Хенри V (драма)

Хенри V
Прва страница Живота краља Хенрија Петог, штампана у Другом Фолио издању из 1632.
Настанак
Ориг. наслов	The Life of Henry the Fifth
Аутор	Виљем Шекспир
Земља	Енглеска
Језик	енглески
Садржај
Жанр	историјска драма
Теме	стогодишњи рат
Место и време радње	Енглеска, Француска; 1415.
Издавање
Датум	1599.
Хронологија
Претходник	Хенри IV, део други
Наследник	Хенри VI, део први
Текст	Хенри V (Викизворник)

Хенри V (енгл. Henry V) је историјска драма Вилијама Шекспира, вероватно написана око 1599. године. Говори о енглеском краљу Хенрију V, фокусирајући се на догађаје непосредно пре и после битке код Аженкура (1415), током Стогодишњег рата. У првом Кварто издању (енгл. First Quarto) из 1603. објављена је под насловом Историја Хенрија Петог (енгл. The Cronicle History of Henry the fift), што је у првом Фолио издању (енгл. First Folio) из 1623. постало Живот Хенрија Петог (енгл. The Life of Henry the Fifth).

Ова драма је завршни део тетралогије, а претходе јој Ричард II, Хенри IV, део први и Хенри IV, део други. Оригинална публика би тако већ била упозната са насловним ликом, који је приказан у драмама о Хенрију IV као необуздан и недисциплинован младић. У Хенрију V, млади краљ је сазрео. Он креће у поход у Француску и, са далеко малобројнијом војском, побеђује Французе код Аженкура.

Дело су на српски језик превели Живојин Симић и Трифун Ђукић 1963. године.

Ликови

Краљ Хенри V

• Хор

Енглези

• Краљ Хенри V
• Војвода од Глостера — Хенријев брат
• Војвода од Бедфорда — Хенријев брат
• Војвода од Кларенса — Хенријев брат
• Војвода од Ексетера — Хенријев ујак
• Војвода од Јорка — Хенријев рођак
• Гроф од Солзберија
• Гроф од Вестморланда
• Гроф од Ворика
• Сер Томас Ерпингам
• Капетан Гавер — Енглез
• Капетан Флуелин — Велшанин
• Капетан Макморис — Ирац
• Капетан Џејми — Шкот
• Џон Бејтс, Александер Корт и Мајкл Вилијамс — војници
• Хералд
• Пиштољ, Ним и Бардолф — војници, бивши следбеници сер Џона Фалстафа
• Дечак — бивши паж сер Џона Фалстафа
• Госпођа Журка — домаћица кафане „Код главе дивљег вепра” и Пиштољева жена
• Надбискуп кентерберијски
• Епископ елски

Издајници

• Гроф од Кембриџа — Хенријев рођак
• Лорд Скруп
• Сер Томас Греј

Французи

• Краљ Француске
• Краљица Изабела
• Луј, војвода од Гијене, дофен — њихов син и француски престолонаследник
• Катарина — њихова ћерка
• Алиса — Катаринина дворска дама
• Маршал Француске
• Војвода од Бурбона / војвода од Бретање (зависно од издања драме)
• Војвода Орлеански
• Војвода од Берија
• Војвода од Бургундије
• Лорд Рамбур
• Лорд Гранпре
• Господин ле Фер — француски војник
• Монтџој — француски гласник
• Гувернер Арфлера
• Француски амбасадори

Војници, слуге, пратиоци и господари

Радња

Елизабетанској позорници мањкало је сценографије. Драма започиње Прологом, у којем се Хор (усамљени говорник који се обраћа публици) извињава због ограничења позоришта, желећи да постоји „Муза ватре”, са правим принчевима и краљевством на позорници, како би се праведно приказала прича о краљу Хенрију V. Онда, каже Хор, краљ Хенри би „имао држање Марса”. Хор охрабрује публику да употреби своју „снагу маште” да преброди ограничења позорнице: „Надокнадите наше недостатке мислима својим ... прескачући време и збијајућ дела / година многих у пешчани сат”.

Шекспирове драме су подељене у пет чинова. У Хенрију V, прва два чина се у великој мери баве краљем Хенријем и његовом одлуком о нападу на Француску, пошто су га убедили да је он по рођењу законити наследник француског престола. Француски дофен, син краља Шарла VI, на Хенријеве захтеве одговара потцењивачким и увредљивим поклоном − шаље му тениске лоптице, „као прикладне његовој младости и таштини”.

Хор се поново појављује на почетку сваког чина како би погурао причу напред. На почетку другог чина описује посвећеност земље ратним напорима: „Сва енглеска младеж на ватри је сад ... Младићи продају пашњаке на купе коње и да пођу ... За узором свију хришћанских краљева...” Други чин укључује заверу грофа од Кембриџа и два његова друга, за атентат на Хенрија у Саутхемптону. Хенријево вешто откривање завере и његово сурово поступање према завереницима показују да се променио од ранијих драма (Хенри IV) у којима се појавио.

Илустрација III чина, 1. сцена: „Још једном у продор, мили пријатељи!”

У трећем чину, Хенри и његове трупе прелазе преко Ламанша да би напали француску луку Арфлер. Хор се поново појављује: „Претпоставите да сте видели ... храбру морнарицу ... И оставите своју Енглеску / Тиху к’о поноћ.” Француски краљ, каже Хор, „нуди му Катарину, кћер своју, а с њом у мираз, неколико малих војводина”. Хенри није задовољан.

Током опсаде Арфлера, Енглези су испрва одбијени, али Хенри их охрабрује једним од најпознатијих Шекспирових говора. „Још једном у продор, мили пријатељи, / На јуриш још једном, или преплавите / Зид лешевима енглеским ....” Након крваве опсаде, Енглези заузимају Арфлер, али Хенријеве снаге су толико исцрпљене да одлучује да не иде на Париз. Уместо тога, он одлучује да се пребаци уз обалу до Калеа. Французи састављају снажну војску и прогоне га.

Окружили су га у близини малог града Аженкура, а у IV чину, ноћ пре битке, знајући да је надјачан, Хенри прерушен лута кроз енглески логор, покушавајући да утеши своје војнике и утврди шта они у ствари мисле о њему. Мучи се моралним теретом краља, тражећи од Бога „да очеличи срца мојих војника”. Долази дневна светлост, а Хенри окупља своје племиће чувеном „говором на дан Светог Криспина” (Чин IV, Сцена 3. 18–67): „Неколицина нас, који смо срећно / На овом месту здружени к’о браћа”.

Наоружани углавном дугим луковима, Енглези изненађују Французе, па и себе, убедљивом победом. Французи су претрпели 10.000 жртава; Енглези, мање од 30. „О Боже, твоја рука је била овде”, каже Хенри.

Катарина учи енглески од своје дадиље Алисе на литографији из 1888. (аутор Лаура Алма-Тадема). Чин III, сцена четврта.

Пети чин долази неколико година касније, док Енглези и Французи преговарају око „Мира у Троју”, а Хенри покушава да заведе француску принцезу, Катарину од Валоа. Ниједно не говори језик другог, али хумор њихових грешака заправо помаже у постизању његовог циља. Сцена се завршава тако што је француски краљ прихватио Хенрија за наследника француског престола и молитва француске краљице „да Енглези Французе, и Французи Енглезе приме једни друге, Бог говори овај Амен”.

Пре него што се представа закључи, Хор се поново појављује и горко објашњава: „Син врт губи, јер к’о дете краљ оста, / Многи државним управљачем поста, / Енглеска поче да сама крвари.” — подсетник на бурну владавину Хенрија VI у Енглеској, коју је Шекспир претходно изнео на сцену у трилогији представа: Хенри VI, део први, Хенри VI, део други и Хенри VI, део трећи.

Као и у многим другим Шекспировим историјским драмама и трагедијама, појављују се бројни мањи комични ликови, који су контрастирали и понекад коментарисали главни заплет. У овом случају, то су углавном обични војници у Хенријевој војсци, а укључују Пиштоља, Нима и Бардолфа из драма Хенри IV. Војска такође укључује Шкота, Ирца, Енглеза и Флуелина, комично стереотипног велшког војника, чије је име тадашњим Енглезима било веома тешко изговорити. Драма такође накратко говори о смрти сер Џона Фалстафа, Хенријевог отуђеног пријатеља из драма Хенри IV, кога је Хенри одбацио на крају друго дела Хенрија IV.

Извори

Издање Холиншедове хронике из 1587.

Шекспиров главни извор за Хенрија V, као и за већину његових историјских драма, биле су Хронике Рафаела Холиншеда; објављивање другог издања 1587. године пружа историјску основу за ову представу. Чини се да је и Савез двеју славних породица Ланкастера и Јорка Едварда Хала коришћен, а научници претпостављају да је Шекспир био упознат са песмом Самуела Данијела о грађанским ратовима. Ранија представа непознатог аутора, Познате победе Хенрија V, такође се уопште сматра моделом овог дела.

Датум и текст

Прва страница "Живота краља Хенрика Петог", штампана у другом издању Фолија из 1632. године.

На основу очигледне алузије о Есексовој мисији да заустави Тиронову побуну у Ирској, сматра се да драма датира с почетка 1599. године. Хронику Историје краља Хенрија Петог уписао је у Регистар еснафа лондонских издавача 14. августа 1600. продавац књига Томас Павијер; први Кварто објављен је пре краја године — мада од стране Томаса Милингтона и Џона Басбија, а не Павијера. Томас Крид је одрадио штампање.

Q1 (први кварто) Хенрија V је „лош кварто”, скраћена верзија драме која би могла представљати неовлашћену копију или препричан текст. Други кварто, репринт Q1, објавио је 1602. године Павијер; други репринт издан је као Q3 1619, са лажним датумом 1608 — део Лажног Фолио издања (енгл. False Folio) Виљема Џегерда. Најбољи текст први пут је штампан у Првом Фолио издању (енгл. First Folio) 1623. године.

Критика и анализа

Однос према рату

Битка код Аженкура на савременој минијатури.

Читаоци и публика интерпретирали су однос ове драме према рату на неколико различитих начина. С једне стране, чини се да ова драма слави Хенријеву инвазију на Француску и војничку вештину. Алтернативно, може се читати као коментар моралне и личне цене рата. Шекспир представља рат у свој његовој сложености.

Амерички критичар Норман Рабкин описао је драму као слику са два истовремена значења. Он тврди да се дело никада не опредељује за једно гледиште према рату, а Хенри стално мења свој стил говора, говорећи о „силовању и пљачки” током опсаде Арфлера, али о патриотској слави у свом „Говору на дан Светог Криспина”.

Неки критичари повезују величање националистичког поноса и освајања са савременим (у 16. веку) енглеским војним подухватима у Шпанији и Ирској. Хор директно помиње очекиване војне тријумфе Роберта Девероа, другог грофа од Есекса, у петом чину. Сам краљ Хенри V понекад се доживљава као амбивалентни приказ сценског макијавелијсте, комбинујући привидну искреност са спремношћу да се преваром и силом искористе за постизање својих циљева.

Други коментатори гледају како драма критички гледа на разлог Хенријевог насилног циља. Племените речи Хора и Хенрија доследно поткопавају акције Пиштоља, Бардолфа и Нима. Пиштољ говори у бомбастичном белом стиху који, чини се, пародира Хенријев властити стил говора. Пиштољ и његови пријатељи тако показују поступке својих владара. Заправо, присутност ликова из Истчипа из Хенрија IV наглашава елемент авантуристе у Хенријевом лику као монарха.

Нејасноћа драме довела је до различитих интерпретација у извођењу. Филм Лоренса Оливијеа из 1944, снимљен током Другог светског рата, наглашава патриотску страну, занемарујући чињеницу да су непријатељи у драми, Французи, у ствари били савезници у том сукобу, док филм Кенета Бране из 1989. године наглашава страхоте рата. Продукција Краљевског националног театра из 2003. године представила је Хенрија као модерног генерала, исмевајући инвазију на Ирак.

Последњих година се воде научне расправе о томе да ли се Хенри V може назвати ратним злочинцем или не. Неки то питање сматрају анахроним, тврдећи да се савремена правна терминологија не може применити на историјске догађаје или личности попут оних приказаних у драми. Међутим, други учењаци су одбацили ово гледиште. На пример, Кристофер Н. Варен гледа у De armis Romanis Алберига Гентилија, заједно са самим Хенријем V, како би показао како су рани модерни мислиоци (укључујући Шекспира) користили правне приступе да би се суочили са прошлошћу. Као резултат, тврди Варен, питање да ли је Хенри V био ратни злочинац није само легитимно, већ је и „историјски примерено”.

С друге стране, Хенри V представљен је као сјајан вођа, јер успева да сачува стрпљење када га вређају („драго нам је што је дофен тако пријатан са нама”). Хенри V такође признаје своје претходне грешке („предали смо се варварској слободи”) и показује да има велико самопоуздање („тамо ћу се попети с тако пуном славом да ћу заслепити све очи Француске”).

Пародија суђења Хенрију V за злочине повезане са легалношћу инвазије на Француску и покољ затвореника током битке код Аженкура одржано је у Вашингтону, у марту 2010, извлачећи чињенице из историјских записа и из Шекспирове драме. Под називом Врховни суд придружене Краљевине Енглеске и Француске (енгл. The Supreme Court of the Amalgamated Kingdom of England and France), председавајуће судије су били врховне судије Самјуел Алито и Рут Бејдер Гинсберг, обоје чланови Врховног суда САД. Исход је првобитно био одређен гласањем публике, али због нерешеног резултата дошло је до одлуке судија. Суд је био подељен око Хенријевог оправдања за рат, али једногласно га је прогласио кривим за убиство заробљеника након примене „еволуирајућих стандарда друштва које сазрева”. Пре тога, измишљени „Глобални суд за ратне злочине” пресудио је да је Хенријев рат био законит, ниједан цивил није убијен противзаконито, а Хенри није сносио кривичну одговорност за смрт ратних заробљеника. Измишљени „Француски савез за грађанске слободе”, који је покренуо трибунал, покушао је да покрене парницу пред грађанским судом. Судија је закључио да је везан закључцима закона Глобалног суда за ратне злочине и такође пресудио у корист Енглеза. Апелациони суд је потврдио без мишљења, и тако је препустио питање Врховном суду.

Говор на дан Светог Криспина

Говор на дан Светог Криспина је најпознатији део драме Хенри V, и налази се у четвртом чину, сцена III, стихови 18–67. Уочи битке код Аженкура, која је пала на дан Светог Криспина, Хенри V охрабрује своје људе, којима су многобројнији Французи препречили пут, да се присете како су Енглези раније нанели велике поразе Французима. Говор је славно одиграо Лоренс Оливије 1944. ради подизања британског духа током Другог светског рата, и Кенет Брана у филму Хенри V из 1989. године, и прославио је израз „браћа по оружју”. Неколико каснијих писаца користило је делове овог говора у својим делима, између осталих Хорејшио Нелсон, Чарлс Дикенс и Винстон Черчил. Веома духовита пародија овог говора, са бројним алузијама на друге Шекспирове историјске драме, може се видети у првој епизоди култне британске хумористичке серије Црна Гуја, са Роуаном Аткинсоном у главној улози.

Вестморланд:
О, када бисмо сад имали овде
Десет хиљада само оних људи
Који не раде данас у Енглеској

Краљ Хенри:
Ко је тај који тако нешто жели?
Мој рођак Вестморланд? Не, рођаче мој.
Ако је нама суђено да ту
Умремо, онда довољно је нас,
Да тим губитак земљи нанесемо;
Останемо ли, што је мање нас
То је и већи удео у части.
Божја је воља. Молим те, не жели
Ниједног више. Тако ми Јупитера,
Нисам похлепан за златом, нит’ марим
Ко се о трошку мом храни, нит’ жалим
Да људи моје одело облаче.
У мојој жељи нису спољне ствари.
Ако је грешно пожелети славу,
Ја сам од живих најгрешнији човек.
Не, мој рођаче, вере ми, не жели
Сад из Енглеске ни једног човека.
Један човек више значи за нас
Један део славе мање; а ниједан
Део славе не бих дао ни за шта
На свету. Зато не жели ни једног
Више, већ, Вестморланде, прогласи
Кроз војску: да свак’ који воље нема
За ову битку може отићи;
Пасош ће њему за то бити спреман,
И новац му се дати за путни трошак.
Ми не волимо да умремо с оним
Који се плаши да са нама умре.
Данас је празник Светог Криспина.
Онај који преживи тај дан
И који кући опет дође жив
Када се празник данашњи помене
И Криспиново име чује, он ће
Испрсити се и подићи главу;
А онај који и старост доживи,
Године сваке, уочи тог дана,
Гостиће своје суседе и рећи:
„Сутра је Свети Криспин.” А затим ће
Загрнут рукав да гордо покаже
Ожиљке своје и рећи ће: „Ове
Ожиљке ја сам добио на празник
Светог Криспина.” Старци забораве,
Али, и када се све заборави,
Они ће, с претеривањем оправданим,
Причати подвиг свој из тога дана.
Онда ће наша имена да буду
Присна им као имена најближих:
Краљ Хенри, Бедфорд, Ексетер и Ворик,
Толбот, и с њима Солзбери и Глостер,
Поменуће се уз пуне пехаре.
Ту причу отац причаће свом сину,
И дан Светога Криспина, све од данас
До краја света, никад проћи неће
А да се тада нас не сете људи;
Неколицине нас, који смо срећно
На овом месту здружени к’о браћа;
Јер онај који крв пролије своју
Са мном тај ће одсад бити и брат мој;
Ма каквог рода ниског био он,
Данас ће и ранг оплеменити свој;
Племићи који у Енглеској сада
Спавају себе сматраће проклетим
Што нису били овде; осећат се малим
Док буде неко говорио да је
На дан Криспина светог с нама био.

Историја извођења

Хор у прологу алудира на Есексову кампању 1599. године у Ирској, без икаквог знака да би се она могла завршити катастрофом. Кампања је започела крајем марта и пропала је крајем јуна, што снажно сугерише да је драма први пут изведена током тог тромесечног периода.

Традиција, коју је немогуће потврдити, држи да је Хенри V била прва драма изведена у новом Глоуб театру у пролеће 1599. године — Глоуб би био „дрвени О” поменут у Прологу — али Џејмс Шапиро тврди да је трупа Чемберлејнови људи још увек наступала у театру „Завеса”, када је дело први пут изведено, и да је сам Шекспир вероватно глумио Хор. Године 1600. у првом штампаном тексту наведено је да је драма играна „у различита времена”. Најстарији наступ за који се зна тачан датум догодио се, међутим, 7. јануара 1605. на двору у палати Вајтхол.

Самјуел Пепис одгледао је Хенрија V 1664. године, али ову верзију драме написао је Роџер Бојл, први гроф Орерија, а не Шекспир. Шекспирова представа вратила се на сцену 1723. године, у адаптацији Арона Хила.

Најдужа продукција ове драме у историји Бродвеја била је верзија Ричарда Мансфилда из 1900. године, која је одиграна 54 пута. Остали запажени сценски наступи Хенрија V укључују оне Чарлса Кина (1859), Чарлса Александра Калверта (1872) и Волтера Хампдена (1928).

Главна извођења у Лондону током 20. и 21. века укључују:

• 1937. озориште Олд Вик — Лоренс Оливије у улози Хенрија
• 1955. позориште Олд Вик — Ричард Бартон као Хенри
• 1965. Олдвич театар — Ијан Холм као Хенри (енгл. Royal Shakespeare Company)
• 1972. Позориште Олдвич — Тимоти Далтон као Хенри (енгл. Prospect Theatre Company), такође 1974. године у Раундхаус театру
• 1985. Барбикан театар — Кенет Брана као Хенри (енгл. Royal Shakespeare Company)
• 2013. позориште Ноел Кауард — Џуд Ло као Хенри (енгл. Michael Grandage Company)

Адаптације

Филм

Урађене су три главне филмске адаптације. Прва, Хенри V (1944), у режији и главној улози Лоренса Оливијеа, шарена је и високо стилизована верзија која почиње у Глоуб театру, а затим се постепено прелази на реалистични приказ битке код Аженкура. Оливијеов филм снимљен је током Другог светског рата и замишљен је да подигне морал Британаца за време инвазије на Нормандију.

Други главни филм, Хенри V (1989), у режији и главној улози Кенета Бране, покушава дати реалистичнији приказ тог раздобља и ставља већи нагласак на ратне страхоте. Одликује га блатњава и језива битка код Аженкура.

Трећи главни филм, Краљ (2019), у коме је Тимоти Шаламе глумио Хенрија V, адаптиран је из Шекспирових драмских текстова Хенри IV, део први, Хенри IV, део други и Хенри V.

Телевизија

Године 2012, BBC је наручио телевизијску адаптацију ове драме као део серије Шупља круна. Била је део тетралогије која је на телевизији приказала читав Хенријаду. У продукцији Сема Мендеса и режији Тее Шерок, главну улогу је тумачио Том Хидлстон као Хенри V, који је раније играо принца Хала у адаптацијама два дела Хенрија IV у оквиру исте серије. BBC је приказивање Шекспирових историјских драма планирао као део Културне олимпијаде 2012, прославе британске културе која се поклопила са Летњим олимпијским играма 2012. године.

Литература

• Rabkin, Norman (1981). Shakespeare and the Problem of Meaning. Chicago: University of Chicago Press. 
• Berry, Ralph (2005). „Henry V”. Changing Styles in Shakespeare. Abingdon, England: Routledge. стр. 67. ISBN 0-415-35316-5. „The concern of productions in the contemporary era…is bringing the darker, more sceptical passages into a living relation with the more heroically straightforward.” 
• Baldo, Jonathan (1996). . „Wars of Memory in Henry V”. Shakespeare Quarterly. Folger Shakespeare Library. 47 (2): 132—159. ISSN 0037-3222. JSTOR 2871099. doi:10.2307/2871099. eISSN 1538-3555. 
• Coleman, David (2008). . „Ireland and Islam: Henry V and the "War on Terror"” (PDF). Shakespeare. Taylor & Francis. 4 (2, Part One. Criticism: Shakespeare and Islam. Guest edited by Mark Hutchings): 169—180. ISSN 1745-0918. doi:10.1080/17450910802083492. eISSN 1745-0926. 
• Rabkin, Norman (1977). . „Rabbits, Ducks, and Henry V”. Shakespeare Quarterly. Folger Shakespeare Library. 28 (3): 279—296. ISSN 0037-3222. JSTOR 2869079. doi:10.2307/2869079. eISSN 1538-3555. 
• Warren, Cristopher N. (2017). „Henry V, Anachronism, and the History of International Law”. Ур.: Hutson, Lorna. The Oxford Handbook of English Law and Literature, 1500–1700. Oxford Handbooks. Oxford: Oxford University Press. стр. 709—727. ISBN 9780199660889. doi:10.1093/oxfordhb/9780199660889.013.41 — преко Oxford Handbooks. 

Спољашње везе

• Потпун текст Хенрија V, оригинална и модернизована верзија, на Internet Shakespeare Editions
• Henry V на пројекту Гутенберг
• Henry V public domain audiobook at LibriVox