основна идеја била „да се позоришна представа поново створи у телевизијским терминима — не само да се посматра, већ да се допре до њене суштине.” Снимање је обављено на позорници Краљевске шекспировске компаније (енгл. Royal Shakespeare Company − RSC), али не током стварних извођења, што је омогућило камерама да се приближе глумцима, а сниматељима са ручним камерама да снимају сцене битака. Око позоришта су направљене платформе за камере. Коришћено је 12 камера, што је омогућило да се коначни производ монтира више као филм него као статично снимљено позориште. Снимање је обављено након извођења представа 1964. године у Стратфорду на Ејвону и трајало је осам недеља, при чему су педесет два запослена у BBC-ју радили заједно са осамдесет четири члана RSC-а. Ова трилогија је поново емитована на каналу BBC1 1966. године, када је прерађена у једанаест епизода од по педесет минута. Прва епизода, „Наслеђе”, обухватала је I, II и III чин, као и I сцену IV чина, завршавајући се тиме што Хенри бира црвену ружу и тиме се ненамерно сврстава уз Самерсета. Друга епизода, „Маргарета Анжујска”, приказивала је остатак 1 Хенрија VI, почевши од Талботовог суочавања са француским генералом код Арфлера (у драми Бордо), као и прву половину I сцене I чина 2 Хенрија VI.

BBC Television Shakespeare (1981)

Још једну телевизијску верзију драме продуцирао је BBC 1981. за своју серију BBC Television Shakespeare, мада се ова епизода није појавила до 1983. године. У режији Џејн Хауел, драма је представљена као први део тетралогије (све четири адаптације режирала је Хауелова) са истим глумцима. Хенрија је играо Питер Бенсон, Маргарету Џулија Фостер, Талбота Тревор Пикок, а Јованку Бренда Блетин. Ова верзија тетралогије била је једно од најхваљенијих достигнућа читаве серије, па је подстакла Стенлија Велса да тврди да су ове епизоде „вероватно чистије од било које верзије приказане у позоришту још од Шекспировог времена.” Мајкл Манхајм је био под истим утиском, називајући тетралогију „фасцинантном, брзом и изненађујуће чврстом студијом о политичком и националном пропадању.”

Инспирисани идејом да су политичке интриге иза Ратова ружа често изгледале као свађе на игралишту, Џејн Хауел и сценограф Оливер Бејлдон поставили су те четири драме на једном сету који подсећа на дечије игралиште. Међутим, учињено је врло мало покушаја да се постигне реализам. На пример, Бејлдон није прикрио паркетни под („то спречава сценографију да дословно представља [...] подсећа нас да се налазимо у модерном телевизијском студију”), а у све четири продукције наслов драме је приказан унутар самог сета (на заставама у 1 Хенрију VI и 2 Хенрију VI, где је видљив током целе прве сцене, на покрову у 3 Хенрију VI, и исписан на табли од самог Ричарда у Ричарду III) . Многи критичари сматрали су да су ови избори за сценографију дали драмама утисак брехтовског дистанцирања. Стенли Велс је писао да је намера била да се гледалац „подстакне да прихвати вештачку природу језика и радње у драми”, Мајкл Хатавеј је описује као „анти-илузионистичку”, Сузан Вилис тврди да сценографија омогућава продукцијама „да се позоришно приближе савременом свету”, док Роналд Ноулс пише да је „главни аспект сценографије била подсвесна сугестија детињасте анархије, играња улога, ривалства, игре и вандализма, као да је сва култура несигурно уравнотежена на климавим темељима атавистичке агресије и опседнутости моћи”. Још један пример ефекта отуђења види се када се Глостер и Винчестер сусрећу код Куле: обојица су на коњима, али су ти коњи заправо дечји дрвени коњићи, које глумци (Дејвид Берк и Френк Мидлмас) окрећу и поскакују док говоре. Апсурдност ове ситуације „ефикасно поткопава достојанство и углед њихових ликова”. „Анти-илузионистичка” сценографија коришћена је и као средство политичког коментара; како четири драме одмичу, сценографија се распада и постаје све запуштенија, паралелно са тим како друштвени поредак постаје све нестабилнији. На исти начин, костими постају све једноличнији како драме напредују. Први део Хенрија VI садржи упадљиво шарене костиме који јасно разликују зараћене стране, али у Трагедији Ричарда III сви се боре у сличним тамним костимима, са мало тога што би једну војску разликовало од друге. Грејам Холдернес је Хауелину ненатуралистичку продукцију посматрао као својеврсну реакцију на BBC-јеву адаптацију Хенријаде у првој и другој сезони, коју је у традиционалном маниру режирао Дејвид Џајлс, по укусу продуцента серије Седрика Месине: „Док је Месина историјске драме посматрао на конвенционалан начин, као ортодоксну тјудорску историографију, а Дејвид Џајлс користио драмске технике које тој идеологији омогућавају слободан и несметан пролаз до гледаоца, Џејн Хауел има сложенији поглед на прву тетралогију — истовремено као озбиљан покушај историјског тумачења и као драму са посебно модерном релевантношћу и савременом применом. За ову редитељку, драме нису драматизација елизабетанске слике света, већ трајно преиспитивање заосталих и новонастајућих идеологија у друштву које се мења [...] Та свест о мноштву могућих значења у драми захтевала је одлучно и пажљиво избегавање телевизијског или позоришног натурализма: методи продукције требало је да отварају драме, а не да их затварају у одмах препознатљиву познатост конвенционалне шекспировске продукције.”

Аустријска и немачка верзија

Године 1964. аустријски канал ОРФ 2 приказао је адаптацију трилогије под насловом Heinrich VI. Листа глумаца из ове продукције је изгубљена. Године 1969. немачки канал ZDF емитовао је верзију првог дела дводелне адаптације трилогије (из 1967), снимљене у Штутгарту, Heinrich VI: Der Krieg der Rosen 1. Други део, Eduard IV: Der Krieg der Rosen 2, приказан је 1971. године.

Шупља круна

Друга сезона британске телевизијске серије Шупља круна, позната под насловом Шупља круна: Ратови ружа, почела је епизодом „Хенри VI, први део” 7. маја 2016. године. У главним улогама су се нашли Том Стариџ као краљ Хенри, Софи Оконедо као краљица Маргарета и Ејдријен Данбар као војвода од Јорка.

Референце

Све референце на Хенрија VI, део 1, осим ако није другачије одређено, преузимају се из Оксфордског Шекспира (енгл. Oxford Shakespeare (Warren)), заснованог на тексту Првог фолија из 1623. године. По његовом референцијалном систему, 4.3.15 значи чин 4, сцена 3, ред 15.

Литература

• Bate, Jonathan and Rasmussen, Eric (ур.). Henry VI, Parts I, II and III. CS1 одржавање: Вишеструка имена: списак уредника (веза) (The RSC Shakespeare; London: Macmillan, 2012)
• Bevington, David. (eds). The First Part of Henry the Sixth.  (The Pelican Shakespeare; London: Penguin, 1966; revised edition 1979)
• Burns, Edward (ур.). King Henry VI, Part 1.  (The Arden Shakespeare, 3rd Series; London: Arden, 2000)
• Cairncross, Andrew S. (eds). King Henry VI, Part 1.  (The Arden Shakespeare, 2nd Series; London: Arden, 1962)
• Dover Wilson, John (ур.). The First Part of Henry VI.  (The New Shakespeare; . Cambridge: Cambridge University Press. 1952.  )
• Evans, G. Blakemore (eds). The Riverside Shakespeare.  (Boston: Houghton Mifflin, 1974; 2nd edn., 1997)
• Greenblatt, Stephen; Cohen, Walter; Howard, Jean E. and Maus, Katharine Eisaman (eds). The Norton Shakespeare: Based on the Oxford Shakespeare.  (London: Norton, 1997; 2nd edn., 2008)
• Hart, H. C. and Pooler, C. Knox (eds). The First Part of Henry the Sixt.  (The Arden Shakespeare, 1st Series; London: Arden, 1909)
• Hattaway, Michael (ур.). The First Part of King Henry VI.  (The New Cambridge Shakespeare; . Cambridge: Cambridge University Press. 1990.  )
• Kingsley-Smith, Jane (eds). Henry VI, Part One.  (The New Penguin Shakespeare, 2nd edition; London: Penguin, 2005)
• Montgomery, William (ур.). Henry VI Part I.  (The Pelican Shakespeare, 2nd edition; London: Penguin, 2000)
• Ryan, Lawrence V. (eds). Henry VI, Part I.  (Signet Classic Shakespeare; New York: Signet, 1967; revised edition, 1989; 2nd revised edition 2005)
• Sanders, Norman (ур.). Henry VI, Part One.  (The New Penguin Shakespeare; London: Penguin, 1981)
• Taylor, Michael (ур.). Henry VI, Part One.  (The Oxford Shakespeare; . Oxford: Oxford University Press. 2003.  )
• Wells, Stanley; Taylor, Gary; Jowett, John and Montgomery, William (eds.) The Oxford Shakespeare: The Complete Works. Oxford University Press. 1905.  (Oxford: , 1986; 2nd edn., 2005)
• Werstine, Paul and Mowat, Barbara A. (eds). Henry VI, Part 1.  (Folger Shakespeare Library; Washington: Simon & Schuster, 2008)

Додатна литература

• Alexander, Peter (1929). Shakespeare's Henry VI and Richard III. Cambridge: Cambridge University Press. 
• Berry, Edward I (1975). Patterns of Decay: Shakespeare's Early Histories. Charlottesville: Virginia University Press. 
• Brockbank, Philip (1961). „The Frame of Disorder –Henry VI”. Ур.: John Russell Brown and Bernard Harris. Early Shakespeare. London: Hodder & Stoughton. стр. 72—99. 
•  ——— . "Shakespeare: His Histories, English and Roman" in Christopher Ricks (editor), The New History of Literature (Volume 3): English Drama to 1710. New York: Peter Bedrick. 1971. . 148–181
• Bullough, Geoffrey (1960). Narrative and Dramatic Sources of Shakespeare (Volume 3): Early English History Plays. Columbia: Columbia University Press. 
• Candido, Joseph (зима 1984). . „Getting Loose in the Henry VI Plays”. Shakespeare Quarterly. 35 (4): 392—406. JSTOR 2870159. doi:10.2307/2870159. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Clarke, Mary, , Shakespeare at the Old Vic, Volume 4 (1957–1958): Hamlet, King Henry VI Parts 1, 2 and 3, Measure for Measure, A Midsummer Night's Dream, King Lear, Twelfth Night  . London: A. & C. Black. 1958. 
• Daniel, P. A. A Time Analysis of the Plots of Shakespeare's Plays (London: New Shakspere Society, 1879)
• Dobson, Michael S (1995). The Making of the National Poet: Shakespeare, Adaptation and Authorship, 1660–1769. Oxford University Press. 
• Dockray, Keith (2000). Henry VI, Margaret of Anjou and the Wars of the Roses: A Source Book. Stroud: Sutton Publishing. 
• Duthie, G. I (1951). Shakespeare. London: Hutchinson. 
• Foakes, R. A. and Rickert, R. T. (eds. . ) Henslowe's Diary (Cambridge: Cambridge University Press. 1961.  ; 2nd edn. edited by only Foakes, 2002)
• Frey, D. L. The First Tetralogy: Shakespeare's Scrutiny of the Tudor Myth. The Hague: Mouton. 1976. 
• Goodwin, John (1964). Royal Shakespeare Theatre Company, 1960–1963. London: Max Reinhardt. 
• Goy-Blanquet, Dominique (2002). „Elizabethan Historiography and Shakespeare's Sources”. Ур.: Michael Hattaway. The Cambridge Companion to Shakespeare's History Plays. Cambridge: Cambridge University Press. . 57–70
• Grafton, Richard (1569), , A Chronicle at Large 
• Griffiths, Ralph A, , The Reign of King Henry VI  (London: Ernest Benn, 1981; 2nd edn. 1998)
• Hall, Edward (1548), , The Union of the Two Noble and Illustre Families of Lancaster and York 
• Halliday, F. E. A Shakespeare Companion, 1564–1964. Baltimore: Penguin. 1964. 
• Heywood, Thomas (1612), , An Apology for Actors 
• Hodgdon, Barbara (1991). The End Crowns All: Closure and Contradiction in Shakespeare's Histories. Princeton: Princeton University Press. 
• Holderness, Graham (2000). Shakespeare: The Histories. New York: Macmillan. 
• Holinshed, Raphael (1587), , Chronicles of England, Scotland and Ireland 
• Jackson, Gabriele Bernhard (пролеће 1988). . „Topical Ideology: Witches, Amazons and Shakespeare's Joan of Arc”. English Literary Renaissance. 18 (1): 40—65. doi:10.1111/j.1475-6757.1988.tb00945.x. CS1 одржавање: Формат датума (веза) ,
• Jones, Emrys (1977). The Origins of Shakespeare. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-812080-3. 
• Jonson, Ben. The Masque of Blackness, 1605
• Kastan, David Scott (2001). „Shakespeare and English History”. Ур.: Margreta de Grazia and Stanley Wells. The Cambridge Companion to Shakespeare. Cambridge: Cambridge University Press. . 167–183
• Kay, Carol McGinis (1972). . „Traps, Slaughter and Chaos: A Study of Shakespeare's Henry VI plays”. Studies in the Literary Imagination. 5: 1—26. . ,
• Leggatt, Alexander (1996). „The Death of John Talbot”. Ур.: John W. Velz. Shakespeare's English Histories: A Quest for Form and Genre. New York: Medieval & Renaissance Texts. . 11–30
• Lull, Janis. "Plantagenets, Lancastrians, Yorkists and Tudors: 1–3 Henry VI, Richard III, Edward III", in Michael Hattaway (editor) The Cambridge Companion to Shakespeare's History Plays. Cambridge: Cambridge University Press. 2002. . 106–125
• Martin, Randall (пролеће 1990). . „Elizabethan Pageantry in Henry VI”. University of Toronto Quarterly. 60 (1): 244—264. doi:10.3138/utq.60.2.244. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• McAlindon, Tom (2000). . „Swearing and Foreswearing in Shakespeare's Histories”. The Review of English Studies. 51: 208—229. doi:10.1093/res/51.202.208. 
• Mincoff, Marco (лето 1965). . „The Composition of Henry VI, Part 1”. Shakespeare Quarterly. 16 (2): 199—207. CS1 одржавање: Формат датума (веза) ,
• Muir, Kenneth. The Sources of Shakespeare's Plays (London: Routledge, 1977; rpt 2005)
• Onions, C. T. A Shakespeare Glossary. Oxford University Press. 1975.  (Oxford: , 1953; 2nd edn. edited by Robert D. Eagleson, 1986)
• Pearlman, E (пролеће 1996). . „Shakespeare at Work: The Two Talbots”. Philological Quarterly. 75 (1): 1—20. CS1 одржавање: Формат датума (веза) ,
• Pearson, Richard (1991). A Band of Arrogant and United Heroes: The Story of the Royal Shakespeare Company's Staging of "The Wars of the Roses". London: Adelphi. 
• Pendleton, Thomas A. (ed.) Henry VI: Critical Essays. London: Routledge. 2001. 
• Pugliatti, Paola (1996). Shakespeare the Historian. New York: Palgrave. 
• Rackin, Phyllis (1994). „Foreign Country: The Place of Women and Sexuality in Shakespeare's Historical World”. Ур.: Richard Burt and John Michael Archer. Enclosure Acts: Sexuality, Property and Culture in Early Modern England. Ithaca: Cornell University Press. . 68–95
• Rackin, Phyllis and Howard, Jean E (1997). Engendering a Nation: A Feminist Account of Shakespeare's English Histories. London: Routledge. CS1 одржавање: Вишеструка имена: списак аутора (веза)
•  ——— . Michael Hattaway, ур. (2002). „Women's Roles in the Elizabethan History Play”. The Cambridge Companion to Shakespeare's History Plays. Cambridge: Cambridge University Press. . 71–88
• Reed, Robert Rentoul (1984). Crime and God's Judgement in Shakespeare. Lexington: University Press of Kentucky. 
• Ribner, Irving, , The English History Play in the Age of Shakespeare  (London: Routledge, 1957; 2nd edn. 1965)
• Riggs, David (1971). Shakespeare's Heroical Histories. Cambridge: Cambridge University Press. 
• Rossiter, A. P. Russ McDonald, ур. (2004). „Ambivalence: The Dialectics of the Histories”. Shakespeare: An Anthology of Criticism and Theory, 1945–2000. Oxford: Blackwell. . 100–115
•  ——— . Angel with Horns: Fifteen Lectures on Shakespeare (London: Longmans, 1961; edited by Graham Storey)
• Shaheen, Naseeb (1989). Biblical References in Shakespeare's History Plays. London: Associated University Presses. 
• Speaight, Robert (1973). Shakespeare on the Stage: An Illustrated History of Shakespearean Performance. London: Collins. 
• Sokol, B.J. (пролеће 2000). . „Manuscript evidence for an earliest date of Henry VI Part One”. Notes and Queries. 47 (1): 58—63. doi:10.1093/nq/47-1-58. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Swandler, Homer D (лето 1978). . „The Rediscovery of Henry VI”. Shakespeare Quarterly. 29 (2): 146—163. JSTOR 2869103. doi:10.2307/2869103. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Taylor, Gary (scholar). . „Shakespeare and Others: The Authorship of Henry the Sixth, Part One”. Medieval and Renaissance Drama. 7: 145—205.  . (1995),
• Tillyard. E. M. W. Shakespeare's History Plays (London: The Athlone Press, 1944; rpt. 1986)
• Vickers, Brian (literary scholar). . „Incomplete Shakespeare: Or, Denying Coauthorship in Henry the Sixth, Part 1”. Shakespeare Quarterly. 58 (3): 311—352.  (Fall, 2007),
•  ——— . . „Thomas Kyd, Secret Sharer”. The Times Literary Supplement. 18: 13—15. . April 2008,
• Vincent, Paul J (јесен 2005). . „Structuring and Revision in 1 Henry VI”. Philological Quarterly. 84 (4): 377—402. CS1 одржавање: Формат датума (веза) ,
• Watkins, Ronald (пролеће 1975). . „The only Shake-scene”. Philological Quarterly. 54 (1): 47—67. CS1 одржавање: Формат датума (веза) ,
• Watt, R. J. C. . „The Siege of Orléans and the Cursing of Joan: Corruptions in the Text of Henry VI, Part 1”. English Language Notes. 33 (3): 1—6. јесен 1996. CS1 одржавање: Формат датума (веза) ,
• Wells, Robert Headlam (зима 1985). . „The Fortunes of Tillyard: Twentieth-Century Critical Debate on Shakespeare's History Plays”. English Studies. 66 (4): 391—403. doi:10.1080/00138388508598404. CS1 одржавање: Формат датума (веза) ,
• Wells, Stanley; Taylor, Gary; Jowett, John and Montgomery, William (1987). William Shakespeare: A Textual Companion. Oxford: Oxford University Press. CS1 одржавање: Вишеструка имена: списак аутора (веза)
• Williams, George Walton (зима 1975). . „Fastolf or Falstaff”. English Literary Renaissance. 5 (4): 308—312. doi:10.1111/j.1475-6757.1975.tb01325.x. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Williamson, Marilyn L (1987). . „"When Men Are Rul'd by Women": Shakespeare's First Tetralogy”. Shakespeare Studies. 19: 41—59. . ,
• Wilson, F. P. Shakespearian and Other Studies. Oxford University Press.  (Oxford: , 1969; edited by Helen Gardner)

Спољашње везе

• Henry VI, Part 1 – from Project Gutenberg.
• The First part of King Henry the Sixth – scene-indexed HTML version of the play.
• King Henry VI, Part 1 – scene-indexed, searchable HTML version of the play.
• „The first Part of Henry the Sixt” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 27. 03. 2020. г. Приступљено 14. 06. 2020.  – PDF version, with original First Folio spelling.
• Henry VI, Part 1 public domain audiobook at LibriVox
• „Henry the Sixth, Part 1 Home Page”. Архивирано из оригинала 8. 10. 2012. г.. CS1 одржавање: Формат датума (веза) at „Internet Shakespeare Editions”. Архивирано из оригинала 17. 1. 2010. г.. CS1 одржавање: Формат датума (веза).
• „Henry VI”. Архивирано из оригинала 10. 12. 2004. г. Приступљено 14. 06. 2020.  at „Shakespeare Illustrated”. Архивирано из оригинала 12. 08. 2020. г. Приступљено 14. 06. 2020. . Accessed 30 October 2018.
• "Alarums and Defeats: Henry VI on Tour", by Stuart Hampton-Reeves; Early Modern Literary Studies, 5:2 (September, 1999), 1–18.
• The First Part of Henry the Sixt на веб-сајту IMDb (језик: енглески) (BBC Television Shakespeare Version).